Pierce brown uspon crvenog - 2. sin zlatnoga

zoran

4. URBAN READS




NASLOV ORIGINALA

Golden Son, Pierce Brown

Copyright © 2015 by Pierce Brown

za srpski jezik ©Urban Reads, Beograd, 2015.


GLAVNI UREDNIK
Jasmina Marković Karović
IZVRŠ NI UREDNIK
Jelena Đ orđević Knežević
DIZAJN KORICA
Ivana Milanović
LEKTURA
Agencija Tekstogradnja
PRELOM
Dejan Radojković - Dejmi
Štampa
DMD
TIRAŽ
1000

5. Neki č ovek onomad siđe s neba i ubi mi ž enu. A sada hodam pokraj njega po planini koja lebdi
nad našim svetom. Pada sneg. Bedemi od belog kamena i svetlucavog stakla zjape nad liticom.
Oko nas pohlepa pršti na sve strane. Svi Zlatni velikodostojnici s Marsa spustili su se u
Institut ne bi li za sebe uzeli najbolje i najpametnije iz naše klase. Jutarnjim se nebom jate njihovi
brodovi jureći nad snegom zavejanim svetom zamkova i tvrđava iz kojih se dim izvija pravo ka
Olimpu, koji sam ja u ž urbi napustio nekoliko sati ranije.
„Još jedanput dobro sve osmotri”, kaže mi dok se bližimo njegovom brodu. „ Sve što ti se
dosad dešavalo samo je maleni nagoveštaj našeg sveta. Jednom kada napustiš ovu planinu, sve se
veze prekidaju, sve se zakletve pretvaraju u pepeo i prah. Nisi još spreman za sve to. Ali niko
nikada i nije.”
Negde u gomili vidim Kasija kako s ocem i porodicom odlazi ka njihovom brodu. Gledaju
nas plamteć im pogledima u snežnoj belini, a meni se u sećanju vrati zvuk srca njegovog brata u
njegovim poslednjim otkucajima. Nečija gruba ruka košč atih prstiju spušta mi se na rame
posednički ga stežući.
Avgust zuri u svoje neprijatelje.
„Belone niti opraštaju, niti zaboravljaju! Mnogo ih je, ali ne mogu te povrediti.” Onim
njegovim ledenim oč ima gleda u mene, svoj novoosvojeni trofej. „ Jer ti sada pripadaš meni,
Darou, a ja š titim ono š to je moje.”
Ja takođe.
Sedam stotina leta moj narod je porobljen bez prava na glas, bez ikakve nade. A ja sam
sada njihova sablja. I niti opraštam, niti zaboravljam. Samo nek me on povede na svoj brod.
Samo neka misli da me poseduje. Samo neka me primi u svoj dom, da bih mogao da mu ga
spalim.
Ali onda me njegova kć erka uzima za ruku, i ja istoga trena na plećima oseć am težak teret
svih svojih laži. Kažu ljudi da carstvo, ako se samo po sebi razdeli, nikako ne mož e opstati. Ali
ništa ne kaž u za srce.

6. DEO I
POGNUTE GLAVE


Hic sunt leones. „Tu bejahu lavovi.”

Neron O Avgust

7. 1
VOJSKOVOĐ E


Muk odzvanja u meni poput grmljavine. Stojim na mostu svog svemirskog broda sa
slomljenom rukom u ž elatinastom bandažeru, dok mi vrat još bridi od jonskih opekotina. Krvavo
sam umoran. Britva mi je obavijena oko zdrave ruke poput ledene zmije od metala. Ispred mene
pruža se prostran, užasavajući svemir. Tama je prošarana svetleć im tačkicama dok se praiskonske
senke miču sa strane zaklanjajući zvezde od mog pogleda. Asteroidi. Polagano lebde oko moje
bojne barke Kvijeta, dok u tami tragam za plenom.
„Pobedi”, rekao mi je moj gospodar. „ Pobedi kad mi deca već ne umeju, i osvetlaj
prezime Avgusta. Pobedi na Akademiji, i zaradićeš čitavu jednu flotu za sebe.” Voli to
dramatično ponavljanje reči. Odlika mnogih državnika.
On bi da pobedim za njega, ali ja ć u da pobedim za jednu Crvenu devojku sa snom većim
od nje same. Pobediću kako bi on umro, i kako bi njena poruka plamtela kroz mnoge vekove.
Dvadeset mi je godina. Visok sam i plećat. Uniforma, u potpunosti crna, izguž vana mi je.
Kosa duga, a oč i Zlatne i zakrvavljene. Mustang mi jednom reče da imam oštro lice s obrazima i
nosem koji deluju kao da su deo neke ljutite mramorne statue. Lično, izbegavam ogledala. Bolje
mi je da zaboravim masku koju nosim, masku koja na sebi ima izvijeni o žiljak Zlatnih koji
vladaju svetovima od Merkura do Plutona. Postao sam Nenadmašni Obeleženi. Najsvirepiji i
najvispreniji među svim ljudima. A meni nedostaje najljubaznija među njima. Ona koja me je
zamolila da ostanem dok sam se na njenom balkonu opra štao i od nje i od Marsa pre skoro
godina dana. Mustang. Za oproš tajni poklon dao sam joj zlatan prsten s grbom konja, a ona meni
britvu. Sasvim podesno.
Ukus njenih suza gubi mi se u sećanju. Nisam se čuo s njom još otkad sam napustio Mars.
Što je još gore, nisam se č uo ni sa Sinovima Areja otkad sam pobedio na Marsovom Institutu pre
više od dve godine. Igrač mi je rekao da ć e mi se javiti kada maturiram, ali ostadoh da plutam
sam u moru zlatnih lica.
Ovo je toliko daleko od buduć nosti koju sam kao dete za sebe zamišljao. Toliko daleko od
budućnosti koju sam priželjkivao za moj narod kada sam dopustio Sinovima da me oblikuju.
Mislio sam da ć u izmeniti svet. Ali koji mladi glupan ne misli tako? Umesto toga, progutala me
je mašinerija ovog golemog carstva u svojoj neprekidnoj tutnjavi.
Na Institutu su nas obuč avali kako da preživimo i kako da pokoravamo. A tu na
Akademiji uče nas kako da ratujemo. Trenutno proveravaju našu snalažljivost. Predvodim flotu
bojnog brodovlja protiv drugih Zlatnih. Borimo se koristeći lažnu municiju i upadamo jedni
drugima na brodove vežbajući svemirski način ratovanja Zlatnih. Nema razloga da rasturite brod
koji koš ta koliko i godišnji prihod dvadesetak gradova kad mož ete da pošaljete na njega brod
pijavicu s Opsidijanima, Zlatnima i Sivima da preuzmu njegove vitalne organe i uč ine ga vašim
trofejom.
Naši su nastavnici uspeli da u č asove svemirskog ratovanja ubace i nač ela svoje rase.
Samo najjači preživljavaju. Samo najbolji vladaju. A onda su nas naprosto ostavili da se sami
snalazimo, skačući s jednog asteroida na drugi, tragajući za zalihama i loveć i ostale studente, dok
na kraju ne preostanu samo dve flote.
I dalje se samo igram. Samo š to je ovo dosad najsmrtonosnija igra.
„Klopka!”, kaže mi Rok sa strane. Kosa mu je duga poput moje, ali lice mu je nežno kao
u žene i mirno kao u filozofa. Ubijati u svemiru nije isto kao ubijati na tlu. A Rok se u tome baš
ističe. Ima nečeg poetskog u svemu tome, kaže. Ima nečeg poetskog u kretanju nebeskih tela i

8. brodova koji plove između njih. Licem se uklapa u Plave, koji predstavljaju posadu na ovakvim
letelicama - lagane muškarce i ž ene koji poput zalutalih duhova lelujaju našim metalnim
hodnicima vođeni isklju čivo logikom i strogim redom.
„Ali klopka nije onoliko prefinjena koliko Karn misli da jeste ”, nastavlja. „ Zna da nam se
žuri da okonč amo igru, pa nas č eka s druge strane. Sateraće nas u usko grlo kako bi nas zasuo
projektilima. Pristup dobro znan još od pamtiveka.”
Rok pažljivo pokazuje prostor između dva golema asteroida, na uzak prolaz kroz koji
moramo proći ako hoć emo i dalje da pratimo Karnov oš tećeni brod.
„Sve je tu neka prokleta klopka!”, zeva Takt O Vali Rat, vižljast i bezbriž an. Oslanjajući
svoje opasno telo na glavni prozor broda, uš mrkava stimulans u nozdrvu iz prstena na ruci, pa
baca praznu patronu na pod. „ Karn zna da je izgubio. Samo nas muči. Navodi nas u veselu
potericu da ne bismo sluč ajno oka sklopili. Drkadžija sebični.”
„Pravi si Vilenjaš, samo zevaš i zanovetaš”, ka že mu Viktra O Juliji podrugljivo sa svog
mesta pred prozorom. Čupava joj kosa seže do ušiju, koje krase naušnice od ž ada. Prgava i
svirepa, što joj ne bih pripisao kao manu, odbacuje šminku u korist ož iljaka koje je zaradila za
svojih dvadeset sedam godina. A ima ih mnogo.
Oči su joj umorne, duboko usađene. Čulne usne široke, prosto stvorene da iznose uvrede.
Više liči na svoju slavnu majku, nego na mlađu sestru Antoniju, ali obe ih nadmašuje u umeću
izazivanja opšteg nereda.
„Ništa mu te klopke ne znače”, objavljuje. „ Flota mu je zbrisana. Ostao mu je jedan jedini
brod. A mi ih imamo sedam. Šta kažete da ga odalamimo po ustima?”
„Darou ih ima sedam ”, podseća je Rok.
„Izvinjavam se” , kaže iznervirana njegovom ispravkom.
„Darou ima još sedam brodova. A ti si ih nazvala našima. Nisu naši. On je primus.”
„Pesnik cepidlaka opet se javlja. Poenta je ista, mladiću moj.”
„Da bi trebalo da budemo prenagljeni, umesto smotreni?”, pita je Rok.
„Ne, nego da se radi o sedam brodova naspram jednog. Bilo bi ponižavajuće da se ovo i
dalje razvlači. Stoga hajde da smoždimo tu Beloninu bitangu kao žohara našom povećom
čizmetinom, pa odletimo nazad u bazu i pokupimo zasluž ene nagrade od matorog Avgusta, i da
idemo da se igramo”, lupka petom o pod kako bi naglasila poruku.
„Tako je”, slaže se Takt. „Dajem carstvo za gram vraž jeg praha.”
„Zar ti nije to već peti stimulans danas, Takte?”, pita ga Rok.
„Jeste! Hvala ti š to obraćaš pažnju, brižna mamice! Dojadilo mi je vojevanje. Č ini mi se
da bih hteo malo provoda u klubu uz izobilje nekih dobrih droga.”
„Brzo ć eš sagoreti.”
Takt se plješće po butini: „Živi brzo, umri mlad. Kad vi svi budete matori, dosadni i
smežurani, ja ć u biti slavna uspomena na neka lepš a vremena i blistavije dane.”
Rok odmahuje glavom: „ Jednoga ćeš dana, moj zastraneli dru že, sresti nekoga koga ć eš
zavoleti i ko ć e te naterati da se smeješ onom blesanu kakav si nekada bio. Imaćete decu. Imać ete
svoj posed. I konačno ćeš shvatiti da postoji i nešto važnije od droga i Ruž ičastih.”
„Tako mi svega”, Takt zuri u njega potpuno už asnut, „ to mi zvuč i krajnje jezivo!”
Pogledam ka taktičkom ekranu, ne obraćajući pažnju na njihovo trabunjanje.
Plen koji jurimo jeste Karn O Belona, stariji brat mog nekadašnjeg druga Kasija O
Belone, i momka kojeg sam ubio tokom probe, Julijana O Belone. Kasije je omiljeni sin te
kovrdž ave porodice. Julijan je bio najdobroć udniji. A Karn? Kao š to moja slomljena ruka mož e
da posvedoč i - on je č udovište koje su pustili iz podruma da kolje i ubija.
Popularnost mi je porasla nakon Instituta. Kada je do tračerskih krugova Ljubičastih

9. stigao glas da me vrhovni upravnik konačno šalje na dalje studije, Karna O Belonu je, uz
nekoliko pažljivo odabranih rođaka, Kasijeva majka tako đe poslala na „ studije”. Ta porodica
hoće moje srce na tanjiru. Bukvalno. Jedino š to ih zadržava jeste znač ka Avgusta koju nosim na
sebi. Napadnu li mene, bilo bi kao da su napali njega.
Mene, na kraju krajeva, baš briga za tu njihovu pišljivu osvetu kao i za krvnu zavadu mog
gospodara s njihovom porodicom. Ja samo ž elim flotu za sebe kako bih mogao da je upotrebim
za ciljeve Sinova Areja. Kakav bih samo darmar mogao da izazovem! Pomno sam proučio
njihove puteve za dopremanje zaliha, raspored senzora, bojnih skupina, baze podataka - sve
ključne tačke bez kojih bi Zajednica mogla biti uzdrmana.
„Darou...” , Rok mi se primiče, „Nemoj precenjivati svoje moguć nosti. Sećaš se šta je bilo
s Paksom? Gordost može biti kobna.”
„Ja i hoću da to bude klopka”, kažem Roku. „ Da se Karn okrene i suoči se s nama.”
Naginje glavu: „ I sam si mu postavio neku klopku.”
„Po čemu si to zaključio?”
„Mogao si nam reć i. Mogao sam da ti...”
„Karn ć e danas pasti, brate. I to ti je jasna i prosta č injenica.”
„Naravno, samo sam hteo da pomognem. Znaš i sam.”
„Znam”, odupirem se zevanju i pogledom prelazim preko radnih stanica na mostu iza i
ispod mene. Plavi svih nijansi vredno rade održavajući sistem na kojem poč iva rad mog broda.
Govore mnogo sporije od bilo koje druge Boje, izuzev Opsidijana, dajuć i prednost digitalnoj
komunikaciji. Stariji su od mene i svi su diplomci Ponoć ne škole. Iza njih, u dnu mosta, Sivi
vojnici i nekoliko Opsidijana č uvaju stražu. Pljesnem Roka po ramenu: „ Vreme je!”
„Mornari!”, dovikujem Plavima na mostu. „ Izoštrite um. Ovo ć e biti završni klin u
Beloninom kovčegu. Raznesemo li tog nitkova, obećavam vam najbolji poklon koji mogu da vam
dam - nedelju dana č vrstog sna. Važi?”
Nekoliko Sivih u dnu mosta odgovara mi smehom. Plavi naprosto nastavljaju da kuckaju
prstima po uređajima. Dao bih polovinu sredstava s mog ra čuna u banci, koja su pozamašna
zahvaljujuć i vrhovnom upravniku, samo da vidim da se jedan od tih bledunjavih praznoglavaca
bar jednom osmehne.
„Dosta je bilo odugovlačenja”, objavljujem im. „ Tobdž ije na položaje! Rok, okupi
razarač e. Viktra, nadgledaj ni šanjenje. Takte, postavi odbranu. Ima sve smesta da završimo!”
Bacam pogled ka mom tananom Plavom kormilaru. Stoji na središnjem polož aju ispod
zapovedničke platforme među pedesetak drugih. Krivudave digi Tetovaže koje krase ćelave glave
Plavih i njihove izdužene šake prigušeno svetlucaju plavetnim i srebrnkastim sjajem povezane s
brodskim računarima. Pogledi im postaju isprazni dok im se optički živci okreću ka njihovom
digitalnom svetu. S nama razgovaraju č isto onoliko koliko ljubaznost nalaže. „Kormilaru, motore
na šezdeset posto.”
„Razumeo, dominuse.” Baca pogled prema taktičkom ekranu, loptastom holoprikazu koji
mu lebdi iznad glave, te mi se obraća glasom kao u mašine: „Imajte na umu da sadržaj metala u
asteroidima predstavlja prepreku u proceni spektralnih očitavanja. Pomalo smo zaslepljeni. Neka
bi se flota mogla kriti s druge strane asteroida.”
„Nema ti on flotu. Pravo napred” , kažem. Brodski motori poč inju da bruje. Klimam
glavom Roku i kažem: „Hic sunt leones.” Reči našeg gospodara Nerona O Avgusta, vrhovnog
upravnika Marsa, trinaestog po redu iz njegove loze. Moje vojskovođe ponavljaju taj izraz.
„Tu bejahu lavovi.”

10. 2
UZANI PROLAZ


Na taktičkom ekranu š est okretnih razarača kreće se oko ostatka mojih bojnih barki.
Sablasno ćutanje dopire od Plavih članova posade dok se prebacuju na ratni režim rada. Na
čistini, po kojoj njihovi umovi sada lebde, reči su sporije od santi leda. Narednici mi nadziru
flotu. Da se radi o nekom drugom sluč aju, sada bi bili na svojim ličnim razarač ima ili bi
predvodili ljude u brodovima pijavicama, ali ž elim ih pokraj sebe u trenutku pobede. Međutim,
iako moji narednici stoje pokraj mene, osećam udaljenost, osećam taj duboki jaz između mog i
njihovog sveta.
„Naznake projektila”, kaže Plavi vezista. Niko se na mostu ne mi če. Ne pale se alarmna
svetla da mi uznemire posadu. Nema vike i cike da naruše opšti mir. Plavi su ledena sorta, od
rođenja odgajani u združenim sektama u kojima ih uč e da se okrenu razumu i da svoje duž nosti
obavljaju smireno i delotvorno. Č esto za njih kažu da više liče na računare nego na ljude.
Po mračnom svemiru s druge strane prozora najednom se š iri gust zastor od
mikroprasaka. Municija koju smo ispalili poč inje da pršti u obliku belih oblaka stvarajuć i golem
paravan. Nadolazeći projektili razleću se pred našom paljbom koja im detonira punjenja pre nego
što stignu do nas. Jedan uspeva da se probije, te jedan od razarača na samom kraju našeg krila
počinje da se trese od simuliranog nuklearnog udara. Ljudi bi trebalo da izlete iz njega. Gasovi bi
trebalo da cure na sve strane. Praskovi bi mogli da mu probuš e rupe u metalnom trupu, te bi
zapaljeni kiseonik poč eo da kulja napolje kao krv iz kita, da bi potom tama sve to za tren oka
progutala. Ali ovo je ratna igra, pa nam nisu dali prave nuklearne bombe. Ovde su vam studenti
najopasnije oruž je.
Još jedan brod postaje ž rtva kada se paljba iz elektromagnetskog topa probija kroz naš
paravan.
„Darou...” , kaže Viktra zabrinuto.
Odsutno stojim u mestu tapkajuć i palcem mesto koje je nekada krasio Eonin prsten.
Viktra se okreće prema meni: „ Darou... mož da nisi primetio, ali ovaj ć e nas cele
sažvakati!”
„Gospa je u pravu, Kosaču”, Takt je podržava lica plavog od taktičkog ekrana. „Šta god
da si im spremio, nemoj se previše uzdržavati.”
„Vezisti, javite eskadrilama Parač i Kandža da napadnu neprijatelja.”
Na taktičkom ekranu gledam kako eskadrile koje sam poslao pola sata ranije zaobilaze
obe strane asteroida i obrušavaju se na Karnove bokove. Sa ovolike udaljenosti nemoguć e ih je
videti golim okom, ali trepere zlatnim odsjajem na ekranu.
„Čestitke, druž e”, Rok mi š apuće još pre nego š to se sve završilo. U glasu mu primećujem
neko neobično strahopoš tovanje koje je potisnulo prethodnu ozlojeđenost. „Sad je već sve
drugačije!” Dodiruje mi rame: „ Sve.”
Dok posmatram kako se moja klopka namiče, osećaj skore pobede odagnava mi svu
napetost iz ramena. Sivi s mosta primiču se ekranu. Č ak se i Opsidijani naginju kako bi bolje
videli ekrane u trenutku kada Karnov brod zapaža moje eskadrile. Pokuš ava da utekne, odvrćući
motore do kraja ne bi li pobegao od onoga š to ga č eka. Ali u nezgodnom je polož aju. Moje
eskadrile ispaljuju projektile pre nego š to Karn uspeva da izbaci zaštitni paravan ili usmeri
sopstvene projektile. Trideset simuliranih nuklearnih prasaka oš tećuju mu brod. Nema svrhe da
mu zarobljavam brod u ovom delu igre, pa se to Plavi borbeni piloti samo malo naslađuju.
I eto, tako i pobedih.

11. Po mostu poč inju da odjekuju radosni povici Sivih i Narandž astih tehničara. Plavi živahno
savijaju prste. Opsidijani, kojima je svet visoke tehnologije stran, ne ispuš taju ni glasa. Moja
lična pomoć nica Teodora osmehuje se svojim mladim š tićenicima u njihovom delu mosta. Kao
nekadašnja Ružičasta naložnica koja je odavno proš la najbolje godine, naslu šala se kojekakvih
tajni, pa mi služi kao savetnik za druš tvena pitanja.
Po čitavom brodu, od inžinjerije do kuhinje, direktan prenos pobede ide preko holoekrana.
Nije to samo moja pobeda. Svaki je čovek i ž ena dele sa mnom na svoj nač in. To vam je model
Zajednice. Da bi napredovao, tvoj nadređeni mora da napreduje. Kao š to sam ja pronašao
zaštitnika u Avgustu, podBoje isto tako moraju da ga pronađu u meni. Ta nuž da stvara odanost
Zlatnima kakvu sistem Boja sam po sebi ne bi mogao da stvori prostom prinudom.
Moja ć e se zvezda dići na nebu, a zajedno s njom uzdići će se i svi u posadi.
Ako ste moć ni, i pri tom obećavate, to će vam doneti slavu u ovakvoj kulturi. Ne tako
davno, kada je vrhovni upravnik objavio da ć e biti pokrovitelj mog studiranja na Akademiji,
holokanali uzavreli su od silnih nagađanja. Da li neko toliko mlad, neko iz toliko bedne porodice,
može da pobedi? Pogledajte samo š ta sam uradio na Institutu. Sruš io sam im igru. Pokorio sam
im proktore, jednog ubio, a druge svezao kao dečicu. Međutim, da li sam time samo nakratko
zablesnuo? Eto, sada sam dao odgovor svim tim gadovima š to vole da naglabaju.
„Kormilaru, odredi putanju za Akademiju. Idemo po lovorike!”, objavljujem svima
propraćen klicanjima. Lovorike. Reč koja mi odjekuje kroz prošlost ostavljajući mi gorčinu u
ustima. I pored osmeha na licu, ne mogu reći da previše uživam u pobedi. Jedino osećam neko
hladno zadovoljstvo.
Jedan korak više, Eona. Još jedan korak napred.
„Pretor Darou O Andromed” , Takt isprobava to zvanje. „Belone će se usrati od muke.
Misliš li da bih s ovim mogao da izdejstvujem sebi zapovednički polož aj, ili moram da se
pridružim tvojoj floti? Nikad mi nije jasno. Prokleta birokratija ume da bude strašno naporna.
Tolike Bakarne valja podmazati. Kod silnih se Zlatnih založiti. Moja braća će, naravno, hteti da
nam prirede proslavu.” Gurka me: „Na žurki kod braće Rat možda se č ak i tebi konačno posreći s
nekom.”
„Kao da bi on ikada taknuo neku od tvojih drugarica”, Viktra mi stišće ruku, zadr žavajući
prste u njoj kao da na sebi ima haljinu, a ne oklop. „ Mada mi je mrsko da priznam, Antonija je
bila u pravu u vezi s tobom.”
Primećujem kako se Rok trgne na to, i prisećam se onog zvuka kada je Antonija na
Institutu presekla Lei š iju u pokuš aju da me izmami iz zaklona. Ostao sam u senci, slušajući kako
moja malena drugarica pada na tlo prekriveno mahovinom. Rok je Leu bio zavoleo na neki
njegov brzi način.
„Već sam ti kazao da ne spominješ ime svoje sestre u naš em prisustvu” , kažem Viktri č ije
se lice odmah natmurilo pod mojom odsečnom pokudom.
Okrećem se ponovo ka Roku.
„Kao pretor, verujem da mogu da ispunim svoju flotu osobljem po sopstvenom izboru.
Možda bismo mogli da dovedemo nazad neka stara lica. Sevrona s Plutona, Urlikdžije s kojeg
god vražjeg mesta na koje su raspoređeni, mož da... i Kvin s Ganimeda?”
Roku se zarumene obrazi pri pomenu Kvin.
Ja bih lično najviše želeo Sevrona. Nijedan od nas nije posebno revnostan u održavanju
kontakta preko holomreže, ja pogotovo, poš to joj nisam ni imao pristup jo š otkad sam stigao na
Akademiju. A jedino š to on voli da š alje jesu hologrami nekih izrazito nastranih jednoroga i
snimci njega samog kako č ita kojekakve dosetke. Daleki Pluton, ako ništa drugo, načinio ga je
strancem.

12. „Dominuse”, glas Plavog kormilara vra ća me nazad pred ekran.
„Šta nije u redu?”, pitam ga.
Oči su mu zamućene. Udaljene, udubljene u brodske senzore, posmatraju neobrađene
podatke na ekranu u koji zurim. „ Nisam siguran, dominuse. Smetnje na senzorima. Nešto
prikriveno.”
Na velikom središnjem ekranu asteroidi su prikazani u plavoj boji. Mi smo zlatni.
Neprijatelji crveni. Uopšte ne bi trebalo da ih bude. Ali na ekranu ipak treperi jedna crvena
tačkica. Rok i Viktra joj prilaze. Rok maše rukom i podaci mu se prebacuju u digiblok. Manja
hololopta lebdi ispred njega. Uvećava sliku prolazeć i kroz analitič ke filtere.
„Neko zračenje?”, pogađa Viktra. „Krhotine?”
„Rude unutar asteroida umeju da izazovu odblesak našeg signala”, kaže Rok. „ Nije do
našeg softvera... Eno, nestala je.”
Crvena tačkica se ugasila, ali napetost se raširila po celom mostu. Svi zure u ekran. Ništa.
Nema tu ničega sem mojih brodova i Karnovog poraženog glavnog broda. Osim ako...
Rok se okreće prema meni stegnutog, prestravljenog lica.
„Bežimo!”, uspeva nekako da izusti dok se crveni signal opet pali na ekranu.
„Motori svom snagom”, urlam. „ Trideset stepeni od središnje ose.”
„Ispalite preostale projektile po površini asteroida”, naređuje Takt.
Prekasno.
Viktra ostaje zabezeknuta, dok ja golim okom uočavam ono š to su naši uređaji s mukom
pokušavali da zapaze. Neki prikriveni razarač izranja iz udubljenja u asteroidu. Jedan od brodova
za koje smo mislili da smo ih porazili pre tri dana. Ugasio je motore č ekajući u zasedi. Prednji
deo mu je otkinut i oprljen od š tete koju smo mu naneli. A sad mu motori rade punom snagom. I
još je zauzeo putanju pravo ka mom brodu.
Zabiće se u nas.
„U odela i kapsule za evakuaciju!”, vičem. Neko nam viče da se spremimo za sudar.
Jurim u deo mosta gde je moja zapovedni čka kapsula za evakuaciju ugrađena u zid. Otvara se na
moju zapovest. Takt, Rok i Viktra utrčavaju u nju. Ja zaostajem za njima, vičući Plavima da
požure i da se otkače od računara. Kakvi su, oni bi još i poginuli za svoj brod.
Obilazeć i most, vičem im da pokrenu otvor za beg. Plavi kormilar me je č uo, pa pritiska
dugme koje otvara rupu u podu. Jedan po jedan, prekidaju vezu s računarima da bi ih zatim
gravitaciona cev usisala i odnela do kapsula za beg.
„Teodora!”, vičem, videći je kako nešto petlja oko nekog mladog Plavog koji se i dalje
čvrsto drži za svoju radnu stanicu prstima pobelelim od straha. „ Ulazi u prokletu kapsulu!” Ne
sluša me. A ni Plavi ne popuš ta. Krećem ka njima u trenutku kada senzori koji mere udaljenost
izbacuju poslednje upozorenje.
Sve se usporava.
Svetla na mostu trepere crvenim odsjajem.
Skačem ka Teodori kako bih je obavio rukama.
A razarač mi udara bojnu barku tačno po sredini.
Privijajući Teodoru uz grudi, letim trideset metara na drugu stranu mosta i udaram o
metalni zid. Bol mi probada levu ruku tačno tamo gde je prelom poč eo da mi zaceljuje. Obavija
me tama. Svetla poigravaju oko mene, isprva poput zvezdica, a onda poput krivudavih pruga
nalik pesku zatalasanom vetrom.
Crveno svetlo prodire mi kroz kapke. A onda me neč ija nežna ruka povlači za odeću.
Otvaram oči. Ležim sklupč an oko ulubljenog električnog stuba dok se brod trese,
tutnjajući poput neke drevne zveri koja umiruć i tone u bezdan. Stub mi se ž estoko drma oko

13. stomaka dok razarač para svoj put kroz sredinu mog broda. Dok nam svirepo usporeno cepa
utrobu.
Neko me dovikuje po imenu. Sluh mi se polagano vraća.
Most je obasjan svetlošću i naizmeničnim bleštavilom svih nijansi kobne crvene. Sirene
za upozorenje. Labudova pesma mog broda. Teodorine me nežne ruke vuku, kao da neka ptičica
vuče obruš eni kip. Č elo mi krvari. Nos mi je slomljen. Tarem krv koja mi pecka oč i i prevrćem se
na leđa. Pokraj mene varnice lete s polomljenog ekrana. Umazan je mojom krvlju. Da se nije
srušio na mene? Neka š ipka leži pokraj njega. Pogled mi prelazi na Teodoru. Ona ju je odlomila.
Ona, tako sićušna. Obujmi mi lice š akama.
„Ustanite. Dominuse, ako vam je stalo do ž ivota, morate da ustanete!” Staroj se ž eni ruke
tresu od straha: „ Ustanite, molim vas!”
Dižem se ječeći. Zapovedničke kapsule za beg više nema. Mora da je odletela tokom
sudara. Ili to, ili su me ostavili za sobom. Isto važi i za kapsulu Plavih. Od onog preplašenog
Plavog ostala je samo mrlja na jednoj od pregrada. Teodora ne mož e da odvoji pogled od tog
prizora. Oči joj se cakle od suza.
„Imam kapsulu i u mojim prostorijama”, mrmljam. A onda shvatam zašto Teodora drhti.
Ne od straha, već od bola. Noga joj je smrskana, iščašena u stranu poput komada vlažne, napukle
krede. Ruž ičaste ne prave da izdrže ovako nešto. „Neću moći, dominuse. Idite vi, brzo!”
Spuštam se na koleno i prebacujem je zdravom rukom preko ramena. Poč inje stravično da
cvili čim sam joj pomerio nogu. Mogu da č ujem kako joj zubi cvokoć u. Dajem se u trk.
Pretrčavam rastureni most jureći prema rani od koje mi brod umire, i kroz hodnike izlazim na
poprište opšteg metež a. Ljudi jurcaju po glavnim hodnicima, napuš tajući svoje polož aje i
dužnosti ne bi li stigli do kapsula za spašavanje ili vojnih prenosača u prednjem hangaru. Ljudi
koji su se borili za mene - električari, spremači, vojnici, kuvari, pomoć nici. Nikada neće dospeti
na sigurno. Mnogi menjaju pravac čim me ugledaju. Teturaju se prema meni, oslanjaju se o
mene, usplahireni i mahniti u neobuzdanoj ž elji da dospeju na sigurno. Vuku me i preklinju
vrišteći. Odgurujem ih, usput gubeći i deo svoje duš e dok jednog po jednog ostavljam za sobom.
Ne mogu ih spasti. Ne mogu. Jedan od Narandž astih hvata se za Teodorinu zdravu nogu, pa ga
jedna od Sivih narednica udara po č elu sve dok se ne sroza na pod poput kamena.
„Sklanjaj se s puta”, viče krupna Siva. Izvlači opaljivač iz strateški postavljene futrole i
puca u vazduh. Neki drugi Sivi, uspevš i da se pribere, ili možda misleć i da sam mu ja karta za
odlazak iz ove smrtne zamke, pridružuje joj se u kr čenju puta. Brzo uspevaju da naprave prolaz
uz pretnju oruž jem.
Uz njihovu pomoć stižem do mojih odaja. Vrata se otvaraju uz š ištanje nakon š to su mi
skenirala DNK, te ulazimo unutra. Sivi nam č uvaju leđa uperivši opaljivače u tridesetak očajnih
duša koje su opkolile ulaz. Vrata opet poč inju da š ište kao da će se zatvoriti, ali se neka
Opsidijanka probija kroz masu kako bi stala u vrata sprečavajući ih da se zatvore. Pridružuje joj
se i neki Narandžasti. A odmah za njim i jedan od Plavih s nižim činom. Bez ikakvog oklevanja,
Siva narednica puca Opsidijanki u glavu. Njeni saradnici pucaju u Plavog i Narandž astog, pa ih
odguruju s vrata kako bi mogli da ih zatvore. Odvlačim pogled od krvoprolića kako bih spustio
Teodoru na jedan od kauča.
„Dominuse, koliko mesta ima u kapsuli za spaš avanje?”, pita me Siva narednica
primećujući da krećem ka ulazu u kapsulu. Kosa joj je vojnički podš išana. Ispod okovratnika na
preplanulom vratu proviruje joj tetovaža. Ruke mi lete preko upravljačke table dok u nekoliko
pokreta unosim lozinku.
„Četiri sedišta. Vi dobijate dva. Sami odluč ite među sobom.”
Šestoro nas je.

14. „Dva?”, narednica me pita hladnim tonom.
„Ali ta Ružičasta je robinja!”, sikće jedan od Sivih.
„Bezvredno govno” , kaže drugi.
„Ona je moja robinja”, kažem režeći, „učinite kako sam vam rekao.”
„Zajebi ti to.” A onda tišinu mogu da osetim isto koliko mogu da je čujem, svestan da je
neko od njih uperio pištolj u mene. Polako se okrećem. Krupni stariji Sivi nije budala. Odmakao
se od mog domašaja. Na sebi nemam oklop, imam samo britvu. Mož da bih mogao da ga ubijem.
Ostali ga pitaju š ta to radi kog đavola.
„Ja sam slobodan č ovek, dominuse. Ja bi trebalo da pođem s vama” , kaže mi Sivi
drhtavim glasom. „ Imam porodicu. Imam prava da pođem. ” Gleda u svoje kolege obasjane
gadnom crvenom bojom svetla za upozorenje. „ Pa to vam je samo neka kurva. Kurva koja je
uznapredovala u karijeri.”
„Marsele spusti pištolj”, kaže mu preplanuli desetar upiljivš i oči u svog druga. „Priseti se
zaveta. Izvlačićemo slamke.”
„Nije pravedno! Ona č ak ni decu ne mož e da rađ a!”
„A šta bi tvoja deca mislila o tebi ovakvom?”, pitam ga.
Marselu naviru suze na oči. Opaljivač počinje da se trese u njegovim debelim rukama. A
onda čujem pucanj. Telo mu se ukoč ilo, pre nego š to će se beživotno stropoš tati na palubu nakon
što mu metak iz naredničinog opaljivača proleće kroz glavu i zariva se u metalnu pregradu.
„Odlučićemo po č inu”, kaže narednica vrać ajući oružje u futrolu.
Da sam i dalje onaj č ovek kakvog je Eona poznavala, stajao bih pred njima sleđen od
straha. Ali tog čoveka više nema. Svaki dan žalim za njim. Sve više i više zaboravljam ko sam
bio, kakve sam snove gajio, šta sam sve voleo. Tuga me sada č ini oguglalim. I nastavljam dalje
uprkos senci koju ona baca preko mene.
Magnetna reza se povlač i otvarajući kapsulu. Vrata se š išteći podižu. Dižem Teodoru s
kauča i vezujem je pojasem za jedno od sedišta. Pojasevi su preveliki, napravljeni za Zlatne. A
onda nešto potmulo i jezivo poč inje da tutnji u utrobi moga broda na pola kilometra od nas.
Zapalilo nam se spremište za torpeda.
Nema više veštačke gravitacije. Nema viš e čvrstih zidova. Podmukli je to osećaj. Sve se
obrće. Udaram o pod, ili mož da plafon, kapsule za spašavanje. Ni sam ne znam. Brod gubi
pritisak. Neko povraća. To više osetim nego š to čujem. Vičem Sivima da uđu u kapsulu. Samo
jedan ostaje iza nas stegnutog, nemog lica, dok se narednica i desetar uvlače u kapsulu. Vezuju se
naspram mene. Pokrećem proces lansiranja i salutiram Sivom koji ostaje za nama. On mi
otpozdravlja, ponosan i odan uprkos obamrlosti koja ga obuzima u poslednjem trenutku njegovog
života, dok se odlutalog pogleda priseća neke stare ljubavi, nekog puta kojim nije krenuo, mož da
se pitajući zašto nije rođen kao Zlatni.
A onda se vrata zatvaraju i on više nije deo mog sveta.
Telo mi se utiskuje u sedište u trenutku kada kapsula za spašavanje izleć e iz broda u
raspadu i juri kroz krhotine. A onda se ponovo nalazimo u bestežinskom stanju lebdeći podalje
od nevolje dok se polako pale ublaživači inercije. Kroz prozor vidim kako moj glavni brod
izbacuje iz sebe plave i crvene plamenove. Obrađeni helijum 3, koji služ i kao brodsko gorivo,
počinje da gori pokraj motora moje bojne barke izazivajuć i lančane praskove koji mi cepaju brod
na komade. Najednom shvatam da ono š to sam osetio okolo kapsule kada sam napuštao brod nisu
bile krhotine već ljudi. Moja posada. Na stotine podBoja prosutih po svemiru.
Sivi sede nasuprot meni.
„Imao je tri curice”, kaže preplanuli desetar drhteći dok mu adrenalin popuš ta u telu.
„Imao je još dve godine do penzije. A ti si ga roknula u glavu.”

15. „Nakon mog izveštaja, ta kukavica neće dobiti ni posmrtnu penziju” , kaže narednica
podrugljivo.
Desetar samo trepće očima ka njoj: „ Kučko jedna ledena!”
Reči im se gube pred dobovanjem krvi u mojim uš ima. Za sve sam ja kriv. Ja sam
prekršio pravila na Institutu. Ja sam izmenio pristup misleći da se oni neće prilagoditi. Da neće
izmeniti strategiju zbog mene.
A sada, eto, izgubih tolike živote, ni broja im se ne zna.
Tu je u tren oka izginulo više ljudi nego za celih godinu dana na Institutu, otvorivši mi
svojom smrću crnu rupu u stomaku.
Rok i Viktra pozivaju me preko veza. Dosad su već verovatno uš li u trag mom digibloku,
pa znam da sam siguran. Jedva ih č ujem. Ruke mi se tresu, srce mi tuče od besa koji, gust i
svirep, kulja u meni.
Karnov brod na neki način uspeva i dalje da plovi svemirom nakon š to mi je presekao
zapovednički brod napola, oš tećen, ali ne i uništen. Skidam pojas sa sebe i ustajem u svojoj
kapsuli. U samom dnu kapsule za spaš avanje leži cev za lansiranje ispunjena svemirskim
oklopom, mehaničkim odelom koji čoveka pretvara u ljudski torpedo. Svrha mu je da lansira
Zlatne na asteroide ili planete, pošto kapsula ne bi izdržala prolazak kroz atmosferu. Ali ja ću ga
upotrebiti da se osvetim. Lansiraću se na krvavi most tog Belonskog gada!
Teodora se još nije osvestila. Drago mi je š to je tako.
Kažem desetaru da mi pomogne da se uvučem u odelo. Dva minuta kasnije nalazim se u
metalnom oklopu. Još mi dva minuta trebaju ne bih li s računarom raspravio proračun potreban
za određivanje putanje koja će se podudariti s Karnovom, kako bih mogao da mu kroz prozor
uletim na most. Nikada nisam č uo da je neko uradio tako nešto. Nisam čak ni video da neko to
pokušava. Suludo je. Ali Karn ima da plati.
Otpočinjem odbrojavanje.
Tri... Neprijateljski brod nadmeno prolazi na stotinu kilometara od mene. Liči na crnu
zmiju s plavim repom s mostom namesto očiju. Između nas, stotinu se kapsula za spašavanje
presijava poput rubina prosutih na suncu. Dva... Molim se da pronađem Dol u sluč aju da ne
preživim. Jedan. Komande mi se gase a preko šlema počinje da mi treperi crveno. Proktori mi
preuzimaju računar i gase komande.
„Ne!”, urličem gledajući kako Karnov brod nestaje u tami.

16. 3
KRV I PIŠAĆKA


Osam stotina i trideset troje muškaraca i žena. Osam stotina i trideset troje ubijenih u
svrhu igre. Bolje da nisam saznao konačan broj. Ponavljam ga iznova i iznova sedeći u
putničkom delu spasilačkog broda poslatog da me odvuče nazad na Akademiju. Moji narednici
sede oko mene plašeći se da ukrste pogled s mojim. Č ak me i Rok ostavlja na miru.
Instruktori su mi onesposobili oklop pre nego š to sam uspeo da se lansiram. Kaž u da su to
uradili kako bi me spasli da poč inim glupavu gre šku. To moje kockanje bilo je ishitreno,
nepromišljeno i neprikladno za jednog Zlatnog pretora. Bledo sam zurio u njih dok su mi sve to
objašnjavali preko holoveze.
Na Akademiju stižemo u pozne sate ako rač unamo po vremenu na mom brodu. To vam je
mesto jedna velika zasvođena metalna luka na rubu polja asteroida, okruž eno pristaništima za
razarač e i bojne barke. Skoro sva su zauzeta. Kao dom Akademije i uprave srednjeg sektora, to
vam je jedna od vojnih koš nica Zajednice za središnje svetove poput Marsa, Jupitera i Neptuna,
mada opslužuje i snage drugih planeta kada ih njihove orbite nanesu ovamo. Kolege studenti
verovatno su sve gledale u spavaonicama. Isto važi i za mnogobrojne zvaničnike Flote i
Nenadmaš ne, koji su se sjatili ovamo u poslednjim nedeljama igre da bi gledali i zabavili se.
Niko od njih neće spominjati živote kojima je plaćena Karnova pobeda. Ali ovaj ć e poraz
zasigurno izazvati zastoj u mojoj misiji. Sinovi Areja imaju svoje uhode. Imaju hakere i
naložnice koje za njih kradu tajne. Jedino š to nisu imali jeste flota. A sad je sigurno neće ni imati.
Niko ne doč ekuje ni mene ni moje narednike u pristaništu.
Crveni i Smeđi vrzmaju se unaokolo pod naredbama dva Ljubičasta i jednog Bakarnog,
koji obavljaju pripreme za proslavu Karnove pobede u glavnom predvorju. Plave i srebrne boje
porodice Belona ukrašavaju goleme metalne dvorane. Grb s orlom njegove porodice prekriva
zidove. Pripremili su i latice belih ruža za njega. Crvene latice upotrebljavaju se kod proslave
trijumfa, pravih pobeda za koje je prolivena krv Zlatnih. Krv osam stotina i trideset tri podBoja
ne računa se. To je samo administrativna stvar.
Narednici su mi prespavali putovanje nazad do Limenke. Ja nisam. Takt i Viktra teturaju
se ispred mene, ć utke hodajuć i kao da ih još uvek drži san. Iako osećam napetost u ramenima,
nije mi do spavanja. Iza mojih okrvavljenih oč iju krije se kajanje. Zaspim li, znam da ć u videti
lica onih koje sam ostavio da izginu po brodskim hodnicima. Znam da ć u videti Eonu. A danas ne
mogu da se suočavam s njom.
Akademija se oseti na antiseptička sredstva i cveć e. Sa strane stoje kante natrpane
laticama ruža. Cevi iznad nas prerađuju sve š to izdahnemo prečišćavajući vazduh uz ravnomerno
zujanje. Neonke bacaju bledunjavo svetlo s tavanice, kao da nas podse ćaju da ovde nije mesto ni
deci ni zanesenjacima. Svetlo je, isto kao ovdašnji muškarci i žene, grubo i hladno.
Rok ide pokraj mene, mada mu je lice bledo kao u mrtvaca. Kažem mu da ode malo da
odspava. Zavredio je.
„A šta si ti zavredio?”, pita me. „ Sigurno ne dan durenja. Ili dan samobičevanja. Drugi si
među svim kopljanicima. Drugi! Pa što se, brate, ne bi ponosio time?”
„Nećemo sada o tome, Rok.”
„Ma, daj”, uporan je. „Č oveka ne č ini pobeda. Već njegovi porazi. Misliš da nam preci
nikada nisu gubili? Ne moraš da se duvaš i puvaš oko ovoga kao u grčkim dramama. Batali to.
Ovo ti je samo igra.”
„Misliš da mene zabole za igru?” , uzvraćam mu. „Ljudi su mrtvi.”

17. „Sami su birali službu u floti. Bili su svesni opasnosti i umrli su za određeni cilj.”
„Za kakav to cilj?”
„Da očuvaju Zajednicu snažnom.”
Zurim u njega. Da li je moguć e da je moj drug, moj dobri drug, toliko zaslepljen? Kakav
su izbor ti ljudi uopš te imali? Bili su regrutovani. Odmahujem glavom: „Ti baš ništa ne shvataš ,
jelda?”
„Naravno da ne shvatam. Kad nikome ne dopuštaš da ti se približ i. Ni meni. Ni Sevronu.
Pa vidi kako si se poneo prema Mustang. Teraš prijatelje od sebe kao da su ti neprijatelji.”
Eh, kad bi samo znao.
Baštu zatičem pustu. Nalazi se na vrhu Limenke kao jedno veliko predvorje sve u staklu,
zemlji i zelenilu, osmišljeno kao utoč ište za vojnike kojima je dojadilo neonsko osvetljenje.
Niska se drvca njišu na simuliranom povetarcu. Skidam cipele, svlačim čarape, pa uzdahnem kad
osetim travu između prstiju.
Svetiljke iznad drveća predstavljaju prividno sunce. Opružam se ispod njih, da bih se
kasnije stenjući podigao i zaputio ka potoč iću s toplom vodom na sredini travnjaka. Modrice mi,
mahom izbledele, prekrivaju telo poput plavih i ljubičastih jezerceta oivičenih žućkastih peskom.
Voda mi ublažava bol. Mršaviji sam nego š to bi trebalo da budem, ali sam i dalje zategnut poput
žice u klaviru. Da mi ruka nije slomljena, rekao bih da sam zdraviji nego š to sam bio na Institutu.
Boriti se na slanini i jajima, koje služ e na Akademiji, mnogo je bolje od tamoš njeg polusirovog
kozjeg mesa.
Pokraj jezerceta pronalazim cvet hemantusa. Iznikao je na mestu po kom voda ne teč e.
Poput mene, radi se o vrsti svojstvenoj Marsu, pa ga ne diram. Eonu sam pokopao na mestu
sličnom ovome. Pokopao sam je u veštačkoj šumi iznad rudnika Likosa, gde sam poslednji put
vodio ljubav s njom. Kako smo samo ž goljavi i nevini bili u to vreme. Odakle jednoj tako krhkoj
devojci takav duh, takav san o slobodi, kada su tolike snažne duš e mukotrpno radile pognutih
glava plašeći se da dignu pogled?
Izdrao sam se na Roka da me nije briga za poraz. Ali ipak jeste, a tu je i oseć aj krivice š to
mi je stalo do toga u trenutku kada toliki izgubljeni ž ivoti nalažu da budem skrhan od ž alosti.
Međutim, pre današnjeg dana, pobeda me je ispunjavala jer sam se sa svakom od njih približavao
ostvarenju Eoninog sna. A sad me je poraz lišio toga. Danas sam je izneverio.
Kao da sluti moje misli, digiblok poč inje da mi treperi na ruci. Poziv od Avgusta. Svla čim
tanani ekran s ruke i sklapam oči.
Njegove mi reči još odjekuju u glavi: „Č ak i ako izgubiš, čak i ako ne uspeš da obezbediš
pobedu za sebe, ne dopusti bilo kojem Beloni da trijumfuje. Još jedna flota pod njihovom
upravom mogla bi da poremeti balans mo ći.”
Eto kako se to završilo. Plutam po vodi, malo tonuć i u san malo se budeći sve dok mi se
prsti ne smežuraju i dok mi ne dosadi. Nisam ja za ovakve mirne trenutke. Izlazim iz vode kako
bih se obukao. Ne smem da ostavim Avgusta da toliko dugo č eka. Vreme je da se suočim sa
starim lavom. Pa da onda možda malo odspavam. Moraću mirno da ogledam proslavu Karnove
proklete pobede, ali ć u nakon toga napustiti ovo grozno mesto i krenuti nazad ka Marsu, a mož da
i nazad ka Mustang.
Ali nema mi odeće, a ni britve.
A onda mogu da ih predosetim.
Čujem bat vojničkih čizama iza sebe. Zadihani su od uzbuđenja. Čini mi se da ih je
četvoro. Dižem neki kamen s tla. Ne. Okrećem se i zatičem njih sedmoro kako zaprečavaju jedini
ulaz u baštu. Svi redom Zlatni iz porodice Belona. Svi redom moji zakleti neprijatelji.
Karn dolazi s njima, tek pristigao s broda. Lice mu je namuč eno poput mojeg, a pleća su

18. mu upola š ira od mojih. Viši je od mene - Opsidijan u svakom pogledu sem po rođenju i
razmišljanju. Ona njegova nasmejana usta keze se na neki neobično prepreden način. Trlja rukom
rupicu na bradi pri čemu mu mišićave podlaktice izgledaju kao da su istesane od uglačanog debla
koje je izbacila neka reka. Pomalo je zastraš ujuće kad se nađete u prisustvu nekoga toliko
krupnog da vam njegov glas odzvanja č ak i u kostima.
„Izgleda da smo uhvatili avgustovsku ribicu van vode. Pozdrav, Kosaču.”
„Golijate”, promrmljam koristeći njegov nadimak.
Golijat Uniš titelj. Golijat Sinoubica. Golijat Divlji. Mustang mi reče da je jednom slomio
kičmu nekom pomodnom Zlatnom s Lune presamitivš i ga preko kolena nakon š to je to deriš te
pokušalo da mu saspe piće u lice u Bisernom klubu. Majka mu je posle toga podmitila sudiju
kako bi ga pustili uz novčanu kaznu.
Spisak novč anih kazni koje je platio za ubistva duža je od moje ruke. Sivi, Ruž ičasti, čak i
jedan Ljubičasti. Ali na glasu je najviše zbog ubijanja Klaudija O Avgusta, omiljenog sina
vrhovnog upravnika i njegovog naslednika. Mustanginog brata.
Karnovi rođ aci vrzmaju se oko njega. Svi su Belone. Svi su rođeni pod plavosrebrnim
znakom osvajačkog orla. Kasijeva braća i sestre od stričeva. Kosa im je kovrdž ava i gusta, lica
prekrasna. Njihov se uticaj š iri diljem Zajednice. Isto kao š to se širi i glas o njihovom oružju.
Jedan je mnogo stariji od mene, niži ali stamenije građe, poput debla drveta pokrivenog
po vrhu plavom mahovinom. Negde je u tridesetim. Sećam se da se zove Kelan. Punopravni
legat, vitez Zajednice. I takav je došao ovamo s braćom zbog mene. Nadmenost prosto pršti iz
njega. Pravi se da zeva ponaš ajući se kao školarac.
U grudima mi dobuje strah.
Otežano dišem. Ali ipak se osmehujem, prelazeć i prstima iza leđa po opcijama za veze u
mom digibloku.
„Sedam Belona”, široko se osmehujem. „Š ta će ti sedmoro, Karne?”
„Ti si imao sedam brodova protiv jednog mog” , kaže Karn. „ Došao sam da nastavimo s
igricom.” Naginje glavu: „ Nisi valjda mislio da se završila kada ti se raspao brod?”
„Ta je igra završena”, kažem mu, „ti si pobedio.”
„Jesam li, Kosač u?”, pita me Karn.
„Po ceni osam stotina i trideset tri č oveka.”
„Cmizdriš zato što si izgubio?”, pita me Kegni. Najsitnija je od njegovih sestara i braće,
dvadesetogodišnja kopljanica Karnovog oca. U ruci drži moju britvu, onu koju mi je Mustang
dala. Maš e njome kroz vazduh. „Čini mi se da ću je zadržati. Ionako nisam nikada čula da si je
upotrebio. Nije da te osuđujem. Britve su baš nezgodne. To ti je, plašim se, mana slabog odgoja i
obrazovanja.”
„Ma, idi zabij ga bratu svome” , kažem joj podrugljivo. „ Sigurno zato svi vi kovrdžavi
govnari toliko ličite jedni na druge.”
„Moramo li da slušamo kako nas olajava, Karne?”, požali se Kegni.
„Ja sam učio Julijana pecanju, Kosaču”, kaže mi najednom legat Kelan. „ Kada je bio
mali, nije mu se svidelo jer je mislio da ć e povrediti ribe. Da je to odveć svirepo za njega. Takav
ti je bio momak kojeg si ubio po nalogu tvoga gospodara. Prava mera tvoje svireposti. I da li se
sada oseć aš kao veći čovek? Da li si zbog toga hrabriji?”
„Nisam ž eleo da ga ubijem.”
„Oh, ali mi zato ž elimo tebe da ubijemo”, grmi Karn. Klima glavom svojim rođacima.
Dvojica od Belona lome grane s drveća i dobacuju ih rođ acima. Imaju kod sebe britve ali oč ito
im se ne ž uri.
„Ubijete li me, očekujte posledice” , kažem im dodirujući digiblok iza leđa. „Ovaj okršaj

19. nije odobren, a ja sam ipak Nenadmašni. Štiti me Ustav. Ovo će biti podvedeno pod ubistvo.
Vitezovi Olimpa daće se za vama. Sudiće vam. I onda ć e vas pogubiti.”
„Ko je spominjao bilo kakvo ubistvo?”, pita me Karn.
„Ti sleduješ Kasiju”, kaže Kegni. Osmehuje se, lica kao u lisice.
„Danas te š titi Avgust”, kaže Karn. „Njegov si mali. Ako te ubijemo, izazvali bismo rat.
Ali niko ti neće pokrenuti rat zbog malo batina.”
Kegni se više oslanja na levu nogu. Ima povredu kolena. Jedan od njene braće naginje se
na pete. Plaši me se. Najveć i, Karn, potpuno je uspravljen što znači da uopš te ne mari za š tetu
koju bih mogao da izazovem. Kelan se smeš ka opuš teno stojeći. Mrzim takve poput njega. Teško
ih je proceniti. Sračunavam svoje izglede. A onda se prisećam slomljene ruke, povređenih rebara
i udarenog oka, pa ih prepolovljavam.
Obeleženi sam. Ne smeju me ubiti. Ne smem ni ja njih. Ne ovde. Ne sada. Svi redom
znamo kako će se završiti ova igranka. Ali ipak se upuš tamo u ples.
Karn pucketa prstima i oni svi najednom poleću ka meni. Bacam kamen Kegni u lice.
Odmah se ruši. Kidišem na Karna urličući poput pobesnelog vuka, izmičem se njegovom zamahu
kako bih mu stuš tio čitav niz udaraca po ž ivčanim centrima, i zabijam mu lakat u desnu mišicu
cepajući mu tkivo. Poš to se zaljuljao nabijam se još više u njega koristeći njegovu telesinu kao
štit od njegove braće i njihovih batina. Otimam batinu jednoj od Belona i dokusurujem je laktom
u slepooč nicu. Okrećem se i obrćem batinu Karnu u lice. Ali nešto je zaustavlja. Nešto me udara
u potiljak. Drvo se lomi. Iverje mi se zabija u skalp. Ne posustajem. Sve dok me Karn ne opaljuje
toliko jako laktom da mi izbija zub.
Uopšte se ne smenjuju jedan po jedan već me okružuju i mlate vešto i precizno držeći se
smrtonosne ve štine kravata. Ciljaju mi ž ivce i organe. Nekako uspevam da se podignem, da
udarim nekoliko napadača. Ali ne ostajem dugo na nogama. Neko mi zabija batinu u kičmu
pogađajući mi živac ispod plećke. Telo mi se sliva na zemlju poput otopljenog voska, a Karn me
šutne u glavu.
Zamalo sam odgrizao sebi jezik.
Toplina mi se razliva u ustima.
Od svega š to osećam na sebi tlo je još i najmekše.
Gušim se od slane krvi.
Krv i vazduh pršte mi kroz usta kada mi Karn spušta stopalo na stomak, pa potom i na
grlo. „Š to bi rekao Lorn O Arkos, ako moraš nekog samo da povrediš, bolje mu ubij ponos.”
Krkljam, pokuš avajući da dođem do daha.
Kegni zamenjuje mesto s Karnom, seda mi na prsa zakivajući mi ruke uz tlo kolenima.
Gušim se. Smeje mi se u lice i zagleda mi kosu zinutih usta, uzbuđena što je nekoga savladala.
Grabi mi kosu č vrstim stiskom. Vreli joj se dah oseti na slatku mentu. „Š ta se tu zbiva?”, pita me
čupajuć i mi digiblok s ruke. „ Dovraga! Pozvao je Avgustovce. Radije se ne bih borila s onom
Julijskom kurvetinom bez oklopa.”
„Pa, onda nemoj da odugovlačiš, i kreni na posao”, reži Karn.
„Psst”, šapuće mi kada pokuš avam da progovorim prelazeći mi nožem prekom usana, te
mi ga gura u usta sve dok mi č vrst metal ne zazvoni naspram zuba. „ Budi dobra, kuč kice.”
Počinje da mi grubo seče kosu.
„Miran, mali! Miran. Budi dobar mali Kosač.”
Osećam kako me oč i peku od krvi kada mi Karn odguruje Kegni s grudi, hvata me i
podiže s tla levom rukom. Steže desnu ruku psujuć i me zbog oš tećene mišice. Ne može da je
povuče unazad kako bi zamahnuo, pa mi kezi zube u lice i glavom me opaljuje po grudima tačno
preko grudne kosti. Svet mi se okreće naglavač ke. Čuje se pucanje. Poput granč ica koje

20. pucketaju u vatri. Krkljajući, izbacujem iz sebe neljudske, klokotave zvuke. Karn me ponovo
udara glavom, pa baca moje bolno telo na tlo.
Osećam kako me zapljuskuje nešto vruće, a odmah zatim u nozdrve mi prodire vonj
pišaćke. Smeju mi se dok mi Karn diše u uho.
„Majka mi reče da ti kažem: ne možeš od kmeta napraviti kneza. Svaki put kada se
pogledaš u ogledalu seti se svega što smo ti uradili. Seti se da diš eš samo zato š to smo ti
dopustili. Seti se da će ti se srce jednoga dana naći na našoj trpezi. Uzdigni se kol'ko hoć eš, al' u
blatu završićeš!”

21. 4
KRAH


Stojim pred mojim gospodarem, ali on ne obraća pažnju na mene.
Zidovi njegovog ureda prekriveni su drvenim ploč ama, a na podu je razastrt prastari ć ilim
koji je njegov gvozdeni predak uzeo iz neke palate na Zemlji nakon pada Indijskog carstva, jedne
od poslednjih velikih država koje su se usprotivile Zlatnima. Kakvu li su samo jezu ti prirodno
rođeni ljudi osećali gledajući kako im Osvajači padaju s neba. Usavršeni ljudi koji im, umesto
nade, donose okove.
Stojim ispred Avgustovog stola, ogoljenog komada nameštaja od drveta i gvožđa,
nadomak krvave mrlje stare sedam stotina godina na mestu gde je poslednjem indijskom caru
neki vitki Zlatni ubica otkinuo glavu s tela.
Neron O Avgust opuš teno mazi lava koji mu leži pokraj stola. Izgledaju kao dve istovetne
statue. Iza njih vidi se svemir. Prozor gleda u tamu u kojoj brodovlje armade Skiptar leži poput
zastraš ujuće ogromnih usnulih golema.
1
Prošli smo pokraj njih u poslednjoj etapi našeg
tronedeljnog putovanja s Marsa.
Avgust zagleda svoj drveni radni sto preko kojeg se smenjuju podaci.
Čini mi se kao da je prošlo mnogo vremena otkad me je bio poveo na obilazak Marsa da
mi pokaže naša područja - od latifundija gde nadCrveni dirinče po njivama do ogromnih polarnih
prostranstava gde Opsidijani ž ive u srednjovekovnoj izop štenosti. Tada mi je bio naklonjen,
držao me je uz sebe, učio me svemu š to je naučio od svoga oca. Bio sam mu miljenik, i jedino je
Leton bio ispred mene. A sada mi je stranac, a ja njemu sramota.
Prošla su dva meseca otkad me je Karn pobedio na Akademiji. Mada mi je kosa ponovo
izrasla i mada su mi sve polomljene kosti zacelile, to se nije desilo i s mojim ugledom. I upravo je
zbog toga moj polož aj u službi vrhovnog upravnika Avgusta, u najbolju ruku, labav. Broj mojih
neprijatelja povećava se iz dana u dan. Mada ovi novi više vole da se koriste glasinama nego
britvama.
Sve više i više sam uveren da su Sinovi Areja odabrali pogrešnog čoveka. Nisam ja
stvoren za hladno političko ratovanje. Nemam tu prefinjenu prepredenost. Dođavola, strpa ću
kakvog momka u konjsku mešinu kad god hoć ete, ali ne bih umeo kako valjano nekoga da
podmitim taman da mi ž ivot od toga zavisi.
Blag, topao glas, kao stvoren za izgovaranje poluistina, lebdi kroz ured vrhovnog
upravnika. „Tri rafinerije. Dva noćna kluba. I dve policijske ispostave Sivih. Sve je to dignuto u
vazduh otkad smo napustili Mars. Sedam napada, gospodaru. Pedeset devet izginulih Zlatnih.”
Plinije. Viž ljast kao daždevnjak, kož e glatke kao u Ruž ičastih. Taj politik ni u kom
slučaju nije od Nenadmašnih Obeleženih, nikad č ak ni na Institut nije kročio. Blistave mu oč i
izviruju ispod trepavica zbog kakvih bi se i paun postideo svog perja. Ruž prigušene boje
namazan mu je preko tananih usana. Kosa mu je ukovrdžana i namirisana. Telo tanano ali
mišićavo, na prijatan, ali krajnje zavaravajući način pod pretesnom izvezenom svilenom tunikom.
I dete bi moglo da prebije to prekrasno mače u ljudskom obliku. A ipak je umeo da uništi čitave
porodice puštajući pokoju glasinu tu, pokoju š alu tamo. Njegova je moć posebne vrste. Dok sam
ja kinetič ka energija, on je potencijalna.
Načuo sam, takođe, da je odgovoran i za naruš avanje mog ugleda. Takt mi je č ak
nagovestio da je mož da upravo Plinije nahuškao Karna na ono nasilje u bašti, ili bar da je sredio
da holokamera snimi taj moj ponosni trenutak.
Pokraj Plinija stoji četvrti čovek u sobi, Leton. Blistavi kopljonoš a deset godina stariji od

22. mene s upletenom kosom i srpastim osmehom na licu. On vam je takođe i pesnik s britvom, a
prema nekima i mlađa verzija Lorna O Arkosa. Vrlo je verovatno da ć e naslediti Avgustov posed
umesto krvnih naslednika vrhovnog upravnika - Mustang i Š akala. Meni se on poprilično sviđa.
„Sinovi Areja postali su previše odvažni”, mrmlja Avgust.
„Jesu, gospodaru” , kaže Plinije škiljeći. „Ako su zaista oni ti koji izvrš avaju ta zlodela.”
„Koji nas još to mravi izjedaju?”
„Nikoji, koliko mi znamo. Ali na mnogim od naših svetova ima paukova, krpelja i
pacova. Postavljanje bombi previše je grubo za Areja, ne pravi razliku međ u žrtvama i
nesvojstveno je nasilno. To predstavlja odstupanje od tehnološ kih sabotaža i propagande iz
njegovog dosijea. Arej nije tako nedosledan, pa mi je teško da poverujem da su to njegova dela.”
Avgust se mršti: „Pa kakvo onda objašnjenje nudiš?”
„Možda imamo još neku terorističku skupinu, gospodaru. S ukupno osamnaest milijardi
duša po popisu, č isto sumnjam da samo jedan č ovek drži tapiju na terorizam. Možda čak postoji
neko zloč inačko udruž enje. Već neko vreme radim na bazi podataka koju mogu da podelim s...”
Plinije je u pravu. Teroristički napadi koji muč e Mars i ostale planete nemaju mnogo
smisla. Igrač je spominjao pravdu, a ne osvetu. Ovi napadi su neznatni i grozomorni -
postavljanje bombi u kasarne, prodavnice odeće, tržnice, kafiće nadBoja i restorane. Arej ih
nikada ne bi odobrio. Takvi napadi privlače previše pažnje za zanemarljivu dobit, i izazivaju
Zlatne da učine nešto da istrebe Sinove.
Slao sam poruke Igraču preko holokutije. I ništa. Samo ć utanje. Da nije umro? Ili je Arej
odustao od mene zbog ove nove bombaške strategije?
Plinije zeva: „ Možda je Arej izmenio pristup. Prepreden vam je on.”
„Ako je Arej uopš te čovek”, veli Leton.
„Zanimljivo”, Avgust se naglo okreće, „zbog č ega misliš da Arej nije muškarac?”
„Zbog čega pretpostavljamo da je muškarac? Mogao bi biti neka ž ena. Moglo bi se raditi
o skupini pojedinaca, koliko mi znamo, š to bi u velikoj meri objasnilo neusaglašenu prirodu ovih
novih napada.” Leton se okreće prema meni uvlačeći me pogledom u razgovor: „Darou, šta ti
misliš?”
„Nemojte zbunjivati Daroa tako složenim pitanjima!” , Plinije krešti zaštitnički.
„Postavljajte mu jednostavna pitanja kako bi mogao da ih shvati.” Plinije mi upućuje jedan
krajnje saž aljiv osmeh saoseć ajno mi stežući rame. „ Iza tih njegovih prijatnih osmeha, krije se
jedno poš teno, prosto stvorenje. Trebalo bi to i sami da znate.”
Samo stojim i trpim.
Okreće se od mene: „ Nego, Letone, zaboravljate da smo kulturu Crvenih stvorili tako da
bude patrijarhalna. Njihov identitet kao naroda usredsređen je na č itav niz izvora koji zagovaraju
embrionsko teraoblikovanje Marsa. Telesno naporni, muč ni zadaci koje obavljaju muš karci.
Zadaci koje ne dajemo njihovim ženama, čak ni kada su za njih sposobne, u skladu sa
stratifikacionim protokolom. Dakle, kao š to vidite, to ne mo že biti ž ena, jer nijedan priprosti
Rđavac ne bi sledio ni muškarca ni ž enu koji nikada nisu upravljali svrdloHvatom.”
Leton se prepredeno osmehuje: „ Ukoliko je Arej uopš te Crveni.”
Plinije i Avgust se na to nasmeju. „ Možda je neki poludeli Ljubičasti koji je svoju glumu
preneo na viši nivo” , objašnjava Plinije.
„Ili neki Bakarni špekulant kojem je dojadilo sređivanje poreskih izveštaja iz provincije” ,
nadovezuje se Leton.
„Ne! Neki Opsidijan koji je, ako smem reći, konačno zaboravio na strah od tehnologije,
pa se usavršio u dovoljnoj meri da ume da koristi holoKameru?” Plinije se pljesne po nozi. „ Dao
bih nekog od ovih mojih Ruž ičastih samo da vidim...”

23. „Gospodo moja, dosta je bilo”, Avgust ga preseca, lupkajuć i prstom po stolu. Plinije i
Leton razmenjuju osmehe, pa se okreću ka Avgustu. „Š ta preporučuješ, Plinije?”
„Svakako” , Plinije se zakašljava. „Za razliku od njihove propagande i sajber napada, na
nasilje se može jednostavno odgovoriti. Radilo se o Areju ili ne, uzvratite im na prost način. Naše
istrebljivačke jedinice spremne su za taktičke napade na nekoliko terorističkih postaja za obuku
ispod Marsove površine. Trebalo bi odmah da napadnemo. Budemo li čekali, plašim se da ć e
vladarkini pretorijanci preuzeti sve u svoje ruke. A oni rođeni na Luni ne razumeju Mars. Sve ć e
uprskati.”
„Glupan čupa lišće. Grubijan seče stablo. Mudrac iskopava korenje.” Avgust zastaje na
tren. „To je Lorn O Arkos onomad rekao mome ocu. Č ak je urezano u Dvorani sečiva u Novoj
Tebi. Napad na postaje za obuku neće doneti ništa osim š to će holoMrežu ispuniti lepim slikama
eksplozija. Dosadile su mi politič ke igrice. Moramo da izmenimo pristup. Uz svaku novu bombu,
vladarka gubi strpljenje za moju upravu.”
„Vi upravljate Marsom”, kaže Leton. „ A ne Venerom ili Zemljom. Na ša planeta nije
mirna. Š ta drugo mož e da očekuje?”
„Rezultate.”
„Šta vam je na umu, gospodaru?”, pita ga Plinije.
„Nameravam da zatrujem korenje Sinovima Areja. Hoć u bombaše samoubice, a ne Sive.
Nađite mi najgadnije, najopasnije Crvene na Marsu, uzmite im porodice za taoce, i zapretite im
da ćete im pobiti sinove i kćeri ako im očevi ne uč ine kako im zapovedimo. Usmerite bombaše
samoubice na oblasti na površini s velikim brojem mladih kao i na dva rudnika po izboru. I bez
ženskih bombaša. Hoću društveni razdor. Da ž ene budu protiv nasilja.”
Kako je samo ž ivot tu jeftin. Sveden na reči u vazduhu.
„I gradske oblasti, takođ e”, dodaje. „Ne samo Smeđe i Crvene rudare i poljoprivrednike.
Hoću i mrtvu decu Plavih i Zelenih po š kolama ili igrali štima uz znak Sinova Areja. Pa, ć emo
onda videti da li ć e ostale Boje i dalje pevati prokletu pesmu one devojčure.”
Srce mi na tren zastaje. Eonina se pesma proširila dalje nego š to je ona ikada sanjala,
nakon što je dospela do holoMreže i zatalasala čitav Sunčev sistem, podeljena više od milijardu
puta zahvaljujuć i anarhističkim hakerskim skupinama. Po ko zna koji put hvata me strah da ć u
biti razotkriven. Neki Zlatni može da pretraž i arhivu i otkrije da se Eonin muž takođe zvao
Darou. Međutim, čak se i ja jedva sećam tog ž goljavog bledunjavog momka. A š to se tiče imena,
ne postoji prava arhiva s imenima podCrvenih. Meni je neki poluzvanični Bakarni birokrata bio
dodelio samo broj. L17L6363. Pri tom mu je L17L6363 bilo okačeno oko vrata sve dok nije
izdahnuo, nakon č ega mu je telo ukrao nepoznati poč inilac i, navodno, ga zakopao u dubokim
rudnicima.
„Nameravate da omrazite Crvene kod drugih Boja, pa da onda omrazite Sinove kod
Crvenih” , Plinije se smeš ka. „Gospodaru, ponekada se pitam šta ću vam uopš te ja.”
„Ne obraćaj mi se snishodljivo, Plinije. Obojica smo iznad toga.”
Plinije mu se naklanja: „ Dakako, izvinjavam se, gospodaru.”
Avgust vraća pogled na Letona: „Š ta se vrpoljiš kao neko kuć e?”
„Brine me da bi to moglo sve još više da pogorša”, Leton se mršti više za sebe. „Sinovi
nam trenutno jesu smetnja. Ali teško da su nam najveća muka. Učinimo li tako, samo ć emo još
više potpiriti vatru. Š to je još gore, bili bismo krivi koliko i sami Sinovi. Bili bismo teroristi.”
„Nema tu nikakve krivice”, Plinije usputno proverava podatke koji mu pristižu u digiblok.
„Pogotovo ne kada ste istovremeno i sudija.”
Leton nije zadovoljan odgovorom: „ Gospodaru, naše preče pravo na vlast poč iva na
činjenici da smo najvičniji u predvođenju čovečanstva. Mi smo Platonovi filozofski kraljevi. Cilj

24. nam je uspostavljanje reda. Obezbeđujemo stabilnost. A Sinovi su anarhisti. Njihov cilj su neredi.
To bi trebalo da upotrebimo kao svoje oruž je. Ne da noću šaljemo Sive. Da š aljemo bombaše
među decu.”
„Trebalo bi da težimo višem cilju?”, pita ga Plinije.
„Tako je! Mož da da osmislimo medijsku kampanju protiv Sinova. Darou, slažeš li se?”
Opet ne odgovaram. Sve dok vrhovni upravnik ne potvrdi moje prisustvo. On ne ceni
drskost i neumesnost sem ako nema korist od njih.
„Idealizam”, uzdiše Plinije, „ divno ga je videti kod mladih, iako je pogrešan.”
„Gledaj da mi se ne obrać aš s visine, politiku!”, reži Leton, tražeći nepostojeći beleg
Nenadmaš nih na Plinijevom podrugljivom licu.
„Plan bi trebalo da vam bude manje nasilan, vrhovni upravniče. To sam hteo da kažem.”
„Okrutnost”, Avgust ostavlja tu reč da lebdi u vazduhu, „ niti je loša, niti je dobra.
Naprosto jedna imenica, odnosno delovanje u ovom sluč aju. Ono š to moraš razmotriti jeste
priroda tog delovanja. Da li je dobro ili loše zaustaviti teroriste koji diž u nevine u vazduh?”
„Pretpostavljam da je dobro.”
„Pa šta je onda bitno koje metode koristimo ukoliko povredimo manje nevinih nego što bi
oni ako im dopustimo da i dalje postoje?” Avgust ukršta dugačke prste. „Ali ovo vam u biti i nije
filozofsko pitanje. Već politič ko. Sinovi Areja ne predstavljaju nam pretnju. Nimalo. Oni su samo
oružje naših političkih neprijatelja, pre svega Belona, koje oni koriste kao opravdanje za tvrdnju
da ne umem da upravljam Marsom.”
„Ti kovrdž avci već gledaju kako da mi oduzmu upravništvo. Kao š to znate, jedino
vladarka ima moć da me ukloni s polož aja, čak i bez glasanja u senatu. Ukoliko tako pož eli, može
da prepusti Mars nekoj drugoj porodici - Belonama, našim saveznicima Julijevcima, čak i nekoj
nemarsovskoj porodici. Ali niko od njih ne bi vladao Marsom onako delotvorno kao ja. A kada je
Mars pod delotvornom upravom, svi imaju koristi - i niži i viši staleži. Ja nisam despot. Ali otac
mora da ć ušne svoju decu po uš ima ako vidi da pokuš avaju da spale kuću: ako moram da pobijem
par hiljada njih zarad većeg dobra, da bi helijum 3 i dalje doticao, i da bi građani ove planete
nastavili da žive u nezaraćenom svetu, onda ć u tako i uč initi.
„Što nas dovodi do Daroua O Andromeda.” Njegove se hladne oč i okreću ka meni, tek š to
su naredile smrt hiljadu nevinih ljudi, te ne mogu a da se ne trgnem, dok u meni nadire duboka
mržnja. Uljudno i s poš tovanjem se naklanjam.
„Pozvali ste me, gospodaru?”
„Jesam, i biću kratak. Predstavljao si veliki rizik kada sam te doveo s Instituta i stavio te u
svoju služ bu. To i sam znaš?”
„Znam.”
„Smatram da ti je učinak zadovoljavajuć i, a tvoje suparništvo s Kasijem O Belonom
zabavno mi je na neki š kolski način. Međutim, krvna zavada između vas postala je”, baca pogled
ka Pliniju, „ opterećujuća za moje interese, i privredne i političke. Pozamašni su prihodi izgubljeni
zbog povećanja tarifa u Središtu, gde se kriju Belonine pristalice. Porodice se kolebaju u svojoj
obavezi da ispune trgovačke ugovore sklopljene pre mnogo godina. Stoga sam, kao č in pomirenja
između zavađenih strana, reš io da prodam tvoj ugovor drugoj porodici.”
Drhtim u sebi.
„Gospodaru...” , pokuš avam da se ubacim. Tako neš to ne sme da se dogodi. Skine li me s
mog polož aja, biće bačene gotovo tri godine vrednog rada. „ Ako smem da...”
„Ne smeš .” Otvara neku fioku i opuš teno baca parče mesa svom lavu. Lav č eka da Avgust
prvo pucne prstima pre nego š to će početi s jelom. „ Odluku sam doneo još pre mesec dana. Nema
svrhe da me odgovaraš. Nisam ti ja Ž ivosrebrni koji pregovara oko cene litijuma. Plinije...”

25. „Pojedinosti su poprilično jednostavne, Darou. Pa vam neće biti teško da ih shvatite.”
Plinije uopš te ne skida pogled s mene. „ Vrhovni upravnik bio je krajnje velikoduš an i pravedan
unapred vas obaveštavajući o raskidu, kao š to je i navedeno u vašem ugovoru.”
„U mom ugovoru piše da ću o raskidu biti obavešten šest meseci unapred.”
„Ako se seć ate paragrafa broj osam, potparagrafa C, odredbe broj č etiri, obaveštenje
dobijate šest meseci unapred, sem ako se poneseš nedostojno kopljonoše... uvažene porodice
Avgusta.”
„Je li ovo neka š ala?”, gledam u Letona i Avgusta.
„Pa, da li se smejemo?”, pita me Plinije usiljeno. „Ne? Č ak se i ne osmehujemo.”
„Među svim kopljonoš ama, bio sam drugi na Akademiji! Ti č ak nisi uspeo ni da prođe š
na Institut.”
„Oh, pa ne radi se o tome. Bili ste vi dovoljno.... dobri.”
„Nego?”
„Radi se o vaš em neprekidnom pojavljivanju u emisijama na holoKutiji.”
„Ali ja nikada nisam bio na holoKutiji! Č ak je i ne gledam!”
„Ma, hajte molim vas. Pa vi uživate u svojoj popularnosti. Iako vas ismevaju, svetla su
stalno uperena u vas č ime sramotite ovu porodicu. Imamo uvid u istoriju pretraživanja na vašem
digibloku. Vidimo mi kako se ogledate u holoKutiji kao da je ona va še lično ogledalo. Još se šire
i priče o vama i kć erci vrhovnog upravnika...”
„Mustang je na dvoru na Luni!”
„Zasigurno pod vašim podsticajem. Da li ste je zamolili da se pridruži vladarkinom
dvoru? Ili je sve to deo vaših namera da odvojite kćerku od oca?”
„E, sad si ga baš izvrnuo naglavačke, Plinije!”
„I škodite prezimenu Avgusta. Pa ona vaša čarka s Belonama na kupalištu koje je mesto
za odmor i opuš tanje. Mi tako nešto ne odobravamo.”
Ne znam č ak ni š ta bih mu rekao. Sve izmišlja. Utemeljio je sve u stvarnosti kako bi
izgradio priču, ali baca mi laži pravo u lice samo da bi dokazao da sam mu u š aci.
Plinije nastavlja: „ Do okonč anja vašeg ugovora doć i će za tri dana.”
„Za tri dana”, ponavljam.
„U međuvremenu ćete poći s nama na površinu Lune, gde ćete ostati u rezidenciji koja je
obezbeđena porodici Avgusta tokom samita, mada od ovoga trenutka više niste kopljonoš a ove
porodice. Ne predstavljate vrhovnog upravnika i ne smete koristiti njegovo ime kako biste
obezbedili pristup odre đenim ustanovama, ili da biste se omileli mladim gospama ili mladoj
gospodi, niti ga smete koristiti u hvalisanju, obećanjima ili pretnjama. Zvanični digiblok biće
vam oduzet. Vaše kopljaničke identifikacione š ifre već su povuč ene, pri čemu se od vas očekuje
da prekinete bilo kakvo uč ešće u svim poduhvatima na koje ste pre ovoga bili raspoređeni.”
„Bio sam raspoređen jedino na graditeljske projekte.”
Plinijeve usne š ire se u osmeh kao u nekog gmizavca: „ Onda vam ova promena neće
teško pasti.”
„Kome me prodajete?”, uspevam nekako da izustim. Avgust me je već odbacio i više me
ne gleda u oči. Mazi svoga lava. Pomislio bi č ovek da uopš te i nisam u istoj prostoriji. Leton zuri
u pod. Neprijatno mu je. Mnogo je plemenitiji od ove lakrdije, ali Avgust je hteo da vidi sve ovo
da bi nauč io kako se odstranjuje natrula grana.
„Niste vi na prodaju, Darou. Uprkos vašem poreklu, oč ekivao bih da znate gde vam je
mesto. Nismo mi Ruž ičasti ili Opsidijani da nas prodaju poput robija. Vaše će usluge biti iznete
na aukciju” , kaže Plinije.
„Pa to vam je ista prokleta stvar!”, sikćem. „Odbacujete me. Ko god da kupi moje usluge,

26. ne može me zaš tititi od Belona. Ta će me kovrdž ava kopilad uloviti i ubiti. Jedini razlog zašto to
nisu uč inili još pre dva meseca jeste to š to...”
„To što ste bili predstavnik Avgusta?”, pita me Plinije. „ Ali vama vrhovni upravnik ništa
ne duguje, Darou. Da niste nešto pogrešno shvatili? Š taviše, vi dugujete njemu! Nije jeftino š tititi
vas. Koš ta nas to mnogih moguć nosti, ugovora, trgovine. A trošak je postao prevelik. Moraju nas
doživeti kao zagovornike mira s Belonama. Vladarka ž eli mir. A vi? Vi ste izvor trvenja, trn
ispod našeg sedla, da se tako izrazim, bojno oruđe. A mi ć emo sada sablju pretopiti u raonik.”
„Ali tek nakon š to mi njome odsečete glavu.”
„Darou, nemojte nas moljakati!”, Plinije uzdiše. „Pokažite malo čvrstine, mladić u. Vaše
vreme kod nas jeste isteklo, ali posedujete srčanost. Posedujete snagu mladog č oveka. Sad lepo
ispravite tu vašu kičmu i odlazite odavde dostojanstveno kao pravi Zlatni koji zna da je dao sve
od sebe.” Ismeva me pogledom. „Š to bi značilo da smesta morate da napustite ovaj ured. Odmah,
mladi gospodine, pre nego š to vas Leton izbaci napolje i ispraš i vam to vaše prezategnuto dupe.”
Zurim u vrhovnog upravnika.
„Ovako me vi vidite? Kao nekog balavca kojeg mož ete poslati u ć ošak?”
„Darou, bilo bi najbolje da...” , Leton otpoč inje.
„Vi ste taj koji je nas saterao u ć ošak”, odgovara Plinije spuš tajući mi ruku na rame. „ Ako
se brinete da nećete primiti otpremninu, hoć ete. Dovoljno novca da...”
„Poslednji put kada me je neki od lakeja vrhovnog upravnika taknuo, zario sam mu nož u
mali mozak. I to š est puta.” Gledam ga kako hitro povlači ruku. Ispravljam ramena. „ Ja ne
odgovaram tamo nekom Ruž ičastom džukcu bez ož iljka. Ja sam ti Nenadmaš ni Obeleženi!
Vrhovni primus 542. klase Marsovog Instituta. Odgovaram jedino vrhovnom upravniku Marsa.”
Pokušavam da zakorač im prema Avgustu, ali Leton odmah zauzima odbrambeni stav. Svi
dobro pamte moju preku narav. „Smestili ste Julijana O Belonu naspram mene na probi,
gospodaru.” Prostreljujem ga plamtećim pogledom: „ Ubio sam ga tamo za vas. Ratovao sam
protiv Karna za vas. Držao sam i svoja usta, i usta mojih ljudi, zatvorena i zapeč aćena nakon š to
ste pokuš ali da kupite sinu pobedu na Institutu.” Leton se na to trže. „Izmenio sam snimke.
Dokazao sam se boljim od vaših krvnih naslednika. A vi sada, gospodaru, kažete da sam vam
smetnja.”
„Ti jesi Nenadmaš ni Obeleženi”, slaže se vrhovni upravnik, prouč avajući podatke na
svom radnom stolu. „ Ali bez sredstava. Porodica ti je pomrla. Nisu ti ostavili nikakve posede,
nikakav izvor prihoda, nikakav upravni položaj. Sve im je oduzeto kada je došlo vreme da im se
naplate dugovi, uključ ujući tu i njihovu č ast. Čuvaj te mrvice koje si dobio od boljih od sebe.
Pamti usluge koje si napabirčio.”
„Mislio sam da vi više cenite dela, a ne zvanja. Gospodaru, Mustang vas je napustila.
Nemojte pogrešiti tako što ćete i mene odstraniti.”
Najzad diže glavu kako bi me pogledao. Oči su mu neljudske, kao da pripadaju nečemu
drugom - nekoj nedokuč ivoj, neosetljivoj proračunatosti potpirenoj č udovišnom, neljudskom
gordošću. Gordošću koja se že dalje od njega, koja seže sve do č ovekovih prvih nesigurnih koraka
u svemiru. Gordost desetak pokoljenja očeva i dedova, sestara i brać e slila se u jedno vispreno,
savršeno obličje koje ne trpi poraze, i ne priznaje mane.
„Moji su te neprijatelji ponizili, a samim tim su ponizili i mene, Darou. Rekao si mi da
ćeš pobediti. Ali si potom izgubio. A to sve menja. ”

27. 5
VEČERA


Uskoro ć u umreti.
Tu misao nosim u sebi dok nam se putnički brod odvaja od Avgustovog admiralskog i
kreće kroz armadu Skiptar. Sedim među kopljanicima, mada nisam jedan od njih. A oni to znaju.
Zato i ne razgovaraju sa mnom. Kakvu god sponu da uspostave sa mnom, ona sada više nije
bitna. Nemam nikakav politički kapital. Č ujem kako Taktu nude da se kladi u koliko ć u dugo
opstati bez Avgustove zaštite. Jedan kopljonoš a kaže tri dana. Takt se ž estoko raspravlja s njim,
iskazujući opseg svoje odanosti koju sam zaradio od njega na Institutu.
„Deset dana”, objavljuje. „ Bar deset dana.”
Upravo je on bio lansirao kapsulu za spašavanje bez mene. Oduvek sam znao da njegovo
prijateljstvo nije bezuslovno. A ta me rana ipak izjeda, produbljujući u meni usamljenost koju ne
umem ni da izrazim. Usamljenost koju sam uvek osećao među Zlatnima, ali naterao sam sebe da
je zaboravim. Nisam jedan od njih. Stoga ć utke sedim, zureći kroz prozor dok prolazimo pokraj
okupljene flote i č ekamo da se Luna pojavi pred nama.
Ugovor mi ističe u završnoj večeri samita na kojem se sve vladajuće porodice okupljaju
na Luni kako bi pretresle sva važna i sva nevažna pitanja. To je taj prostor od tri dana tokom
kojeg moram da poboljšam ugled kako bi drugi pomislili da me je vrhovni upravnik potcenio i da
sam zreo za regrutaciju. Ali kolika god da mi je vrednost, ipak sam ukaljan. Neko me je imao da
bi me zatim odbacio. Ko bi pož eleo nešto već iskorišćeno?
Takva mi je sudbina. Uprkos licu i veštinama Zlatnog, ipak sam samo roba. Prosto mi
dođe da iščupam krvavo znamenje sa sebe. Ako ć u već biti rob, da bar izgledam kao rob.
A da sve bude još gore, raspisana je cena za moju glavu. Ne zvanično, naravno. Ipak je to
nezakonito, poš to nisam državni neprijatelj. Ali je zato moj neprijatelj mnogo gori.
Mnogo svirepiji od bilo kakve vlade. Ž ena koja je poslala Karna i Kegni na Akademiju.
Kažu da svake noć i otkad sam Julijanu oduzeo ž ivot tokom probe njegova majka, Julija O
Belona, seda za dugačak sto u glavnoj dvorani njene porodice na padinama planine Olimp,
čekajući da podigne polukruž ni poklopac srebrnog posluž avnika koji joj donose Ruž ičaste sluge.
Svake noć i stiže joj prazna tacna. I ona svake noć i tužno uzdiše, zagledajući svoju golemu
porodicu za stolom, da bi im po ko zna koji put ponovila iste osvetoljubive re ći: „Očito je da me
ne volite. Da me volite, tu bi sada ležalo jedno srce da utoli moju glad za osvetom. Da me volite,
ubica mog dečaka ne bi više disao. Da me volite, moja bi porodica poš tovala čast svoga brata. Ali
ne volite me. Ne volite ni njega. Ne volite nikoga. Š ta sam to učinila da zaslužim mrž nju svoje
porodice?” Mnogobrojne Belone potom gledaju kako glava njihove porodice ustaje iz stolice, tela
okopnelog od gladi i koje se održava jedino na mržnji i osveti, i potom ć utke posmatraju kako
napušta odaju, više kao utvara nego kao ž ena.
Jedino što je moje srce držalo podalje od njenog posluž avnika jesu oružje, novac i ime
vrhovnog upravnika. Politika, koju najviše mrzim, omoguć avala mi je da još uvek dišem.
Međutim, za tri dana ta ć e zaštita pasti u zaborav, a mene ć e štititi jedino lekcije koje su mi moji
nastavnici preneli.
„Sigurno će doći do dvoboja”, veli jedan od kopljonoš a. Pa, potom glasnije: „ To ne može
da odbije, a da sačuva čast. Pogotovo ako mu ga li čno Kasije ponudi.”
„Stari ti Kosač ima još trikova u rukavu” , kaže Takt. „Možda nisi bio prisutan, ali nije ti
on ubio Apolona osmehom.”
„Koristio si britvu, je li tako, Darou?”, pita me neki drugi kopljanik podrugljivim tonom.

28. „Nisam te video na mačevalištu u poslednje vreme.”
„Pa, nisi ga nikada tamo video” , veli treći, „on ti izbegava ono u č emu nije dobar, jelte?”
Rok se besno vrpolji pokraj mene. Spuš tam mu ruku na podlakticu, pa se polagano
okrećem ka kopljaniku koji me je uvredio. Viktra sedi iza njega i dokono posmatra č itav taj
prizor.
„Ne bavim se mač evanjem”, kažem.
„Ne baviš se, ili ne umeš?”, pita neko smejući se.
„Ostavite ga na miru. Č asovi mačevanja britvom su skupi”, primećuje Takt.
„Je li tako, Takte?”, pitam ga.
Krevelji se: „Pa daj, samo te malo zafrkavam. Š ta si tako prokleto ozbiljan. Nekada si bio
spremniji za š alu.”
Rok govori nešto Taktu zbog č ega se ovaj namrgođeno okre će, ali ne č ujem šta. Postao
sam samo uspomena na stare dane u kojima se igra Zlatnih č inila mnogo lakš om. Šta se
promenilo? Mustang.
„Ti si iznad svega ovoga” , došapnula mi je dok smo se opraštali pred moj odlazak na
Akademiju. Suze su joj navrle na oč i, mada joj glas nije zadrhtao: „ Ne moraš biti ubica. Ne
moraš se priklanjati ratovanju.”
„A šta mi drugo preostaje?”, pitao sam je.
„Ja. Ja ti preostajem. Ostani zbog mene. Ostani zbog onoga š to može da se desi. Na
Institutu si stvorio sledbenike od momaka i devojaka koji nikada pre toga nisu spoznali odanost.
Odeš li na Akademiju, napustićeš sve to da bi bio vojskovođa moga oca. A ti to nisi. To nije ni
onaj čovek kojeg sam...” , nije se okrenula, ali joj se izraz lica promenio kada su joj reč i odlutale
pre nego š to će čvrsto stisnuti usne.
Ljubav? Možemo li tako nazvati ono š to smo imali u godini nakon Instituta?
Ako je tako, reč joj je zapela u grlu, jer znala je, kao š to sam znao i ja, da joj nisam dao
celog sebe. Nisam s njom podelio sve š to jesam. Pohlepno sam č uvao tajne za sebe. A i kako bi
neko poput nje, neko ko toliko ceni sebe, mogao da se ogoli pred nekim i pruž i srce čoveku koji
joj malo toga vraća? Stoga je sklopila te njene zlatne oči, tutnula mi britvu u ruke, i rekla mi da
idem.
Ne krivim je. Odabrala je politiku, upravništvo, mir, jer smatra da je to potrebno njenom
narodu. Ja sam odabrao sablju, jer je ona potrebna mom narodu. Neka me neobična praznina
ispunjava pri pomisli da sam njoj bio dovoljan takav kakav jesam, a Eoni nikada nisam. Rok je
bio u pravu. Odgurnuo sam je od sebe.
Sevrona nisam. Pitao sam ga ž eli li da ga rasporede pokraj mene, ali je najednom poslat
na Pluton da zajedno s većinom Urlikdžija štiti daleke gradilačke poduhvate od napada sitnih
gusara. Sada naslućujem da je Plinije bio umešan u to.
Nikada se nisam oseć ao usamljenije na svom putu.
„Nećeš ostati napuš ten”, veli Rok, naginjuć i se k meni. „ Druge će te porodice ž eleti za
sebe. Ne daj Taktu da ti se poigrava umom. Belone neće krenuti na tebe.”
„Naravno da neće”, lažem ga, ali ipak mož e da predoseti strah u meni.
„Darou, nasilje nije dopuš teno u Citadeli. Pogotovo ne krvne zavade. Č ak su i dvoboji
nezakoniti, sem ako ih ne odobri lično vladarka. Prosto ć eš se držati Citadele dok ne nađeš novu
porodicu, i sve ć e biti u redu. Iskoristi vreme koje imaš, obavi sve š to moraš, i za godinu dana će
se vrhovni upravnik osećati glupavo kada se uzdigneš pod tuđim pokroviteljstvom. Prema vrhu ti
ne vodi samo jedan put. Upamti to, brate.”
Steže mi rame.
„Znaš da bih zamolio majku i oca da se nadmeć u za tebe na aukciji... ali neće protiv

29. Avgusta.”
„Znam.” Mogli bi da potroš e milione i milione na ugovor i da i ne primete trošak, ali
Rokova majka ne sedi u senatu već dvadeset godina zato š to je velikoduš na. U senatu je povezana
s Avgustovim ljudima. Radi kako on kaže.
„Biću dobro. U pravu si”, kažem mu dok nam se Luna pojavljuje u prozoru i utišava
poslugu istovremeno me ispunjavajuć i jezom. Zemljin grad-mesec. Sateliti u orbiti i razne
instalacije okružuju je poput č eličnog anđeoskog oreola obavijenog oko ć ilibarne lopte ispružene
ka suncu. „ Biću dobro.”

30. 6
IKAR


Spuštamo se blizu Citadele. Vlažni, zagađeni vetar savija visoko drveće pokraj sletilišta.
Graške znoja brzo mi se pojavljuju iznad visoke kragne. Već mi se ne dopada ovo grozno mesto.
Uprkos činjenici da smo sleteli na područ je Citadele, koje se nalazi daleko od najbližih gradova
okruženo šumama i jezerima, vazduh kao da me štipa, lepeći mi se za pluća.
Na horizontu, tik iza š iljatih kula zapadnog univerzitetskog naselja Citadele, lebdi Zemlja,
naduta i plava, podsećajući me da sam daleko od doma. Ovde je sila teže manja nego na Marsu,
svega jedna šestina Zemljine, pa se oseć am nelagodno i nespretno. Dok hodam, imam osećaj da
lebdim. Mada mi se usaglaš enost pokreta brzo vraća, telo mi deluje bestež inski uz neki č udan
klaustrofobičan osećaj.
Neka druga letelica spušta se severno od nas.
„Biće da se radi o Beloninoj srebrnoj boji”, kaže Rok smireno škiljeći naspram sutona.
Osmehujem se.
Baca pogled prema meni: „Š ta je?”
„Samo sam zamislio š ta bi bilo da mi je sada na raspolaganju jedna pulsirajuć a granata.”
„Pa to je baš... lepo s tvoje strane.” Nastavlja dalje. Polazim za njim, zadržavajući pogled
na letelici. „ Inače, baš volim sutone na Luni. Kao da smo u Homerovom svetu. S nebom u vreloj
nijansi tek iskovane bronze.”
Iznad nas, daleko nebo stapa se s tamom u dugom zalasku sunca. Za dve nedelje, na ovom
delu meseca više neće biti dnevnog svetla. Dve nedelje noć i. Raskoš ne svemirske jahte krstare u
smiraju ovog č udnog dana, dok vitki paraKrilci, sa svojim Plavim pilotima, jezde u patroli poput
palica sastavljenih od krhotina abonovine.
Jedna šestina tež e dopušta Lunorocima da grade š ta im srce ište. A grade još te kako.
Podalje od područ ja Citadele, horizont je oivičen kulama i gradskim krajolicima. LebdiStaze se
pružaju posvuda kako bi građani s lakoć om mogli da se provlače kroz vazduh. Č itava mreža
stepeništa širi se između visokih kula poput br šljana, povezujuć i nebesa s paklom siromaš nih
četvrti. Po njima na hiljade ljudi i ž ena gmile poput mrava po puzavicama, dok patrolni jednosedi
Sivih zuje okolo glavnih ulica.
Porodici Avgusta dodeljena je vila ugneždena među trideset jutara borove š ume u okviru
Citadele. Lepa je to građevina u moru druge lepote na ovom otmenom mestu. Ima bašti, stazica,
vodoskoka isklesanih u kamenu u obliku krilatih dečačića. Sve tako neke površne stvari.
„Jesi li za jednu rundu kravata?”, pitam Roka, klimajuć i glavom prema vež balištu pokraj
vile. „Da skrenemo misli?”
„Ne mogu” , Rok se trže, sklanjajuć i se s puta ostalim kopljanicima i njihovim slugama
koji ulaze u vilu. „ Moram da prisustvujem konferenciji o kapitalizmu u upravljačkom dobu.”
„Ako ti se baš toliko drema, siguran sam da krevete imaju i u vili.”
„Šališ se? Regul Ag San drži glavni govor.”
Zviznem na to: „Ž ivosrebrni glavom i bradom? Zna či saznaćeš kako da pretvoriš šljunak
u dijamante? Č uo si da se priča da poseduje ugovore dva viteza Olimpa?”
„Nisu to samo priče. Bar koliko moja majka tvrdi. Š to me podseti na nešto što je Avgust
kazao vladarki tokom njenog krunisanja. Č ovek nikada nije premlad da ubije, nikada premudar,
nikada prejak, ali zato mož e biti prebogat.”
„To ti je rekao Arkos.”
„Ne, siguran sam da se radilo o Avgustu.”

31. Odmahujem glavom: „ Proveri činjenice, brate. To ti je rekao Lorn O Arkos, a vladarka
mu je uzvratila sa: Zaboravljate, Vite že Gneva, da sam ja ž ena.”
Arkos je, bar među mojim pokolenjima, više mit nego čovek. Iako se sada uglavnom
povukao, više od šezdeset godina bio je vodeći mač Marsa i Vitez Gneva. Nenadmaš ni vitezovi iz
čitave Zajednice nudili su mu tapije na mesece samo da ih bar nedelju dana poduč ava njegovom
obliku kravata, takozvanom „ vrbovitom načinu”. Upravo mi je on poslao prsten sa sečivom kojim
sam usmrtio Apolona, da bi mi zatim ponudio i polož aj u svom domaćinstvu. Odbio sam ga
odabravš i Avgusta umesto tog starca.
„Zaboravljate, da sam ja ž ena”, Rok ponavlja. Obož ava te priče o njihovom carstvu, isto
koliko ja obož avam priče o žeteocu i dolu. „Pričaćemo kad se vratim. Pritom ne mislim na naše
uobičajeno ć askanje.”
„Hoćeš reći da mi nećeš naglabati o nekoj tvojoj simpatiji iz detinjstva, pa se napiti vina i
pesnički lupetati o liniji Kvininog osmeha i lepoti starih etrurskih grobalja pre nego š to zaspiš?”,
pitam ga.
Zajapurio se, ali ipak spušta ruku preko srca: „Časna reč .”
„Onda ponesi flašu nekog suludo skupog vina, pa ć emo pričati.”
„Doneću tri.”
Posmatram ga kako odlazi pogleda hladnijeg od mog osmeha.
Još je nekoliko kopljanika otišlo na konferenciju s Rokom. Ostali se odmaraju dok
jedinice Sivih iz Avgustovog obezbe đenja pročešljavaju posed. Opsidijanski telohranitelji prate
Zlatne poput senki. Ruž ičasti elegantno pristiž u u vilu u neprekidnom nizu, pozvani u baštu
Citadele od č lanova osoblja vrhovnog upravnika, kojima je dojadilo putovanje pa traže malo
razonode.
Jedan od Citadelinih Ruž ičastih poslužitelja vodi me u moju sobu. Poč injem da se smejem
kada stignemo do nje. „ Verovatno se radi o nekoj grešci”, kažem mu razgledajući maleni sobičak
s kupatilom i garderobom. „ Nisam metla.”
„Ne razum...”
„On ti nije metla, pa samim time neć e stati u ovaj š pajzi”, kaže mu Teodora stojeći u
vratima iza nas. „ Nije dostojno njegovog polož aja.” Osvrće se oko sebe prezrivo njuš kajući
prćastim nosem. „ Ovo ne bi moglo da posluž i ni kao garderoba za moju odeću na Marsu.”
„Ovo vam je Citadela. A ne Mars” , posluž itelj svojim ružičastim očima zapaža bore na
Teodorinom ostarelom licu. „ Tu nema dovoljno prostora za beskorisne stvari.”
Teodora mu se slatko osmehuje, te pokazuje na drvo od kremena roze boje koje mu je
zakačeno za grudi. „To bih i ja rekla! Nego, je li to crni jablan baštenske Driope?”
„Pretpostavljam da ga prvi put vidite”, kaže nadmeno pre nego š to će se okrenuti prema
meni. „ Ne znam kako su vam odgojili Ruž ičaste u Vrtovima Marsa, dominuse, ali na Luni bi vaša
robinja trebalo više da se potrudi kako ne bi delovala toliko usiljeno.”
„Svakako, baš sam nekulturna”, izvinjava se Teodora. „ Samo mi se učinilo da mož da
poznaješ nastojnicu Karenu.”
Poslužitelj zastaje: „ Nastojnicu Karenu...”
„Zajedno smo odrasle u Vrtovima. Kaž i joj da je Teodora pozdravlja i da bi je posetila
ako ima vremena.”
„Vi ste jedna od Ruža?”, lice mu pobeli poput č aršava.
„Bila sam. Sve latice jednom moraju da otpadnu. Ali reci mi kako se zoveš, baš bih htela
pred njom da pohvalim tvoju gostoprimljivost.”
Gunđa nešto prilično nečujno, te odlazi, dublje se poginjući pred Teodorom nego preda
mnom.

32. „Jesi li se zabavila?” , pitam je.
„Uvek prija kada protegneš koji mišić. Čak i ako ti se sve ostalo otromboljilo.”
„Izgleda da se moja karijera zavr šava tamo gde je tvoja poč ela”, potišteno se osmehujem,
te prilazim holoEkranu koji stoji pokraj kreveta.
„Ja ne bih na vašem mestu”, kaže mi.
Grizem donju usnu, š to je naš tajni znak za uređaje za prisluškivanje.
„I to svakako, ali holoMreža nije... mesto koje u ovom trenutku ž elite da vidite.”
„Šta sad pričaju o meni?”
„Pitaju se gde ć ete biti pokopani.”
Nemam vremena da joj odgovorim, poš to mi nečiji prsti kucaju po vratima.
Odlazim za Viktrinom Ružičastom do zasebne terase u njenim odajama. Ispostavlja se da
je sama njena kada duža od mog kreveta.
„Nije pravedno” , čuje se neki glas iza lavandinog drveta belog poput slonovače. Okrećući
se, zatičem Viktru kako se poigrava krunastim trnjem nekog ž buna. „Što te otpuš taju kao da si
neki Sivi plaćenik.”
„A otkad je to tebi stalo šta je pravedno, a š ta nije, Viktra?”
„Moramo li uvek da se makljamo?”, pita me. „ Dođi, sedi pored mene.” Čak i uz ož iljke,
po kojima se razlikuje od sestre, njena izdužena prilika i blistavo lice zaista nemaju mane.
Sedi i puš i neko skupoceno puš ilo koje miriš e na zalazak sunca nad poseč enom šumom.
Krupnije je građe od Antonije i viša je, i č ini se kao da je nastala taljenjem, kao kada se vrh
koplja nakon topljenja hladi ne bi li poprimio svoj š iljati oblik. U oč ima joj treperi ozlojeđenost.
„Ja ti ne mogu biti dalje od neprijatelja, Darou.”
„Pa šta si mi onda? Prijatelj?”
„Pa, čoveku u okolnostima poput tvojih svakako ne š kodi pokoji prijatelj, zar ne?”
„Radije bih imao desetak Mrljavih za telohranitelje.”
„Ko ti još ima para za tako neš to?”, smeje se.
„Ti imaš.”
„Dobro, ali oni te ne bi zaštitili od tebe samog.”
„Ipak me više brinu Belonine britve.”
„Brinu? Jesam li ti zabrinutost videla na licu dok smo se spuštali?” Dopuš ta da joj se
veseli uzdah otme s usana. „ Zanimljivo. Ja sam, znaš, mislila da se radi o jezi. O prestravljenosti.
Svim onim krajnje uznemirujuć im stvarima. Pošto znaš da će ti ovaj mesec biti grob.”
„Eto, tebe opet! Mislio sam da se više ne makljamo”, kažem.
„U pravu si. Ali naprosto si mi nekako č udan. Ili mi je, bolje reći, tvoj izbor prijatelja
čudan.” Prilazi mi, kako bi sela ispred mene na rub vodoskoka. Vuč e pete po izgrebanom
kamenu. „ Mene si oduvek držao na odstojanju, dok si Takta i Roka privijao uz sebe. Razumem za
Roka, mada je mek kao puter. Ali Takta? To ti dođe kao da č istiš zube gujom oč ekujuć i da te ne
ujede. Misliš da ti je prijatelj zato š to je bio jedan od tvojih ljudi na Institutu?”
„Prijatelj?”, smejem se pri samoj pomisli na to. „ Nakon što mi je Takt ispričao kako su
mu braća polomila omiljenu violinu kada je bio mali, rekao sam Teodori da potroši polovinu s
mog računa u banci na neku Stratovarijusovu violinu u Ž ivosrebrnovoj aukcijskoj kuć i. Takt mi
se nije č ak ni zahvalio. Ispalo je kao da sam mu dao neki kamen. Pitao me je š ta će mu. Rekoh
mu - Da sviraš na njoj. Pitao me je zbog č ega. Zato što smo drugovi. Ponovo je bacio pogled na
nju, pa se samo udaljio. Dve nedelje kasnije otkrio sam da ju je prodao kako bi novac potroš io na
Ružičaste i droge. Nije on meni prijatelj.”
„On ti je ono š ta su braća od njega stvorila”, primećuje oklevajuć i kao da se premišlja da
li da podeli sa mnom ono š to zna. „Š ta misliš da li je ikada primio nešto a da neko nije nešto

33. želeo zauzvrat? Bilo mu je neprijatno.”
„A šta misliš zašto sam obazriv s tobom?”, naginjem se bliže njoj. „ Zato što uvek nešto
hoćeš, Viktra. Isto kao i sestra ti.”
„Ah. I mislila sam da se opet radi o Antoniji. Uvek mora nešto da pokvari. Još otkad je ta
vučica progrizla svoj put iz majč ine utrobe i ušla u ljudsku odeću. Dobro je š to sam se rodila
prva, inače bi me još i zadavila u kolevci. A pri tom mi je samo polusestra. O čevi nam nisu isti.
Majka nije videla smisao u monogamiji. Znaš da se Antonija č ak predstavlja kao da je Severova
umesto Julijanka, samo da bi nasekirala majku. Derište jedno pakosno. A onda još i meni prikače
njen nemoral. Smešno!”
„Zašto pričaš sa mnom, Viktra? Ne mogu ništa da učinim za tebe. Nisam više na polož aju.
Ničim ne upravljam. Nemam novca. Nemam više ni reputaciju. Ništa što ima vrednost.”
„Oh, pa vredne su meni i neke druge stvari, duš o. Ali reputaciju vala imaš. Plinije se
pobrinuo za to.”
„Dakle, ipak jeste imao udeo u š irenju tračeva. Mislio sam da je Takt razvezao jezik.”
„Udeo? Darou, on vodi rat protiv tebe još otkad si klekao pred Avgusta.” Smeje se:
„Možda čak i pre toga. Savetovao je Avgustu da te odmah ubije na licu mesta, ili da ti bar sudi
zbog ubijanja Apolona. Zar nisi znao?” Odmahuje glavom pred mojim bledim pogledom.
„Činjenica da ovo tek sada uviđaš samo još više dokazuje koliko si nespreman za ovu igru. I zbog
toga ćeš stradati. Zato i prič am s tobom. Više bih volela da radiš nešto drugo umesto da se duriš u
onoj tvojoj grozomornoj sobi. U suprotnom, Kasije O Belona ima da dođe ovamo s nož em, pa ć e
ti ga zabiti tačno tu...” , prelazi mi svojim dugim noktom po grudima ocrtavajuć i mi srce, „ ... kako
bi majci pružio prvi pravi obrok posle nekoliko godina.”
„I šta predlažeš?”
„Nemoj više da izigravaš kučkicu”, osmehuje se, pruž ajući mi neku digiTraku. Gunđaju ći,
prihvatam jedan kraj tanane metalne trake, ali je ona i dalje drž i vukuć i me ka rubu vodoskoka,
tačno između svojih nogu. Rastvara usne i prelazi jezikom preko njih prelazeći mi pogledom po
licu sve do očiju u pokuš aju da podstakne iskre u njima. Ali ja ih nemam za nju. „ Prestani da
gubiš vreme.” Uzdahnuvš i mačkasto, puš ta digiTraku. Prevlačim je preko svog digiBloka, na š ta
mi se reklama za neku gostionicu pojavljuje na ekranu.
„Ovo nije u okviru Citadele”, kažem.
„Pa?”
„Pa, ako pođem tamo, otvaram sezonu lova na sopstvenu glavu.”
„Pa, onda nemoj nikom da oglašavaš da ćeš da ideš.”
Odmičem se: „ Koliko te plaćaju?”
„Misliš da je ovo neka nameštaljka!”
„Jeste li?”
„Nije.”
„Kako da znam da govoriš istinu?”
„Većina ljudi ne mož e sebi da priušti istinu. Ja mogu.”
„Ah, tako je. Zaboravio sam. Ti nikad ne lažeš.”
„Ja sam ti Julijanka.” Polagano ustaje dok je bes obavija poput britve. „ Porodica mi ima
takav trgovinski obrt da bi mogla da pokupuje č itave kontinente. Ko bi mogao sebi da priuš ti da
kupi moju č ast? Ukoliko... jednoga dana postanem tvoj neprijatelj, kazaću ti. A kazaću ti i zašto.”
„Svi su iskreni dok ih ne uhvatiš u laži.”
Smeje se promuklo, č ineći da se osećam sitnim i nezrelim i podsećajući me da je sedam
godina starija od mene. „Pa, ti onda ostani tu gde jesi, Kosaču. Uzdaj se u sudbinu. Uzdaj se u
prijatelje. Skrivaj se tu dok ti neko ne kupi ugovor, i moli se da to nisu uradili kako bi te posluž ili

34. Belonama poput pečenog prasenceta.”
Odmeravam moguć nosti: „ Pa, kad bolje pogledam...”
„Pukovnik Valentin?”, Viktra pita nižeg od dva Siva koji nas č ekaju na ulazu u prevozni
brod. Radi se o nekoj krntiji. Jedna od najruž nijih letelica koju sam ikada video. Nalik prednjoj
polovini ajkule čekićare. Oprezno odmeravam višeg Sivog.
„Da, domina”, kaže Valentin, klimajući betonskom kockom od glavudž e s ukoč enom
preciznošću kakva se sreće kod ljudi koji su se namuč ili da bi dobili čin. „Sigurni ste da vas niko
nije pratio?”
„Sigurni kao smrt” , kaže mu Viktra.
„Onda š to pre da krenemo.”
Krećem za Viktrom u brod, osmatrajuć i prostor iza nas. Navukli smo nevidljive plaštove
čim smo napustili vilu Avgusta. Desetak skrivenih prolaza i š est starih graviLiftova kasnije,
pristigli smo u prašnjav, retko korišćen deo Citadelinog sletišta. Teodora nas je tu ostavila. Htela
je da pođe s nama, ali ne ž elim da je vodim tamo kuda smo krenuli.
Jedan od Sivih proverava da Viktra i ja nismo ozvuč eni dok se ukrcavamo.
Brodska rampa se uvlači iza nas. Dvanaest kršnih Sivih ispunjava mali putnički deo
broda. Ne bih ih baš nazvao naoč itim momcima. Pre majstorima mutnog zanata.
Mada prosek postoji, Boje su dosta raznolike po pitanju građe zbog ljudske genetike i
različitih ekosistema diljem Zajednice. Sivi s Venere č esto su tamniji i stameniji od onih s Marsa,
ali porodice se č esto sele. Nivo nadarenosti unutar svake Boje ume da bude još različitiji od
izgleda. Već ini Sivih nije suđeno ništa više do patroliranje po robnim kuć ama i gradskim
ulicama. Neki pođu u vojsku. Neki u rudnike. Ali tu su i Sivi rođeni kao poseban soj, pokvareni i
prepredeni, i koje su č itavog života obuč avali da love Zlatne neprijatelje svojih Zlatnih
gospodara. Kao što su ovi u brodu s nama. Zovu ih Goničima - po psima mešancima sa Zemlje
nastalim ukrštanjem rasa kako bi bili neobično brzi, prepredeni i tihi, sve s jednim ciljem: da
ubijaju veće od sebe.
„Idemo u Izgubljeni Grad, a vas je samo dvanaestoro?”, pitam.
Znam da ih ima dovoljno. Jedino š to ne volim Sive. Pa volim da ih podbadam.
Gledaju me s tihom uzdržanošću porodice koja je na putu srela nekog stranca. Valentin im
dođe kao otac. Građen je poput zdepaste kocke prljavog leda isklesane zar đalim nožem, a
prepanulo lice mu je turobno, ukrašeno hitrim oč ima. Njegova se narednica Sanva naginje ka
nama, gruba i č vornovata poput stabla masline.
Oboje su rođeni na Zemlji, sude ći po kontinentalnim crtama njihovih lica. Ovi vam Sivi
ne nose trouglastu značku legije Zajednice poš to su u civilu.
„Zaduženi smo za vašu sigurnost, dominuse”, kaže mi Valentin dok Sanva puni neko
egzotično okruglo oruž je na unutrašnjoj strani levog zgloba. Deluje mi kao da radi na plazmu.
„Moj vam je odred odredio bezbedan put. Procenjeno vreme putovanja: dvadeset četiri
minute.”
„Ako Plinije sazna kuda sam se zaputio, ili ako Belone saznaju da sam napustio
Citadelu...”
„Goniči su upoznati s okolnostima”, kaže mi Viktra.
„Ne vidim da nose znač ku Zlatnih. Plaćenici?”
„To vam znači da smo dovoljno dobri da bismo ovoliko preživeli, dominuse”, kaže mi
Valentin ravnim tonom. „Spremni smo za sve neočekivane obrte. Smislili smo rezervne planove i
podršku.”
„Koliko podrške?”
„Dovoljno. Mi smo vam samo prevoznici, dominuse”, usta mu se trznu u osmeh, pa mu

35. verujem na reč. „Veći problem od Belona jesu neki treći koji bi mogli da pomisle da im se
ukazala lepa prilika. A tamo gde idemo, biće, vala, mnogo tih trećih, dominuse. Razna sranja
mogu da nam onemoguće povrat ulož enog. Sanva?”
„Obucite ovo” , Sanva mi dobacuje vreću s neupadljivom odećom. Nastavlja dalje
monotonim glasom: „Oko toga što ste visoki ne možemo, vala, ništa da uradimo, ali čas posla
ćemo vas prerušiti s ovim i ovim.” Dobacuje Viktri još jednu kesu: „ Za vas, šefice, poš to sam
znala da ćete se previše nacifrati.”
Viktra se smeje na to.
„Sklanjajte oružje, momci”, reži Valentin dok se brod podiže u vazduh podrhtavajuć i,
„krenuli smo.” Batine i opaljivači pojavljuju se u njihovim izve žbanim rukama. Čuje se odseč an
zveket čelika o č elik. Kao da pucketaju metalni zglavci dok magnetna punjenja ulaze u ležišta.
Goniči sakrivaju oružje u tajne futrole na uzanim skarabejOklopima. Troje njih nosi zabranjeno
zglobno oružje. Osmatram tu nezakonitu robu uvlačeći se u skarabejOklop. Upija svetlost, u
nekoj čudnoj boji crnoj poput oč ne zenice. Više mu dođe kao odsustvo boje nego bilo š ta drugo.
Bolji je od trajnih oklopa koje smo imali na Institutu, pošto može da zaustavi neka od seč iva i
zalutali projektil iz oružja kao š to je obični opaljivač.
Brod poč inje da se trese, dok glavni motori preuzimaju rad od uspravnih potisnika.
„Kandžo i Minotaure, budno motrite. Ikar je u pokretu” , Valentin grubo prenosi poruku u
uređaj za vezu. „Potvrdite. Ikar je u pokretu.”

36. 7
NOVA SAZNANJA


Na Luni nema mraka. Bar ne onog pravog mraka. Svetla u milion nijansi međusobno se
stapaju, obasjavajuć i meseč eve gradske krajolike nalik hrapavoj, napukloj č eličnoj oplati.
Krivudave gradske trole i vazdušni putevi, trepćuće stanice komunikacionih mreža, prepuni
restorani, i skromne policijske postaje, isprepletene su u metalnu kož u grada poput krvnih
kapilara, nervnih završetaka, znojnih ž lezda i vlasišta.
Udaljavamo se od č etvrti Zlatnih, ostavljajući za sobom uzvišeni deo grada u kojem
otmeni brodovi i graviČizme nose Zlatne u opere na vrhovima kula š to se kilometrima uzdižu ka
nebu. Nadlećemo bogate č etvrti Srebrnih i Bakarnih, prolazeći između lebdiStaza i aviovozova,
kroz međuČetvrti u kojima ž ive Žuti, Zeleni, Plavi i Ljubič asti, pa potom i kroz podČ etvrti u
kojima se nalaze domovi Sivih i Narandž astih.
Spuštamo se sve više i više do gradskih slivnika gde se korenje ove goleme č elične
džungle zabija u tlo. Masa podBoja putuje iz fabrika javnim prevozom ka svojim stanovima bez
prozora, od kojih neki nisu veći od metar sa tri. Jedva da imaju prostora za krevet. Kola izbacuju
izduvne gasove po krcatim bulevarima osvetljenim svetlećim bovama. Što se dublje spuš tamo to
je manje svetla, zgrade su prljavije, životinje čudnije, ali su zato natpisi na zidovima bolji.
Primećujem nekog Sivog policajca koji se nadvija nad uhapš enim Smeđim vandalima koji su
neku stambenu zgradu prekrili slikom obešene devojke. Moje žene. Visoka je čitavih deset
spratova, plamteće kose, oslikana digitalnom farbom. Grudi mi se stežu dok prolazimo pokraj tog
prizora podrivajuć i zidine koje sam podigao oko uspomena na nju. Već sam je hiljadu puta video
obešenu nakon š to se njeno muč eništvo proš irilo svim svetovima, od grada do grada. A opet me
sve to pogodi svaki put, poput pravog udarca, pa mi nervni završeci zatrepere u grudima, srce mi
užurbano zalupa, a grlo mi se stegne odmah ispod vilice. Surov li je ž ivot kad prizor moje mrtve
žene označava nadu.
Ma koliko da smo poznati, ovde nas nijedan neprijatelj ne bi tra žio. Nema tu uš iju da
prisluškuju. Nema tu oč iju da zaviruju. Ovo vam je poprište uličnih ratova, pljački, trgovine
drogom, svet zaraćenih bandi. Mnogo mi govori to š to moj novi prijatelj ž eli toliku privatnost,
privatnost koju č ak ni polje za ometanje ne može da vam ponudi u Citadeli ili u Glavnom gradu.
Ali me i brine, jer mi govori da ovde pravila ne važe. Međutim, Viktra je bila u pravu, a Rok nije.
Nemam ništa od strpljenja. Moram da se odvaž im na rizik.
Goniči su nam obezbedili neku napuš tenu garažu. Brod ć e tu biti na sigurnom dok me
Valentinova jedinica iz garaže izvodi u vrevu prljave ulice. Zbog đubreta i vode sokaci podse ćaju
na močvare. Vlaž an vazduh zasićen je slatkastim mirisom truleži i gareža od spaljenog smeća.
Trgovci izvikuju svoje ponude s napuklih trotoara krcatih Crvenima, Smeđima, Sivima i
Narandžastima svih vrsta - skitnicama, invalidima, radnicima, č lanovima bandi, narkomanima,
majkama, očevima, prosjacima, bogaljima, decom. Izgubljenima.
Eona bi rekla da je ovo pakao na kojem su oni izgradili svoj raj. I bila bi u pravu. Podižući
pogled, vidim više od pola kilometra stambenih zgrada ispod izmaglice od zagađenog vazduha
koji čini krov toj ljudskoj džungli. Konopci za sušenje veša i električne žice ukrštaju se iznad nas
kao puzavice. Potpuno beznađe. Šta tu možeš da izmeniš, ako ne sve redom?
Sastajemo se u Svrati štu za izgubljenu čeljad. Radi se o prostranoj, visokoj gostionici s
treperavom crvenom tablom prekrivenom jarkim natpisom. Ima petnaest otvorenih spratova koji
gledaju na središnju dvoranu ispunjenu stolovima i separeima u kojima sedi dvestotinak
mušterija. Mogu da osetim pišaćku u metalnim separeima iskrivljenim od upotrebe. Č uje se

37. zveket flaš a i kuckanje čaša dok ljudi ispijaju ž estoka pića. Indigo i ružičasta svetla trepere na
petnaestom spratu, gde drže igrače i privatne sobe za mušterije. Prolazim za Valentinom između
dva izbacivača s bioizmenjenim rukama - jedan je Opsidijan s kožom bledom poput izbeljenog
mramora i rukama debljim od mojih, a drugi je neki tamnoputi Sivi kojem je cev opaljiva ča
ugrađena u ruku.
Ostatak mojih Sivih naizmenično prolazi za mnom. Neki od njih nose sočiva praveći se da
su neke druge Boje. Jedan č ak nosi masku poput prave ljudske kož e kako bi ličio na nekog lepog
Ružičastog. Ne možete pogoditi da je digitalna sve dok joj ne približite neki magnet. Izgledaju
kao da pripadaju ovom mestu. Č isto sumnjam da to važi i za mene, iako su me ofarbali da
izgledam kao Opsidijan.
Znamenje na rukama prekrili su mi opsidijanskim protezama. Kosa mi je bela, oči crne.
Koža mi je bleđa zahvaljujuć i kozmetici. Viktra i ja smo previsoki da bismo mogli da prođemo
kao bilo koja druga Boja. Na svu sreću, Opsidijani, mada se ne sreću toliko č esto kao ostale
podBoje, ne predstavljaju redak prizor tu dole. Pratim Valentina do astala u jednoj od niša u
zadnjem delu dvorane gde neki mladić opušteno sedi iza čitavog čopora plaćenika i jednog
jedinog Opsidijana. Potpuno zanemeo, posmatram kako Opsidijan ustaje i napuš ta sto ne bi li se
smestio za susedni. Ostali ga takođe isprać aju pogledom pre nego š to će se sabrati i vratiti pogled
na svoja pića - poput plovki kad krokodil prostruji pokraj njih. Onaj Opsidijan je za lakat viši od
mene. Lobanja mu je istetovirana preko č itavog lica. Jedan od Mrljavih.
Taj ne zna š ta znač i biti neupadljiv.
„Bolje vladati u paklu, nego služ iti u raju?”, pitam č oveka koji se zavalio u separe.
„Kosaču! Čak je i Milton znao da je Lucifer bio podli kuč kin sin”, zagonetno se osmehuje
pokazujuć i mi stolicu preko puta njega. „Š ta si se tu nadvio nada mnom!”
Čak se nije ni prerušio. Bacam pogled ka Viktri: „ A ja mislio da se nalazimo s nekim
novim prijateljem.”
„Pa, vas dvojica nikada ranije niste bili prijatelji. Eto, to ti je to nešto novo. Lepo se
provedite, momci.”
„Nećeš ostati s nama?”, pitam je.
„Pokazala sam ti vrata, a ti sam prođi kroz njih” , šeretski me hvata za dupe i odlazi. Šakal
ispraća njen odlazak, blago se naginjuć i kako bi je bolje video.
„Nisam znao da ti je stalo do ž ena.”
„Nju bih primetio i da sam mrtav. Ali tebi bar ne moram da objašnjavam. Mesecima sam
u svemiru. Samo ti i brod. Š ta će čovek sam sa sobom?”
Sedam naspram njega. Nudi mi flašu nekog zelenkastog pića.
Odmahujem glavom: „ Pijem da bih zaboravio ljude poput tebe. ”
„Ha! Arkosovska uvreda, ako ne grešim. Jedna od Lornovih najboljih. Mada je izbor
povelik.” Zavaljuje se u separeu. Zagonetan u toj svojoj neupadljivosti. Neupečatljivog lica.
Očiju poput glatkih, izlizanih novč ića. Kose boje pustinjskog peska. Jednom rukom okreće zlatnu
digitalnu olovku brzo poput insekta koji skakuć e preko spržene zemlje s jedne pukotine na drugu.
„Šakal od Avgustovaca i Kosač od Marsa, najzad ponovo zajedno. Koliko smo samo nisko pali.”
„Ti si birao mesto”, kažem, dok on zadeva olovku iza uveta i uzima pile ći batak s tanjira
na stolu. Zubima dere kož u s njega.
„Smeta ti?”
„Zašto bi mi smetalo? Obojica znamo koliko voliš tamu.”
Najednom poč inje da se smeje nekim piskutavim cvilećim lavežom, kao kada psa ubodete
nečime. „Koliko samo gordosti nosiš u sebi, Darou O Andromede. Porodica ti izginula. Svi
obeščašćeni, bez prebijene pare. Još ti roditelji nisu ni pokušali da te izvedu u druš tvo. Niko ti

38. nije preostao od prijatelja. Nemaš nikoga ko te je poznavao pre nego š to si se uvukao na Institut
potpuno neprimetan. Ali kako si se samo uzdigao kad ti se pružila prilika.”
„Pa, vidim da ti i dalje voliš da pričaš”, kažem.
„A ti i dalje voliš da stvaraš neprijatelje.”
„Svako ima svoju razbibrigu” , zagledam mu patrljak na mestu gde bi trebalo da mu stoji
desna šaka. „Očajnički žudiš za pažnjom? Ti si verovatno jedini Zlatni koji se ne bi potrudio da
nabavi novu š aku.”
„Pitam se š to me i dalje izazivaš kada ti ništa nije ostalo od ugleda? Računi su ti prazni.”
Vrpoljim se u stolici. „Da, da. Nisi znao? Plinije ti je vrlo temeljan kada nekome odseca tetive.
Povukao ti je sva sredstva. Dakle, stvarno ti nije mnogo toga ostalo. Ali eto tebe, sediš preda
mnom, u podnož ju nekog meseca. Sam samcijat. Pokraj mene, i mojih. I vređaš li vređaš.”
„Ovi su svi tvoji?”, pitam bacajući pogled prema podBojama oko nas. „ Mislio sam da ih
se gadiš.”
„Ko kaže da moraš da voliš svoju decu?”, pita me Š akal milozvuč no. „Oni su ti nastali iz
naših Zlatnih prepona.” Glaba batak, te lomi kost zubima pre nego š to će je odgurnuti. „Znaš li na
šta sam trošio svoje vreme?”
„Na drkanje po šipražju?”
„Nisam, avaj. Poraz koji sam pretrpeo od tebe dosta me je sputao. Ne bojim se da
priznam. Poremetio si i mene i moje namere. A i sestra me je povredila. Zapu šila mi usta!
Svezala me golog i bacila me pred tvoje noge! Baš me je zabolelo, pogotovo š to su se sva vrla
gospoda i gospe iz naših Nenadmašnih redova dobrano nasmejala na moj račun.”
„Obojica znamo da ti ne oseć aš bol, Adrije.”
„Oh, zovi me Š akal. Kad č ujem Adrije s tvojih usana isto je kao da sam čuo mačku kako
laje.” Stresa se, te se oduševljeno naginje sa svog mesta kada neka Smeđa žena debelih ruku i s
tetovažama koje joj prekrivaju bledu, rupičastu kož u, izađe iz kuhinje donoseći tri zdele koje se
puše. Spuš ta ih pred nas. „ Hvala ti!”, kaže joj uzimajući dve za sebe.
Podozrivo zagledam č iniju.
„Nisam ti ja trovač”, kaže. „Mogao bih da otrujem oca kad god hoć u, pa ipak to nisam
učinio. Znaš li zašto?”
„Zato što još nisi dobio od oca ono š to priželjkuješ.”
„A to bi bilo?”
„Njegova pohvala.”
Šakal me promatra kroz paru koja mu se diže iz zdele. „ Tako je. Mnogi su mi nudili
pripravništva. Ali nude ih mom prezimenu, a ne meni. Preziru me zato š to sam jeo učenike. Ali to
ti je takvo jedno licemerje. Šta sam drugo mogao? Rečeno nam je da pobedimo, i ja sam dao sve
od sebe. A onda ti prigovaraju. Ponašaj se plemenito, kao da oni sami nikada nisu ubijali.
Potpuno ludilo.”
Odmahuje glavom i blago uzdiše: „Jeste, mogao sam da odem da studiram ratovanje na
Akademiji poput tebe. Mogao sam da studiram politiku na Fakultetu za politike na Luni. Mož da
bih postao i pristojan sudija da mogu da podnesem Veneru. Ali uzdići ću se i bez njihovog
licemerja. Bez njihovih fakulteta.”
„Naslušao sam se glasina. Jesu li bar neke istinite?”
„Uglavnom jesu.” Vadi rezance iz č inije i preliva ih svežim ajvarom. „ Ja sam ti sada
poslovni čovek, Darou. Kupujem. Posedujem. Stvaram. Naravno, oni nadobudni Nenadmašni
magarci posmatraju me kao da sam neki Srebrni zelena š. Ali nisam ti ja jedan od onih iščezlih
gospodara Evrope dvadesetog veka. Shvatam ja da do moć i možeš doći kada si praktičan, kada
poseduješ. Ljudi. Ideje. Infrastruktura. Sve je to važnije od novca. Sve ti to zahteva mnogo više

39. prepredenosti od” , pravi neki č udan pokret rukom, „ svemirskih brodova i britvi. Reci ti meni, da
li ti brod bilo š ta znači ako ne mož eš da obezbediš i dopremiš hranu kako bi nahranio posadu?”
„Poseduješ ovo mesto, jelda?”, pitam ga.
„U neku ruku” , upućuje mi jedan odviše širok osmeh. „ Imam osećaj da s tobom moram da
budem otvoren. Imali smo skoro osamnaest godina kada smo napustili Institut. Sad imamo
dvadeset. Dve godine sam proveo u izgnanstvu, i sada hoć u da se vratim kuć i.”
„Da bi se družio s Nenadmašnim magarcima?” , smejem se. „ Ako si uopš te obraćao
pažnju, ja ti više nisam blizak s tvojim ocem.”
„Obraćao pažnju...”, naginje se. „ Kosaču, ja posedujem pažnju. Znaš li koliki sam deo
informaciono- komunikacione industrije kupio?”
„Ne.”
„Odlično. To znači da dobro obavljam posao. Kupio sam vi še od dvadeset posto. Zajedno
s mojim neimenovanim partnerom, posedujem gotovo trideset. Pitaš se zaš to? Porodice poput
Viktrinih ne smatraju da ih njihovi poslovi na bilo koji način prljaju. Na kraju krajeva, Julijci već
vekovima sudeluju u trgovini. Ali mediji su za nas nešto drugačije. Ljigavi su. To prepusti
Živosrebrnom i njegovoj feli. I š to bi onda neko mog porekla prljao ruke njima? E pa, pokuš aj da
zamisliš medije kao cevovod koji se pruž a ka nekom gradu usred pustinje.” Maše rukom oko nas.
„Naša metaforička pustinja. Mogu da obezbedim svega trideset posto sadržaja koji dolazi kroz
cevovod, ali mogu da utičem na svih sto posto. Moja voda mož e sve da zamuti. Takvi su ti
mediji. Da li možda želim da se svima u tom gradu usred pustinje priviđaju stvari? Da li ž elim da
se presamite od bola? Da li možda želim da se uzdignu?” Spušta štapiće za jelo. „Sve ti zavisi od
onoga š to ja lič no želim.”
„A šta je to š to ti želiš?”, pitam ga.
„Tvoju glavu” , kaže mi.
Pogledi nam se ukrštaju kao kada se sudare dve gvozdene š ipke šaljući bolne drhtaje po
čitavom telu. Osećam opipljivu nelagodu zbog same njegove blizine, a kamoli kad mi se još i
pogled ukrsti s tim njegovim beživotnim, zlatnim očima. A tako je mlad. Mojih godina, mada ima
nečega detinjastog u njemu, ima neke radoznalosti i pored te starmale koprene koja mu prekriva
oči, zbog č ega se č ini nekako izopačen. A nije da mu svirepost i zlo isijavaju iz očiju. Tu se radi o
onom osećaju koji me je preplavilo kada mi je Mustang rekla kako je, kada je bio mali, ubio bebu
lava jer je hteo da vidi šta se krije unutra kako bi bolje shvatio kako sve to radi.
„Imaš čudan smisao za š alu.”
„Znam. I strašno mi je drago š to shvataš moje šale. Danas imaš toliko naroguš enih
Nenadmaš nih. S onim njihovim silnim dvobojima! Č ašću! Krvlju! I sve to samo zato š to im je
dosadno. Niko im više nije ni preostao za borbe. Baš su prokleto naporni!”
„Čini mi se da si pokuš avao nešto da mi kažeš?”
„Ah, da”, Šakal provlači ruku kroz zalizanu kosu, kao š to mu i otac ponekada č ini.
„Doveo sam te ovamo zato š to mi je Plinije neprijatelj. Mnogo mi je otežao život. Čak mi se i u
harem uvukao. Znaš li koliko sam njegovih uhoda morao da ubijem? Koliko sam samo posluge
izgubio. Nije mi cilj da se sažališ na mene”, brže-bolje dodaje.
„A samo š to nisam...”
„Ali najbolje ć eš mi pomoć i ako shvatiš moj polož aj. Plinije trenutno upravlja naklonošću
moga oca. Sikć e mu na uvo poput zmije. Letona je on sam stvorio. Jesi li znao?” Nisam.
„Pronašao je negde tog dečka, znajući da će osvojiti ledeno srce mog oca jer ć e ga podsetiti na
mog pokojnog brata Klaudija. Plinije ga je stoga usavršio, obuč io, pa je ubedio mog oca da ga
prihvati za š tićenika s namerom da ga pretvori u njegovog naslednika. A onda si ti došetao u naše
živote i pokvario Plinijeve namere. Bile su mu potrebne dve godine da te se reši, ali bio je strpljiv

40. i na kraju je i uspeo. Isto kao i sa mnom. I sad ć e Leton biti naslednik mog oca, a Plinije ć e biti
Letonov gospodar.”
Time me je baš pogodio. Znao sam da je Plinije opasan. Ali mo žda nikada nisam znao u
kojoj meri.
„I šta smeraš ?”, osvrćem se po prostoriji. „ Povratićeš očevu naklonost s plebejcima i
vilama?”
„Kao što svaki Zlatni koji poseduje pristojno obrazovanje zna, postoji određeno
zločinačko udruž enje koje vodi Izgubljeni Grad. Radi se o golemoj skupini zločinaca koja je, ako
im ispratiš trag sve do vrha, pod uticajem kancelarije vladarke naše male Zajednice. Oktavija O
Lun mož da se č ini kao primer Zlatne uzornosti. Ali ta ti ima sklonost ka poganštinama - ka
atentatima, organizovanju radničkih štrajkova na područ jima njenih lič nih vrhovnih upravnika,
nameštanju naimenovanja. Ne razlikuje se ni kad je u pitanju njeno upravljanje Izgubljenim
Gradom.
„Ona i njene Furije lično su odabrale č elnike zločinačke udruge: te tri osobe njena su
stvorenja. Ali, evo ti sočne pojedinosti: pronašao sam određene pripadnike istog tog udruž enja
koji su... nestrpljivi.”
Mrštim se: „ Ne vole Lunovu?”
„Ma, ona ti je teš ka kučka. Pljunula je mom ocu u lice i uortačila se s Belonama. Ali, ne.
Ovi moji ti ne razmiš ljaju na taj način. Oni su ti od podBoja, Darou. Nestrpljivi su da se nađu na
vrhu te gomile govana.”
„Zašto baš Izgubljeni Grad?”, pitam ga. „Š to je on baš toliko bitan?”
„On ti je samo deo slagalice. Pomoći ću tim ambicioznim podBojama da uznapreduju, po
određenoj ceni. Kada dođu na vlast, odstrani će pretnju koja muč i Zajednicu: Areja i njegove
Sinove.”

41. 8
SAVEZ


Sav sam se ohladio: „ Sinove Areja? Nisam ni znao da oni predstavljaju toliku opasnost.”
„Za sada ne, ali hoće”, kaže mi. „ I vladarka to zna. A zna i moj otac, iako trenutno nije
moderno govoriti tako nešto naglas. Zajednica se i ranije suočavala s teroristima. Samo baci na
njih dovoljno odreda goniča i lako ćeš ih se otarasiti. Međutim, S inovi su drugačiji.
„Nije baš da nam kao pacovi nagrizaju pete, već su više kao kolonija termita koja nam
polagano nagriza temelje najtiše moguće, sve dok ne uč ine da nam se č itava kući uruši. Otac je
Pliniju poverio zadatak istrebljenja Sinova. Međutim, Pliniju to ne polazi za rukom. Ostaće
neuspešan jer su Sinovi Areja vispreni, a i zato što mediji obožavaju da im posvećuju pažnju. Ali
kada postanu nešto toliko opasno po Zajednicu, po vladarku, po moga oca, da ć e se č itava
upravna mašinerija zaustaviti zbog njih, ja ć u istupiti i reći: Izlečiću vas od te poš asti za tri
nedelje. A onda ću to i učiniti: uz pomoć mojih medija, uz pomoć zločinačkih udruž enja,
sistematski ću poubijati sve Sinove, a ti ć eš pobednički odrubiti glavu samom Areju.”
„Potreban ti je neko kao perjanica.”
„Pa, ja ti nisam glamurozan. Ne nadahnjujem mase. A ti si poput naših starih Osvajač a.
Harizmatičan i pun vrlina. Tebe kada gledaju ne vide ništa od blagog nazadovanja koje trpimo
pod loš om upravom, ne vide politički otrov koji je natopio Lunu otkad se Lunova s porodicom
uspela na vlast. U tebi ć e da vide nož koji će da odstrani neč istoću, novi osvit drugog Zlatnog
doba.”
Kakav otac, takav sin. Obojica su se okomila na Sinove Areja na slične načine. Prosto me
uhvati jeza pri pomisli na rat koji ć e se razbuktati između kolja ča iz zločinačkog udruž enja i
Arejevih agenata. Sinovi će biti uništeni.
„Sinovi Areja samo su poč etak za tebe. Dok ne prikupiš snagu. A zapravo ž eliš samu
vlast.”
„Pa, čemu još čovek može da teži?”
„Ali ne samo nad Marsom, već ...”
„To što sam mali, ne znač i da takvi i snovi moraju da mi budu. Hoć u sve. A da bih do
toga doš ao, spreman sam da učinim sve š to je potrebno. Č ak i da delim.”
„Možda nisi svestan onoga š to se desilo pre dva meseca” , kažem mu. „Zaustavi bilo kojeg
Zlatnog na ulici i pitaj ga. Kazaće ti šta je porodica Belona učinila Kosaču s Marsa. Nemam ti ja
više ugled. Jedino š to mogu da nadahnem jeste smeh.”
„I Kasije je bio ponižen”, kaže mi Š akal ozlojeđ eno, „i na njega su se ispišali. Prebili ga
na Institutu. Osramotili. A sad je najsmrtonosniji megdandž ija na Luni. Borio se sa svima koji su
ga osporavali. I sada je vladarkin novi miljenik. Jesi li znao da će ga matora svraka proglasiti za
Viteza Olimpa? I Lorn O Arkos i Venecija O Rejn povukli su se ove godine. To zna či da su
položaji Viteza Gneva i Viteza Zore upraž njeni.”
„Načinila bi ga jednim od dvanaestorke?”
„On ti je pion na njenoj tabli.” Šakal se naginje prema meni: „ Ali meni je dojadilo da
izigravam piona nadređenima.”
„I meni je. Prosto se oseć am kao da sam Ružičasti”, kažem mu.
„Pa, hajde da se onda zajedno uzdignemo. Ja kao ž ezlo, ti kao mač!”
„Ma ne bi ti umeo da deliš. Nije ti to u čudi.”
„Uradiću šta se mora. I ništa više od toga. A ni manje. A potreban mi je vojskovođa. Ja ć u
biti Odisej. Ti budi Ahilej.”

42. „Ahilej je na kraju umro.”
„Pa ti se onda uči na njegovim greškama.”
„Nije ti loša ta zamisao.” Zastajem pred osmehom koji mu se š iri na licu. „Ali postoji
jedna zač koljica. Ti si, Adrije, sociopata. Nije da samo radiš ono što moraš da uradiš, već navuč eš
na sebe koje god lice da ti je potrebno, kakvu god emociju pož eliš, i nosiš ih kao salivene. Kako
da ti onda verujem? Ubio si Paksa.” Dopuš tam da mi reći prolebde vazduhom. „ Ubio si mi druga
i zaštitnika sopstvene sestre.”
„Ja Paksa nikada pre toga nisam sreo. Pred sobom sam video samo prepreku na putu.
Znao sam, naravno, za Telemanove, ali nakon što su Klaudiju prosuli mozak, otac je razdvojio
Mustang i mene kako bi nas zaštitio. Mene je još više izopštio nego nju. Ipak sam mu ja bio
naslednik. Nisam imao drugove, samo nastavnike. Uništio mi je mladost. A onda me je odbacio
kao što je i tebe odbacio, zato š to smo izgubili. Ti i ja smo nalik jedan drugom.”
Neka tuča izbija na spratu iznad nas. Č uje se opaljivač. Izbacivači jure gore noseći
sopstveno oruž je sa sobom. Već ina gostiju ravnoduš no sedi kao da se ništa ne dešava.
„A šta je s tvojom sestrom?”, pitam ga s oklevanjem, znajuć i duboko u sebi da nemam
druge mogućnosti sem ove.
„Želiš da znaš kako je?”, pita me otvoreno. „ S kim deli postelju? Mogu da ti dam sve
odgovore koje ž eliš. Imam oči posvuda.”
„Ne želim tako nešto”, odmahujem glavom, pokuš avajući da odagnam turobnu pomisao
da neko deli postelju s njom. Da bi s nekim mogla da prona đe sreću, čak i ako to zaslužuje. Još je
čudnije što Šakal sve to zna. „Da li je i ona uključena u ovo?”
„Nije”, kaže Šakal uz tež ak osmeh. „ Znaš da je sada kod Lunove? Kako je to samo
smehotresno. Ko bi pomislio da bi od nas dvoje ona bila napredni blizanac? Ili bar, napredniji.”
„Ona ne sme biti povređena!”, kažem mu. „Ako je povrediš, otfikariću ti glavu.”
„Što si nasilan! Ali, dogovoreno. Znači, uz mene si?”
„Uz tebe sam još otkad sam uš ao u brod sa Sivima. Znao si da nemam druge moguć nosti.
A ja sam, opet, znao da me nijedna druga osoba ne bi pozvala na ovakvo mesto. Sve su opcije
vodile ka istom zaključ ku.” A zašto i ne bi?
Ja sam njemu oduzeo š aku, a on meni druga. On je samo grizao i rovario kako bi opstao.
Posmatrajući ga sada, tako malenog i običnog u svetu bogova, gotovo da mi se č inio kao neki
junak u plemenitoj borbi protiv oca koji ga je odbacio, protiv Zajednice koja ga ismeva zbog
visine, zbog njegove slabosti, i obeležava ga kao ljudož dera iako su mu upravo oni rekli da uradi
sve što mora kako bi pobedio. Na neki č udan način, zaista jeste kao ja. Mogao je da sredi š aku,
ali je rešio da to ne uč ini, noseći je kao znamenje č asti, umesto kao znamenje srama.
Stoga odluč ujem da mu se pridruž im. A onda ć u ga, po završetku, ubiti zbog Paksa.
Lice mu se razvlač i u širok osmeh: „ Strašno mi je drago, Darou. Baš mi je drago.”
„I šta je sledeć e?”, pitam ga. „ Siguran sam da sam ti zbog nečega potreban već sada?”
„Neki Zlatni po imenu Fenkor O Druž ila otkrio je moje... veze sa zlo činačkim
udruženjima. Pokuš ava da me uceni. Hoću da ga ubiješ.”
Naravno. „ Kada?”
„Tek za nekih nedelju dana. Glavna svrha njegove smrti biće da obezbedimo naklonost
nekog iz vladarkine porodice o koga se Fenkor ogrešio. Ubiješ li Fenkora, osvojićeš i tu
naklonost.”
Gotovo sam se zagrcnuo od smeha: „ Ti bi da izigravam vilenjaškog zavodnika, da se
vrzmam po dvoru i spavam s gospama?” Eto, još jedne uloge za mene. Mustang bi pomislila da
joj to radim iz inata.
Šakalove oč i nestaš no trepere: „ Ko je pominjao gospe?”

43. „Ooo!”, kažem shvatajući šta je mislio. „ Ooo, pa to ć e već biti malo teže. Takt bi ti možda
bio bolji izbor za tako nešto...”
Šakal se osmehuje mojoj iznenađenosti: „Ma, i ti ćeš se dobro snaći. Ali o tome ćemo
brinuti neki drugi dan. Za sada mož eš da se opustiš. Kupiću tvoj ugovor preko neke druge strane
čim ga stave na licitaciju.”
„Belone ć e pokuš ati da ga kupe.”
„Imam podršku. Ponudiću više.”
„Viktru?”
„Ne. Ona ti je tu više kao posrednica. Moraš da shvatiš da ti ona nije... kako bih rekao...
naša vatrena pobornica. Ona prosto voli da talasa. Moju ć eš podršku uskoro upoznati i sam.”
„Ne može tako”, kažem mu. „ Hoću odmah da se sretnem s njim. Nisam tvoja marioneta.
Ako ja delim s tobom sve š to znam, onda i ti moraš da podeliš sa mnom sve š to znaš.”
„Ali ja znam mnogo više od tebe. No, dobro.” Naginje se ka meni: „ Upoznaćeš ga
večeras. Nije da ti ne verujem. Prosto smatram da bi bilo prikladnije da ti se on sam predstavi.”
„Neka bude tako. Isto tako hoć u i da vratimo Urlikdž ije. I Sevrona.”
„Dogovoreno. Takođe ćeš morati da odabereš nekog sabljara, nekog ko će te poduč avati
upotrebi britve. U buduć nosti ć eš morati javno da ubiješ nekoliko ljudi.”
„Umem ja da koristim britvu”, kažem mu.
„Pa, ja baš nisam tako čuo. Nije ti to sramota. Imam imena nekoliko nastavnika. Prava je
šteta što se Arkos ne bavi poduč avanjem. Baš sad kad bih mož da i imao sredstava da ti priuštim
Kamenog i njegov vrboviti pristup...”
Reči mu odleću za pogledom koji se pomera s mene privuč en okretnom figurom neke
žene koja se probija kroz dim zaguš ljive gostionice kao kad žeravica proleti kroz maglu. Mogu da
joj osetim miris badema na koži. I limun na usnama dok nam se približava stolu, prefinjeno se
pomerajući poput letnjeg vazduha na Venerinom priobalju. Kosti su joj krhke kao u ptičice. Nosi
crnu odoru koja joj prekriva sve sem ogoljenih ramena.
A onda mi se pogled susreće s njenim i zamalo se rušim sa stolice. Kao da me je neko
pogodio pravo u srce. Krv mi dobuje u ž ilama. Ona je. Devojka s krilima koja ne može da poleti.
Ali, eto, sada je... izgleda, odletela od Mikija. Krila više nema, razvila se u pravu ž enu. Ali, otkud
Ivi tu? Da je nisu Sinovi poslali? Jedva nekako uspevam da se priberem. Nije me prepoznala.
„Nisam znao da Ruže mogu da rastu među korovom”, kaže joj Š akal.
Smeh joj doleće do nas poput lepeta leptirovih krila. Prstom prelazi po rubu izlizanog
stola, te kratko sleže ramenima.
„Obični ljudi ne mogu sebi da priuš te neobične stvari. Ali moja je gospodarica na čula da
su u Izgubljeni Grad doš li neki neobični ljudi, pa me je poslala kao... izaslanicu.”
„Aaa...” , Šakal se zavaljuje u separe odmeravajući je. „Ti si iz udruženja. Jedna od
Veboninih?” Nakon što je klimnula glavom, Š akal prelazi pogledom na mene i, greškom, moj
izraz iznenađenosti tumači kao požudu. „Vodi je gore, Darou. Ja č astim. Poklon za dobrodoš licu.
Javi mi ako pož eliš da je kupiš. Sutra ć emo pričati o poslu.”
Pri pomenu imena Darou, Ivino se držanje na tren poljuljalo. Odmiče se od nas. Č ujem
kako joj se disanje promenilo. Č im joj se pogled ukršta s mojim, znam da ispod opsidijanske
maske i ispod svih tih laži nazire Crvenog. Međutim, njena iznenađenost prosto znači da nije
došla zbog mene. Doš la je zbog Š akala, ali zašto? Da nije sa Sinovima? Ili je Miki konačno
prodao svoju dragocenost mafijaškoj Verboni?
„Ne radim s robovima”, Ivi kaže Šakalu pokazujući moje opsidijansko znamenje.
„Ovaj ti je čovek nešto mnogo više nego š to vidiš očima.”
„Dominuse...”

44. Grabi joj ruku i silnič ki joj zavr će mali prst. „Zaveži i radi kako ti kažem, curo. Ili ć emo
sami uzeti ono š to nećeš da nam daš.” Pušta je cereći se. Ona se drhtavo hvata za ruku. Nije vam
potrebno mnogo da biste povredili nekog Ruž ičastog.
Ustajem: „ Preuzeć u je u svoje ruke, druž e.”
„Siguran sam da hoć eš!”
Odmahujem telohraniteljima koji hoće da krenu za mnom č im sam se digao.
Pratim Ivi uz stepeniš te koje vodi na č etvrti sprat, i usput zarađujem vesele zvižduke od
gostiju. Pogled mi se spuš ta na jednu od holoKutija iznad š anka. Eksplozije bombi š ire se u tri
dimenzije. Čini mi se da se radi o nekom kafiću. Kafiću Zlatnih. Oči mi se razrogače pred
prikazanim posledicama. Da li su Sinovi u pitanju?
Neki drugi prasak blešti na drugom ekranu. Pa, onda još jedan. I još jedan, sve dok
desetak eksplozija ne preplavi sve ekrane u gostionici. Sve se glave okreću ka njima, te
prostranom gostionicom zavlada muk. Ivi mi č vršće steže ruku, pa znam da su Sinovi postavili
bombe. Oni su je i poslali. Ali zašto na Lunu? Zašto preko Š akala? Zaš to mi se sami nisu javili?
„Požuri”, kaže mi nakon š to smo stigli do petnaestog sprata, vukuć i me za sobom kroz
ružičasta svetla pokraj plesač a i pohotnih muš terija, sve do poslednjih vrata u dnu uzanog
hodnika. Ulazim za njom u mračnu sobu i istog trena ose ćam opori vonj ulja iz opaljivača.
Vazduh poč inje da treperi preda mnom kada se neki č ovek pomalja ispod nevidljivog ogrtača.
Potrebno mi je podosta uzdržavanja kako bih potisnuo nagon da ga ubijem.
„On je jedan od naših”, viče mi Ivi i pali svetlo. Šest Crvenih pod teškom vojnom
opremom skida nevidljive plaštove. Nose demonske š lemove opremljene naprednom optikom.
„Pozovite sakupljača!”
„Pa, ovo nije Adrije O Avgust”, reži jedan od njih.
„Ovo je neki prokleti Opsidijan!”
„I to neki č udan.” Jedan od Crvenih s optičkim uređajima odskače od mene podižući
opaljivač. „Zlatni sudeći po gustini kostiju!”
„Stanite!”, viče Ivi. „ Prijatelj je. Harmoni ga traži.”
A ne Arej ili Igrač?
„Niste došli zbog mene”, kažem osmatrajući im oružje. „Došli ste u lov.”
Okreće se ka meni: „ Objasniću ti kasnije, ali sada moramo odavde.”
„Šta učini?”, pitam ih dok jedan od Crvenih vadi plazmaGorionik i proseca rupu u zidu
puštajući gradski smrad u sobu. Vlažni vazduh kulja u sobu najednom okupanu svetlom malog
brodića koji se spušta i otvara bočna vrata naspram upravo izbuš enog otvora.
„Darou, nemamo vremena.”
Grabim je: „ Ivi, zbog č ega si doš la ovamo?”
Oči joj pobedonosno trepere: „Adrije O Avgust pobio je petnaestoro naše braće i sestara.
Poslali su me da ga uhvatim ili ubijem. Odabrala sam ovo drugo. Za dvadeset sekundi
pretvorićemo ga u pepeo.”
Čupam digiblok s ruke jednog od Crvenih i palim moje skrivene graviČizme. Ivi viče za
mnom. Čizme tugaljivo zuje podižući me u vazduh. Okrećem se u pravcu iz kojeg smo doš li,
probijam se kroz vrata umesto da ih otvorim, te munjevito slećem niz hodnik. Jurim pokraj neke
igračice, zaobilazim dve Narandžaste mušterije i pod pravim se uglom bacam niz stepenište
prema stolu za kojim Š akal sedi dovršavajući piće. Njegov me Mrljavi odmerava, zajedno sa
Sivima. Zakasnio sam!
Ekrani poč inju da pucketaju i preko prizora bombi pojavljuje se plamteći krvavocrveni
šlem.
„Kako seješ tako ćeš i žnjeti”, Arejev glas urla kroz desetak zvučnika.

45. Astal počinje da se topi pod Š akalovom rukom. Prož dire ga bomba koju je Ivi postavila.
Mrljavi odbacuje Š akala podalje od stola poput lutke zakriljujuć i svojim dž inovskim telom snop
energije koja se š iri u obliku pečurke. Usta mu se miču u samrtnom š apatu: „ Skirnir al fal njir.”

46. 9
TAMA


Energija kulja kroz Mrljavog, naoko tečna, pretvarajući mu telo u paru i šireći se po podu
poput prosute ž ive pre nego š to će potamneti i vratiti se u prvobitni oblik uvlačeći ljude, stolice i
flaše u sebe poput crne rupe, da bi zatim eksplodirala uz dubok, jeziv prasak. Hvatam Š akala za
jaknu i prolećem kroz zid probijajući ga ramenom, dok iza nas pucaju staklo, drvo, metal, bubne
opne i ljudska tela.
Čizme me izdaju. Prelećemo ulicu i udaramo o zgradu preko puta, razbijamo beton i
rušimo se na tlo dok se Svratište za izgubljenu čeljad uvlači samo u sebe kao kada se zrno grožđ a
smežura u grožđ icu, pa se onda raspadne u pepeo i prah. U nekoj vrsti samrtnog ropca, iz
gostionice izleće oblak vatre i pepela pre nego š to će se ona cela urušiti.
Šakal leži onesvešćen ispod mene s gadno opečenim nogama. Povraćam, pokuš avajući da
ustanem, dok mi kosti š kripe poput stabla nekog mladog drveta nakon prvog jačeg vetra. Nekako
se uskobeljavš i, ponovo padam na tlo kako bih po drugi put ispraznio stomak. Osećam bol u
lobanji. Krv mi curi na nos i klokoće u uš ima. Oči mi bride od praska. Rame mi je iščašeno.
Nekako se dižem na kolena, oslanjam rame o zid i vraćam ga nazad na mesto, zamalo ostajući
bez daha kada mi zglob uskoč i u čašicu. U prstima oseć am trnce. Stresam bol iz ruku i teturavo
se dižem na noge. Podižem Šakala š kiljeći zbog silnog dima.
Ne čujem ništa sem š uma stereocilija koje mi š ište u unutrašnjem uvetu slično cvrkutanju
vrabaca. Odmahujem glavom kako bih se otresao zvezdica koje mi trepere pred očima. Obavija
me dim. Ljudi jure pokraj mene i zaobilaze me, pritičući u pomoć zarobljenima u ruš evinama. Ali
pronaći će samo mrtve, samo pepeo. Zvuč ni praskovi paraju noć . Šakalovo obezbeđenje doleće iz
gornjeg grada. Dok se spuš taju kako bi ga odneli iz ovog pakla, meni se vrapci utišavaju u uš ima
nadjačani pucketanjem plamena i vapajima ranjenih.
Stojim ispred neke napuštene fabrike, zavučene u staroj industrijskoj zoni č etiri stotine
kilometara daleko od Citadele. Nove su fabrike izgrađene iznad ove pokrivajuć i je novom
industrijskom kož om, kao da se radi o dubokom miteseru. Č itavo je mesto prekriveno
prljavštinom. Mesož derskom mahovinom. Vodom punom rđe. Pomislio bih da sam pogrešio kraj,
da nisam toliko dobro upoznat sa svojim plenom.
Digiblok koji sam skinuo s onog Crvenog preživeo je eksploziju. Šakala sam ostavio
njegovom obezbeđenju kako bih se spustio niz ulicu, gde sam potom ukrao policijsku letelicu od
Sivih. Izbrisavši uređaj za prać enje iz digibloka, ušao sam mu u arhivu koordinata.
Glasno lupam po zaključ anim vratima na glavnom fabričkom nivou. Ništa. Sigurno su se
usrali od straha. Spuš tam se na koleno, stavljam ruke za potiljak i č ekam. Posle nekoliko minuta
vrata se š kripavo otvaraju. Unutra vlada tama. A onda se nekoliko prilika provla či napolje.
Vezuju mi ruke, pokrivaju glavu dž akom i uvlače me u fabriku.
Nakon što su me spustili nekim starim hidraulič nim liftom, odlučno me vode u pravcu
muzike. Bramsov Drugi klavirski koncert, ako ne grešim. Čuje se i zujanje rač unara. Aparati za
zavarivanje bleš te dovoljno jarko da im se odsjaj vidi kroz tkaninu dž aka.
„Skidajte mu se s grbače, bilmezi jedni”, breca se neki poznati glas.
„Pazi se, lakrdijaš u”, grmi jedan od Crvenih.
„Samo ti meni preti, majmunčino jedna Rđava, on ti vredi vi še od deset hiljada vas
poganih grubi...”
„Dalo, izađi napolje”, Ivi mu kaže blagim tonom. „Odmah.”
Čuje se bat čizama. „ Mogu li da prestanem s pretvaranjem?”, pitam.

47. „Dakako” , kaže mi Miki.
Slamam lisice kojima su mi sputali ruke iza leđ a, pa skidam džak kojim mi je prekrivena
glava. Laboratorija od betona i metala č ista je i tiha, osim š to se č uje umirujuća muzika. Retka
para lebdi u vazduhu iz Mikijeve vodovodne cevi u uglu. Nadvisujem ih oboje. Ivi više ne može
da se uzdrži.
Kao da više nije ona zavodljiva Ruž a iz gostionice, baca mi se u zagrljaj poput malene
devojčice koja dočekuje davno izgubljenog strica. Ruke joj se zadržavaju na mom struku, a onda
se najzad odmiče od mene zureći u moje zlatne oči onim svojim ružičastim. Uprkos kikotanju,
poseduje čulnu lepotu, s tim dugim nežnim rukama i lakim, toplim osmehom koji ne odaje ž al za
gotovo dve stotine pobijenih ljudi kojima bi trebalo da bude opterećena. Ona krilata devojka
postala je ptica leš inarka, a da to nije ni primetila. Pitam se da li bi joj osmeh bio toliko š irok da
je sve te ljude morala da pobije nožem. Kako je samo lako počiniti masovno ubistvo.
„Uvek bih te prepoznala”, kaže mi. „Č im sam te videla za stolom... srce mi je poskočilo.
Pogotovo pod onom smešnom opsidijanskom maskom. Darou, šta nije u redu?”
Počinje da cvili kada je hvatam za prednji deo jakne i nabijam uza zid.
„Upravo si pobila dve stotine ljudi”, odmahujem glavom, naroguš en i izmučen onim š to
se upravo desilo. „Kako si mogla, Ivi?” Drmusam je, iznova pred sobom gledajuć i kako mi se
posada razleć e po svemiru. Gledajuć i sve mrtve koje sam ostavio za sobom. Osećajući kako
Julijanovo bilo polagano bledi.
„Darou, duš o...”, Miki pokuš ava da se ubaci.
„Začepi, Miki.”
„Dobro, dobro.”
„Crveni. Ružičasti. PodBoje. Tvoj sopstveni narod! Kao da su niko i ništa”, ruke mi drhte.
„Samo sam izvršavala naređenja, Darou ”, kaže mi. „ Adrije je počeo da nas istraž uje.
Morali smo da ga uklonimo.”
Dakle, zapazili su ga i pored sveg njegovog brižljivog planiranja. Ivi naviru suze na o či.
Neću ustuknuti pred njima. Koga zabole za njena osećanja nakon onoga što je upravo uč inila? Ali
ipak je puš tam, dopuš tajući da nemoć no sklizne uza zid, u nadi da ć e iskazati bar trunku kajanja
zbog kojeg bih pomislio da su te suze zbog ljudi koje je pobila, a ne zbog nje same, ne zbog toga
što me se plaš i.
„Nisam htela da ovako ispadne”, kaže mi tarući oči, „kad me ponovo vidiš.”
Zbunjeno zurim u nju: „Š ta se to desilo s tobom?”
„Nije imala istog učitelja kao ti”, kaže Miki. „ Ja sam joj skinuo krila, a Harmoni joj je
dala kandž e.”
Okrećem se ka Mikiju: „Š ta se to kog đavola de šava?”
„Trebalo bi mi godinu dana da ti sve objasnim.” Prekršta ruke pomno me prouč avajući.
„Ali prvo da kažem da si nam nedostajao, dragi moj kraljeviću. A kao drugo, zamolio bih te da
moju moralnost ne povezuješ s ovom izgubljenom duš om. Slažem se. Ivi je pravo malo
čudovište.” Ljutito gleda iza mene u Ivi. „ Možda ćeš sada i sama uvideti š ta si postala.”
Podrugljivi osmeh nestaje mu s lica dok me odmerava od glave do pete hitrim pogledom. „ A kao
treće, izgledaš božanski, moj dečače. Potpuno bož anski.”
Pogled mu prosto poigrava po mom licu. Otvara usta, pa ih sklapa, pometen svime š to bi
hteo da mi kaže. Šiljatog lica i nauljene kose klizi prema meni poput sečiva po ledu. Sav je
koščat. Sama koža na tananim kostima. Da li je bio tako mršav i kad sam ga zadnji put video? Ili
naprosto nije kozmetički radio na sebi? Nije. Trepć e sporo. Otegnuto. Iscrpljen je. Ostareo. I
očito utučen. Ima neke č udne ranjivosti u toj pognutosti njegovih ramena i u tome kako mu
pogled leti unaokolo, kao da u svakom trenutku očekuje da ga neko udari.

48. „Nešto sam te pitao, Miki”, kažem.
„Ne mogu sad da razmišljam o š umi! Još uvek prouč avam drvo! Prosto je zapanjujuć e
koliko ti se telo razvilo. Naprosto zapanjujuć e, dragi moj. Č ak si i porastao. Kako tvoji receptori
bola? Da li si oseć ao bol u vlasištima kao š to sam očekivao? A grčenje mišića, da li je
natprosečno u poređenju s ostalim tvojim vršnjacima? Zenice ti se dovoljno brzo š ire? Mesecima
slušam kako o tebi pričaju na holoKutiji. Institut, naravno, nisu mogli da nam pokažu. Ali neki su
snimci procureli na holoMrežu. I to kakvi snimci - tebe kako ubijaš jednog od Nenadmašnih
Obeleženih. Kako zauzimaš neku č udnovatu tvrđavu na nebu poput onih junaka iz davnina!”
Očajnički mi hvata rame, stiskom mnogo slabijim nego š to ga se seć am. „Pričaj mi o
svom životu. Kako ti je na Akademiji. Sve mi ispričaj. Jesi li još uvek u ljubavi s predivnom
Virdžinijom O Avgust?” Najednom se mršti. „Oh, ne, naravno da nisi. Ona je sad sa...”
„Miki”, hvatam ga. „ Smiri se.”
Toliko se zasmejao da poč inje da kašlje, okrećući se od mene kako bi obrisao oči. „Tako
je lepo videti neko prijateljsko lice. U poslednje mi vreme ne dopuš taju da budem u prijatnom
društvu. Uopš te. Krajnje č udovišno od njih.”
„Ma ne lupaj, Miki”, breca se Ivi.
Pogled mu odleće do Ivi, koja sada stoji podalje od mene, prelazeći prstom preko
opaljivača u futroli na boku kao da bi je on zaštitio od mene.
„Otkud ti na Luni? Š ta se dešava?”, pitam ga. „Pridružio si se Sinovima?”
„Mnogo se toga izdešavalo”, mrmlja Miki. „ Nisam tu svojom...”
„On ti sada radi za nas, Darou”, Ivi ga hladno prekida. „ Hteo on to ili ne. Rasturili smo
onu njegovu kasapnicu. I iskoristili sve š to je zaradio kroz prodaju mesa na plaćanje prevoza
ovamo, a i na opremanje vojske. Konačno ćemo im uzvratiti, Darou.”
„Jedna Ružičasta teroristkinja i šaka Crvenih koji se igraju oružjem”, kažem uopš te je ne
gledajući. „I ti to nazivaš vojskom?”
„Danas smo prosuli krv Zlatnih, Darou. Ako mene već ne poš tuješ, bar to poštuj. Ubila
sam sina vrhovnog upravnika Marsa. A š ta si ti to učinio, pa misliš da možeš da dođe š ovamo i
pljuneš na sve š to smo uradili?”
„Nisi ti njega ubila”, kažem joj.
Bledo me gleda: „ Ne budi smešan.”
Ljutito zurim u nju.
„Ali kako... bomba je...” , kaže. „Lažeš!”
„Na vreme sam ga izbavio.”
„Zašto?”
„Zato što ti je moja misija složena. Potreban mi je. Gde je Igrač ? Ko je tu glavni? Miki...”
„Ja sam”, kaže mi još jedan glas iz prošlosti, s naglaskom sličnim onom moje ž ene, samo
što je ovaj glas zatrovan, ogorčen i srdit. Okrećući se, zatičem Harmoni na vratima. Polovina lica
i dalje joj je prekrivena onim groznim ožiljkom. Druga polovina je hladna i opaka, starija nego
što pamtim.
„Harmoni”, kažem blagim tonom. Godine nas nisu uč inile srdačnijima jedno prema
drugome. „ Drago mi je š to te vidim. Imam mnogo toga da ti prenesem i ispričam.” Ne bih ni znao
odakle da počnem. A onda zapažam pogled koji baca ka Ivi. „Harmoni, gde je Igrač?”
„Igrač je mrtav, Darou.”
Nešto kasnije, Harmoni i ja sedimo ispred Mikijevog radnog stola u kancelariji s jeftinim,
ćoškastim nameš tajem i teglama ispunjenim hibridnim organima koji plutaju u zaštitnom gasu.
Miki sedi za stolom, igrajući se onom njegovom starom kockom -slagalicom. Namiguje mi,
primećujući da je gledam. Bolji je u slaganju nego ranije. Ivi stoji oslonjena o neko bure s

49. hemikalijama. Sedim potpuno izgubljen. Igrač je imao planove sa mnom. Imao je planove za sve
ovo. Ne bi trebalo da je mrtav. Ne bi smeo.
„Igračeva poslednja ž elja bila je da nam Miki oblikuje novu vojsku. Vojsku koja bi mogla
da odgovori brzini i snazi Zlatnih. Odabrali smo naše najbolje muš karce i žene i podvrgli ih
oblikovanju. Ne mogu da izdrže zlatne zahvate koje si ti pretrpeo, ali neki uspevaju da prođu taj
naš novi program.” Maše rukom kroz staklo gde stotine cevi nalik kovčezima stoje poredane po
podu. U svakoj od njih nalazi se po Crveni novog soja. „Uskoro ćemo imati stotinu vojnika koji
mogu da seku Zlatne dublje nego ranije.”
Kao da bi njih stotinu bilo dovoljno da se izbore s ratnom mašinerijom Zlatnih. Moje
Urlikdžije i ja, najverovatnije bismo razbucali bilo koju jedinicu koju bi ovi teroristi uspeli da
sastave. A mi čak i nismo od najsmrtonosnijih Zlatnih.
Pokazuje mi sve to novom rukom, poš to je onu od krvi i mesa izgubila zbog nekog
Opsidijana prilikom krađe oruž ja iz neke oruž arnice. Sada ima metalni ud. Okretan i snaž an, sa
zabranjenim dodacima i lež ištima s crnog trž išta namenjenim oruž ju. Dobro napravljeno, ali ništa
u poređenju s Mikijevim oblikovanjem. Ali ona mu, dakako, nikada ne bi dopustila da radi na
njoj.
„Dakle, Miki vam je zatočenik?”, pitam je.
„Više im dođem kao rob”, Miki gunđa uz blag osmeh. „Č ak mi ni vina ne daju.”
„Ne lupaj, Miki”, breca se Ivi.
„Ivi”, Harmoni prostreljuje mlađu ženu trpeljivim pogledom pre nego š to će ga prebaciti
na Mikija. „ Ne zaboravi šta smo se dogovorili. Jezik za zube.”
Miki se na to trgne hitro prebacujući pogled niz njenu levu ruku. Na pojasu ima praznu
futrolu. Za nešto čega se Miki plaš i. Harmoni se uzdržava samo zbog mene.
„Bojiš se da će mi reći kako si ga pretukla?”
Sleže ramenima odbacujući moju osudu: „ Miki je prodavao devojke i momke. Ne mož eš
porobiti robovlasnika. S moje tačke gledi šta, krvavo je sreć an što nema metak u mozgu. Mogla
bih da platim nekog oblikovatelja da mu da rogove, krila i rep, pa da izgleda kao č udovište, što
on zapravo i jeste. Ali nisam to uradila. Je li tako, Miki?”
„Nisi.”
„Nisam?”
„Nisi, domino.”
Zgroženo se trgnem na tu reč.
„Igrač ga je oduvek poš tovao” , kažem. „I ja ga poštujem iako je... č udak.”
„Kupovao je ljude. Prodavao ih” , kaže Ivi.
„Svi smo grešili”, kažem. „I ti si, sad pogotovo.”
„Jesam li ti rekla da ć e se ponašati kao da je veći svetac od tebe. Da ć e se praviti kao da i
ne dovodi sam svakoga dana svoju moralnost u pitanje. Da ć e naći opravdanja za pogane gadove
kao što je naš Miki”, Harmoni se podrugljivo osmehuje, deleći neku ličnu šalu s Ivi. „ Takav stav
može da ti prođe tamo gore, Darou. Ali primetić eš da ti mi ovde više ne pravimo kompromise. To
ti je davna proš lost.”
„Onda je Igrač stvarno mrtav.”
„Igrač je bio dobar č ovek.” Ućutala se, previše kratko da bismo to mogli podvesti pod
iskazivanje poš tovanja. „Pre pola godine unajmio je jedinicu Sivih pla ćenika da napadnu neku
postaju za veze kako bismo mogli da im ukrademo podatke. Rekoh mu da bi trebalo da ih
pobijemo nakon š to obave posao. Igrač je rekao... šta ono beše...? Da nismo đavoli. Ali nakon š to
je zapovednik Sivih pokupio novac, odš etao je do mesne stanice Zajednicine policije kako bi im
rekao gde se Igrač nalazi. Taj krvavi odred goniča uvalio je Igrača i dve stotine Sinova u nevolju

50. za svega dve minute. Nikad više. Ubiju li jednog našeg, mi ubijemo stotinu njihovih. I ne
verujemo Sivima. Ne plaćamo Ljubičaste. Ti već sto godina ž ive od našeg mukotrpnog rada.
Verujemo samo Crvenima.”
Ivi se nelagodno vrpolji.
„Bio je još jedan Crveni na Institutu”, kažem posle par trenutaka. „ Tit. Je li i on bio jedan
od vaših?” Bacam pogled ka Mikiju.
„Nemoj gledati u mene”, kaže Miki.
„Po čemu si znao da je Tit Crveni?”, pita me Harmoni brže-bolje. „ Rekao ti je?”
„Otkrio se... kroz sitnice. Niko drugi nije primetio.”
„Znači pronašli ste jedan drugog?”, pita me bez osmeha, mada izdi še kao da se oslobodila
tereta koji je dugo nosila. „ Bilo je to dobro momče. Sigurna sam da ste se sprijateljili?”
„Nije me uopš te razotkrio. Jesi li ga ti oblikovao, Miki?”
Odgovara mi tek nakon Harmoninog odobrenja: „Ne, duš o. Ti si mi bio prvi. I jedini.”
Namiguje mi. „ Nadzirao sam njegovo oblikovanje. Ali jedan od mojih saradnika obavio je č itav
zahvat po uzoru na moj i tvoj pionirski uspeh.”
„Igrač je pronašao tebe”, kaže Harmoni, „ a ja sam pronašla Tita. Mada mu je ime zapravo
bilo Ari kad smo ga izvukli iz rudnika u Tebosu. Nije mu bilo stalo da ga zadrži.”
Uklapa se da baš Harmoni pronađe Tita. Od istog su kova.
„Šta mu se desilo?” , pita me. „Znamo da je umro.”
Šta mu se desilo? Dopustio sam nekom Zlatnom da ga strpa pod krvavu zemlju.
Gledam u njih kamenim pogledom, zahvalan š to ne umeju da č itaju misli. Niš ta ne znaju.
Jedva da mogu da zamislim kakvo mišljenje imaju o meni. Nemaju nikakav uvid u ono š to sam
uradio, u ono š to sam postao. Mislio sam da postoji neki plan, neki viši razlog za sve moje
napore. Ali, eto, nije bilo ničega. Tek sada to uviđam. Čak je i Igrač samo čekao da vidi š ta će se
desiti. Nadajući se.
Očekivao sam da ć e me dočekati raširenih ruku. Očekivao sam da ć e imati pripremljenu
vojsku. Neki veličanstven plan. Da Arej skine svoj ozloglašeni šlem, oduš evi me svojom
mudrošću i poka že da je sva moja vera bila opravdana. Ma ja sam samo ž eleo da ih pronađem
kako se ne bih osećao toliko usamljeno. Ali, eto, sada se osećam usamljenije nego ikada ranije
dok sedim u ovoj betonskoj sobi s tri bledunjave osobe na klimavim plastičnim stolicama.
„Ubio ga je neki Zlatni po imenu Kasije O Belona”, kažem joj.
„Da li je bar imao dobru smrt?”
„Do sada bi već trebalo da znaš da tako nešto ne postoji.”
„Kasije. Isti onaj s kojim si u krvnoj zavadi? Jel’ zbog toga?”, Ivi me poletno pita. „Da li
zbog toga Belone hoć e da te ubiju?”
Prolazim rukom kroz kosu: „ Ne. Ubio sam Kasijevog brata. To je jedan od razloga zaš to
me mrze.”
„Oko za oko, zub za zub”, mrmlja Ivi kao da uop šte zna o čemu priča.
„Danas smo im zadali gadan udarac, Darou. Dvanaest eksplozija š irom Lune i Marsa.
Osvetili smo Igrača i Tita”, kaže Harmoni. „ A udarićemo ih još gadnije u narednim danima. Ova
ti je ćelija samo jedna od mnogih.”
Maše rukom ka stolu na kojem se pali holoEkran. Ljubičasti voditelji vesti naglabaju o
nastalom pokolju.
„I to bi kao trebalo da me oduš evi?”, pitam ih. „Isti ste kao i oni. Svesni ste toga, jelda?
Koga briga za strategiju. Koga briga š to dražite usnulog zmaja. Ivi je pre samo koji sat pobila
više od stotinu podBoja.”
„Nisu bili Crveni”, kaže Harmoni, i onda dodaje na zapanjujuć e neiskren način, „niti

51. Ružičasti.”
„Jesu, još kako su bili!”
„Onda ć emo upamtiti njihovu ž rtvu”, kaže Harmoni uozbiljeno.
„Vox clamantis in deserto ”, uzvikujem.
Miki ć utke sedi, ali uspeva da iznedri smeš ak.
„Pokušavaš da nas oduš eviš tim tvojim prefinjenim Zlatnim govorom?”, pita me
Harmoni.
„Oseća se kao da je glas koji vapi usred pustinje. Koji zaludno viče”, objašnjava joj Miki.
„Najprostija rečenica na latinskom.”
„Znači, popio si sve znanje”, kaže Harmoni. „Postao Zlatni i sad odjednom znaš sve
odgovore.”
„Zar nije to bila svrha mog pretvaranja u Zlatnog? Kako bismo shvatili na koji način
razmišljaju?”
„Nije. Svrha je bila da te postavimo na polo žaj s kojeg možeš da ih udariš pravo u
dušnik.” Steže pesnice i naglaš ava poruku udarajuć i njome po dlanu svoje metalne ruke. „ Nemoj
da se praviš kao da si rođen bolji. Ne zaboravi da ja znam ko si iznutra. Samo jedan preplašeni
dečak koji je pokuš ao da se ubije jer je bio nemoć an da spase sopstvenu ž enu od vešala.”
Sedim zapanjen. Zanemeo.
„Harmoni, on samo pokuš ava da nam pomogne”, kaže Ivi blago. „ Znam da ti je sigurno
teško, Darou. Proveo si nekoliko godina pokraj njih. Ali moramo da im nanesemo š tetu. Oni ti
samo to razumeju. Bol. I nas kontrolišu bolom.”
Nastavlja polagano.
„Prvi put kada sam opsluž ivala nekog Zlatnog osetila sam najveće zadovoljstvo u svom
životu. Ne mogu to da ti objasnim. Kao da sam srela Boga. Sad znam da to nije bilo zadovoljstvo.
Već odsustvo bola.”
„Na taj nač in pripremaju Ruž ičaste za ropski ž ivot, Darou. Odgajaju nas u Vrtovima s
umecima u telu koji nam ž ivot ispunjavaju bolom. Oni tu napravu nazivaju Kupidonovim
poljupcem - osećaš peckanje duž kičme i bol u glavi. I to nikada ne prestaje. Č ak ni kada sklopiš
oči. Čak ni kada plačeš. Prestaje jedino kada si pokoran. Na kraju ti uklone taj Poljubac. Kada
napunimo dvanaest. Ali ti ne mož eš znati kako je to kad se stalno plašiš da će ga ponovo vratiti,
Darou.”
Ivi posmatra svoje nokte: „ Zlatni moraju da osete bol. Moraju da ga se plaše. I moraju da
shvate da nas više ne mogu povređivati bez posledica. To je Harmoni htela da kaže.”
A ja mislio da su Zlatni u rasulu. Svi smo mi ranjene duše koje tumaraju po mraku,
očajnički pokuš avajući da se ponovo sastave, u nadi da će nekako ispuniti praznine koje su
rasporili u nama. Eona je gledala da ja ne završim na isti način. Bez nje, i ja bih bio poput njih.
Izgubljen.
„Nije poenta u tome da ih povrediš, Ivi”, kažem joj. „ Već u tome da ih pobediš, to me je
Eona nauč ila, a i Igrač. Gađamo jabuke, umesto da im iskopamo korenje. Šta se postiže
bombama? Šta se dobija atentatima? Moramo da podrijemo Zajednicu u celosti, da uzdrmamo
njihov način života, a ne ovo.”
„Ti si zaboravio cilj svoje misije, Darou”, kaže mi Harmoni.
„I to mi ti kažeš?”, pitam je. „ Kako bi ti uopš te mogla da shvatiš sve ono što sam video?”
„Baš tako. Ono što si ti video. Jedeš za istim stolom s velikašima, pa možeš sebi da
priuštiš sve to teoretisanje. A š ta ćemo s onim što sam ja videla? Mi ti se gušimo u govnima.
Izumiremo. A šta ti radiš? Filozofiraš. Živiš u svili i kadifi. Krešeš Ružičaste. Ja sam ti lično
slušala Igrača kako umire. Morala sam da slušam krvave povike preko slu šalica kada su goniči

52. došli da ga ubiju. A nisam mogla da uradim ništa da bih ih spasila. Da si tako nešto preživeo,
znao bi da se protiv vatre boriš jedino vatrom.”
Znam kuda vode njene reči. Takve su mi probuš ile rupu u stomaku. Ostavile me da cvilim
u blatu s Kasijem nadvijenim nada mnom. Tako ć e se i ovo završiti.
„Ti možda jesi izgubila sve š to si ikad volela, Harmoni. Ž ao mi je zbog toga. Ali moja je
porodica još uvek u rudnicima. Neće oni patiti samo zato š to si ti besna. Moja je ž ena sanjala o
boljem svetu. Ne o krvavijem.” Ustajem. „ A sad bih ž eleo da popričam s Arejem.”
Na sobu se spuš ta težak muk.
„Daj nam koji trenutak”, Harmoni gleda u Mikija i Ivi. Gleda kako Miki nevoljno ustaje.
Zastaje, kao da hoće nešto da mi kaže, ali se predomišlja, primetivši Harmonin pogled na sebi.
„Srećno, dragi moj”, kaže mi na kraju, milujući me po ramenu.
„Dopusti mi da ostanem”, kaže Ivi primič ući se Harmoni. „ Mogu da pomognem oko
njega.”
Harmoni joj dodiruje bok: „ Arej ti ne bi dopustio.”
„Zar mi ne veruješ nakon onoga š to sam danas uradila? Nisam kao drugi.”
„Verujem ti kao i bilo kom Crvenom. Ali ovo je nešto što ne smem da podelim s tobom.”
Nežno ljubi Ivi u usne. „ Idi.”
Ivi zastaje u vratima osvrćući se prema meni: „ Mi ti nismo neprijatelji, Darou. Moraš to
znati.”
Vrata se zaključavaju za njom i mi ostajemo sami u Mikijevoj kancelariji.
„Da li ona uopš te zna?” , pitam.
„Šta to?”
„Da si je bila poslala u samoubilač ku misiju.”
„Ne. Nije ti ona poput nas. Ona ima poverenja.”
„A ti si je ipak žrtvovala?”
„Žrtvovala bih bilo koga od nas samo da ubijem nekog od Nenadmašnih Obeleženih.
Uspevamo da sredimo samo bezvredne Vilenjaš e i Bronzane. A ja hoć u one prave tlačitelje.”
„Iskorišćavaš je gore nego š to ju je Miki iskorišć avao.”
„Ima ona izbor”, mrmlja Harmoni.
„Stvarno?”
„Dosta s tim”, Harmoni seda i pokazuje mi da učinim isto. „ Igrač možda jeste mrtav, ali
Arej ima planove za tebe.”
„Ne. Ne. Dojadilo mi je da sluš am o njegovim planovima od drugih. Žrtvovao sam tri
godine ž ivota za njega. Hoću da mu vidim lice.”
„Nije moguće.”
„Onda sam ja tu završio svoje.”
„Ma gde si završio? U klopci si. Kuć i u krvavi Likos ne mož eš sigurno. Postoji samo
jedan izlaz. Vež i pojas i drži se iste putanje.”
Njene me reći duboko pogađaju. Ne mogu da se vratim. Ne mogu da opišem koliko se
zbog toga osećam usamljeno. Gde je uopš te moj dom? Kuda ć u poći čak i ako se sve završi i
Zlatni budu smrvljeni u prah?
„Ne možeš se videti s Arejem. Č ak mu ni ja nikada nisam videla lice, gnjurče.”
„Nisi? Radiš za njega skoro isto onoliko dugo koliko je Igrač radio. Godinama. Ne znam
kako ti, od svih ljudi, mož eš da mu veruješ?”
„Zato što mi je on metnuo prvi pištolj u ruke. Sa šlemom na glavi, tutnuo mi je opaljivač
četvrtog stepena s punim jonskim š aržerom u ruku.”
„Arej je muško?”, pitam je.

53. „Koga briga?” Uključuje neki holoPrikaz. Elektroni se komešaju u vazduhu stapajuć i se u
čitav niz karti. Prepoznajem topografiju. Mars. Venera. Luna, č ini mi se. Desetine crvenih tačkica
treperi po planovima gradova, pristani šta i desetak drugih ključ nih mesta. Shvatam da se radi o
bombama. Harmoni umorno gleda u kartu. „Ovo ti je Arejev plan. Četiri stotine bombi. Š est
stotina napada na skladišta oružja, vladine ustanove, elektrane i komunikacijske mreže. To ti je
bilans Sinova Areja. Godine i godine osmišljavanja. Godine sakupljanja sredstava.”
Nisam imao pojma da bismo izveli takav poduhvat. Zapanjeno zurim u kartu.
„Današnje bombe imale su svrhu da izazovu njihov odgovor. Da se razbesne i uznemire.
Hoćemo da se dignu. Ukoliko se dignu, doć i će i do sabijanja redova. A jamičarke najlakše spališ
kada ih nađeš na gomili.”
„Kada ć e se sve ovo desiti?”
„Naksutra uveče.”
„Naksutra”, ponavljam. „Kada se samit okonča. Nije valjda da očekuje od mene da...”
„Baš to. Naksutra, kada se samit završi s lepom proslavom. Vince, Ruž ičasti, svi u svili,
šta već vi Zlatni radite u takvim prilikama. Svi krvavi upravnici, svi senatori, pretori, imperatori,
sudije iz čitave Zajednice biće prisutni. Sva č udovišta Sunčevog sistema okupljena na jednom
mestu pod okriljem vladarke. Tako nešto ćemo opet videti tek za deset godina. Sinovi ne mogu
nikako da se probiju unutra, ali ti možeš da uđe š gde mi ne mož emo. Mož eš da im naneseš udarac
koji mi ne mož emo.”
Njene me reč i udaraju kao voz iz tunela.
„Kada se svi lepo okupe na jednom mestu. Kada vladarka izađe da održi govor, pobićeš tu
Zlatnu đubrad radijumskom bombom koju ć emo sakriti na tebi. Miki je s ekipom tehnič ara već
sastavio napravu. Č im preko dataRekordera, koji ćemo ugraditi u tebe, vidimo da je bomba
eksplodirala, pretvorićemo čitav sistem u pakao. Sve ć emo ih istrebiti.”
I na to ć e se svesti sve što sam postigao?
„Mora da postoji neko drugo rešenje.”
„Oduvek su postojala samo dva plana, gnjurce. Ovo š to sam ti rekla i ti. Arej i Igrač
govorili su da si ti naša nada, naša prilika da krenemo nekim drugim pravcem. Hvalili su se kao
klinci da ć eš da uništiš Zlatne iznutra. Ali nisi u tome uspeo, kao š to sam i predvidela. Tvrdio si
kako su Ivine ruke okrvavljene. E pa, i tvoje su.”
„Ne znaš ti kakvu ja sve krv imam na rukama, Harmoni. Nisam ti ja tamo neki krvavi
svetac. Ali Ivin je napad bio č ist zločin.”
„Jedini ć e zločin biti ako izgubimo.”
Ne mogu više da izdržim: „Ti uopš te ne razumeš šta je sve tu u igri. Ne mož emo se
suočiti sa Zlatnima. Kakav god im udarac zadali, istrebiće nas tek tako.” Pucketam prstima.
„Dakle, nećeš to da uradiš.”
„Ne, neću, Harmoni.”
„Onda će rat otpoč eti bez tvoje pomoć i”, kaže. „Imamo dva Sina koji ć e pokuš ati da uđu
na proslavu. Nisu Zlatni, pa su veći izgledi da će biti uhvaćeni i iseckani na froncle u
pretorijanskim tamnicama za mučenje pre nego što dovrše misiju. To znači da će vođe Zlatnih
preživeti, i da nam se umanjuju izgledi da pobedimo u č itavom ovom sranju samo zato što ti ne
veruješ Areju.”
„Ma mani ti sve to. Arej je trebalo lično da mi se obrati ako već želi moju pomoć !”
„Kako? On ti priprema revoluciju na Marsu. Nismo u kontaktu. Sve prate i nadgledaju.
Kako bi mogao da ti se javi, a da te ne razotkrije?” Naginje se prema meni krvoloč no kezeći
zube. „ Reci mi neš to, Darou. Da li uopš te znaš šta su ti sve oduzeli?”
Ima neki prizvuk u glasu: „ Na šta misliš ?”

54. „Evo, na š ta mislim”, ukucava niz komandi u holoKutiju, na kojoj se pojavljuje prizor
rudnika u Likosu. Ledi mi se krv u venama. „ Snimak Eonine smrti, koji smo ukrali i emitovali...”
Srce mi se popelo u grlo.
„Nije bio potpun.” Pušta snimak, i soba oko nas pretvara se u rudnik. Postajemo deo
trodimenzionalnog holoprikaza. Radi se o nemontiranom snimku, a ne onome š to su puš tali po
vestima, š to sam stotinu puta video. Vidim njeno vešanje bez propratne muzike.
Čujem sopstvene jauke dok Sivi tuku onog momka koji sam nekada bio. Č uje se jecanje u
masi. Neprijatna tiš ina nemontiranog snimka. Majka je spustila glavu, a stric Narol pljuje u
prašinu. Moj brat Kieran pokriva deci oč i. Čuje se bat stopala. Diona, Eonina sestra, s mukom se
uspinje na metalno stratiš te. Cipele š kripe po rđi. Jeca. Diona se potom naginje ka mojoj ž eni.
Eona stoji onako sitna, bleda, mršava, tek snop dima preostao od one vatrene devojke koju još
uvek pamtim. Usne joj se miču. Opet ništa ne č ujem, kao š to nisam čuo ni toga dana. Diona
najednom poč inje neobuzdano da rida i hvata se za Eonu. Š ta joj je rekla?
„Upotrebi opremu. Zato i postoji, zar ne?”
Hiljadu sam puta razmišljao o tome, ali nikada nisam imao pristup ovom snimku. Nikada
nisam znao kako bih ga pronašao a da ne izazovem sumnje. A plaš ila me je i sama ta pomisao,
kao što me i sada plaši - šta to, po Eoninom mišljenju, nisam bio dovoljno snažan da č ujem? Šta
je ona to mogla da podnese š to ja ne bih mogao?
U ukradenom snimku puš tanom po vestima nisu č ak ni prikazali Dionu. Međutim, ovde, u
ovom nemontiranom snimku, mogu sve da premotam. Š to i činim. Mogu da pojačam zvuk. Š to i
činim. Sve iznova gledam: moja majka saginje glavu. Narol pljuje. Kieran pokriva oč i deci. Čuje
se stopala koja se vuku. Diona se penje na vešala. Sve je pojačano. Koristim komande kako bih
uklonio smetnje u tonu, i uspevam da č ujem š ta je moja ž ena rekla Dioni:
„U našoj spavać oj sobi imaš kolevku koju sam napravila. Skloni je pre nego š to se Darou
vrati.”
„Kolevku...”, Diona mrmlja.
„Ne sme nikad da sazna. To bi ga skrhalo.”
„Nemoj mi reći, Eono, nemoj.”
„Trudna sam.”

55. 10
SKRHAN


Skrhan sam.
Zurim u svoje ruke. U ruke kojima nisam uspeo da spasem ženu, da spasem svoje dete.
Bila je u pravu. Nisam bio dovoljno jak da podnesem istinu o Eoninoj drugoj ž rtvi. Eona je mogla
da pož ivi. Eona je mogla da nam podari dete koje smo oduvek ž eleli. Buduć nost nije bila vredna
njenog ć utanja. Ni ja ga nisam bio vredan...
Osećam nešto duboko u grudima, potmuo sirov bol. Kao da mi se tama š iri dušom, dok mi
telo stež e i obavija tuga. Kao da težim milion kila. Ramena su mi pognuta. Grudi stisnute. Prsti
čvrsto stegnuti. Č udno je pomisliti da su ove ruke bile deo mene sve ovo vreme. Pomogle su mi
da je povuč em za glež njeve. Pokopale su je u zemlju. Ali nisu pokopale samo nju, zar ne?
Nisu. Sahranile su još jedan život. Nerođeni život. Naše dete, mrtvo pre nego š to je uopš te
oživelo. A ja to č ak ni znao nisam. Oboje sam ih izneverio. Podešeni snimak kreće iz poč etka.
„Trudna sam”, kaže Dioni na vešalima. „Trudna sam.”
Puštam ga iznova desetak puta, osećajući kako se iznutra povlačim u neki mračni tunel
tuge.
Zlatni nisu ubili samo nju. Ubili su sve š to sam ikada ž eleo da postanem - muž i otac. Eh,
da sam je samo zaustavio. Da se samo nisam toliko durio poput derišta kad smo izgubili lovorike,
ne bi joj palo na pamet da me odvede u baštu. Eh, da sam samo bio dovoljno snažan da se
napravim kako me gubitak lovorika ne dotiče.
Porodica koju sam mogao da imam. Žena. Sinovi. Kćeri. Unuci. Svi su pobijeni pre nego
što su uopš te nastali. Eona nikada neće držati našu kćerku u naruč ju. Nikada neće poljubiti našeg
sina pred spavanje i osmehivati mi se dok on svojim ruč icama hvata moj prst. Od cele te porodice
ostadoh samo ja. Mračna senka č oveka kakav je trebalo da budem.
Bes kulja u meni. Imali smo priliku koja je sada izgubljena. Svega š to sam ž eleo sada više
nema, zbog mene i zbog njih. Zbog njihovih zakona. Njihove nepravde. Njihove svireposti.
Naterali su jednu ženu da za sebe i svoje nerođeno dete odabere smrt umesto ž ivota u ropstvu. I
sve to zbog moć i. Sve to da bi zadržali svoj savršeni mali svet.
„Tada nisi bio dovoljno snažan”, kaže mi Harmoni. „ A da li si sada, gnjurce?” Podižem
pogled ka njoj dok mi suze u toplim potocima teku niz lice. Umekš ava svoj č vrst pogled zbog
mene. „I ja sam nekada imala decu. Zrač enje im je izjelo utrobu, a nisu č ak ni lekove protiv
bolova hteli da im daju. Nisu hteli da zaustave curenje. Rekoš e nam da nemaju dovoljno
sredstava. Muž mi je samo sedeo gledajući ih kako umiru. Na kraju je i njega odnela ista stvar.
Dobar je to čovek bio. Ali dobri ljudi umiru. Da bismo ih oslobodili, da bismo ih zaštitili,
moramo biti divljaci. I zato mi podaj zlo. Podaj mi tamu. Načini me krvavim đavolom, ako ć e
nam to pomoć i da im pružimo makar i tračak svetlosti.”
Ustajem i obgrlim je rukama, podsetivši se istinskih užasa s kojima se naš narod suoč ava.
Da li sam ih zaista zaboravio? Ja sam dete pakla koje je provelo previše vremena u njihovom
raju.
„Uradiću šta god Arej hoće.”
„Plinije je poslao tu kuč ketinu!”, sikće Šakal, dok mu Žuti lekar polagano uklanja
opečenu kožu s ruke i nanosi nove ć elije rasta. „Nisu u pitanju Sinovi Areja. Oni ne bi pobili
toliko podBoja. To je protivno njihovim pravilima. Najverovatnije je Plinije. Ili ga vladarkini
pretorijanci koriste kao masku.”
Svetla brodova u prolazu blistaju kroz staklo. Psuje i vič e na poslugu da zatamne prozore.

56. Sivi su me doveli ovamo u njegov lični neboder umesto u Citadelu, kao š to sam zatraž io. Čitavo
mesto vrvi od plaćenika. Više voli Sive od Opsidijana, ako izuzmemo onog Mrljavog. Ja sam
jedini drugi Zlatni, š to dosta govori o opsegu Š akalovog poverenja. Njegovo bi prezime
zasigurno privuklo dovoljno prišipetlji da ispune č itav jedan grad, ali njemu odgovara i osama.
Isto kao i meni.
„Da nije možda bila Viktra?”, pitam ga. „ Nije ostala...”
„Ona je već dokazala svoju odanost. I ne bi upotrebila bombu. A i zaljubljena je u tebe.
Nije ona.”
„Zaljubljena je u mene?”, pitam, iznenađen.
„Šlep si kao neki Plavi”, frkće, ali ništa više ne dodaje na tu temu. „ Naš savez mora da
ostane tajna sve dok ne napustimo ovaj prokleti mesec, š to bi značilo da nisi bio u onoj
gostionici. Da je Plinije bio upuć en u naše namere, bio bi mnogo temeljniji. Siguran sam da sam
mu jedino ja bio meta. Stoga ć eš se vratiti u Citadelu. Pravićeš se kao da se ništa nije desilo. Ja ć u
nastaviti kako sam i nameravao s čelnicima klana, pa ć u kupiti tvoj ugovor po okonč anju samita.”
Nakon č ega će se čitav njihov svet promeniti.
Okrećem se kako bih izašao, ali me njegov glas zaustavlja u vratima: „ Spasao si mi ž ivot.
Samo je još jedna osoba ikada uč inila tako nešto. Hvala ti, Darou.”
„Reci toj tvojoj novi koži da brže raste. Ne bi ž eleo da propustiš završnu svečanost.”
Naredna tri dana prolaze mi kao u nekoj izmaglici, poš to mi je na umu jedino Eona i ono
što smo izgubili. Nikako ne mogu da se rešim tuge. Mori me čak i dok vežbam do besvesti u
teretani na našem imanju. Ne upuš tam se u ć askanja. Udaljio sam se od prijatelja. Niš ta to nije
bitno. Bar meni nije. Ž ivot bledi kada se pojavi bol. Teodora to zapaža i daje sve od sebe da
umanji moje neraspoloženje, č ak mi predlaže da se zaokupim Ružama iz Citadelinog Vrta.
„Bolje vi, dominuse, nego neki grubijan s gasnih d žinova”, kaže mi.
Vesti o bombama š ire se po č itavoj Citadeli nadmašujući sve ostale novosti. Zajednica je
sve to odlično iskoristila, pa emituju emisije za sakupljanje pomoć i. Šalju uputstva o ponašanju u
moguć oj krizi. Ž uti psiholozi prouč avaju Areja na ekranima uz zaključak da mu latentna
seksualna trauma iz mladosti izaziva nagon za ponovnim preuzimanjem kontrole nad njegovim
svetom. Ljubičasti glumci i zabavljači prikupljaju novac za porodice koje su nekog svog izgubile.
I sam se Ž ivosrebrni dobrovoljno javlja da pokloni tri posto svog ličnog bogatstva za pomoć
stradalima. Opsidijanski i Sivi specijalci napadaju baze na asteroidima u kojima se „obučavaju"
Sinovi Areja. Sivi agenti iz antiteroristič kih službi drže konferencije za štampu objavljujući kako
su lišili slobode odgovorne, najverovatnije neke Crvene koje su izvukli iz kakvog rudnika ili iz
siromašnih zabiti Lune.
Sve je to jedna velika š arada koju Zlatni umeju odlično da izvedu. Sklanjaju se od kamera
kako bi sve delovalo kao borba svih Boja protiv Crvenih terorista. Nije to borba Zlatnih. Ona
pripada čitavoj Zajednici. Š taviše, Zajednica pobeđuje isključivo zbog pož rtvovanja i posluš nosti
koje nam omoguć avaju napredovanje. Krvavog li proseravanja!
Ali krivica mora biti svaljena na nekoga. Stoga vrhovnog upravnika pozivaju na
propitivanje o tome kako se poneo u datim okolnostima. Kako su Sinovi uspeli da se proš ire s
Marsa na Lunu, pitaće ga. Osinje gnezdo Zlatnih se uskomešalo, kao š to sam i rekao da ć e biti,
ali svečanosti su i dalje u toku. Gledam kako Zlatni u čestvuju u svojim igrama spletki i
diplomatije, odlaze na svečane prijeme, konferencije i samite, netaknuti prljavim igrama terorista.
Ipak su oni zakriljeni i zaštićeni od svih tih grozota.
Inače bi mi sve to zasmetalo, ali oni su za mene sada samo senke. Kao da su mi se već
izgubili u sećanju. Ovakva je sadaš njost bleda u poređenju s mojom proš lošću.
Sa žaljenjem dodirujem bombu na grudima. Mikijeve je izrade. Kopija Pegaza kojeg sam

57. nosio na Institutu s Eoninom kosom, i koji sada leži skriven među mojim lič nim stvarima. Treba
samo da mu okrenem glavu i pretvoriće se u bombu. Pokrenuć e je prsten koji su mi dali.
Udaljavam se od prijatelja, pogotovo od Viktre. Već je pitala Roka š ta nije u redu sa
mnom. Znam da ć e joj reći da sam kao vetar, nestalno biće koje menja raspoloženja kako mu
dune. Ili već nešto slično tome. On mi se sam još više približio, dolazi mi u sobu kada odem na
spavanje, prati me kada odem u teretanu. Međutim, ja ne mogu da mu se osmehujem, da sluš am
njegov nežni glas dok čita pesme, raspravlja o filozofiji, ili se č ak šali sa mnom. Ne smem da
razvijem oseć anja prema njemu jer znam da ć e uskoro biti mrtav. Pokuš avam da ga usmrtim u
srcu, pre nego š to ga budem stvarno ubio.
Mogu li i njega da stavim na spisak onih koje sam ve ć poslao u grob?
Odgovor konačno pronalazim u večeri proslave, kada mi Teodora donosi ispeglanu odeću
iz vešernice. Ne govori ništa što bi me podsetilo na Roka. Ne nudi mi nikakve britke mudrosti.
Umesto toga, č ini nešto što nikada ranije nisam video kad je ona u pitanju. Pravi grešku.
Spuštajući mi uniformu na stolicu, obara č ašu vina sa stola. Vino se prosipa preko rukava bele
uniforme. Hvata me jeza od onoga što joj se pojavljuje u očima - prestravljenost. Nalik onoj koju
bi jelen osetio zureć i u nadolazeći aviomobil. Odmah kreće da se naš iroko izvinjava kao da bih je
ošamario ako to ne učini. Treba joj nekoliko trenutaka da se pribere, i da je prođe nalet
usplahirenosti. Nakon toga spuš ta se na pod i poč inje ćutke da briše uniformu.
Ne znam š ta da radim. Nekoliko trenutaka samo stojim nelagodno, pre nego š to ću joj
spustiti ruku na rame u nameri da joj kažem da je sve u redu. A ona onda zaplače, dubokim
jecajima od kojih joj se ramena tresu. Trgne se pod mojim dodirom i uspeva da se pribere, pa mi
kaže da ć u umesto bele morati da obuč em crnu uniformu. Ona mož da ne zna š ta će se uskoro
desiti, ali predoseća to u meni i u vazduhu.
Dok se ostali kopljanici zajedno igraju, odlaze na mikroabrazivne kupke ili se savetuju sa
stilistima kako bi se pripremili za proslavu, ja pertlam svoje kabaste vojne cokule drhtavim
prstima. Nikada nisam bio dobar u spašavanju drugova. Ispada da ih uvek uvalim u nevolju.
Siguran sam da je Sevron još uvek živ samo zbog razdaljine između nas. Fi čner se oduvek plašio
da ću mu ubiti sina. Rekao mi je da je pletivo mog ž ivota toliko grubo da se od njega iskrzaju svi
ostali oko njega. A sad kad vidim Teodoru u ovakvom stanju... setim se koliko smo zapravo krhki
i složeni. Ne znam zaš to se rasplakala. Zbog neke traume iz prošlosti? Nekog predosećaja?
Odsustvo spoznaje podseća me na dubinu ljudi oko mene. Dok sam ja ć utljiv i hladan, Rok je
topla osoba... znao bi š ta da kaže.
Kucam mu na vrata nekoliko minuta pre nego š to će Avgustova svita iz vile krenuti na
svečanost. Ne odgovara mi. Otvorivš i vrata zateknem mog druga kako sedi na krevetu nežno
držeći neku prastaru knjigu za hrbat. Glatko mu se lice š iri u osmeh čim primeti da sam ja.
„Mislio sam da je Takt došao da me moli da drmnemo neki stimulans pre sve čanosti.
Uvek misli da zbog toga š to čitam niš ta ne radim. Za nas povučene nema gore poš asti od onih
društvenih. Pogotovo od te zverke. Jednoga ć e dana sam sebe patosirati.”
Usiljeno se smeš im: „Bar je iskren u pogledu svojih poroka.”
„Jesi li mu upoznao braću?”, pita me Rok. Odmahujem glavu. „ Takt pokraj njih deluje
kao jagnješce.”
„Prokletstvo!” , psujem. Oslonjen sam o dovratak. „ Baš su toliko loši?”
„Braća Rat? Užasni su. Užasno bogati. Užasno nadareni. A ključna vrlina im se krije u
sposobnosti da greše. Baš se ističu u tome.” Rok se zaverenički kezi. „ Ako veruješ glasinama, a
ja ti volim glasine pošto me podsećaju na Bajrona i Vajlda, Taktova su brać a otvorila kupleraj u
Ageji kad su imali svega č etrnaest godina. Navodno se radilo o nekom finom mestu dok nisu
počeli da pružaju i neke... neke vrlo jedinstvene usluge.”

58. „I šta se onda desilo?”
„Uništili su mnoge kć eri i sinove. Bilo je uvreda. Dvoboja. Mrtvih naslednika.
Dugovanja. Trovanja.” Sleže ramenima. „ Takvi su ti Ratovi. Š ta očekuješ od tih hulja? Zato su se
svi i iznenadili š to se Takt sprijateljio s gvozdenim Zlatnim poput tebe”, pojašnjava mi. „Znaš li
da ga braća ismevaju š to je u tvojoj senci? Zato je stalno toliko zajedljiv. Hoć e da bude poput
tebe, a ne mož e. Pa onda poseže za uobičajenom odbranom.” Mršti se: „ Ponekad mi se čini kao
da nas sve razumeš bolje nego š to mi razumemo sami sebe. A onda mi se odmah posle toga uč ini
da te uopš te nije briga.” Rok naginje glavu poš to mu ništa ne odgovaram. „Šta je posredi?”
„Ništa.”
„To mi ne lič i na tebe.” Odlaže knjigu na komodu i potapš e rub kreveta pozivajući me u
sobu: „ Izvoli, sedi.”
„Svratio sam da se izvinim”, kažem polagano, spuš tajući se na rub kreveta. „ Udaljio sam
se od tebe poslednjih nekoliko meseci, pogotovo poslednjih dana. Mislim da to nije pravedno
prema tebi. Pogotovo jer si mi najverniji drug. Dobro, ti i Sevron, ali taj nikako da prestane da mi
šalje uvrnute slike preko holoMreže.”
„Opet on i njegovi jednorozi?”
Smejem se: „Mislim da ima neki problem u glavi.”
Rok me miluje po ruci: „ Hvala ti. Ali to mu dođe kao kada bi se pas izvinio š to vrti
repom. Ti si uvek uzdržan, Darou. Ne moraš da se izvinjavaš zbog onoga š to jesi, bar ne meni.”
„Dobro, možda sam bio udaljeniji nego inače?”
„Možda”, slaže se sa mnom. „Svi u sebi nosimo plime i oseke. Malo gore, malo dole.”
Sleže ramenima. „ Nije ti to pod našom kontrolom. Već pod kontrolom stvari i ljudi koji se obrću
oko nas, i to mnogo više nego š to bismo hteli da priznamo.” Pošto me je koji trenutak posmatrao,
zamišljeno namreška čelo: „Opet Mustang? Znam da ti je bilo teško da je ostaviš, bez obzira na
ono šta si tada govorio. Trebalo bi da je potražiš dok smo još tu. Znam da ti nedostaje.”
„Nije istina.”
„Lažove jedan.”
„Sto puta sam ti rekao da o njoj nećemo pričati.”
„Dobro, dobro. Onda si zbog nečega zabrinut, je li tako? Zbog licitacije?” Zastaje smeš eći
se i promatrajući me. „ Ne bi trebalo da budeš. To je već sređeno. Nadmetaću se za tebe.”
„Nemaš ti toliko novca”, kažem mu otvoreno.
„Znaš li koliko bi masno neki Vilenjaš platio da se neki Nenadmaš ni moga roda i veza
zaduži kod njih? Milione! Č ak bih mogao da se obratim Ž ivosrebrnom ako mi zatreba. On ti sve
vreme daje pozajmice Zlatnima. U svakom slučaju pronaći ću novac, č ak i ako roditelji ne budu
hteli da mi pomognu. Stoga ne brigaj, brate.” Gurka me stopalom. „ Pa valjda Dom Marsov bar
nešto znači, hm?”
„Hvala ti”, kažem mucajući, u nemoguć nosti da zaista shvatim š ta je upravo uradio. I
zbog čega? Time svoju glavu stavlja na panj. Stavlja sebe u opasnost i zamera se roditeljima.
„Niko mi drugi nije č ak ni spominjao licitaciju.”
„Plaše se da je tvoja loša sreća zarazna. Znaš već kako to ide.” Zastaje, čekajući, jer me
odlično poznaje. „ Još nešto nije u redu. Je li tako?”
Odmahujem glavom. „ Da li...”, reči me izdaju. „Da li se ikada oseć aš izgubljeno?” Moje
pitanje lebdi između nas, previše prisno, ali jedino je meni zbog toga neprijatno. Ne gleda me
podrugljivo kao š to bi Takt ili Fič ner učinili, ne češe se po jajima poput Sevrona, ne kezi se kao
što bi Kasije možda uradio, niti prede poput Viktre. Nisam siguran š ta bi Mustang uradila. Ali
Rok, uprkos njegovoj Boji i svemu što ga č ini drugačijim, polagano uvlači obeleživač u knjigu i
odlaže je na noćni stočić pokraj kreveta s č etiri stuba, ne ž ureći, kako bi se između nas razvio

59. odgovor. Pokreti su mu pažljivi i prirodni, kao š to su Igračevi bili pre nego š to je umro. U sebi
ima neku smirenost, izdašnu i veličanstvenu, istu onu smirenost koju pamtim kod mog oca.
„Kvin mi je jednom ispričala jednu priču”, čeka da ozlojeđeno zastenjem pri pomenu
neke nove priče, ali pošto ja to ne činim, glas mu poprima dublji ton. „Nekada davno, u doba
stare Zemlje, bila su dva zaljubljena goluba. U to vreme te su ž ivotinje gajili kako bi im prenosile
poruke na velike razdaljine. Ta dva su se izlegla u istom kavezu, uzgajio ih je isti č ovek, i prodao
ih istoga dana različitim ljudima uoči nekog velikog rata.”
„Golubovi su patili zbog razdvojenosti, oba nepotpuna bez svoga para. Nove su ih gazde
odnele daleko, daleko, pa su se golubovi upla šili da više nikada neće pronaći jedno drugo, jer su
počeli da uviđaju koliko je svet ogroman i koliko strašnih stvari u sebi krije. Mesecima i
mesecima prenosili su poruke svojim gazdama, nadlećući bojna polja, leteći iznad ljudi koji su
ubijali jedni druge zbog zemlje. Po završetku rata, golubove su njihove gazde oslobodile.
Međutim, nijedan nije znao kuda da krene, š ta da radi, pa se oba vratiše kući. I tu su se ponovo
našli, pošto im je oduvek bilo suđeno da se vrate kuć i i umesto proš losti pronađu svoju
budućnost.”
Nežno prekršta ruke, kao uč itelj koji je stigao do poente. „ I da li se osećam izgubljeno?
Stalno. Kada je Lea umrla na Institutu...” , usne mu se blago povijaju nadole, „... našao sam se u
nekoj mračnoj šumi, slep i izgubljen kao Dante pred Vergilijem. Ali Kvin mi je pomogla. Njen
me je glas izvukao iz bede. Postala je moj dom. Kao š to bi ona rekla: Dom nije tamo odakle si,
već tamo gde pronađe š svetlo kada se sve oko tebe zamrači.” Hvata me oko ruke. „ Pronađi svoj
dom, Darou. Moguć e je da se ne nalazi u prošlosti. Ali pronađi ga, i nikada više nećeš biti
izgubljen.”
Oduvek sam smatrao da mi je Likos dom. Da mi je Eona dom. Mož da upravo tamo i sada
idem. Da je vidim. Da umrem i ponovo nađem dom u dolu pokraj svoje žene. Ali ako je to istina,
zašto se ne oseć am ispunjeno? Zašto se praznina u meni širi što joj se više približavam?
„Vreme je da krenemo”, kažem ustajući s kreveta.
„Koliko sam siguran u naše prijateljstvo, toliko sam siguran...” , Rok takođe ustaje, „... da
ćeš se oporaviti od ovoga. Nismo mi polož aj koji imamo. Mi smo mi sami - zbir svega š to smo
uradili, što želimo da uradimo, i ljudi koje držimo uz sebe. Ti si mi najdraži drug, Darou. Upamti
to. Šta god se desilo. Š titiću te kao š to bi ti š titio mene da mi zatreba.”
Iznenađujem ga stegnuvš i mu ruku i zadržavši je tako nekoliko trenutaka.
„Dobar si ti čovek, Rok. Predobar za tvoju Boju.”
„Hvala ti”, škilji očima ka meni dok mu puš tam ruku, pa onda ispravlja bore na uniformi.
„Ali šta si pod time mislio?”
„Mislim da bismo mogli biti braća”, kažem, „da se radi o nekom drugom životu.”
„Šta će nam drugi ž ivot?” A onda primećuje automatski š pric u mojoj levoj ruci. Ruke su
mu prespore da bi me zaustavio, ali su mu oč i dovoljno brze da se razrogače u nekom strahu
ispunjenom poverenjem, kao u odanog psa kada ga polagano uspavaju u gazdinom krilu. Ne
shvata, ali zna da postoji neki razlog, ali ipak mu se javlja strah pred izdajom koja mi lomi srce
na hiljadu komadića.
Špric se probija kroz Rokov vrat, i on polako pada u krevet sklapajuć i oči. Kada se bude
probudio, svi sa kojima je radio i za koje je radio u poslednje dve godine biće mrtvi. Zapamtiće
šta sam mu uradio nakon š to mi je rekao da sam mu najbliži drug. Znače da sam znao š ta će se
desiti na svečanosti. A č ak i ako noćas ne poginem, č ak i ako ne otkriju na neki drugi način da
sam ja bio bombaš, spašavanje Rokovog ž ivota znači da ću ipak biti otkriven. Nema mi nazad.

60. 11
CRVENI


Noćas ću ubiti dve hiljade najistaknutijih ljudi. A ipak hodam s njima, neuzdrman
njihovom iskvarenošću i snishodljivo šću kao nikad ranije. Plinijeva nadmenost uopš te mi ne diže
pritisak. Viktrina nimalo smerna haljina uopšte me ne uzdrma, č ak ni kada podvuč e ruku pod
moju nakon š to joj je Takt ponudio njegovu. Na uho mi š apuće kako je blesava što je zaboravila
da obuč e donji veš. Smejem se kao da se radi o nekoj veseloj š ali, pokuš avajući da prikrijem
hladnoć u koja me je obuzela.
„Pretpostavljam da Darou zaslužuje bar neku utehu pre nego što ode”, kaže Takt uzdi šući.
„Jesi li video Roka, mladiću moj?”
„Reče mi da se ne oseć a dobro.”
„To baš liči na Roka. Sigurno se sklupč ao uz neku knjigu. Da odem po njega?”
„Da je hteo da pođe, poš ao bi”, kažem mu.
„Ali hoću da dođe s nama” , odgovara mi Takt. Sleže ramenima pred ostalim
kopljonoš ama koji se utrkuju za polož aj blizu našeg gospodara.
„Ako ti baš toliko nedostaje, idi pa ga dovedi”, kažem taktički.
Odmah odstupa: „ Ne treba mi niko da me vodi za ruku. Ali da te ne poznajem, pomislio
bih da si još uvek ogor čen zbog onog oko kapsule za spašavanje.”
„Misliš na ono kad si je lansirao bez njega?”, pita ga Viktra. „Š to bi mu to ikako
smetalo?”
„Mislio sam da je mrtav! Č ist proračun.” Udara me pesnicom po ramenu, klimajuć i
glavom Viktri. „ Ma, shvataš me. Morao sam da se pobrinem za ovu tu našu gospu.”
„Jeste, ipak je ona než ni cvetić”, kažem, odmičući se s njom od njega.
„Usamljeni bog mora uzdiše”, Takt pevuš i, „što ga drugovi, poput mojih, napustiše!”
Viktra namešta zlatni rameni oklop koji joj se spu šta niz ruku u nizu zlatnih koturova. „ To
je drago momče toliko tašto da bi i za grom pomislio da tutnji zbog njega.” Primećuje moju
rasejanost. „Nadmetanje će poč eti tek nakon svečanosti.” Klima glavom prema nekom
aviomobilu koji se upravo spuš ta: „Pa, već sam se pitala kada ć e se pojaviti.”
Šakal izlazi iz vozila. Koža mu je tek mestimično ruž ičasta. Njegovi su Ž uti dobro
odradili posao. Blago se naginje pred ocem ne obraćajući pažnju na ž amor među pomoć nicima.
„Oče”, kaže, „mislio sam da bi bilo prigodno da porodica Avgusta stigne na svečanost sa
bar jednim tvojim detetom. Na kraju krajeva, moramo se pokazati kao slož ni.”
„Adrije”, Avgust odmerava sina pokuš avajući da mu nađe neku zamerku. „ Nisam ni znao
da si ovih dana raspoložen za proslave. Nisam siguran da ć e ti ponuda odgovarati.”
Šakal se teatralno nasmeje. „ Možda mi upravo zato nije isporuč ena pozivnica! Ili zbog
meteža oko terorističkih napada? Nije ni važno. Tu sam, i čak sam spreman da stanem pokraj
tebe.” Šakal se ubacuje u povorku, široko se svima osmehujuć i, znajući da mu otac nikada ne bi
pokrenuo porodičnu svađu u javnosti. Meni nudi jedan poprilično preteći, podrugljiv osmeh koji
drugi mogu da vide, te se odmah odmiču od mene. Sve je to predstava. „ Hoćemo li?”
Ne ističem se i ne govorim mnogo, prateći ih s Viktrom na začelju dugačke povorke koja
krivuda kroz isprepletane mramorne hodnike od naše vile do vrtova Citadele na neka dva
kilometra udaljenosti. Vladarkina se kula uzdiže iz podnož ja bašte, poput veličanstvenog mača
visokog dva kilometra koji se probija kroz savršeno održavan vrt ispunjen ruž ama stablaš icama i
potočićima.
Voda teče kroz baštu u hiljadu različitih tokova. Potoci sa š arenim ribama ž uboreći teku

61. ka tihim lagunama u kojima izvajane Ruž ičaste sirene plivaju ispod procvalog drve ća prepunog
majmunomačaka. Vižljasti tigrasti risovi odmaraju se ispod krošnji. Ljubičasti tumaraju po tim
živopisnim šumama, lepršajući unaokolo poput noć nih leptira, dok im violine odjekuju u
tajanstvenom saglasju. Slika i prilika Bahovih noćnih vrtova bez one bestidne nagote koju su Grci
smatrali toliko zabavnom - Vilenjašima bi takav razvrat izazvao osmeh na licu, ali
Nenadmaš nima ne bi. Bar ne javno.
Kroz drveće naziremo i druge povorke. Vidimo im stegove, velike i blistave, prekrivene
lepršavom tkaninom i metalom. Naš crveno- zlatni lav urlič e na grbu nemo preteći. Gavran na
srebrnoj podlozi obeležje je porodice Falt, koja prolazi preko kaldrmisanog mosta. Oprezno
osmatramo njihovog gospodara i njegove kopljanike. Po običaju svi nose britve, ali sva ostala
tehnika je zabranjena - nema digiblokova, graviČizama, oklopa. Ipak je ovo jedno uzorno
okupljanje.
Kula se nadvija nad nama. Ljubičasta, crvena i zelena mahovina uspinju se podnož jem
goleme građevine uz puzavice u hiljadu nijansi, obuhvatajuć i staklo i kamen nalik prstima
pohotnih neženja oko zgloba kakve bogate udovice. Š est ogromnih liftova diže porodice ka vrhu
kule.
Prelepe Ružičaste sluge i Smeđi lakeji slu že u liftovima skroz u belom. Zlatni trouglovi
Zajednice ukrašavaju im livreju.
Lift je od ravnog mramora s graviPotisnicima. Nalazi se nasred poljane po kojoj se zelena
trava njiše na vetru. Nekoliko Bakarnih pritrčava da razgovara s Plinijem koji, kao politik, govori
u ime vrhovnog upravnika. Izgleda da je doš lo do neke zabune. Porodica Falt ulazi u lift ispred
nas.
„Ovo je neka druš tvena smicalica” , Avgust šapuće svom omiljenom pomoć niku. Leton
mu se primiče. „Budale. Vidi kako se prave da je doš lo do nesporazuma. Sad ć e nam reć i da
moramo da se popnemo liftom zajedno s Faltovima, mada bi oni trebalo da pognu glave dok mi
ne pođemo prvi.”
„Da li je moguće da se ipak radi o nesporazumu?”, pita ga Leton.
„Ne na Luni”, Avgust prekršta ruke. „ Tu ti je sve vezano za politiku.”
„Menja se strana s koje vetar duva.”
„Menja se već neko vreme”, mrmlja Avgust. Š iljatim licem promatra svoje pomoćnike,
kao da prebraja britve koje nosimo sa sobom. Neki ih nose uvijene na boku. Drugi ih nose oko
podlaktica, kao što i ja radim s mojim pozajmljenim sečivom. Takt i Viktra koriste ih poput
opasača.
„Hoću da po tri kopljanika stalno budu pokraj vrhovnog upravnika”, objavljuje Leton
tiho. Klimamo glavama i zbijamo redove. „ I da niko nije pio.”
Takt gunđa, bune ći se.
Šakal bezizrazno posmatra kako Leton izdaje naređenja.
Plinije se vraća nakon š to je razgovarao s osobljem Citadele. Kao š to smo i predvideli,
moraćemo da delimo lift s Faltovima. Ali potom vazduh ispunjava nešto zlokobnije. Moraćemo
da ostavimo Opsidijane i Sive za sobom. „ Sve porodice moraju da dođu na sve čanost bez
pomoćnog osoblja”, kaže. „Bez telohranitelja.”
U našim redovima č uje se ž amor.
„Onda nećemo ni poć i”, veli Š akal.
„Ne budi glupav” , odgovara mu Avgust.
„Sin vam je u pravu” , kaže Leton. „ Nerone, opasnost je...”
„Neke je pozive opasnije odbiti nego prihvatiti. Alfrune, Jofo!”, Avgust odsečno
odmahuje svojim Mrljavima. Dva mu č oveka ćutke klimaju glavom i pridruž uju se ostalima sa

62. strane. Sablasne oči ispunjene su im iskrenom emocijom, zabrinutošć u, dok se pridruž ujemo
Faltovima u liftu i počinjemo da se uspinjemo. Glavešina Faltovih se smeška. Uznapredovaće na
položaju.
Svečanost na krovu vladarkine kule osmišljena je u stilu č arobnog zimskog pejzaža. Sneg
pada iz nevidljivih oblaka. Prekriva š iljate borove u veštačkoj šumi i posipa mi kratku kosu
pahuljama s ukusom cimeta i narandže. Vidim kao mi dah isparava.
Dolazak vrhovnog upravnika najavljuju fanfare. Takt i još par mlađih kopljanika
presecaju put Fahovima i prepreče im prolaz kako bi Avgust mogao prvi da uđe na proslavu. Kao
jedno telo bledozlatne i krvavocrvene boje, složno stupamo u veličanstveni zimzeleni krajolik.
Očekuje nas sam krem Zlatnog druš tva. Čitavo jedno zastrašujuće more lica koja su videla ono o
čemu prvi ljudi nisu mogli ni da sanjaju. U nama se vidi odraz zajedničke prošlosti provedene na
Institutu. Zavodljivi Apolonovi. Ubistveni Marsovi. Prelepi Venerini.
Ispod tornja, prostire se Citadela, a iza nje se presijavaju gradovi sa svetlima u milion
boja. Nikada ne biste ni naslutili da se ispod tog mora blistavih dragulja krije neki drugi grad,
grad prljavš tine i bede. Svetovi unutar svetova.
„Gledaj da se ne zaneseš previše”, šapuće mi Viktra, prolazeći mi kandž ama kroz kosu,
pre nego š to će otići da popriča s nekim svojim druš tvom sa Zemlje.
Prilazim našem stolu. Veliki svećnjaci lebde iznad njega na malenim graviPotisnicima
bacajući blistavo svetlo. Odore se pomeraju poput tečnosti oko savršenih ljudskih tela. Ružičasti
služe đakonije i pića u tanjirima i peharima od stakla i leda.
Stotine dugačkih stolova š iri se u krug oko zaleđenog jezera na sredini zimskog krajolika.
Ružičasti moraju da nose klizaljke kako bi nas služ ili. Ispod leda vidi se neko kretanje. Ne radi se
ni o čemu nastranom ili skarednom, š to možete videti na zabavama Vilenjaš a i podBoja. Već o
mističnim stvorenjima dugih repova, s krljuš tima koja trepere poput zvezda. U nekom drugom
životu, Mikijev bi san bio da mu naruč e stvorenje za ovakvu gozbu. Osmehujem se u sebi.
Pretpostavljam da on to, na neki način, već i jeste uradio.
Na stolovima nema ni imena ni brojeva. Umesto toga, naše mesto pronalazimo po
velikom lavu koji leži na sredini našeg astala gotovo nepomičan. Sto svake porodice označen je
njenim znamenjem. Ima grifona i orlova, ledenih pesnica i golemih gvozdenih mačeva. Lav
zadovoljno prede kada Takt ukrade jedan poslužavnik sa zalogajčićima od nekog Ruž ičastog i
spusti ga toj zverki između šapa. „Jedi, zveri! Jedi!” , kliče.
Plinije me pronalazi. Kosa mu je svezana pozadi u složenu, zategnutu pletenicu. Odeća
mu je, prvi put, gruba koliko i taj njegov š iljati nos, kao da želi da zadivi Nenadmaš ne oko sebe
svojim sokolikim crtama i oskudnom opravom. „ Predstaviću vas nekolicini zainteresovanih
stranaka kasnije u toku večeri. Očekujem da mi se pridružite kada vam budem dao znak.”
Rasejano se osvrće oko sebe, tražeći važne ličnosti s nekim svojim namerama. „ A do tada, ne
izazivajte nevolje i pazite kako se pona šate.”
„Nema problema”, vadim svoj medaljon u obliku Pegaza. „ Kunem se u č ast moje
porodice.”
„Da, da”, kaže ni ne gledajući me. „ Vala i jeste časna i plemenita.”
Razgledam oko sebe. Na stotine njih već se vrzma unaokolo, a još njih pristiže svakog
minuta. Koliko dugo bi trebalo da čekam? Nije lako održati gnev koji me je naterao na ovu
odluku. Ubili su mi ž enu, kažem sebi. Ubili su mi dete. Ali bez obzira na bes koji sakupljam u
sebi podsećajući se toga, ne mogu da odagnam zabrinutost da ovime stavljam čitavu pobunu na
rub litice.
Neće ovo biti za Eonin san. Već za zadovoljenje onih koji su preživeli. Za utoljenje
njihove gladi za osvetom, umesto u č ast onih koji su već sve žrtvovali. I sve je nepovratno. Ali

63. takva je i putanja koja je već postavljena.
Tolike nedoumice. Da nisam kukavica?
Previše razmišljam. A to me č ini lošim vojnikom. Š to i jesam. Vojnik Arejev. On mi je
podario ovo telo. Trebalo bi da mu verujem. Stoga skidam Pegaza i prilepljujem ga rukom pod
Avgustov sto, tik uz rub.
„Da nazdravimo?”, kaže neko. Okrećem se i zatičem Antoniju pred sobom. Nisam je
video još od Instituta, kada ju je Sevron svukao s raspeća na koje ju je Š akal zakovao. Odmičem
se, i misli mi odmah lete ka onoj noć i kada je presekla Lei š iju samo da bi me namamila iz
mraka.
„Mislio sam da studiraš politiku na Veneri”, kažem joj.
„Diplomirali smo”, odgovara mi. „ Ali baš sam uživala u onom tvom krštenju! Odgledala
sam ga nekoliko puta s druš tvom. Grozan ti je vonj mokraće.” Njuška me: „ A tek što ga se teško
rešiti...”
Priroda je bila okrutna kada ju je napravila tako stravično lepom. Pune usne, noge duge
gotovo koliko i moje, kož a glatka poput putera, a kosa nalik zlatnom predivu kao iz one knjige
pripovetki o princezi pepela. Ali sve je to krinka zlehudog stvorenja ispod nje. „ Vidim da sam ti
nedostajala dok me nije bilo.” Pruža mi pehar s vinom. „ Daj da nazdravimo novom susretu!”
Ne vidim mnogo smisla u tome š to živimo u svetu u kojem ona stoji preda mnom i plete
svoje zle mrež e dok je moja ž ena mrtva, dok su dobri Zlatni poput Lee i Paksa smrvljeni u prah i
ispaljeni ka suncu.
„Fičner mi je jednom nešto rekao, Antonija. Sad mi se č ini podesnim”, podižem putir
kako bih uljudno nazdravio.
„Ah, Fičner”, uzdiše, na š ta joj se grudi napadno izdižu iz pretesne zlatne haljine. „ O tom
se Bronzanom glodaru č ak i ovde proč ulo. Šta li je rekao, da mi je znati?”
„Čoveku nikada ne mož e da nedostaje hlamidija.” Spuštam vino pred nju i pokuš avam da
se proguram podalje od nje. Grabi mi ruku i povlači me k sebi, privla čeći me toliko blizu da joj
mogu osetiti toplinu u dahu. „ Dolaze”, kaže mi. „ Belone dolaze po tebe. Bolje bi ti bilo da
pobegneš.” Gleda mi u britvu: „ Sem ako ne misliš da si dovoljno dobar s tim da bi pobedio
Kasija u dvoboju?” Pušta me: „ Srećno ti bilo, Darou. Faliće mi majmun na balu. Mnogo više
nego š to će faliti Mustangi.”
Ne obraćam pažnju na njene reći već se odmičem, moleći se da š to više porodica pristigne
na proslavu kako bih sve mogao š to pre da okončam. Gomila pretora, kvestora, sudija, upravnika,
senatora, glava porodica, predvodnika domova, trgovaca, dva Viteza Olimpa, uz hiljadu ostalih,
prilazi da poželi dobro veće mom gospodaru. Neki od tih starijih ljudi spominju prve napade na
Uranu i Arijelu, spominju neke š ašave glasine o tome kako je novi Vitez Gneva ve ć preuzeo svoj
oklop, o bazama tajanstvenih Sinova Areja na Tritonu, i ponovnom izbijanju epidemije kuge na
jednom od Zemljinih mračnih kontinenata. Lagane teme.
Mnogi povlače mog gospodara u stranu, kao da stotinu oč iju nije ispratilo svaki njihov
pokret, pa mu glasovima slatkim poput sirupa, pričaju o š aputanjima iz tame, promeni vetrova i
opasnim plimama. Pomešane metafore. Ali poenta je ista. Avgust je izgubio naklonost vladarke
na isti način na koji sam ja izgubio njegovu.
Brodovi koji lebde noć nim nebom iznad nas udaljeni su od takvih razgovora isto koliko i
ja. Pažnju sam usmerio na samu vladarku. Kako je samo č udno videti tu ženu s druge strane
plesnog podijuma, na uzdignutoj platformi, kako razgovara s č elnicima ostalih porodica i ljudima
koji upravljaju ž ivotima milijardi ljudi. Toliko mi je blizu, toliko č ovečna i krhka.
Oktavija O Lun stoji uz njenu ž ensku pratnju, njene tri Furije - sestre kojima veruje više
nego bilo kome. Sama je vladarka više zgodna nego lepa, s licem nepomi čnim poput kamena.

64. Njeno ćutanje je njena moć. Vidim da retko priča, ali zato sluša: neprekidno osluš kuje reči kao
što planina osluškuje šapat i povike vetra kroz svoje pukotine i oko svojih vrhova.
Vidim nekog č oveka kako osamljeno stoji pokraj jednog drveta. Gotovo da je š irok koliko
i samo stablo. Pehar u ruci deluje mu sićušno, dok na sebi nosi značku krilatog mača, što znači da
je pretor koji predvodi flotu. Prilazim mu. Primećuje me, pa se osmehuje.
„Darou O Andromede”, kaže Karn režeći.
Puckam prstima prema Ružičastom koji prolazi pokraj nas. Uzimajući dva pehara s vinom
s njegove tacne od leda, jedan dodajem Karnu. „ Mislio sam da bismo, pre nego što dođeš da me
ubiješ, mogli bar piće zajedno da popijemo.”
„U pravom sportskom duhu” , ispija piće i uzima ono koje sam mu ponudio. Zagleda me
preko č aše. „Nisi valjda trovač?”
„Nisam baš toliko prefinjen.”
„Onda si u sličnom druš tvu. Sve ove zmijurine oko nas...” , kezi se kao krokodil, prelazeći
svojim tamnozlatnim očima po okupljenim muškarcima i ž enama. Ispio je vino u sekundi.
„Večeras su posebno dekadentni.”
„Čujem da je Ž ivosrebrni priredio čitavu proslavu” , kažem.
„Jedino bi na Luni dopustili nekom Srebrnom da se pretvara da je Zlatni”, brunda Karn.
„Kako samo mrzim ovaj mesec. ” Uzima neku đakoniju od sluge koji prolazi pored nas. „ Hrana
im je preteška. A sve ostalo prelagano. Doduš e, čuo sam da će šesto jelo biti da isečeš vene.”
Zapažajući njegov neobičan ton, prekrštam ruke i posmatram zabavu. Prisustvo ovog
pakosnog čoveka pruž a mi neku čudnu utehu. Nijedan od nas ne mora da se pravi da mu se onaj
drugi sviđa. Nema maski, bar ništa više nego inače.
Široko se smeši: „Julijanu bi se dopala ova prefinjena hrana. Bio je pravo jedno budalasto
dete.”
Okrećem se kako bih bolje proučio tog ubicu: „Kasije je o njemu govorio samo lepe
stvari.”
„Kasije”, nasmeje se frkćući. „Julijan je jednom povredio neku pticu praćkom. Doš ao mi
sav uplakan, poš to je znao da mora da je ubije kako bi je spasao muka, ali nije mogao. Bacio sam
kamen na nju, umesto njega. Isto kao š to si ti uradio.” Podrugljivo se smeška: „Trebalo bi da ti se
zahvalim š to si nam poč istio genetski otpad.”
„Julijan ti je bio brat, č oveče.”
„Pišao je u krevet kao mali. Pišao u krevet! Večito je pokuš avao da sakrije čaršave tako
što bi ih lično odneo praljama. Kao da nismo posedovali sve te pralje. On ti je bio dečak koji nije
zaslužio majčinu naklonost niti oč evo prezime.” Grabi još jednu čašu vina od Ruž ičastog sluge.
„Pokušavaju od toga da stvore tragediju koje nema. To ti je zakon prirode. ”
„Julijan je bio veći čovek od tebe, Karne.”
Kam se slatko smeje: „ Pojasni mi to, molim te.”
„U svetu ubica, teže je biti dobroć udan nego pokvaren. A ljudi poput tebe i mene samo
traće vreme pre nego š to smrt dođe po nas.”
„Što će se tebi uskoro desiti.” Klima glavom prema mojoj britvi: „Š teta što nisi odgajan u
našoj kuć i. Mi ti se mačevanju uč imo pre nego č itanju. Otac nas je naterao da sami napravimo
sečiva, da im damo imena i da spavamo s njima. Tad bi mož da i imao neke izglede. ”
„Baš se pitam š ta bi ti bio da te je nauč io nečemu drugom.”
„Ja sam ti to š to jesam”, veli Karn, ispijajući još jedno piće. „I poslali su me po tebe,
mene od svih sinova i kćeri, zato š to sam najbolji u onome š to jesam.”
Gledam u njega par trenutaka: „ Zašto?”
„Šta zašto?”

65. „Imaš sve, Karne. Bogatstvo. Moć. Sedmoro braće i sestara. Ko zna koliko braće od
stričeva? Neć akinja? Nećaka? Oca i majku koji te vole, a ipak... tu si, piješ sam, ubijaš mi
prijatelje. Svrha tvog ž ivota je da oduzmeš moj. Zašto?”
„Zato što si se ogrešio o moju porodicu. A niko ne sme da se ogreši o Belone i preživi.”
„Dakle, ponos je u pitanju.”
„Uvek se radi o ponosu.”
„Ponos ti je kao pucanj u prazno.”
Odmahuje glavom, te snižava ton: „ Jednom ću umreti. I ti ćeš umreti. Svi ć emo umreti, a
svet će nastaviti dalje bez osvrtanja. Sve š to imamo jeste taj pucanj u prazno - način na koji
živimo. Kako se nosimo. I kako se postavimo uoč i kraja.” Naginje se ka meni: „Stoga ti je ponos
sve što imaš.” Odvraća pogled od mene i pogleda na drugi kraj sobe: „Ponos i ž ene.”
Uočavam je, prateći njegov pogled.
Nosi crno u moru zlatne, bele i crvene odeć e. Poput crne utvare, klizećim korakom izlazi
iz lifta na rubu veštačke šume. Koluta trepćućim očima, izvija usne u podrugljiv osmeh upuć en
glavama koje se okreću u njenom pravcu zureći u njenu samrtnu crninu. U crnu haljinu. Boju je
odabrala iz prezira prema svim razgaljenim Zlatnima oko nje. Crnu poput boje vojne uniforme
koju trenutno nosim. Prisećam se topline njenog tela, njenog nesta šnog glasa, mirisa njenog
potiljka, dobrote njenog srca. Toliko sam se upiljio da mi zamalo promiče njen pratilac.
Šteta što mi stvarno nije promakao.
Kasije.
Od svih tih krvavih zlatnih kovrdžavaca baš je on s devojkom koja mi je povratila
zdravlje usred zime, koja mi je pomogla da se setim Eoninog sna. Ruka mu je oko njenog struka.
Usnama joj š apuće nešto na uho. Isto kao š to mi je onomad zario mač u stomak, tako mi Kasije O
Belona sada zariva bodež u srce.
Kosa mu je bujna i gusta. Na bradi ima brazdu, ruke mu mirne. Ramena stamena, stvorena
za ratovanje. Lice stvoreno da slama dvorska srca. I još nosi izlazeće sunce Viteza Zore. Dakle,
glasine su bile istinite. Čuje se ž amor među okupljenima. Vladarka ga je načinila jednim od
dvanaestorice. Uprkos č injenici da sam pobedio na Institutu, on se uspeo više, sekući svoj put u
dvobojima na Luni kao jedan od mahnitih mu predaka. Gledao sam ga na holoKutiji, gledao sam
kako kruž i oko krvoMegdana dok neki drugi Zlatni leži na samrti.
A eto, tu je, sav vedar i zavodljiv. Blistav osmeh mu na licu. Na tom svom zlatnom telu
ima sve š to i ja imam, pa i više od toga. Bržih je nogu nego ja. Iste visine. Zgodniji. Bogatiji. Ima
lepši osmeh, i ljudi ga smatraju ljubaznijim. I pri tom nema niš ta od onoga š to mene mori. Po
čemu je, uza sve to, još i zaslužio ovu devojku pokraj koje su sve druge, sem Eone, blede? Zar
ona ne zna koliko je on pakostan? Koliko njegovo srce ume da bude okrutno?
Ne smem joj prići, čak ni kada mi se približi toliko da mogu da joj č ujem smeh. Mislim
da ću se raspasti ako me ugleda. Da li ć u joj u oč ima videti griž u savesti? Ili nelagodu? Da li sam
se nadvio nad njenu sreću poput senke? Da li ć e je uopš te biti briga š to je vidim s njim? Ili će me
smatrati jadnim š to joj prilazim?
Boli me, ne zato š to slutim da bi Mustang mogla biti pakosna time š to je priš la mom
neprijatelju, već zato što znam da nije pakosna. Ako je s Kasijem, onda joj je sigurno stalo do
njega. A to boli gore nego š to sam mislio da bi moglo.
„A kao š to vidiš...”, Karnova mi se teška ruka spuš ta na rame, „... nećeš nikome
nedostajati.”
Grudi mi se stežu dok ramenima krčim put napolje.
Spuštam se manjim liftom, udaljavajući se od ljudi koji jedino znaju kako da povređuju.
Odlazim u š umu gde pronalazim neki mostić koji se pruž a preko brzog potoč ića. Naslanjam se na

66. uglačanu ogradu, pokuš avajući da dođem do daha, pri čemu svaki moj udah govori više od
hiljadu reči.
Nije mi potrebna Mustang.
Nije mi potrebno nijedno od ovih pohlepnih stvorenja.
Završio sam s njihovim igrama moć i.
Završio s pokuš ajima da sve radim sam.
Nisam bio dovoljno dobar kao muž .
Nisam bio dovoljno dobar da bi mi ž ena dopustila da budem otac.
Nisam bio dovoljno dobar da budem Zlatni.
A sad nisam ni dovoljno dobar za Mustang.
Nisam uspeo u onome š to je trebalo da uradim.
Posustao sam u usponu.
Ali u ovome neću posustati. Sad sigurno neću.
Skidam prsten. Ruke mi se tresu. Ž ivci podrhtavaju u meni kao sumanuti. Dođe mi da se
ispovraćam koliko pokvarenog i loš eg imam u sebi. Prinosim hladan prsten usnama. Izgovori reči
i nestaće svi pokvarenjaci. Izgovori „oslobodite se okova" i Viktra će nestati. Kasije će ispariti.
Avgust će se istopiti. Karn ć e se raspasti. Mustang ć e umreti. Po čitavom Sunčevom sistemu
bombe će prasnuti, a Crveni ć e se uzdići ka nesigurnoj budućnosti. Veruj Areju. Veruj mu da zna
šta radi.
Oslobodite se okova.
Pokušavam da izgovorim te reči, Eonine poslednje pre nego š to je obešena. Ali ne dolaze
mi. Izbaci ih na silu. Dođavola! Nateraj mi usta da prorade! Ali ne će. Ne mogu, jer u sebi znam
da je sve ovo pogrešno. Ne zbog nasilja. Ne zbog saosećanja prema ljudima koje bih pobio. Već
zbog besa.
Ubijanjem svih njih nećemo ništa dokazati. Nećemo ništa rešiti.
Kako bi ovo uopš te mogao biti Arejev plan?
Eona je rekla da ć e ostali poći za mnom ako se dignem. Ali ja se još nisam digao. Nisam
još učinio ono š to me je zamolila. Nisam primer drugima. Ubica sam. Nemam opravdanje da
odustanem. Da drugima predam njen san. Arej nikada ni nije upoznao Eonu. Nikada nije video
onu iskru u njoj. Ja jesam. Pre nego što poslednji put udahnem, moram izgraditi svet u kakvom je
htela da odgaji naše dete. To je bio njen san. Zbog njega se ž rtvovala, kako drugi ne bi morali. I
stoga neću drugima dopustiti da mi kroje sudbinu. Pogotovo ne sada. Ne verujem Areju ako to
znači da moram da odbacim Eonu.
Ako moram da žrtvujem svoju veru u samog sebe.
Tarem suze s lica dok rešenost u meni zamenjuje bes. Mora da postoji i neki drugi način.
Bolji način. Video sam po kojim šavovima Zajednica puca, i znam š ta mi je č initi. Znam čega se
Zlatni ponajviše plaše. A to nema nikakve veze s pobunom Crvenih. Niti sa bombama, zaverama
ili revolucijama. Ono što Zlatne prestravljuje jeste nešto vrlo prosto, svirepo, i postoji koliko i
samo č ovečanstvo.
Građanski rat.

67. DEO II
SLOM


Ako si lisac, pravi se da si zec. Ako si zec, pravi se da si lisac.

Lorn O Arkos

68. 12
VRBOVITI PRISTUP


Krišom se vrać am na sveč anost.
Zlatni su zauzeli svoja mesta, te je zvanični deo uveliko otpoč eo. Nisam naroč ito obazriv
kada se saginjem ispod stola tragajući unaokolo za svojim Pegazom. Stavljam ga u dž ep.
Ispravljam sako. Ne osvrćem se na upitne poglede, već se hrabro udaljavam od Avgustovog stola
krenuvš i prema svome cilju. Plinije sikćući izgovara moje ime. Prolazim pokraj njega. Nema
pojma š ta ga tek č eka. Plinije je č ovek koji postavlja pravila. Ja više volim da ih kršim.
Krivudam između stolova oko kojih sede plemićke porodice, privlačeći poglede kao kada
stena koja se kotrlja niz planinu privlači na sebe sneg. Ali to me samo dodatno ubrzava. Hod mi
je nehajan, ruke preteći zgrčene, kao mišići u jamičarke. Hiljade njih me posmatra. Njihov š apat
stvara plaš t iza mene dok uviđaju ko mi je na meti: on sedi za svojim dugačkim stolom okruž en
članovima porodice - savršeni Zlatni koji pomno sluš a govor svoje vladarke. Ona popuje nešto o
jedinstvu. Red i tradicija od najpreče su važnosti. Još niko ne ustaje kako bi me zaustavio. Mož da
im ništa nije jasno. Ili možda osećaju moju silinu i ne usuđuju se da ustanu.
Belone sada i same zapaž aju šapat, pa se okreću gotovo svi odjednom, porodica od
pedeset i više članova, kako bi ugledali mene - ratobornog čoveka svog u crnom. Mladog,
neoprobanog u ratu. Neokrvavljenog van dvorana Instituta i asteroida Akademije. Neki su
smatrali da sam lud. Neki su me nazivali hrabrim. Več eras sam i jedno i drugo. Nema više tereta.
Ni svog onog pritiska kojem sam dopustio da me slama opterećen očekivanjima, dok sam
obigravao oko donoš enja odluke. Pravo napred, ka žem sebi. Nemoj da se slediš. Ne zastaj.
Nikada ne staj.
Vladarki podrhtava glas.
Prekasno je da se vratim. Dajem se pravo napred.
S osmehom.
Muk zahvata č itavu svečanost kada skačem deset metara uvis pri niskoj gravitaciji i svom
težinom se spuš tam na sto Belona. Posuđe se razbija. Posluga se razbež i. Belone odstupaju. Neko
viče na mene. Neki se ne miču iako vino curi po njima. Vladarka sve to posmatra obuzeta
znatiželjom. Furije su se uskomešale pokraj nje. Plinije izgleda kao da ć e da crkne. Usplahireno
se hvata za kolena. Pokraj njega, Š akal deluje neobično i nedokuč ivo poput neke usamljene
pustinjske ž ivotinjice.
Večeras na sebi nemam sveč ane cipele. Nosim debele i teš ke cokule. Lomim njima
porcelan gazeći po astalu Belona, razbijajuć i posude s pogačicama, gnječeći meke odreske. Krv
kulja kroz mene. Omamljen sam. Dižem glas.
„Zahtevam vašu pažnju!”, lomim stopalom tanjir s graškom. „Možda me već i znate.”
Čuje se napet smeh. Naravno da me znaju. Znaju oni svakoga ko ima neku vrednost, mada je
moja više plod glasina nego stvarnosti. Vidim kako Furije šapću nešto vladarki. Vidim kako se
Takt kezi kao blesav. Karn se nervozno naginje napred. Viktra se osmehuje Š akalu. Vidim da č ak
i Antonija gurka nekog visokog, smirenog Zlatnog. Ne gledam u Mustang. Plinije trabunja nešto
Avgustu na uvo. Avgust diže ruku kako bi ga uć utkao. „ Imam li vašu pažnju?”, pitam.
Imam.
„Sedi dole, mali!”, neko dovikuje.
„Nateraj ga!”, uzvraća mu Takt pijano. „ Ne bi? Tako sam i mislio!”
„Za one koji ne znaju, ja sam kopljonoš a porodice Avgusta, bar još nekih sat vremena.”
Smeju se. „ Ja sam vam onaj kojeg zovu Kosačem s Marsa, koji je pokosio pravog pravcatog

69. Nenadmaš nog viteza, koji je zauzeo Olimp i porobio svoje proktore. Zovem se Darou O
Andromed, i ogrešili su se o mene!
„Mi Nenadmaš ni Obeleženi potičemo od Zlatnih predaka. Od osvajača s gvozdenim
kičmama. Od časnih ljudi, č asnih žena. Ali ja pred vama vidim jednu porodicu koja nije č asna.
Porodicu čija je kičma sač injena od krede. Iskvarenu i prevarantsku porodicu lažova i kukavica
koja kuje zaveru kako bi mom gospodaru nezakonito otela upravništvo.”
Mrvim posluž avnik cokulama. Ko bi ga znao da li stvarno kuju zaveru ili ne? Ali baš
dobro zvuč i. Svakako deluje kao da je kuju. Ali to je maska koju ž elim da nose. Karn mi poma že
tako što izvlači britvu i usmerava je ka meni. Njegov mu otac, imperator, maše da sedne. Pretor
Kelan izgleda kao da ć e me ščepati za noge i svući me dole kako bi mi Kegni presekla grkljan
britvom. Mlađe devojke iz njihove porodice smatraju me demonom. Demonom koji im je ubio
brata i rođaka. Nemaju pojma ko sam zapravo. Ali možda gospodarica Beloninih zna. Bledunjava
u svojoj žalosti, sedi okruž ena svojim potomcima poput onemoć ale lavice. Gledaju u nju isto
koliko i u njenog muž a. Poslednje što zapažam jeste drhtanje njene dugač ke desne ruke, kao da
žudi za nož em kojim bi me posekla.
„Dva puta se ova porodica ogrešila o mene. Jednom u blatu Instituta. Pa onda opet na
Akademiji preko ovog... pa ovog... i onda onog” , pokazujem sve one koji su me prebili u bašti.
Vidim Kasija blizu č ela stola, tik pored oca mu i majke. Mustang sedi pokraj njega. Lice joj je
nečitko. Da li je razočarana? Uznemirena? Ili joj je dosadno? Pošto podiže obrvu prema meni,
ukrštam pogled s njenim, prilazim joj i nameštam stopalo ispred flaše s vinom koja stoji ispred
Kasija. Svi su pogledi uprti u tu tačku, kao kada svetlost kulja u crnu rupu. Sve se zaustavlja. Svi
se naginju napred. Svima zastaje dah. „ Svi sudovi Zlatnog pravosuđa dopuš taju čoveku da
odbrani čast protiv bilo koje sile koja bi je nepravedno ukaljala. Još od vremena starih zemaljskih
država, pa sve do ledene utrobe Plutona, svaki č ovek i svaka ž ena imaju pravo na zadovoljštinu!
Moje je ime, plemenita gospodo i gospe, Darou O Andromed. Ispišali su mi se po č asti! I stoga
zahtevam zadovoljštinu!”
Prevrćem vino Kasiju u krilo.
On kidiše na mene. Zlatni s č itave te veličanstvene zabave skač u sa svojih mesta dižući
strahovitu larmu. Takt pritrčava od našeg stola, zajedno s Letonom, Viktrom, i svim
pomoćnicima i stegonoš ama vazala mog vrhovnog upravnika - Korvoni, Julijci, Voloksi, golemi
Telemani, Paksova porodica. Britve im blešte u rukama. Jela lete po tom zimskom okruž enju.
Aja, najkrupnija i najturobnija među Furijama, naginje se od vladarkinog stola i viče: „Prekinite
ovo ludilo!”
Ali ono je tek poč elo!
Ruke mi drhte kao š to su drhtale u rudniku. I sada sam, kao i tada, okružen gujama.
Jamičarke nikada niste mogli da čujete. Retko ste kada mogli i da ih vidite. Crne kao oč ne
zenice, migolje se kroz tamu sve dok vas ne napadnu. Me đutim, postoji onaj strah u vama kada
znate da su negde u blizini. Strah odvojen od tutnjanja buš ilice. Odvojen od dobujuć e,
omamljujuće vreline koja vam se javlja u jajima, dok rovarite kroz milion tona stena, pa silno
trenje počinje da isijava toplotu praveći vam kaljugu od vlastite pišaćke i znoja unutar odela. To
vam je strah od nadolazeće smrti. Kao da vam se senka nadvila nad dušu.
Takav me strah ispunjava i sada dok me Nenadmaš ni okruž uju kao masa zlatnih guja.
Šapuću. Sikć u. Kobno opasni.
Sneg s poda š kripi mi pod teškim cokulama. Saginjem se u trenutku kada vladarka
progovara. Govori nešto o časti i tradiciji. Kako su borbeni okršaji odlika našeg slavnog roda, pa
će samo danas napraviti izuzetak. Smemo na megdan i van terena za dvoboje. Ta naša krvna
zavada mora smesta biti okončana na licu mesta pred svim velikodstojnicima našeg roda. Eto

70. koliko je uverena u svog najnovijeg viteza Olimpa. Ali zašto ne bi bila? Pa on me je već jednom
ubio.
„Za razliku od kukavica iz davnina, mi sve rešavamo prsa u prsa. Kost o kost. Krv za krv.
Osvete se završavaju na krvoMegdanu, virtute et armis”, deklamuje vladarka.
Hrabrošću i oruž jem. Zasigurno je već razgovarala sa svojim savetnicima. Kazać e joj da
sam nadjač an, da je Kasije bolji ma čevalac. Nikada ne bi ni doš lo dovde da nije bila sigurna u
povoljan ishod.
„Kao i kod naših predaka, neka i sada bude do smrti”, objavljuje. „Ima li bilo kakvih
protivljenja?”
Nadao sam se ovome.
Ni Kasije ni ja ništa ne govorimo. Mustang istupa kako bi iznela prigovor, ali Furija Aja
zaustavlja je odmahujući glavom.
„Onda neka danas bude, res, non verba. Dela, a ne reć i.”
Razgovaram s mojim gospodarom pre nego š to ću kročiti na sredinu kruga koji Smeđi
prave uklanjajuć i stolove sa snežne poljane. Plinije lebdi oko Avgusta. Isto kao i Leton, Takt,
Viktra i slavni pretori Marsa. Toliko č uvenih lica, toliko ratnika i politič ara. Šakal stoji malo
dalje, niži od ostalih, bezizraznog lica, i nikome se ne obraća. Pitam se šta li bi mi kazao da oko
nas nema toliko naćuljenih uš iju. Ne deluje mi besno. Mož da je naučio da veruje mojim
planovima. Klima mi glavom, kao da mi č ita misli. I dalje smo saveznici.
„Je li ovo neka predstava za mene? Zbog taštine? Ili ljubavi?”, Avgust me pita dok stojim
pred njim. Prodorno me posmatra, pokuš avajući da pronađe neki smisao. Nehotice bacam pogled
ka Mustang. Č ak me i sada odvlači od mog zadatka.
„Previše si mlad”, kaže gotovo šapatom. „Sve što ti govore u bajkama pogrešno je: ljubav
ne može da preživi ovako nešto. Bar ne ljubav moje kć erke.” Zastaje, razmišljajući. „Njena ti je
duša ista kao majčina.”
„Ne radim ovo zbog ljubavi, gospodaru.”
„Ne?”
„Ne.” Pognem glavu pred njim prisećajući se Mateovog nadjezika: „Dužnost sina jeste
očeva slava. Nije li tako? ” Spuštam se na koleno.
„Nisi ti moj sin.”
„Nisam. Belone su vam ga ubile, ukrale ga od vas. Vaš je prvorođeni sin Klaudije bio sve
čemu bi se čovek mogao nadati - sin bolji i mudriji od svoga oca. Stoga mi dopustite da vam
podarim glavu njihovog omiljenog sina. Dosta je bilo okoli šanja. Dosta s njihovom politikom.
Krv za krv!”
„Gospodaru, jedno je Julijan, ali Kasije...” , Plinije pokuš ava.
Avgust ne obraća pažnju na njega.
„Vapim za vaš im blagoslovom”, kažem ponovo, pritiskajuć i moga gospodara. „Koliko
ćete dugo zadržati vladarkinu naklonost? Mesec dana? Godinu dana? Dve godine? Uskoro ć e vas
zameniti Belonom. Pogledajte samo kako je naklonjena Kasiju. Pogledajte kako vam krade dete.
Pogledajte kako ostali kreću Srebrnim putem. Smanjuje vam se broj naslednika. Va še vreme kao
vrhovnog upravnika završiće se. Neka ga. Jer vi ionako niste prikladni da budete vrhovni
upravnik Marsa. Prikladniji ste za položaj njegovog kralja.”
Oči mu sevaju: „ Nemamo ti mi kraljeve.”
„Zato što se nijedan do sada nije usudio da sebi iskuje krunu” , kažem. „Neka ovo bude
prvi korak. Pljunuć emo vladarki u oko. Učinite me mačem svoje porodice.”
Izvlačim nož iz cipele i hitro se posecam ispod oka. Krv kaplje iz posekotine poput suza.
To je stari blagoslov gvozdenih predaka, Osvaja ča. I uzdrhtaće svako ko ga vidi - tu baštinu

71. minulih, teških vremena. To je blagoslov Marsa. U gvožđ u i krvi. Blagoslov potekao s bojnih
brodova koji su spalili č uvenu armadu Britaniku iznad Zemljinog Severnog pola, i zbrisali
hitroMore iz zemlje Izlaze ćeg sunca usred pojasa asteroida. Oči moga gospodara plamte kao kada
dunete u poluugašenu žeravicu, isprva polagano pre nego š to će buknuti.
Moj je.
„Dajem ti od volje svoj blagoslov. Š ta učiniš, učini u moju č ast.” Naginje se prema meni.
„Ustaj, rode Zlatni. Ustaj, rode Gvozdeni.” Avgust dodiruje prstom moju krv, te utiskuje beleg
ispod svog oka. „ Ustaj, čoveče s Marsa, i nosi sa sobom gnev moj.”
Dižem se propraćen žamorom. Ovo više nije tek neka dečačka čarka. Ovo je boj između
dve porodice. Junak na junaka.
„Hic sunt leones”, kaže naginjuć i glavu - delom u znak izazova, delom u znak
odobravanja. Koja je to tašta svinja od č oveka. Zna koliko oč ajnički nastojim da sačuvam
njegovu milost. Zna da se igra š ibicama iznad bureta s barutom. A oči mu ipak pož udno sjaje,
žedne krvi i obećanja moći, dok se ja borim za vazduh.
„Hic sunt leones”, ponavljam.
Odlazim nazad u središte kruga, klimajuć i glavom Taktu i Viktri. Dodiruju balčake svojih
britvi, isto kao i ostali pomoćnici. Mentalitet čopora i dalje nam je ž iv. „Neka ti je sa srećom”,
kaže mi Takt.
Visoko iznad nas, brodovi nečujno plove kroz dugu noć . Drveće se povija na lahoru.
Gradovi se blistaju u daljini. Zemlja se nadvija nad nama poput punog meseca, dok ja
odmotavam britvu s podlaktice.
Mustang mi prilazi, dok Kasija majka ljubi u č elo.
„Sad si dakle postao pion?”, pita me hitro.
„A ti nečiji trofej?”
Trgne se na to, nakon č ega joj se usne izvijaju u blag podrugljiv osmeh: „ Ti mi kažeš?
Uopšte te više i ne prepoznajem.”
„Ni ja tebe, Virdžinija. Sad si, vidim, u vladarkinoj službi?”
Ali prepoznajem je, uprkos strahovitom jazu koji je sada više čini strancem nego
prijateljem. Stezanje koje oseć am u grudima njeno je maslo. Isto važi i za neprijatnu napetost u
rukama koje žude da je dodirnu, ž ude da je zagrle i kaž u joj da je sve ovo varka. Da nisam pion
njenog oca. Da sam više od toga. Sve ovo ima viši cilj. Ali ne za njih.
„Virdžinija”, naginje glavu u stranu, tuž no se osmehujuć i, pre nego š to će baciti pogled ka
dve hiljade Nenadmaš nih koji iščekuju dvoboj. „ Da znaš da sam se sve ove godine pitala...
pretpostavljam da je trebalo da se zapitam još na poč etku, ali kad si ti tako jedna posebna ličnost,
pa me je to pomelo. Ali sada č u te pitati.” Prodorno me gleda svojim bistrim o čima, pretraž ujući,
procenjujuć i. „Jesi li ti lud?”
Pogledam ka Kasiju: „ Jesi li ti...?”
„Ljubomoran si? Baš zrelo s tvoje strane.” Naginje se kako bi mi grubo š apnula: „Šteta
što me ne poš tuješ dovoljno da bi pretpostavio da mož da imam neki svoj plan. Misliš da sam tu
zato što me je ustreptalo međunožje bacilo u Belonino naruč je. Molim te. Nisam ti ja tamo neka
kučka u teranju. Š titim svoju porodicu svim raspolož ivim sredstvima. A koga ti š titiš sem sebe?”
„Izdaješ sopstvenu porodicu time š to si s njim.” Nemam nikakav lažni odgovor koji bi
odgovarao istini. Moram da istrpim to š to sam u njenim oč ima postao zlikovac. Ali, ipak, ne
smem da je pogledam. „ Kasije je pokvaren čovek.”
„Prestani da se ponaš aš kao dete, Darou.” Deluje mi kao da ć e reći nešto dublje, ali samo
odmahuje glavom i kaže, okrećući se: „Ubiće te. Pokuš aću da ubedim Oktaviju da okonč a sve pre
kraja.” Reči je isprva izdaju: „ Volela bih da uopš te nisi doš ao na ovaj mesec.”

72. Ostavlja me, i stež e Kasijevu ruku pre nego š to će se pridružiti vladarkinoj sviti na
uzdignutom podijumu.
„Konačno sami, druž e stari”, kaže mi Kasije sevajući osmehom prema meni.
Nekada smo bili kao braća. Delili smo hranu i trkali se prvog dana na Institutu. Zajedno
smo naprečac osvojili Dom Minervin. Kako se samo smejao kada sam im ukrao kuvaricu i kad
im je Sevron ukrao steg. Prejahali smo nizije te noći zajedno pod mesečinom dva meseca. Sećam
se bola u njegovim oč ima kada su zarobili Kvin. I kada se moj sunarodnik Tit ispišao po njemu
prebivš i ga. I kako sam ose ćao da mi suze naviru na oč i tada dok smo još bili braća, pre nego š to
se sve raspalo.
Sneg s ukusom cimeta i narandže i dalje pada. Spušta mu se na kovrdž avu kosu. Po
širokim plećima. Upravo se u snegu poslednji put borio sa mnom. Zario mi zarđali čelik u donji
deo stomaka i ostavio me da crknem u sopstvenoj pogani. Nisam zaboravio kako je obrnuo
sečivo ne bi li se postarao da mi se rana ne zatvori.
Sečivo mu je sada od ebanovine.
Vijuga ispred njega, mač gotovo metar duž ine kad se uč vrsti. Više od dva metra
kandžijaste britve kada je opusti uz pomoć dugmeta na balčaku, koje š alje hemijski impuls kroz
molekularnu strukturu sečiva. Zlatni ukrasi šire se seč ivom, ukazujuć i na njegovu porodičnu lozu.
Na njihove pobede. Trijumfe priređene u njihovu čast. Stara porodica, nadmena i moć na. A na
mom sečivu nema nikakvih ukrasa.
„Dakle, uzeo sam nešto što je bilo tvoje”, kaže mi, primič ući mi se i klimajući glavom ka
Mustang.
Smejem se: „Nije ona nikada bila moja. A svakako nije ni tvoja.”
Beli pristiže gurajuć i se napred u svojoj odori. Ć elave glave. Pogurenih leđa.
„Ali ja sam je imao na nač ine na koje ti nisi”, spušta glas kako bismo samo mi mogli da
čujemo. „Pitam se da li noću ležiš u krevetu misleći na sve ugođaje koje joj ja pruž am? Da li te
jedi to što znam kako se ljubi? Kako uzdiše kada joj na poseban način dodirneš vrat?”
Ništa mu ne odgovaram.
„Kako stenjuć i izgovara moje ime umesto tvog?” Ne smeje se. Možda se gnuš a onoga š to
izgovara, ali taj bi rekao bilo šta samo da me povredi. On u biti nije loš čovek. On je loš samo
prema meni. „Štaviše, prostenjala ga je i jutros dok sam prodirao u nju.”
„Šta bi samo Julijan rekao da može sada da te vidi?”, pitam ga.
„Ponovio bi majčine reći, preklinjuć i me da te ubijem.”
„Ili bi zaplakao kada bi video kakav si đavo postao? ”
Razvija britvu i uključ uje zaštitno polje. I moje polje zuji paleći se u obliku plavog
energetskog jonskog š tita koji mi izvire iz leve rukavice, jedan lakat dugačak i dva lakta š irok.
Sneg se topi kada se zaš titno polje približ i podu. Magličasti oblačić nakuplja se oko plavičastog
svetla.
„Svi smo ti mi đavoli ”, njegov iznenadni smeh lebdi poput svilene trake noš ene
povetarcem. „To je oduvek bio tvoj problem, Darou. Imaš prenaduvanu sliku o sebi. Misliš da u
sebi skrivaš dublji moral. Misliš da si bolji od nas, a zapravo si gori. Večito igraš igrice kojima
nisi vičan, protiv ljudi koje ne mož eš da nadmašiš.”
„Julijana vala jesam nadmaš io.”
„Gade jedan!” Lice mu se grči i on se baca na mene uz nemušt krik, odbacaju ći me
unazad pre nego što je Beli objavio početak. Viču nam da se zaustavimo, ali kako britve š ište,
njihovi povici blede a oči se šire pred ubistvenim metalom koji fijuče kroz pahulje š to lagano
padaju po nama. Služ i se načelima kravata. Č etiri sekunde za precizan, kinetički napad, pa onda
povlačenje, pa procena, i onda ponovno upuš tanje u borbu.

73. Jedino od nas dopire neki zvuk na ovom č udnovatom mestu. Neobičan, piskav fijuk
zamahnutog biča. Zveckanje č vrstog sečiva. Pucketanje kada sa zaš titnih polja na našim levim
rukama pršte bele varnice čim se seč iva urežu u njih. Š uštanje snega i š kriputanje kožnih
rukavica.
Uprkos besu, Kasije je savršen u svom pristupu. Stopala mu lebde i ne ukrštaju se, kukovi
mu se obrću svaki put kada istura uč vršćeno sečivo. Disanje mu je odmereno, ravnomerno.
Zamahuje bičem u jednom otklonu, pa onda uč vršćuje sečivo i povlači ga nagore ciljajući moje
prepone. Pokreti su mu hitri. Izvežbani. Usavršeni kod najvećih majstora i sabljara Zajednice.
Lako se da zapaziti zaš to je tukao sve svoje protivnike još od detinjstva, zašto je meni proburazio
stomak na Institutu. Zato š to mu se suparnici bore na isti način, ali sporije. Ali ja se ne borim kao
oni. Tu sam lekciju već naučio.
Sad će i on da nauč i svoju.
„Vidim da si ve žbao. Mož eš da odgovoriš na šest poteza zaredom”, kaže mi odstupajuć i.
Kidiše na mene praveć i se da cilja naviše, pa se obruš ava naniže ka mojim gležnjevima. „Ali i
dalje si poč etnik.” U jednom naletu izbacuje sedam udaraca prema meni, zamalo mi probadajući
desno rame.
Uočavam kojeg se obrasca drži, ali moja brzina i dalje je samo delić njegove. Na jedvite
se jade izmičem, u poslednjem se trenutku odbacujuć i u stranu pred zamahom. Zatim hitro slede
još dva niza od po sedam udaraca jedan za drugim. Za dlaku izmičem poslednjem, padam na
koleno dahć ući i usput se osvrćem ka okupljenim gostima.
„Čuješ li ti to?”, pita me. Ne č ujem ništa sem vetra i lupanja sopstvenog srca. „ To ti je
zvuk kada umireš sam. Kada nema nikoga da te oplače. Nikoga kome je stalo do tebe.”
„Arkosu je stalo do mene”, šapućem.
Ukočio se: „Š ta reče?”
„Lornu O Arkosu stalo je do toga da li će mu poslednji uč enik poginuti”, kažem,
prekidajuć i lažno dahtanje, pre nego š to ću se gordo uspraviti. Kasije se zablenuo u mene kao da
je ugledao duha. Koleba se. Isto kao i svi ostali koji slušaju ono š to izgovaram: „ Dok si se ti
prežderavao, ja sam vežbao. Dok si ti pio, ja sam vežbao. Dok si ti ugađao sebi, ja sam vež bao
već u prvim nedeljama nakon Instituta, pa sve do prvih dana na Akademiji.”
„Lorn O Arkos ne prima uč enike”, sikće Kasije. „ Tako je već trideset godina.”
„Napravio je izuzetak.”
„Lažeš.”
„Jel?”, smejem se. „ Zar si stvarno mislio da sam došao ovamo da bih završio ubijen? Zar
si zaista mislio da polažeš pravo na moj ž ivot? Ne, Kasije. Doš ao sam ovamo da te posečem pred
roditeljima.”
Odstupa jedan korak od mene, te mu pogled odleće prema ocu i prema Karnu. Naginjem
glavu u stranu: „ Ma daj, brate. Zar ne ž eliš da vidiš koliko dobro zaista umem da se borim?”
Zastaje, a ja kidišem na njega poput noć ne grabljivice, pognuvš i ramena na jedan iskonski
način, tih poput same tame.
Javljaju mi se Lornove reči: „Glupan čupa lišće. Grubijan seče stablo. Mudrac iskopava
korenje.” I stoga mu oduzimam oslonac š aljući po njemu čitav niz udaraca. Ne uče vas Zlatni
pravilu četiri sekunde. Već sedam. Pa š est, naizmenično, pa onda menjate obrazac. Dvanaest
poteza u svakom nizu.
Odbrana mu je precizna. Ako bih se borio kako me je on uč io, umro bih od njegove ruke.
Ali mene je pokretima učio moj stric, a ubijanju ž iva legenda. Razjareno se obrćem, podižem i
zamahujem nadole, obrušavajući se na njega poput uragana, te ga odgurujem svom silinom poput
čekića. Kad pokuš a da nasrne na mene, izvijam se u stranu sve dok ne dođe trenutak da ga

74. slomim, kao š to me je Lorn O Arkos poduč io. Kreči se u krug. Ne odstupaj unatraške. Prilika za
napad nikada se neće javiti ako č ovek dozvoli da ga potisnu unazad. Iskoristi njihov nalet kako bi
ih napao iz novog ugla. Klizi oko njega. Vrbovito. Dopadljivo, gipko, poput prole ćne pesme u
odbrani, a onda šibaj i vitlaj poput grana vrbe po ciči zimi kada polarni vetrovi zaduvaju s
planina.
U meni se Crveni stapa sa Zlatnim.
Sečivo mi leti kroz vazduh kao mešavina biča i povijenog hitroSeka. Obruš ava se na
njegov mač na šta zaštitno polje s njegove leve strane poč inje da pucketa od siline mojih udaraca.
Kasije se zateturao. Slavni borac koji je osvojio toliko dvoboja saginje se pod naletom uličnog
kavgadž ije.
Smejem se. Smejem se kao sumanut, dok masa oko nas zapanjeno navija, neki č ak vrište
nakon što pogađam Kasijevo zaš titno polje toliko snažno da u njemu dolazi do preopterećenja. Iz
naprave na ruci počinju da mu pršte varnice. Nanosim mu ranu, pa onda još jednu na laktu, na
kolenu i na gležnju. Dižem seč ivo nagore i posecam ga po licu. Zastavš i, okretno se odmičem
kako bih bič uvukao u povijeni hitroSek. Okupljeni nikada neće zaboraviti ovaj prizor.
Žene vrište za Kasijem. Ljubavnice iz mladosti, koje sada posmatraju č oveka uz kojeg su
odrasle, čoveka s kojim su spavale, čoveka koji ih je ostavljao uz lažna obećanja, terajući ih da
pomisle kako su izgubile najboljeg u njihovom naraštaju. Sada gledaju kako ga neki drugi č ovek
pretvara u drhtavu masu krvi i mesa.
Ponizio sam ga. Ali sve to ima svoju svrhu. Sve je to s ciljem da tinjaju ća mržnja između
Belona i Avgusta proključ a u rat.
Hodam u krug poput lava u kavezu sve dok ne dođem do imperatora Belone.
„Sin ima da vam umre!”, kažem mu divljački, na pedalj od njegovog lica.
Krupan je. Dobroć udan, četvrtaste vilice, sa šiljatom bradicom. Oči mu se cakle pred
nadolazećim suzama. Ništa mi ne kaže. Plemenit je č ovek, i držače se časnog puta, č ak i ako to
znači da će morati da gleda kako mu najdraži sin umire.
Čak i u svom tom gnevnom zanosu, osećam sramotu. Užasnut sam č injenicom da sam
čovek koji je izašao iz tame kako bi rasturio neku porodicu. „Samo ćete gledati?”, izdirem se na
Belonu. Supruga imperatora Belone nije toliko plemenita. Vri od besa, bacajući optuž ujuće
poglede ka vladarki. Shvatam š ta hoće.
Vraćam se Kasiju. Morać e da stoje i gledaju, kao š to sam ja gledao Eonu.
„Gospo Belono, jeste li dovoljno plemeniti da gledate Kasija kako umire? Da gledate
kako se oprašta od ovog sveta?” Usne joj se izvijaju. Š apuće nešto Karnu i Kegni. „ Je li to ta
snaga porodice Belona? Buljićete kao ovce dok vam se vuk uvlači u stado?”
Pravim predstavu od toga za one uzavrelih glava među Belonama. Kasije pokušava da
uzvrati. Posrče kada mu seč em koleno, te se ruš i u sneg oč ajnički pokuš avajući da se uskobelja.
Od krvi mu se stvara senka oko stopala. I on je tako usporeno ubio Tita. Usplahiren je, zagleda
porodicu, znajuć i da je ovo poslednji put da ih vidi. Oni nemaju dol. Ovaj im je ž ivot jedini raj. I
pored svega, tuž an je to prizor, pa mi ga je žao.
Kegni, pod nagovorom gospe Belone, već je zakoračila napred, oš trog lepog lica
oblivenog gnevom. Moram još malko da povredim njenog snažnog brata Kasija. Međutim,
imperator Belona je povuč e nazad strogom rukom. Natmureno strelja Avgusta pogledom, a onda
se osvrće prema okupljenima.
„Niko se od Belona neće mešati. Tako mi moje časti.”
Ali žena mu se ne slaže s tim. Upuć uje još jedan pogled ka vladarki, i vladarka diže ruku.
„Čekaj!”, dovikuje. „Č ekaj, Andromede!”
Ostajem zapanjen njenim meš anjem.

75. Svi se okreću ka vladarkinom podijumu. Kasije pokuš ava da dođe do daha. Nije valjda
toliko glupa? Ovo prekidanje i meni i svima potvrđuje glasine. Vladarka otkriva kome je
naklonjena. Odabrala je porodicu Belona. Oni će zameniti Avgustove na Marsu. Kasije bi bio
veoma važan u njenim namerama. Ali sada je, zbog njene pogrešne procene, na rubu smrti, a
njene će namere biti osujećene. No ipak nisam imao pojma da bi učinila to š to će upravo uč initi.
Koliko je to samo glupavo! I nepromišljeno. Ponos ju je učinio glupom.
„Došlo je do kršenja pravila. Pošto Beli nije uspeo da po običaju objavi poč etak,
nadmetanje će biti do smrti ili do predaje”, objavljuje, gledajuć i u Kasijevu majku. „ To su
granice dvoboja. Toliku smo dragocenu decu izgubili po š kolama. Nema potrebe da izgubimo i
ova dva vrla č oveka zbog neke š kolske razmirice.”
„Moja vladarko” , obraća joj se Avgust pohlepno priželjkujući krvavu nagradu, „ zakon je
vrlo jasan. Č im počne nadmetanje, pravila ne može da izmeni nijedan čovek, nijedna žena.”
„Vi meni navodite zakone? Prijatne li ironije, s vaše strane, Nerone.”
Čuju se podsmevanja u masi, š to mi govori da su se posvuda proš irile glasine o njegovoj
umešanosti u nameštanje igre na Institutu zbog Š akala.
„Moja vladarko, mi podržavamo Avgusta u ovoj stvari ”, odjekuje nečiji glas. Dakson O
Teleman istupa pred nju. Paksov stariji brat, visok koliko je i moj drug bio, ali manje krupan.
Više poput visokog bora nego gromada od č oveka. Kao i u njegovog oca Kavaksa, i njegova je
glava ćelava, ali po njoj ima urezane Zlatne anđele. Nestašne mu iskrice titraju u snenim očima
ispod gustih povijenih obrva.
„Zašto me to ne iznenađuje!”, reži Kasijeva majka.
„Pretvomost!”, urla Kavaks, Daksonov otac. Malo gladi svoju račvastu crvenu bradu, a
malo svog ljubimca, velikog lisca kojeg drži u levoj ruci. „ Meni ovo smrdi na pretvornost i
pristrasnost. Nisam prgave naravi, ali smatram se uvređenim. Uvre đenim!”
„Pazite šta govorite, Kavakse”, kaže mu Oktavija ledenim glasom, „ neke reči ne možete
povući.”
„Pa zaš to bih ih, inače, uopš te izgovarao?”, pita je Dakson, osvrćući se ka porodicama s
gasnih dž inova, jer zna da će među njima naći saveznike u raspravi. „ Ali verujem da bi vam dao
jedan savet, moja vladarko: č ak ni vaše reči ne mogu izmeniti zakon. Vaš je otac to saznao pod
vašom rukom, zar ne?”
Vladarkine Furije preteče istupaju ispred nje. Vladarka, sa svoje strane, sebi dopuš ta samo
jedan strog osmeh. „Međutim, mladi Telemane, zaboravljaš da moja reč jeste zakon.”
To je nešto što se naprosto ne radi. Zlatni mož e da vlada nad drugim Zlatnima. Ali mož e
to javno da naglasi jedino na sopstveni rizik. Vladarka je već toliko dugo na Prestolu Zore da je
zaboravila na to. Njene reč i nisu zakon. Ali sada jesu postale izazov.
Koji ja prihvatam oberučke.
Zna da su njene reći bile pogrešne čim joj se pogled ukrsti s mojim, te oboje u istom
trenutku shvatamo da postoji samo jedan potez koji mogu da uč inim, a na koji ničim ne može da
mi uzvrati.
„Nećete mi oduzeti ono što je moje”, urlam.
Obrćem se prema Kasiju. On diže svoje sečivo. On meni nije dopustio da se predam u
blatu Instituta. Stoga je svestan da ni ja njemu neću dopustiti da se sada preda. Lice mu bledi dok
jurišam ka njemu. Misli na sve ono š to će upravo izgubiti. Koliko mu je ž ivot dragocen. Zlatni do
samog kraja. Ostali mi dovikuju da stanem, vrište kako je sve to nepravedno.
A ovo je upravo pojam pravednog.
Mene bi ostavili da crknem.
Poseže mi za vratom. Čista gluma. Zabacuje britvu nadole poput biča kako bi mi je

76. obavio oko noge. Očekuje da ć u ustuknuti. Jurim na njega, pravo pred putanju njegovog biča,
preskačem mu preko glave pod niskom gravitacijom, pa zabacujem bič unazad ne osvrćući se.
Bič mi se obavija oko njegove ispruž ene desne ruke. Pritiskam dugme koje uvlači britvu i uz
zvuk pucanja zaleđene grane usred zime, oduzimam desnu ruku Kasiju O Beloni.
Oko mene su podjednako i muk i vrisci. Ne okrećem se nekoliko dugih trenutaka. A kada
se najzad okreć em, zatičem Kasija kako još uvek stoji, njišući se, ali ne još zadugo na ovome
svetu. Niko se ne miče dok se Kasije ruši. Otac mu nemo gleda u pod.
„Rekla sam dosta!”, viče vladarka. Dve Furije skač u s podijuma, spuš tajući se na pod sa
sečivima u rukama.
„Dokusuri ga!”, viče Avgust.
Polagano prilazim Kasiju. Pljuje me drhtavim usnama. Č ak je i sada prezriv. Dižem
sečivo. A onda mi se nečija ruka obavija oko zgloba. Ali ne gvozdenim stiskom. Već nežnim.
Topla i prefinjena na mojoj kož i.
„Pobedio si, Darou” , kaže mi Mustang tiho, prilazeći mi otpozadi kako bi me pogledala u
oči. Furije se zaustavljaju tik izvan kruga. „ Nemoj i sebe da izgubiš u ovome.”
Nisam mogao ni da zamislim Eonu kako me posmatra iz dola. U č itavom ovom paklu
izgubio sam veru. Mustang mi je tek tako vraća. Eona me mož da posmatra, a možda i ne. Samo
je jedno sigurno. Mustang me sada posmatra, a ono š to joj vidim u očima dovoljno je da me
natera da spustim ruku niz bok. Ona mi se na to osmehne, kao da me vidi prvi put nakon mnogo
godina.
„Tako je!”
„Ubijte ga!” , vrišti Kasijeva majka. „ Ubijte ga smesta!”
„Ne!”, urla imperator Belona. Ali prekasno.
Mustangine oči se šire.
Okrećem se i vidim kako se krug oko nas raspada, obruš avajući se na unutra kao sač injen
od peska. Ne odjednom, već postepeno. Jedan od Belona ć utke juriša prema meni, pognut i
koban. Drugi kreće za njim. Onda i Takt dotrčava iz Avgustove skupine. Za njim još jedan
kopljonoš a. Čujem ratni poklič mog druga. Odjekuje i drugi. Nema tu samo jednog Zlatnog od
onih koji su bili deo moje vojske.
Kegni O Belona prva stiže do mene. Sečivo koje je bila ukrala od mene leti mi ka vratu.
Saginjem se, ali izgubio bih glavu, da Mustang nije isturila svoje sečivo ne bi li odbila njen
zamah. Iskrice mi pršte po licu, pre nego š to će Takt srediti Kegni s boka presecajući joj telo
napola.
Vrisci.
KrvoMegdan je u potpunom rasulu. Zlatni iz porodica Belona i Avgusta hitaju u pomoć
svojima. Ostali beže. Karn vitla britvom pred Taktom - to je previš e za mog druga. Pritrčavam
mu u pomoć , i štitim ga dok se Viktra i ostali ne postave između Karna i nas. Mustang se izgubila
u tom metežu. Očajnički pokuš avam da je pronađem. Sečivo mi seva ispred glave.
Okolo nas odjekuju povici, dok vladarka viče da se smirimo. Ali to viš e nije u njenoj
moći. Neka žena vrišti nad prepolovljenom Kegni. Desetine i desetine muš karaca i ž ena, svi sa
sečivima, zamahuju jedni na druge. Takt prima britvu u rame ponovo me braneći. Obrćem se
kako bih mu pomogao, te odsecam ruku nekom Beloni dok izvlači sečivo iz Takta. Privlačim
druga uz sebe. Krčim nam prolaz britvom. Neko uspeva da me okrzne sečivom po podlaktici.
Primećujem Mustang u toj gunguli kako se nadvija nad Kasijevim ranjenim telom.
Ne znam da li ć e je Belone ubiti. Dopustile su joj da im sedi za stolom. Ali ipak nisam
siguran. Trčim prema njoj i bacam se svom tež inom u tela koja stoje između nas. Takt mi
pomaže.

77. Nalećem na neku ž enu. Antonija! Oči joj plamte dok prinosi nož mom stomaku, ali je
njena sestra Viktra opaljuje po licu i obara, nakon č ega Takt poč inje da je š utira u glavu. Viktra
mi se osmehne pre nego što će je Karn povuć i na pod ščepavši je za kosu. Ali njega uspevamo da
odbijemo kada se Leton pridruž uje okršaju i okreće tok borbe u našu korist preciznim ubodima
britve u duginim bojama. Potom mu se i Telemanovi priključuju, otac i sin zajedno desetkujuć i
Zlatne koji izlaze pred njih s britvama ko polovina mog tela.
„Takte, pokrivaj me!”, vičem.
Takt krvari, ali još je na nogama i sumanuto urliče kao da se i dalje bori pokraj Sevrona.
Zajedno skačemo uvis noš eni gravitacijom. Zna da hoć u da spasem Mustang. Međ utim, Belone
su se previše zbile. Britve su im previš e smrtonosne.
„Mustang!”, vičem, odbijajuć i dvoje Belona. Jednog sečem po licu, a drugog udaram u
grkljan štitom. Još im se jedan pridruž uje. Pa onda još jedan, dok mi na kraju č itav zid Belona ne
zapreč i prolaz.
„Zaštiti vrhovnog upravnika!”, dovikuje mi Mustang, glasom mnogo sabranijim od moga,
zbog čega se oseć am kao neki glupan opsednut viteštvom. Naravno da joj nisam potreban kako
bih je spasao. „ Zaštiti mi oca!” Činim kako mi je rekla, mada ne mogu da je vidim u svoj toj
gužvi.
Dopuš tam Taktu da me povuč e za okovratnik prema našoj odstupnici koja trpi napad s
boka. Još nam neko viče da zaš titimo Avgusta. Ostali pozivaju na odbranu imperatora Belone i
Kasija. Mnoge su gospodare porodica već odavde sklonili naoružani pripadnici njihovih
porodica, koji se povlače iz opšteg metež a podignutih mačeva. Beže iz kule, koristeći liftove
kako bi pobegli poš to nam graviČizme nisu bile dozvoljene. Č itavo je mesto sada gotovo potpuno
opustelo. Vladarkini pretorijanci, Opsidijani i Sivi obuč eni u ljubičasto i crno, zbijaju se oko nje
kako bi je odneli s propale svečanosti. Nažuljane ruke pune su britvi i pulsirajuć ih sečiva. Sivi
pristiž u predvođeni Zlatnima u ljubič astim pretorijanskim uniformama da nas rastave. Nose
opremu za razbijanje nereda dok iz opaljivač a ispaljuju kugle za nanoš enje bolnih udara i
snopove za razbijanje mase prema zarać enim porodicama, rasterujući Zlatne poput muva usred
leta.
„Avguste!”, golemi Karn uzvikuje izjurujuć i iz redova Belona. Prolazi kroz snopove za
razbijanje mase kao luđak. Usput nekog obara ramenom, nekom kopljaniku razbija lice š titom, da
bi zatim pojurio pravo na Avgusta u nadi da će ubiti porodičnog takmaca u jednom naletu.
„Avguste!”
Leton, naš najbolji sabljar i Avgustov š tićenik, presreće ga pred vrhovnim upravnikom.
„Hic sunt leones!”, viče u nebo.
Leton se pomera poput mora, glatkim i zastrašujuće prefinjenim pokretima. Odbija Karna
uletevši u njega, i taman kad pokuš ava da mu raspori stomak, najednom se zaustavlja. Sledio se
usred zamaha. Karn se teturavo odmiče, pa se opet uspravlja, verovatno zbunjen š to je još živ.
Naginje glavu u stranu pred Letonom, koji se hvata za butinu, kao da je uboden.
Leton se polagano ruš i na koleno mlitavih ruku. Duga kosa pada mu preko lica, a onda se
čini kao da se ukopao u mestu, najednom nepomičan u središtu meteža. U tužnim mu se oč ima
vidi odsjaj plamenog snopa iz repa broda koji mirno prolazi horizontom. Predivan je u tom
trenutku pre nego što će mu Karn otfikariti glavu.
„Letone!”, urla Avgust.
Razrogačenih očiju pokuš ava da se progura kroz redove Telemanovih koji ga odvode
odatle. Krajičkom oka primećujem kako Š akal vraća svoju srebrnu pisaljku u rukav, onu koju je
obrtao prstima kada mi je predlagao naše tajno savezništvo.
Pogledi nam se susreću.

78. Široko mi se osmehuje.
U tom trenu shvatam da sam sklopio dogovor s đ avolom.

79. 13
POBESNELI PSI


Napuštamo vrh kule. Moram da ostavim Mustang za sobom. Zna ona šta radi. Mada sam
to maločas na tren bio zaboravio. Zna ona uvek š ta radi.
„Neće joj ništa”, kaže mi Avgust, te mi se č ini da je to prvi put da mu vidim neko
osećanje na licu. Ne. Drugi put. Kada je vrisnuo za Letonom, zazvuč ao je kao da je izgubio sina.
Tako izgleda i sada, snuždenog lica, delujuć i dvadeset godina starije. Najstarijeg sina već je
izgubio. Izgubio je i drugu ž enu, majku svoje dece. A sada je, eto, izgubio č oveka kojeg je
usvojio kako bi zamenio tog sina, i zabrinut je za ž enu koja ga podseća na izgubljenu suprugu.
Ako je budu povredili, ja ć u biti kriv.
Sve sam uspeo da zakuvam i, prvi put, nije moglo ispasti bolje nego š to jeste. Krv mi se
sliva niz ruke, cedi se između prstiju i nakuplja oko zanoktica u obliku potkovice. Jedino mi se
savijeni zglavci bele jer na njima nema krvi. Zgađen sam, ali moje su ruke za tako ne što i
stvorene.
Napuštamo tu zimsku š umu obojivš i je u crveno. Mnogi sa sobom nose naše ranjenike,
njih gotovo desetak. Sedmoro mrtvih. Jedva je dvadesetoro ostalo nepovređeno u čitavoj našoj
sviti. Ostali se vode kao nestali. Leton, kojem nije bilo ravnog, sada više nije s nama, Plinijev
pomoćnik završio je rasporen, a jednu od naših pretorki posekao je mačem po vratu Kelan O
Belona.
Ja nosim pretorku na rukama, pokuš avajući da joj zaustavim krvarenje, dok se liftom
spuštamo s kule. Teško da ću uspeti. Viktra joj delom svoje haljine pritiska ranu.
Sve bih dao za par graviČizama. Zbili smo se oko našeg gospodara. S podignutim
britvama. Ruka mi je natopljena krvlju sve do lakta. Znoj mi se sliva niz lice i rebra. Crvene
kapljice išpricale su pod lifta oko stopala naše pratnje, cureć i nam s ruku i sečiva, i iz rana. Ali
ipak se na mnogim licima š ire osmesi.
Vruće mi je u uniformi, pa otkopč avam gornju dugmad. Takt krvari pokraj mene. Rana
mu prolazi kroz levo rame. Č ist ubod.
„Ma, to je samo malo krvi”, kaže Viktri, koja se zabrinuto nadvija nad njim.
„Imaš čitavu rupu u telu.”
„Ništa čudno”, osmehuje se gledajući joj u pravcu bokova. „Proklet da sam! I ti imaš rupu
u sebi, pa se ja ne ž alim. Joooooj!”, jauče kada mu u ranu zabija zavoj iskidan s haljine. Još se
koji sekund bolno smeje, a onda se okreće ka meni odmahujuć i glavom, pogleda istovremeno i
unezverenog i srećnog. „Obučavo se kod Lorna O Arkosa! Lukavac jedan!”
Upravo me je on spasao od Kegni. Klimnem mu glavom, te lagano sudaramo okrvavljene
pesnice, bar privremeno zaboravljajući na sve razmirice iz prošlosti i opklade vezane za moj
život.
Većina ostalih Zlatnih, pretori, vitezovi, ratnici i ratnice, kojih imamo viš e naspram
politika i ekonomista u poređenju s ostalim porodicama, brišu čela, ostavljajući crvene fleke po
licu. To su vam oni Zlatni koji bi vam rekli da je problem sa Zlatnima to š to su svi već osvojeni.
Što znači da nemaju za šta da se bore. Nemaju na koga da upotrebe sve š to su naučili i svu moć
koju su prikupili. A eto, ja sam im pruž io priliku da ponovo okuse borbu. Iako je upravnikov
štićenik mrtav, iako im glavna pretorka krvari na mom ramenu, a Mustang je završila u rukama
neprijatelja, svi su spremni za igru. A današ nja igrica podrazumevala je ostavljanje leš eva za
nama.
I stari i mladi gledaju me izgladnelo. Čekaju da ih nahranim.

80. Tako je to kada si predvodnik, kada si primus. Ostali od tebe traže vodstvo. Mogu da
nanjuš e na tebi opor miris krvi pre nego š to se ona uopš te pojavi. Godine nisu bitne. Iskustvo nije
bitno. Jedino je bitno to što tim izopačenim nitkovima mogu da obezbedim novi plen za ubijanje.
Prepada me plač neke dece. Koliko samo nemoć no deluju u ovakvoj noć i. Sinovi i kćeri
Avgustove najmlađe sestre. Otac ih gladi po kosi kako bi ih umirio. Žena mu na to frkće i počinje
deci da deli ćuške po licu sve dok ne prestanu s cmizdrenjem. „ Budite hrabri!”
Naši nas Opsidijani i Sivi ne č ekaju u podnož ju. Nekud su ih odveli. Ali nema ni
vladarkinih Opsidijana i Sivih u vazduhu. Š to znači da još nije odlučila šta da radi. Kao š to sam i
mislio. Jedno je kada neka porodica istrebi drugu, ali zar da vrhovni vođa to uradi koriste ći se
ovlašćenjima i sredstvima koje je primio od senata? Dešavalo se i ranije, ali je tom vladaru
njegova kć erka odsekla glavu. Kćerka koja sada stoluje na prestolu.
Mogu misliti koliko me sada mrzi zbog ovoga.
Ispod lifta, svetla sijaju duž kaldrmisanih stazica koje presecaju golemu šumu rascvetalog
drveća. Nema više muzičara da sviraju. Umesto njih č ujemo povike i vriske propraćene dugim
trenucima kad zavlada tajac. Zlatni bež e ispod nas. Beže ka kamenim prolazima s druge strane
šume, gde ih č ekaju brodovi da ih odnesu kuć ama. Samo š to oni zapravo i ne beže. Već su se dali
u lov.
Desilo se neš to što nisam predvideo. I ostale su porodice odluč ile da reš e svoje zavade
noćas. Slično kao na Institutu kada su ostali uč enici shvatili da se ne radi o igri. Da nema pravila.
Jeziv je to oseć aj kada shvatiš da đavoli hode zemljom umesto ljudi. Ko zna š ta će sve da urade
sada kad više nema pravila?
U daljini vidim č etiri lovca. Skupina od tri muškarca i jedne mlade ž ene nečujno juri kroz
šumu. Preskaču potok. Trče nošeni glađu. I mladalačkim težnjama. Izgleda da su od Faltovth.
Prepoznajem Lilat s očima poput grožđ ica, onu devojku koju je Š akal poslao da Kasiju donese
holoSnimak na kojem ubijam Julijana. Uz nju je i Sipion, krupan mladić koji je nekada stajao
Antoniji na usluzi, i u spavaćoj sobi i van nje.
Ćutke ih gledamo spuš tajući se liftom. Noseći smrt sa sobom, taj se okretni čopor probija
između drveća krećući se ka potpuno nesvesnim pripadnicima porodice Tom, obuč enim u
crvenobela odela, koji potom usplahireno počinju da beže ka kamenim prolazima, ali prekasno.
Ruža je njihov steg. Ruš i se čim njihove ubice izleću iz šume. Umire č itava jedna porodica.
Prosto je zastrašujuće koliko to brzo i nečujno ide kada se koriste britve. Sasvim drugačije od
mog dvoboja. Ja se nisam ž urio. Što nije slučaj s njima. Vidim kako seku desetogodišnjeg
dečaka. Nema milosti za decu Zlatnih. Njih niko ne smatra nevinima. Ona su neprijateljsko seme.
Uništi ih ili ćeš se boriti protiv njih za nekoliko godina. Neka ž ena u balskoj haljini uzvraća
britvom, uspevajuć i da ubije jednog od Faltovih pre nego š to će i nju saseć i. Dvoje dece daje se u
beg. Jedno hvataju. Drugo uspeva da utekne. Kao jedino koje se spasio.
A onda kopljanici Faltovih poč inju da igraju. Udarajući po tlu velikim, preteranim
zamasima stopala. Okreću se u različitim pravcima, zarivajući nožne prste u mračnu zemlju. Ali
nije to ples.
„Proklet da sam!”, psuje Takt trljajući lice.
„Deca...”, šapuće Viktra.
Avgust ne kaže ništa, lica nepomičnog i skamenjenog.
„Tomovi imaju petnaestom dece” , Iznenađuje me pojava suza u Viktrinim oč ima.
„Čudovišta”, šapće Šakal, a od njegove predobre glume prođe me jeza niz ki čmu. Zabole
njega.
Deca. Da li bi Eona uopš te zapevela, da je znala da ć e refren ovakav biti? Svako nosi
svoje breme. A dok se ubice kradomice udaljavaju od porodice koju su pobili, znam da ć e mene

81. moje breme jednoga dana smrviti svojom težinom. Ali neće danas.
„Ometaju nam digiblokove”, kaže Dakson O Teleman. Pokazuje mi onaj na svom zglobu.
„Ne rade. Da ne bismo mogli da se javimo našim brodovima u orbiti.”
Avgust gleda u svoj onesposobljeni digiblok, te kaže da će i ostale porodice ubrzo pozvati
svoje Opsidijanske, Zlatne i Sive pomoć nike. Moramo da napustimo planetu kako bismo se na
nju vratili ojačani, pre nego š to se ishod bitke okrene protiv nas.
„Ti si izazvao ovu zbrku, Darou, sad me izvuci iz nje.” Naginje se ka meni kako bi opipao
bilo pretorke koju nosim. „ Otarasi je se. Ionako ć e umreti za nekoliko minuta.” Tare ruke. „ I deca
nas već dovoljno usporavaju.”
Pretorka nešto promrmlja, dok je spuš tam na pod lifta. Ne razumem šta mi kaže. Dok
budem umirao, neću ništa govoriti jer ću znati da me s one strane č eka dol. A š ta očekuje ovu
ratnicu? Samo tama. Nisam joj č ak ni poslednje reči dokuč io, a već je odbacujemo poput
slomljenog mača. Zatvaram joj oči okrvavljenim prstima, ostavljajući za njima dugačke,
isprekidane pruge. Viktra mi steže rame.
Ustajući izdajem naredbe kopljonoš ama i ostalim borcima.
Petnaestoro među njima smatram dobrim ubicama. Neki su mog godišta, neki su odavno
ušli u starost. Ali niko mi se ne protivi. Č ak ni Plinije. Telemanovi se č ine najspremnijim da me
posluš aju. Svaki me od njih gleda u oč i duže nego š to je neophodno, klima mi glavom dublje
nego š to pravilo nalaže.
„Nadam se da nikome nije dosadno.” Svi se smeju. „ Imačemo druš tvo ako neka druga
porodica proceni da bi mogli da osvoje naklonost Belona ili vladarke ukoliko smaknu vrhovnog
upravnika”, kažem im. „ Moramo da ih pobijemo kako bismo se probili do hangara. Telemane, ti i
tvoji sinovi odsad ste upravnikove senke. To vam je jedina dužnost. Jasno?” Klimaju
glavurdama. „ Hic sunt leones.”
„Hic sunt leones.”
Čim nam lift stiž e do podnož ja, ispred njega već nas čeka četrdesetoro muškaraca i ž ena.
Porodica Norvon s Tritona i porodica Kodovan s meseca Jupitera.
„Brojniji su od nas”, uzdiše Takt.
„Kodovani i Norvoni na na šoj su strani”, odgovara mu Avgust, „ potkupljeni su i plaćeni.”
„Kodovane, huljo jedna!”, grmi Kavaks. „ Mislio sam da radiš za Belonu!”
Avgust je oč ekivao ovako nešto.
Preuzimam zapovedništvo nad novim Zlatnima. Opet sam pomislio da ć e se neki od njih
usprotiviti. Ali oni samo stoje i gledaju u mene č ekajući da im izdam naređenja. Svi ti pretori, svi
ti politič ari i snažni ratnici i ratnice. Potiskujem osmeh. Čudo koliku moć steknete kada okrvavite
ruke do lakata, a sva ta krv je tuđa.
Ispraćamo vrhovnog upravnika iz š ume. Triput nas napadaju, ali dao sam Taktu Avgustov
plašt kako bi naveo deo napadača u poteru na pogrešnu stranu. Ruž e u hiljadama boja padaju s
drveća dok se Zlatni bore ispod njih. Na kraju su sve crvene.
Banda sastavljena od troje Faltovih postavlja zasedu Taktu dok pokuš ava da nam se
ponovo pridruž i. Uzvraća im i uz malo pomoć i uspeva sve da ih pokosi, sem Lilat. Ona uspeva da
utekne, nakon š to Takt ubija Sipiona i kreće da gazi po nekom ubijenom. „ Decoubice”, pljuje po
njemu, pa Viktra na kraju mora da ga odvuč e odatle. Pomno motrim Š akala. Svakog č asa
očekujem da mi zabije neš to u leđa, da svisnem poput Letona. Međutim, Šakal naprosto ide za
nama, zajedno s ocem. Niko nije video š ta je uradio Letonu. Ili ako jeste, toga je strah u ćutkao.
Nakon što stignemo do kamenih prolaza iza šume, napokon prešavši most od belog
krečnjaka, čini se da pravila Zajednice ponovo važe. PodBoje nam se sklanjaju s puta dok nas
sedamdeset u skupini jurimo kroz prolaze krećući se ka hangarima ne bismo li napustili mesec.

82. Međutim, kad stignemo do našeg hangara, otkrivamo da nam nema broda. Pritrčavamo sletištu
oivičenom drvećem i travom. Nema brodova nijedne porodice. Nebom patroliraju paraKrilci
Zajednice.
Ispitujemo nekog drhtavog Narandž astog. Takt ga je zgrabio za okovratnik. Trese se pri
pogledu na sedamdeset okrvavljenih duš a. Nikada se ranije nije obratio nekom Zlatnom, a kamoli
nekom poput nas. Viktra udara Takta po ruci kako bi mirno porazgovarala s Narandž astim.
„Kaže da je od brodova zatraženo da se vrate svojim kuć ama još pre dva sata.”
„Prvo nisu pustili Opsidijane na proslavu, a sad još i ovo?”, mrmlja Takt.
„To znači da je vladarka neš to bila smislila”, veli Š akal. „Nešto što joj nije uspelo.
Uklonila nam je Opsidijane i brodove kako bi odvojila porodice od izvora njihove moć i”,
objašnjava, podozrivo zagledajuć i Telemanove. „ Ostavila nas je na cedilu. Š ta misliš šta je to bila
zakuvala, oče?”
Avgust ne obraća pažnju na sina, poš to gleda u nebo.
„Mila majko!”, psuje Viktra.
„Saberite se!”, viče Kavaks svojim ratnicima.
„Sunce ti žarko!”, Takt je sav prebledeo pokraj mene.
Podigavš i pogled vidim kakva nam se propast sprema. „ Pretorijanci!” Sedamdeset se
britvi razvija među nama, te se raspoređujemo za slu čaj da imaju energetsko oruž je.
„Darou, uz mene”, kaže Avgust.
Neprijatelj se nazire u vidu crnih tačkica na noć nom nebu. Ali naš je vid izoštren. Mračni
gadovi pojavljuju se iz tmine i spuš taju na tlo poput palih đavola, u skupinama po troje.
Bupbupbup. Bupbupbup. Bupbupbup.
Prizemljili su se na travu između drveća, zapreč ivši nam put nazad ka Citadeli.
Opsidijanski pretorijanci predvođeni Zlatnim vitezovima. Opsidijanski pretorijanci su dž inovski,
nalik golemima isečenim iz stenja neke planine. Daleko svirepiji od onih koje smo koristili na
Akademiji. Oklopu kao što je njihov nema ravnog na svim svetovima. Tamnoljubičast s crnim
intarzijama, kao da im se korali svijaju oko telesina. Stali su u zbijen bojni stroj, odani i privrženi
jedan drugom kao š to su i svojoj veri.
Bupbupbup... sve dok se na okupu ne nađe njih devedeset devet. Bup. I njihov Zlatni
zapovednik spuš ta se poslednji, i to na koleno. Podiže se, ima izduženu kacigu u obliku iskežene
vučje lobanje. Zlatni plašt vijori mu se na vetru ukrašen piramidom Zajednice. Jedan od Vitezova
Olimpa. Ima ih dvanaest u Sunč evom sistemu, i svi su se zakleli da ć e štititi Ustav Zajednice
protiv svih koji ga ne poš tuju. A ovo je Vitez Gneva, položaj koji je Lorn zauzimao š ezdeset
godina pre nego što se povukao na Evropu. Svaki predstavlja ono š to Zlatni smatraju glavnim
pojavama koje obeležavaju čovečanstvo, slično našim školskim domovima. Pod oklopom je neki
čovek sitniji od mene. Dakle, vladarka je već popunila Lornov nekadašnji položaj.
„Predstavi se, viteže!”, dovikujem mu.
Vitez dopuš ta svojoj kacigi da se sama uvuč e u oklop. Kosa boje lana rasipa mu se preko
gadnog špicastog lica. Vlažnog od znoja, izboranog starenjem i nerviranjem. Otima mi se grohot
čim mi uputi jedan izvijen osmeh. Sve se oč i okreću ka meni. Sad ć e me smatrati još luđim. Vitez
Gneva se spustio s neba, a ja mu se smejem u lice.
Kikoće se: „Zar me ne prepoznaješ , govnož deru mali?”
„Fičneru, izgledaš gadnije nego š to te pamtim!”
„Fičner?”, frkće Takt. „ Eh, dobra stara vremena...”
„Zdravo, mali”, Fičner se smeje primeć ujući Takta u plaštu vrhovnog upravnika. „ Lep ti
je taj plašt, ali nisi ti vrhovni upravnik Avgust.” Fičner cokće jezikom i stavlja ruke na bokove.
„Vrhovni upravniče! Vrhovni upravniče! Gde si kog vraga, dragi moj?”

83. Vrhovni upravnik istupa pred mene kolutajuć i očima. „Proktore Marsov.”
„Eto mi ga mog dragog! A to mi je, inače, staro zvanje, nisi čuo?”
„Vidim da si nabavio novu kacigu.”
„Lepa je, jelda? Gospama se baš sviđa. Ne pamtim kad sam se toliko tucao sa Zlatnim
šojkama”, Fičner znač ajno promrda kukovima. „Ali, vala sam se namučio dok je nisam dobio.
Već sam bio pomislio da nema kraja dvobojima i probama! I to sve pred vladarkom, mali moj.
Svako je morao da se dokaže, svaki muš karac, svaka ž ena. Svako ko je mislio da bi polo žaj
trebalo da bude njihov. I tako iznova i iznova. Ali sreća uvek prati pokvarene!”
„Kako si....” , pitam se naglas, „ uspeo baš sve da ih pobediš?”
„Teško da jeste”, kaže vrhovni upravnik podrugljivo. „ To zvanje se dodeljuje najveć im
ratnicima.” Strelja Fič nera pogledom: „Š to ti nisi, Fič neru. Šta si to obećao vladarki za tu svoju
novu kacigu?”
„Oh, pa ja sam ti se uhvatio za Darouvu zvezdu kad je pobedio tvog malog. Zdravo,
Šakale, pacove mali. Pa je onda usledilo to prokleto nadmetanje i... pa, mož eš pitati Taktovog
najstarijeg brata i proktora Jupiterovog za pojedinosti...” Zauzima čvrst stav: „ Ipak sam ti ja viš e
nego š to ti pogled govori.”
„Znači, s tom novom kacigom nisi dobio i novog gospodara?”, pita ga Avgust.
„Gospodara? Tja!”, Fičner se š aljivo isprsio. „ Vitezovi Olimpa ti nemaju drugog
gospodara do svoje savesti. Mi ti branimo Ustav Zajednice, pokorni jedino svojoj duž nosti.”
„Bilo nekad. Sad ste samo vladarkine sluge”, objavljuje Dakson.
„Pa to smo svi mi, dragi moj Telemane” , odgovara mu Fičner. „Veliki sam, inače,
poklonik tvog brata i porodice ti. Divan ti je bio onaj bojni malj koji si koristio u nadmetanju na
Tebosu. Prokleto vam je zastrašujuća ta vaš a loza. Oduvek sam hteo da pitam koji se to od vaših
predaka pojebao s nosorogom? ”
Dakson podiže obrve blago uvređen. Kavaks brunda kao š to bi mu zabrundao sin Paks.
„Izvinjavam se. Da se nije ipak radilo o kakvoj mečki?”, Fičner se ponovo grohoć e. „Šala
mala, ako me shvatate? Ali, svi smo mi sluge, zar ne? Prokleti robovi onoga ko dr ži žezlo.”
„Onda pretpostavljam da više ne gajiš odanost prema Marsu i da se ne možemo... pozvati
na nju?”, pita Avgust. „ Pošto si sluga.”
Fičner tapše rukama u rukavicama. „ Marsu? Marsu? Š ta je Mars do prokleta gomila stenja
i kamena? Š ta sam od njega dobio?”
„Mars nam je dom, Fičneru.” Avgust pokazuje na okupljene: „ Vladarka ti je zapovedila
da nas pronađeš. Pa, evo, tu smo - tvoji sunarodnici s iste planete. Hoć eš li nam se pridružiti? Ili
ćeš nas izdati?”
„Oh, pravi si šaljivdžija, Avguste! Prvoklasni š aljivdžija. Ja sam ti jedino odan Ustavu i
sebi samom, kao š to si ti samom sebi, moj gospodine. A ne tamo nekoj steni. Ne tamo nekim
tobožnjim sunarodnicima. A i imam koristi od odanosti vladarki. Rečeno mi je da tebe i tvoje
sunarodnike stavim u kuć ni pritvor. Sećaš se da smo, radi vaše lične udobnosti, izdvojili jednu
vilu za vas? Bio bi pravo srce ako bi otperjao tamo. Da už ivaš u našem gostoprimstvu, hm, š ta
kažeš, mali moj?”
„Ti si se malo zaboravio”, zasikće Avgust.
„Eh, svašta ja zaboravim. Gde sam ostavio pantalone. Koga sam poljubio. Koga ubio.”
Fičner dodiruje ruke, trbuh, lice. „ Ali da se zaboravim? Nikada!” Pokazuje na Opsidijane oko
sebe: „ Niti da zaboravim svoje pse.”
„A gde su moji? Gde je Alfrun?”
„Pobio sam tvoje Mrljave džukce. Obojicu” , Fičner se smeš ka. „Lajali su, Avguste,
previše su lajali.”

84. Avgustovo lice usijalo se od gneva.
„Nadam se da ih nisi previše platio, mali moj” , veli Fičner uz osmeh.
„Obraćaš mi se kao da smo bliski, Bronzani.”
„Pa, poznajemo se.”
„Obraćaš mi se kao da smo jednaki. A nismo jednaki. Ja sam ti potomak Osvajača,
gvozdeni Zlatni. Ja sam ti gospodar čitave jedne planete. A š ta si ti? Š ta...”
„Ja sam ti č ovek s pesnicom za omamljivanje” , pogađa Avgusta u grudi. Avgust se ru ši
unazad ostavljajuć i svoje pretore zabezeknute. „ To će ga naučiti da ne nosi oklop na zabave. E,
sad”, smeška se Fičner, „s kim mogu razumno da porazgovaram?”
„Sa mnom”, Šakal istupa. „ Ja sam naslednik ove porodice.”
„Hmmm... ne bih! Previše si uvrnut.”
Opaljuje i Šakala u grudi pesnicom za omamljivanje.
„Dosta s tim budalaštinama!” , Kavaks istupa pred ostale, odgurujuć i sina. „ Razgovaraj sa
mnom ili s Darouom. Iznesi svoje namere.”
„Tako je, Darou. Ti ć eš poći sa mnom.”
„Hoće malo sutra”, kaže Viktra podrugljivo, stajuć i pred mene.
Fičner prevrće očima: „Telemane, ti i tvoj sin ć ete odneti vrhovnog upravnika nazad u
njegovu vilu, pa se onda vratite u svoju. Moramo ovo da rešimo.” Fičner ćutke posmatra ćelavog
Zlatnog. A onda izgovara škripavim glasom kao da vuč e neobrađeno gvožđ e po škriljcu: „To ti
nije zahtev, Telemane.”
Teleman pogleda u mene: „ Sin mi je verovao ovom. Pa ć u i ja.”
„Potrebno mi tvoje uveravanje da nećete naš koditi mojim prijateljima”, kažem Fičneru.
Gleda u Viktru: „Nećemo.”
„Ubedi me.”
Uzdiše od dosade.
„Pa ne može vladarka da pogubi č itavu prokletu porodicu bez suđenja zbog izdaje. Zar
ne? To je protivno Ustavu. A znaš kakav je stav nas Vitezova Olimpa u tim pitanjima, da ne
pominjem druge porodice. Sećaš se kako je završio njen otac? Ali ako se budete opirali, e pa to je
već druga stvar.” Fičner ubacuje parče žvake u usta: „ Odbijaš?” Bacam pogled ka mom druš tvu,
upućujući Kavaksu O Telemanu i njegovom sinu zahvalan osmeh. Koliko samo poverenje imaju
u čoveka koji im je sina odveo u smrt.
Stežem zube i naklanjam se: „ Onda, pretpostavljam da sam vladarki na usluzi.”
„Kao što smo svi mi.”

85. 14
VLADARKA


„Nekada davno, bila jedna porodica u kojoj su svi bili svojeglavi”, kaže glasom
usporenim i odmerenim poput klatna. „ Nisu voleli jedni druge. Ali zajedno su držali neko seosko
imanje. Držali su pse, kuje, krave muzare, kokoš ke, pevce, ovce, mazge i konje. Porodica je
pazila svoje životinje. A životinje su njih održavale bogatim, debelim i srećnim. E sad, životinje
su ih sluš ale jer su znale da je porodica jaka, š to znači da bi u sluč aju neposluš nosti morale da se
suoče s njihovim združenim gnevom. Međutim, jednoga dana, kada je jedan od braće udario
drugog preko oka, pevac kaže kokoš ki: Draga moja, gospa koko, š ta bi se desilo ako bi prestala
da im nosiš jaja?”
Gleda me prodorno pravo u oč i. Nijedno od nas neće da skrene pogled. Skromno
uređenom odajom vlada tajac, osim što kiša dobuje po prozorima njenog oblakodera. Gore smo
među oblacima. Brodovlje maglovito prolazi pokraj nas poput tihih, blistavih ajkula. Kož a
počinje da š kripi, kad se nagne napred ne bi li spojila prste, obojene u crveno, š to je jedina vedra
boja na njoj. A onda joj se usne snishodljivo izvijaju, naglašavajući svaki slog kao da sam neki
klinac s ulica Ageje koji tek uč i njen jezik.
„Podsećate me na mog oca.”
Onog kojem je odsekla glavu.
Upravo me tada iznenađuje najzagonetnijim osmehom koji sam ikada video. U oč ima joj
titra nestaš nost, priguš ena i tiha ispod ledenih okova moći. Negde u njoj krije se devetogodišnja
devojčica čuvena po rusvaju koji je izazvala bacajući dijamante iz aviomobila.
Stojim pred njom. Ona sedi na kauč u pokraj ognjišta. Sve je spartansko. Č vrsto. Hladno.
Zlatna žena od gvožđ a i kamena. Sve to oskudno okruž enje kako bi pokazala da joj nisu potrebni
raskoš i bogatstvo, već samo moć.
Lice joj je izborano, ali ne i ostarelo. Sto godina, bar koliko sam č uo, a nije posustala pred
zahtevima svog polož aja.
Štaviše, zbog tih je zahteva i pritisaka zavolela one dijamante koje je bacala. Nesalomiva.
Neodredivih godina. Š to će potrajati još neko vreme, ukoliko oblikovatelji nastave s terapijom
ćelijskog podmlađivanja.
U tome i jeste problem. Predugo ć e se držati moći. Kralj vlada, pa umre. Tako to ide.
Time mladi opravdaju to što slušaju starije - znaju da ć e jednog dana i oni doć i na red. Ali š ta kad
stariji neće da odu? Kada vlada č etrdeset godina, a mogla bi još sto? Š ta tada?
Ona je sama odgovor na to pitanje. Ovo vam nije ž ena koja je nasledila Presto Zore. Ovo
je žena koja ga je oduzela vladaru koji nije bio dovoljno ljubazan da umre u dogledno vreme.
Drugi već četrdeset godina pokuš avaju da ga otmu njoj. A ona i dalje tu sedi. Vreme joj ne mož e
ništa, isto kao ni onim dijamantima iz prič e.
„Zbog č ega si mi otkazao posluš nost?”, pita me.
„Zato što mi se moglo.”
„Pojasni.”
„Nepotizam vene kad ga izneseš na sunce. Kada ste se predomislili kako biste zaš titili
Kasija, masa je odbacila vaš moralni i pravni autoritet. Da ne pominjem da ste sami sebi uskoč ili
u usta. To je samo po sebi slabost. Iskoristio sam to znajuć i da mogu da dobijem š ta želim bez
posledica.”
Opasna Aja, vladarkina omiljena ubica, sedi u stolici pokraj prozora, poput moć ne
panterke kože tamnije nego u njenih sestara, i osmatra nas š kiljeći. Jedna je od Vitezova Olimpa,

86. Protejski
2
Vitez tačnije. Bila je poslednja Lornova uč enica pre mene. Mada je on nije svemu
naučio. Oklop joj je u zlatnoj i teget boji prekriven morskim nemanima.
Jedan dečko tiho ulazi iz neke druge sobe kako bi seo pokraj Aje. Odmah ga
prepoznajem. Vladarkin jedini unuk Lisandar. Krajnje pribran, mada nema više od osam godina.
Prefinjen u svojoj smirenosti, tanan poput š ala. Ali da mu vidite oč i! Oči su mu i više nego zlatne.
Skoro poput ž utog kristala, toliko jarke da bi se za njih gotovo moglo reći da sijaju. Aja
primećuje da odmeravam dečaka. Zaštitnički ga privlači u krilo i kezi zube koji oš tro blistaju
spram njene tamne puti. Poput neke velike mačke koja se razigrano pozdravlja.
Prvi put, bar koliko pamtim, skre ćem pogled pred nekom pretnjom. Odmah me obuzima
sram. Slobodno sam mogao i da kleknem pred nju.
„Ali posledice uvek postoje”, kaže vladarka. „ Baš me zanima š ta si hteo da dobiješ od tog
dvoboja?”
„Isto kao i Kasije O Belona. Srce mog neprijatelja.”
„Baš ga toliko mrziš?”
„Ne. Ali moj vam je nagon za preživljavanjem veoma... koč operan. Što se mene tiče,
Kasije je jedan mali glupan osakać en sopstvenim odgojem. Njegov je soj ograničen. Priča o časti,
a onda se povinuje ponižavajućim stvarima.”
„Znači nije bilo zbog Virdžinije?”, pita me. „Nije bilo zato da bi pridobio njenu ruku ili
utolio gnev i ljubomoru?”
„Jesam ljut, ali nisam prznica” , brecam se. „ Osim toga, Virdžinija nije tip ž ene koji bi
trpeo tako nešto. Da sam to uradio zbog nje, izgubio bih je. ”
„Već je jesi izgubio”, reži Aja sa strane.
„Da, shvatam da sada ima novi dom, Aja. Očigledno je.”
„Jel' se ti to istresaš na mene, mladiću?”, Aja se hvata britve.
„Moja gospo, sve samo to ne”, lagano joj se smeš kam.
„Iščupaće ti utrobu kao svinji, mali”, kaže Fičner hitro. „ To što te je Lorn naučio kako da
brišeš guzicu ne vredi ti ni pišljiva boba. Dvaput razmisli pre nego što nekog ovde uvrediš.
Istinski sabljari Zajednice ne izlaze na dvoboje radi zabave. Zato pazi na tu tvoju prokletu
jezičinu.”
Spuštam ruku na britvu.
On na to frkć e: „Da predstavljaš neku pretnju, misliš li da bi ti dopustili da je uneseš
ovamo?”
Klimam glavom prema Aji: „ Neki drugi put, onda.” Uspravljam se i okrećem nazad ka
vladarki. „Možda bismo mogli da porazgovaramo o tome zašto ste postavili vojno obezbeđenje
oko moje porodice. Da li smo uhapš eni? Da li sam ja uhapšen?”
„Vidiš li negde okove?”
Bacam pogled ka Aji: „Da.”
Vladarka se smeje: „Tu si zato što ja tako hoć u.”
Potom mi nešto pada na pamet. Trudim se da potisnem osmeh. „ Moja gospodarice,
trebalo bi da vam se izvinim”, kažem glasno. Čekaju da nastavim. „ Oduvek su mi nedostajali
maniri. Stoga mi se č esto dešava da mi moja dela otež avaju put ka cilju. Osnovna č injenica jeste
da je Kasije zaslu žio mnogo gore od onoga š to je dobio od mene. To š to vas nisam posluš ao nije
trebalo da bude uvreda ni s moje, a ni od strane vrhovnog upravnika. Da trenutno nije onesvešćen
zbog ovog vašeg psa”, bacam pogled ka Fičneru, „ kladim se da bi učinio sve š to je potrebno da se
iskupi.”
„Da se iskupi”, ponavlja, „ za...”
„Za uznemiravanje.”

87. Gleda u Aju: „ Uznemiravanje, veli on. Kada ispustiš neku zdelu, e to ti je uznemiravanje,
Andromede. Kada uzmeš drugom čoveku ženu, e to ti je takođe uznemiravanje. Ali ubijanje
mojih gostiju i odsecanje ruke jednom Vitezu Olimpa nije uznemiravanje. Znaš li šta je to?”
„Zabava, moja gospodarice?”
Naginje se prema meni: „ To ti je izdaja.”
„A znaš li kako se postavljamo prema izdaji?”, pita Aja. „ Moj je otac tome naučio i moje
sestre i mene.” Njen otac, Gospodar Pepela. Spaljivač Reje. Lorn ga nije voleo.
„Izvinjenje od tebe nije dovoljno” , kaže vladarka.
„Nije tako”, odgovaram joj.
Vladarka je zateč ena mojim tonom.
„Rekoh da bih trebalo da se izvinim. Ali problem je u tome š to ne mogu, jer bi trebalo vi
meni da se izvinite.”
Muk.
„Džukac mali”, kaže Aja polako se dižući.
Vladarka je zaustavlja, presecajući je jasnim i ledenim rečima: „Nisam se izvinila ni ocu
kada sam mu odsekla glavu. Nisam se izvinila mom unuku kada je njegovoj majci vlastita pratnja
uništila brod. Nisam se izvinila kada sam spalila č itav jedan mesec. Zaš to bih se onda tebi
izvinila?”
„Zato što ste prekršili zakon” , kažem joj.
„Možda me nisi slušao. Ja ti jesam zakon.”
„Ne, niste.”
„Dakle, izgleda da zaista jesi Lornov učenik. Da li ti je kazao zbog č ega je napustio svoj
položaj? Svoju duž nost?” Gleda u Lisandra. „ Zašto je napustio svoga unuka?”
Nisam znao da je taj mali Lornov unuk. Povlačenje mog uč itelja najednom dobija smisao.
Stalno je pričao o izbledeloj slavi Zajednice. Kako su ljudi zaboravili da su smrtnici.
„Zato što je uvideo š ta ste postali. Nit’ ste vi carica, nit’ je ovo carevina. Mi smo
Zajednica. Obavezuju nas zakoni i poredak. Nijedna osoba ne stoji iznad cele piramide. ” Gledam
u njene ubice: „ Fičnere, Aja, vi š titite Zajednicu. Osiguravate mir. Plovite do najudaljenijih
krajeva naš eg sistema kako biste iskorenili seme nereda. Ali š ta je glavna svrha dvanaest
Vitezova Olimpa?”
„Samo, izvoli”, Aja kaže Fičneru, „ubaci se u tu njegovu nemuš tu šaradu, ja sigurno
neću.”
Fičner kaže otegnuto: „Da čuvamo Ustav.”
„Da čuvate Ustav”, kažem. „A u Ustavu stoji: Jednom kada poč ne, dvoboj ne sme biti
okončan sve dok se valjano ne ispune njegove odredbe. A odredba je bila - do smrti. Međutim,
Kasije nije mrtav. Njegova ruka nije dovoljna. Poš tujem gvozdene pretke i moje je pravo
neporecivo. Stoga mi dajte što je moje. Dajte mi prokletu glavu Kasija O Belone. Ili odbacite
zaveštanje naš eg naroda.”
„Ne.”
„Onda nemamo o č emu više da pričamo. Mož ete me pronaći na Marsu.”
Obrćem se i kreć em ka vratima.
„Dođi da radiš za mene” , dovikuje mi vladarka.
Zaustavljam se u hodu. Ovi su ljudi toliko krvavo predvidivi. Svi hoć e ono š to ne mogu
da imaju.
„Zašto?”, pitam je, ne okrećući se.
„Zato što mogu da ti pruž im sredstva koja Avgust ne mož e. Zato š to se Virdžinija već
uverila u to. A ž eliš da budeš s njom, zar ne?”

88. „Zašto biste hteli č oveka koji tako lako menja odanost?” Okrećem se kako bih pogledao
Fičnera pravo u oč i: „Takav č ovek nije ništa drugo do najobičnija kurva.”
„Avgust te je napustio mnogo pre nego š to si ti napustio njega”, kaže mi vladarka.
„Kćerka mu je to videla iako ti nisi. A ja te neću napustiti. Pitaj moje Furije. Pitaj njihovog oca.
Pitaj Virdžiniju. Ja pruž am priliku onima koji se izdvajaju. Pridruži mi se. Predvodi moje legije i
učiniću te Vitezom Olimpa.”
„Ja sam vam Oreat!”, pljujem na pod. „ Nisam ničiji trofej!”
Polako se okrećem.
„Ako nećeš biti moj, nećeš biti ničiji.”
Upravo tada i oni pristi žu. Tri Mrljava prolaze kroz vrata. Svaki je za lakat viš i od mene.
Svaki odeven u ljubičasto i crno s pulsirajuć im sekirama i pulsirajućim sečivima u rukama. Lica
su im skrivena pod maskama u obliku lobanje. Oči ubica koje su rasle na ledenim polovima
Zemlje i Marsa, zure u mene. Presijavaju se crne poput nafte. Izvlačim britvu i zauzimam borbeni
stav. Njihovi grleni ratni pokliči prolamaju im se ispod maski, poput posmrtne pesme za umrlog
boga.
„Samo vi pevajte svojim bogovima”, obrćem britvu, „ ima da vas pošaljem kod njih.”
„Kosaču, stani, molim te”, Lisandar glasno dovikuje. Okrenuvš i se, vidim ga kako mi
prilazi molećivo raširenih ruku. Nosi jednostavan crni kaputić. Upola je niži od mene.
Glas mu lebdi vazduhom. Drhti kao u neke ptičice.
„Odgledao sam sve tvoje snimke, Kosaču. Šest-sedam puta. Č ak i one s Akademije. Moji
učitelji smatraju da si nešto najbliž e Gvozdenim Zlatnima još od Lorna O Arkosa, Kamenog.”
Tada shvatam zbog č ega je delovao toliko napeto. Gotovo mi dođe da se nasmejem. Ja
sam tom malom kopiletu, glavni junak njegovog detinjstva.
„Ne moramo večeras da gledamo kako umireš. Zar ne mož eš kod nas da pronađeš dom
kao što si ga pronašao pokraj Sevrona? Pokraj Roka, Takta, Paksa, Urlikdžija i svih tvojih slavnih
ratnika? I mi imamo ratnike. Mogao bi da im budeš vođa. Ali...” , odstupa. „ Ako sada stupiš u
borbu, poginuć eš zato što si pogrešno verovao da te tvoja pravičnost stavlja van domašaja moći
moje bake.”
„Pa stavlja me” , kažem.
„Kosaču, ništa nije van domašaja njene moći.”
Dakle, tako se to radi. Daju im junake. Odgaje ih na lažima i nasilju, pa onda puste da
izrastu u č udovišta. Ko zna š ta bi on postao bez njihovog vodstva?
„On je hteo da te vidi”, kaže vladarka. „ Rekla sam mu da legende nikada ne odgovaraju
stvarnosti. Da je bolje da nikada ne upoznaš svoje junake.”
„I kako ti se čini?”, pitam malog Lisandra.
„Sve zavisi od tvog narednog izbora”, kaže mi obazrivo.
„Pridruži nam se, Darou”, kaže Fičner razvučeno. „Ovo je pravo mesto za tebe. Avgust je
gotov.”
Smeškajući se u sebi, spuš tam britvu. Lisandar radosno steže pesnicu. Odlazim s njim
nazad do njegove bake, prihvatajuć i igru, mada još nisam potvrdio svoju odanost.
„Stalno mi govoriš da pognem glavu”, kažem Fičneru u prolazu.
Sleže ramenima: „ Zato što neću da se slomiš, mali.”
„Lisandre, donesi mi moju kutiju” , kaže vladarka. Deč ko veselo izleće iz odaje, dok ja
sedam preko puta njegove bake. „ Bojim se da je Institut u tebe usadio pogrešnu lekciju - da
možeš sve da prevaziđeš ako pokušaš. To nije tako. U stvarnom svetu, moraš ponekad i da se
priklanjaš. Moraš da sarađuje š, da praviš kompromise. Ne mož eš da podvodiš čitave svetove
svojim moralnim načelima.”

89. „Zašto ne bih mogao, kog vraga?”
Uzdiše: „Ponos ti je gadniji nego š to ti misliš .”
Lisandar se vrać a koji trenutak kasnije, noseći neku drvenu kutijicu. Daje je baki, te
strpljivo čeka pokraj nje, jedući piticu koju mu je Aja dala. Vladarka spuš ta kutijicu na sto.
„Ceniš poverenje. Ja takođe. Hajde da odigramo jednu igru bez oruž ja, bez oklopa. Bez
pretorijanaca. Bez laž i. Bez pretvaranja. Samo mi i č ista istina.”
„Zašto?”
„Ako pobediš, možeš da tražiš od mene bilo š ta. Ukoliko ja pobedim, isto to važi za
mene.”
„A ako zatražim Kasijevu glavu?”
„Sama ć u mu je odseći. Otvori kutiju.”
Naginjem se napred. Stolica škripi. Kiš a dobuje po prozorima. Lisandar se smeška. Aja
mi gleda u ruke. A Fičner, isto kao i ja, nema pojma š ta se krije u toj krvavoj kutiji.
Otvaram je.

90. 15
ISTINA


Potrebna mi je sva snaga kako ne bih zbrisao. Ono š to sikće iz te kutije kao da je ispalo iz
noćne more, tako savršeno izvučeno iz dubina moje podsvesti da sam gotovo pomislio da
vladarka zna odakle potičem. Odakle zaista potičem.
„U igri se postavljaju pitanja”, kaže. „Lisandre, imaš tu čast.” Pruža unuku nož . Dečak mi
proseca rukav uniforme sve do lakta, pa ga podvija kako bi mi ogolio podlakticu. Dodir mu je
nežan. Smeška se kao da mi se izvinjava.
„Ne boj se”, kaže. „Neće se desiti ništa ružno, dogod ne lažeš.”
Oblikovana stvorenja iz kutije - ima ih dva - zure u mene s tri slepa oka ponaosob. Delom
škorpije. Delom jamičarke. Delom stonoge. Kreću se poput tečnog stakla, s organima i kosturom
vidljivim kroz kož u, škljocajući hitinskim ustima i istovremeno sikćući, dok jedno od njih gmiže
napolje na sto.
„Bez laž i”, usiljeno se nasmejem. „ Lako je to kad si dete.”
„On nikada ne laže”, kaže Aja ponosno. „ Niko od nas ne laže. Laži su kao rđa na gvožđ u.
Kaljaju moć.”
Moć kojom su toliko opijeni da više čak i ne pamte na kolikim lažima stoje. Kaži mom
narodu da ne laž eš, kučko svirepa, pa ć eš videti šta će da ti urade.
„Ja ih zovem Prorocima”, veli vladarka. Jedan od njenih prstenova pretvara se u tečnost
stvarajući joj oklop preko prsta koji se potom pretvara u kandž u s iglom koja polagano izvire na
vrhu. Tom iglom mi ubada zglob izgovarajući: „Istina iznad svega”.
Jedan od Proroka klizi napred, te poč inje da mi gmiž e po ruci, obavijajuć i mi se oko
zgloba. Tim svojim č udnim ustima traga za krvlju, hvatajuć i se za mene poput pijavice. Rep kao
u škorpiona povija mu se deset centimetara uvis, njišući se poput rogozi na letnjem povetarcu.
Vladarka ubada i svoj zglob, ponavlja zakletvu, na š ta drugi Prorok izlazi iz kutije.
„Oblikovatelj Zanzibar osmislio ih je posebno za mene u svojim laboratorijama na
Himalajima”, kaže. „Njihov te otrov neće ubiti. Ali imam pune tamnice ljudi koji su odigrali
moju igru i izgubili. Ako pakao uopšte postoji, to što se krije u njihovoj bodlji nasličnije mu je od
svega š to nam je nauka dosad dala.”
Bilo mi se ubrzava dok posmatram kako mu se rep njiše.
„Šezdeset pet”, kaže Aja za moj puls. „ U stanju mirovanja imao je dvadeset devet
otkucaja u minuti.”
Vladarka na to diže glavu: „ Toliko nisko?”
„Moje me uši nikada nisu prevarile.”
„Smiri se, Andromede”, veli vladarka. „ Prorok je osmišljen tako da meri istinu. Ona se
krije u kolebanju temperature, elementima u krvi, i otkucajima srca.”
„Ne moraš da se igraš , ako nećeš, Darou” , guguče Aja. „ Možeš da odabereš i lakši način s
pretorijancima. Nije smrt toliko teška.”
Ljutito posmatram vladarku: „ Zaigrajmo!”
„Da li bi me ubio večeras da možeš?”
„Ne.”
Svi posmatramo proroka. Č ak i ja. Posle par trenutaka ništa se ne deš ava. Gutam knedlu s
olakšanjem. Vladarka se smeš ka.
„Ovoj igri nema kraja”, mrmljam. „ Kako uopš te mogu da pobedim?”
„Nateraj me da slaž em.”

91. „Koliko ste puta igrali ovu igru?”, pitam je.
„Sedamdeset jedan put. Na kraju je samo jedan dokazao iskrenost. Gde Avgust krije
njegovo neprijavljeno elektromagnetsko oruž je?”
„U skladištima na asteroidima i u oruž arnicama skrivenim po Marsovim gradovima” ,
navodim joj spisak. „ A i ispod podijuma u njegovoj prestonoj dvorani.” To ih iznenađuje. „A gde
je vaše?”
Hitro mi navodi š ezdeset mesta. Sve mi govori jer nikada nije izgubila. Nikada nije
morala da brine da ć e neki podatak pobeći napolje. Koliko je samo samouverena!
„Kakvo značenje taj Pegaz ima za tebe?” , pita me. „ Dobio si ga od oca?”
Spuštam pogled u njega. Viri mi iz koš ulje. „On znači nadu. Deo oč evog zaveštanja. Da li
ste pomagali Karnu na Akademiji?”
„Jesam. Ja sam mu dala brod kojim je uleteo u tebe. Da li si zaista nameravao da se
lansiraš na njegov most?”
„Jesam. Zaš to ste doveli Virdžiniju u svoje najbliže krugove?”
„Iz istog razloga iz kojeg si se ti zaljubio u nju.”
Bilo mi se ubrzava. Aja se smeš ka, čuvši ga.
„Virdžinija je posebna. Uz to smo obe potekle od oč eva koji... nisu bili ponajbolji. Dok
sam bila devojka, dala bih sve samo da pripadam nekoj drugoj porodici. Ali bila sam vladareva
kći. Dala sam joj dar koji meni niko nije mogao.
„Znaš, Andromede, ja ti sakupljam ljude koji mi prijaju. Č ak mi i ovaj naš Fičner prija.
Mnogi bi ga smatrali odbojnim. Smatrali bi da mu je poreklo nedostojno, ali on je, poput tebe,
veoma nadaren. Kada sam ga pitala hoć e li da odigra ovu igru pre nego š to je postao jedan od
mojih Vitezova Olimpa, znaš li šta je rekao?”
„Mogu da zamislim.”
„Fičnere...”
On na to slegnu svojim obešenim ramenima: „ Kazao sam vam da možete da turite tu
kutijicu u pizdu. Nisam budala.”
„Kanda si rekao nešto mnogo skarednije od toga”, gunđa Aja.
„Na mene je red.” Vladarka zagleda svog viteza gneva. „ Da li je Fič ner prekršio
proktorsku zakletvu kako bi varao na Institutu na Marsu, kao š to se tvrdi u glasinama?”
„Jeste”, kažem, gledajuć i u proroka umesto u mog starog proktora. „ Varao je kao i svi
drugi.” Znam da Fičner ne bi dobio ovaj polož aj da nije bila sigurna da je odan njoj, a ne
Avgustu, što znači da joj je Fič ner sigurno sve rekao i da joj je izneo pojedinosti o Avgustovim
zlodelima. Pogledam ka njemu: „ Mada, nisam siguran da li je bio plaćen kao ostali.”
„Nije. To je bila njihova greška”, veli vladarka. „Dao nam je dokaze u vidu snimaka. I
zvučnih zapisa. Izveš taje iz banki. Korisne podatke protiv svakog od proktora.”
Sevron je zasigurno dao ocu snimak, kada sam mu rekao da ga izmeni. Gad prepredeni.
Izgleda da mu je ipak stalo do oca. Avgust bi ih obojicu ubio da zna za njihovu pretvornost.
„Ko bi rekao” , kažem. „Pljunuti Makijaveli.” On na to samo slegne ramenima.
Želeo bih da pitam vladarku za vojne ispostave. Puteve za dopremanje zaliha. Ključne
operativne podatke i sigurnosne mere. Ali znam da bi to zvučalo čudno. Navelo bi je da i sama
postavi neka č udna pitanja. Prorok mi se blago steže na ruci, isisavajući samo kap po kap prvi.
Ne znam koliko dobro mož e da oseti neistinu. Ali š ta ču ako me pita gde sam rođen? Ako me pita
ko mi je otac? Zašto utrljavam zemlju među prstima pre borbe? Sranje. Mogla bi da me pita da li
sam Crveni. Ali otkud bi joj tako nešto uopš te palo na pamet, sem ako joj nisam dao do znanja da
nešto sa mnom nije u redu?
„Da li je bilo ko iz mojih bliskih krugova vaša uhoda?”, pitam je.

92. „Vrlo lukavo. Nije. Gde si išao s Viktrom O Juliji pre tri dana? I š ta ste radili?”, pita me
vladarka.
„U Izgubljeni Grad.” Prorok je nekako osetio da nešto tajim. Bodlja mu uzbuđeno
podrhtava. „Da se vidim sa Š akalom, Avgustovim sinom.” Još me više stišće. „Da sklopimo
savez.” Graške znoja oroš avaju mi okovratnik, ali prorok konačno popuš ta, zadovoljan
odgovorom. „Zbog č ega Lorna zovu Kamenim?”
„Nije ti kazao? Ne zato što je č vrst kao kamen, kao š to ljudi sada pričaju. Već zato što je
tokom pohoda na pobunjenike na Marsu bio č uven po tome š to je mogao bilo š ta da pojede. Neki
se Sivi jednog dana opkladio s njim da neće moći da jede kamenje. Lorn nikada ne odstupa. Kada
te je Lorn poduč avao?”
„Svakog jutra pre svitanja, nakon što sam maturirao na Institutu pa sve dok se nisam
upisao na Akademiju.”
„Neverovatno je kako niko nije saznao za to.”
„Koliko imate Nenadmašnih Obeleženih?”, pitam je. „ Teško je doći do podataka s
popisa.” Odbor za proveru kvaliteta gotovo č udovišno čuva svoje visokopoverljive podatke.
„Ima ih 132.689, na gotovo č etrdeset miliona Zlatnih. Zašto te je Lorn primio za
učenika?”
„Zato što misli da smo slični kao ljudi. Koja su vaša dva najveća straha?”
„Oktavija...” , upozorava je Aja.
„Začepi, Aja. Poš teno je pitao.” Gleda u Lisandra osmehujući se. „Moj najveći strah jeste
da bi unuk mogao da mi liči na mog oca kad odraste. A drugi je vezan za neizbež nost starenja.
Zbog č ega si plakao dok si ubijao Julijana O Belonu?”
„Zato što je bio bolji nego što mu je svet dopuš tao da bude. Da li ste vi spojili Virdžiniju i
Kasija?”
„Nisam. To je bila njena zamisao.”
Nadao sam se da se radilo o neč emu dogovorenom, o nečemu što je morala da uradi.
„Zašto si Virdžiniji otpevao onu baladu Crvenih na Institutu?”
„Zato što je zaboravila reč i, a i smatram je najtužnijom pesmom koja je ikada ispevana.”
Zastajem pre narednog pitanja.
„Hoćeš opet da pitaš nešto o Virdž iniji, jelda?”, uglovi usana joj se povijaju od
zadovoljstva dok mi ogoljeva bolnu tačku. „Zanima li te da li ć u ti je dati ukoliko mi se pridružiš?
Postoji i ta mogućnost.”
„Ne možete vi nju nikome dati”, kažem.
Smeje se, razgaljena mojom nevinošću. „Ako ti tako kažeš.”
„Gde se nalaze tri svemirska zapovedna sredi šta?”, pitam nepromišljeno.
Daje mi koordinate, i ne trepnuvš i. „Odakle si znao reč i Žetelačke pesme?”
„Čuo sam je kao dečak. A skoro ništa ne zaboravljam.”
„Gde?”
„Nije vaš red”, podsećam je. „ Zašto mi postavljate ovakva pitanja?”
„Zato što me je jedna od mojih Furija navela da posumnjam da su Sinovi Areja mož da
drugačiji od onoga kako smo ih mi zamišljali. Da su mnogo opasniji. Ko je Arej?”
Srce mi lupa kao ludo.
„Ne znam.” Gledam u rep. Ne pomera se. „Š ta vi mislite ko je Arej?”
„Tvoj gospodar.”
„Trideset devet, č etrdeset dva, pedeset š est...”, kaže Aja.
Vladarka maš e dugačkim prstom. „ Zanimljivo. Srce te odaje.”
Pokušavam da proč istim misli. Da sve zaboravim. Zamišljam rudnike. Prisećam se vetra

93. koji huji kroz njih. Prise ćam se njenih ruku u mojima dok se bosonogi š etamo po hladnoj zemlji
do mesta na kojem smo prvi put zajedno spavali u jednom od napuš tenih naselja. Njenih šapata.
Kako mi je pevala uspavanku koju je moja majka pevala bratu, sestri i meni.
„Pedeset pet, č etrdeset dva, trideset devet”, kaže Aja.
„Da li je Avgust Arej?” , pita me.
Preplavljuje me olakšanje. „ Ne, nije on Arej.”
Vrata se naglo otvaraju iza mene. Okrenemo se i ugledamo Mustang kako ulazi u odaju
noseći zlatno-belu uniformu porodice Lun. Na zglobu joj svetluca digiblok. Klanja se pred
vladarkom. „ Gospodarice.”
„Virdžinija, još uvek deluješ smeteno”, kaže Aja otegnuto.
„Za to možete okriviti ovog glupavog kuč kinog sina”, Mustang klima glavom prema
meni. „Sedamdeset troje mrtvih. Dve porodice sa Zemlje zbrisane, od kojih nijedna nije imala
nikakve veze ni s Belonama ni s Avgustima. Više od dve stotine ranjenih.” Odmahuje glavom:
„Zaustavila sam sve brodove, kao što ste tražili, Oktavija. Pretorijanska uprava proglasila je
zabranu leta u orbiti. Svim velikim brodovima u vlasništvu porodica povuč ene su dozvole za
poletanje, i trenutno ih š aljemo iza svetionika Rubikon do daljeg. A Kasije je još živ. Kod Žutih
je. Oblikovatelji iz Citadele smiš ljaju kako da mu zamene ruku.”
Vladarka joj se zahvaljuje i nudi joj da sedne. „ Darou i ja se međusobno upoznajemo. Ima
li nekih pitanja za koja misliš da bi trebalo da mu ih postavimo?”
Mustang seda pokraj vladarke.
„Moj savet, gospodarice? Nemojte ni pokuš avati da dokuč ite Daroua. On vam je slagalica
kojoj neki delovi nedostaju.”
„To mi zvuč i poprilično uvredljivo” , kažem.
„Znači, misliš da ne bi trebalo da ga zadržimo kod nas?”
„Kasije i njegova majka bi...” , počinje Mustang.
„Bi šta?”, prekida je vladarka. „ Načinila sam Kasija Vitezom Olimpa. Biće zahvalan, i još
će bolje prouč iti upotrebu britve kako se ovo ne bi ponovilo.” Lice joj smekšava, te dodiruje
Mustang po kolenu. „Jesi li dobro, draga moja?”
„Dobro sam. Č ini mi se da sam vam prekinula igru.”
Ne mogu da odredim ko se tu kime poigrava. Ali uz Kasijeve reć i na proslavi i č injenicu
da su brodovi bili prizemljeni i pre nego š to sam otpoč eo s okršajem, znam da vladarka ima neke
svoje namere. A sad mi se č ini da mogu da ustanovim kakve.
„Još jedno pitanje. Č uvao sam ga za kraj.”
„Samo izvoli, mladiću. Mi ti tu ništa ne tajimo. Ali mora biti poslednje. Nakon ovoga,
moram da porazgovaram s Agripinom O Juliji.” Aja otvara kutijicu kako bi se proroci ponovo
uvukli u nju.
„Da li ste noćas na proslavi, tokom služ enja šestog jela s jelovnika, nameravali da
dopustite Belonama da ubiju vrhovnog upravnika Avgusta i sve koji su sedeli za njegovim
stolom?”
Aja se sledila. Mustang se polagano okreć e kako bi pogledala vladarku, na č ijem se licu
ne vide nikakve naznake nepoš tenja. Odahnula je, te uz nežan osmejak, kreće da laž e kroz
stisnute zube. „ Nisam”, kaže, „ne, nisam.”
Prorok je ubada.

94. 16
IGRA


Čuje se zujanje Fičnerove britve, kad priskoči da mu odseče rep brže nego što bi pč ela
zamahnula krilcima. Rep pada na pod, te otrov poč inje da š trca iz providne bodlje. Ranjeno
stvorenje šišti na vladarkinoj ruci. Ciči i koprca se poput mačke na samrti. Vladarka ga č upa sa
sebe i baca ga o zid. Moje takođe polagano popuš ta, kao da je povezano s onim drugim.
Tugaljivo zavapivš i, povlači se u kutiju kako bi se sakrilo u mrak. Brišem mali trag krvi koji mi
je ostavilo za sobom na levoj podlaktici.
„Znači, ipak lažete”, kažem pokvareno se osmehujuć i.
Vladarka duboko izdahne.
Mustang samo stoji, obuzeta besom: „ Obećali ste mi da ih ne ćete povrediti. Lagali ste
me!”
„Jesam”, Oktavija trlja slepoočnice, „jesam, slagala sam.”
„Rekli ste da ovde nema laganja”, sikće Mustang. „ To je bio preduslov mog stupanja u
vašu službu. Jedino š to sam tražila od vas, a vi ste nameravali sve to da uradite dok ja gledam? ”
„Sedi.” Vladarka stoji, skroz se primakavši Mustangi. „ Sedi dole!”
Mustang zadihano seda. Neće da gleda ni u mene ni u vladarku. Okruž ena je izdajom.
Vladarka to primećuje, te kreće da sastavlja novu strategiju, dok Mustang izvlači zlatni prsten iz
džepa i poč inje neobuzdano da ga vrti među prstima.
„Znaš li zbog č ega moram da uklonim tvoju porodicu?”, Oktavija pita Mustang. Ova joj
ne odgovara. „ Nešto sam te pitala, Virdžinija. Nemoj da mi se tu sad joguniš, već mi odgovori. ”
„Zato što on predstavlja pretnju miru”, Mustang odgovara ravnim tonom, navlačeći prsten
na prst. „ Ne obazire se na vaš a naređenja. Ne poštuje finansijske naloge. Odugovlači s
isporukama helijuma 3.”
„Šta bi se desilo ako bih pokuš ala da ga skinem s vlasti?”
Mustang podiže pogled: „ Pobunio bi se.”
„I šta onda mogu? Pobuni li se dok je još na Marsu, pretvoriće čitavu planetu u svoju
tvrđavu. Količina novca koja bi mi bila potrebna da ga izvuč em odande, da ga pronađem, ubijem,
ponovo uspostavim red.... nezamisliva je! Brodovi. Ljudstvo. Hrana. Municija. Trgovina.
Nestaš ice helijuma 3. Zajednica se godinama ne bi oporavila.
„Ne možemo sebi priuš titi neprijatelja kao š to je on. Ali isto tako ne mož emo priuš titi sebi
da nam se jedan od saveznika usprotivi toliko javno. Š ta ako upravnici gasnih dž inova pomisle da
moja naređenja ne važe za njih zato što smo bili popustljivi prema tvom ocu? Zato š to smo mu
dopustili da diže cene helijuma i da zanemaruje vladarkine zapovesti? Pre š ezdeset godina, u
prvoj godini moje vladavine, pobunili su se Saturnovi meseci. Rat se nije završio sve dok nisam
uništila mesec Reju. Pedeset miliona mrtvih. Eto koliko ti je naš narod tvrdoglav. Znaju da je
teško zadržati čvrstu ruku na milijardu kilometara od Središta. Ali ipak se pla še. Veliki deo vlasti
jednog vladara samo je plod ljudske mašte. Moja moć nije u brodovlju. Nije u pretorijancima.
Moja je moć u njihovom strahu. Ali moramo ih iznova podsećati na njega.”
„I tako je moja porodica završila kao podsetnik?”
„Da. Hajde mi sad još reci da to nema smisla?”
Mustang ćuti nekoliko trenutaka: „To jeste logičan politički potez. Ali on mi je ipak
otac...”
„Onda porazmisli i o ovome.”
Odmahuje rukom i na podu se pojavljuje holoPrikaz ispunjavajuć i gotovo polovinu odaje.

95. Neki neredi. Zgrade se dime. Sivi kose ž ene i muškarce pulsirajućim oružjem. Menja snimak. Još
desetak njih poigrava po sobi. Neka ž ena pada mrtva ispred mene. S rupom u lobanji. Još se puši.
Zurim u taj neočekivani už as.
„Je li ovo na Marsu?”, pitam, uplašivši se za svoju porodicu.
„Čovek bi pomislio da jeste, jelda?”, vladarka prelazi prstom preko cevi pulsirajuć e puške
iz koje izleć u pucnji. „ Na Veneri je.”
„Veneri?” , šapuće Mustang. „ Na Veneri nema Sinova Areja.”
„Niti će ih biti nakon ovoga ve čeras. Plamen se raš irio sve do Središta. Pre dva sata,
mnogobrojne bombe prasnule su š irom naše Zajednice. Moji politici, pretori i razni
velikodostojnici diljem carstva pokrenuli su nulti red. Nijedan medij neće ovo preneti. Gde god
ima vatre, podići ćemo karantin. Isteraćemo ih napolje. Nešto što tvoj otac nije uradio, Mustang.
Štaviše, on je dopustio Sinovima da rastu. Da se proš ire čak i ovamo.”
Upozorio sam Harmoni. Jedino se nadam da nisu svi Sinovi izgubljeni.
Vladarka čuči ispred Mustang: „ Tvoj otac mora umreti. On je obesio onu ž enu koju su
Sinovi iskoristili kako bi sve ovo otpoč eli. Oni njegovo plamteće lice koriste u svojoj propagandi.
Ako njega svrgnemo, a njih napadnemo, sve ć e s vremenom nestati. Ubićemo dve muve jednim
udarcem. Prebacimo li vlast na Belone, Marsom će prvi put za moje vladavine vladati mir. A sve
to košta svega pedeset ž ivota. Znam da ti je otac, ali ti si s razlogom došla pod moje okrilje.”
Gledajući u Mustang, sada i ja shvatam taj razlog, i to mi slama srce.
Ona polagano ustaje kako bi prišla prozoru kao da beži od odluke. Zuri u brod koji prolazi
kroz udaljenu izmaglicu. „ Dok je majka bila ž iva, znao je da jaše sa mnom kroz š umu. Zaustavili
bismo se na rascvetaloj livadi, pa bismo legli u crveno cveće raširenih ruku, praveći se da smo
anđeli. Taj je č ovek sada mrtav. Radite s ovim novim š ta vam je volja.”

96. 17
ŠTA OLUJA DONOSI


Opsidijani me ispraćaju do mojih novih odaja, dok Fičner ide za nama, ž ivahno koračajući
po mramornom podu. Uzima me za ruku nakon što smo stigli do mojih vrata.
„Odlično si to odigrao, mali. Dobro si je pročitao - ono da hoć e što ne mož e da ima.
Prokleto si lukav! Prosto mi srcu drago da vidim da si se konačno upustio u igru i da pobeđuješ,
popišuljo mala.” Tapše me po ramenu. „ Sutra ćemo otići do tržnice da ti kupimo poslugu.
Ružičaste. Plave. Tvoje lične Opsidijane. A do tada... eno ti jedan poklončić koji sam ti ostavio”,
uperio je prst u sobu u kojoj neka vitka Ruž ičasta leži na krevetu. „ Uživaj.”
„Ti me baš uopšte ne poznaješ , jelda?”
„Ovakve ti je karte život podelio. I pri tom nisu uopš te loše karte. Zamisli samo š ta sve
možeš da uradiš kao vladarkin lični izaslanik. Tvoj upravnik naspram nje deluje kao sitni gazda
neke male zabiti. I devojka ti je tu. Pruž aju ti se moguć nosti. Prihvati nov ž ivot oberuč ke.”
Vrata se zatvaraju iza njega.
Novi život, no da li je vredan te cene? Ne znam š ta se zbiva sa Sinovima. To je nešto na
šta ne mogu da utičem. Ali on oč ekuje da dopustim da Rok umre? Da dopustim da Takt, Viktra i
Teodora izginu pred ubilačkim odredima pretorijanaca?
Šetam po svojim odajama ne obraćajući pažnju na Ružičastu. Lunini se noć ni oblaci šire
dokle god mi pogled seže s druge strane č itavog niza prozora koji sačinjavaju severni zid mog
stana. Zgrade se probijaju kroz oblake poput blistavih kopalja.
Zarobljen sam u raskoš i.
Kiša i dalje pljušti. Oluje na Luni umeju da budu č udnovate. Čoveku s Marsa ovo je slaba
kišica. Gotovo uspavljujuć a. Kao da su se i same kapljice umorile od svog padanja pri ovako
slaboj gravitaciji. Međutim, vetrovi koji ovde duvaju su kao orkani. Ali nema nijedne pukotine na
prozorima Citadele kroz koju bi vetar mogao da zahuji. Nedostaje mi hučanje mog starog zamka
na Marsu. Nedostaju mi tužbalice iz dubokih rudnika. Oni trenuci kada se bušilica ohladi, pa
sedim na njoj dodirujuć i burmu kroz sauna-odelo, razmišljajući koliko još treba da prođe pre
nego što spojimo usne, pre nego š to mi obavije ruke oko struka, pre nego š to njeno telo doleti do
mog lagano poput prašine.
Ne mogu da mislim samo na moju Crvenu devojku. Č im vidim mesec, setim se i sunca:
Mustang mi plamti u mislima. Ako je Eona mirisala na rđ u i zemlju, onda je Zlatna devojka
mirisala na vatru i jesenje lišće.
Deo mene hteo bi da se jedino Eone sećam. Da moje misli njoj pripadaju, kako bih mogao
da budem poput onih vitezova iz legendi. Č ovek toliko zaljubljen u izgubljenu dragu da zatvara
srce za sve ostale. Ali nisam ja iz takve legende. U mnogo č emu još sam uvek dečak, izgubljen i
uplašen, koji traži toplinu i ljubav. Kada opipavam zemlju, odajem poč ast Eoni. A kada vidim
vatru, prisetim se topline i treperenja plamena po Mustanginoj koži dok smo ležali u našoj odaji
od leda i snega.
Razgledam pustu sobu koja ne miriše ni na lišće, ni na zemlju, već na kardamon.
Pregolema je za moj ukus. Preraskošna. Po zidovima slonovača. Sauna. Salon za masaž u spojen s
odajom za už ivanje. Tu je i fotelja za komunikaciju, krevet, mali bazenč ić za plivanje. To su sada
moje odaje. Na nekom digiDokumentu vidim da su mi dali kredit od pedeset miliona da
odaberem pomoć nike. Ostavili su mi još deset miliona pored toga da sastavim harem. To je suma
koju mi nude za izdaju prijatelja. Nije dovoljna.
Pogled mi se spuš ta na Ružičastu koja mi leži na krevetu. Gola, samo pokrivena ć ebetom.

97. Prebacio sam ga preko nje da joj pokrijem telo, prisetivš i se sirote Ivi kada sam je prvi put
ugledao. Međutim, što duž e gledam u ovu novu devojku, to mi je teže da se prisetim Ivi, da se
prisetim Eone ili Mustang. Ružičasti za to i služe, da ti pomognu da zaboraviš. Toliko su
delotvorni da te nateraju da zaboraviš čak i na njihove tuž ne priče. Kada još malo poraste, neće
više biti deo osoblja Citadele jer ć e je prodati nekom vrhunskom kupleraju. Kada joj se pojavi još
pokoja borica, prodaće je nekom gorem mestu, pa još gorem, sve dok više ne bude imala š ta da
pruži. To se dešava i sa ž enama, i sa muškarcima. A polako uviđam da se deš ava i sa Zlatnima.
Ružičasta me poziva da joj se pridružim. Da joj dopustim da mi ublaži šta god da me
muči. Ne odgovaram joj. Sedam u prozor ste žući rukama butine i čekajući. Nemam britvu kod
sebe. Opsidijani stražare u hodniku ispred sobe. Stakleni prozor ne mogu da polomim ničim što
imam na raspolaganju, ali ipak nisam zabrinut. Sedim i posmatram oluju, osećajući kako se plan
polako krčka u meni.
Vrata se otvaraju uz š ištanje. Okrećem se s već spremnim osmehom na licu.
„Mustang, baš sam...”
Kroz vrata se provlači neki smerni Ružičasti bele kose i očiju koje bi slomile na hiljade
srca u Likosu. I moje je slomljeno. Pogrešio sam.
„Ko si sad pa ti?” , pitam ga.
Spušta kutijicu od oniksa na krevet ispred one Ruž ičaste.
„Od koga je to?”, pitam ga.
„Videćete, dominuse”, kaže mi. Ljupko pruž a ruku Ruž ičastoj, koja je zbunjeno prihvata,
te oboje izlaze iz odaje. Vrata se zatvaraju. Ostajem zbunjen koliko i Ruž ičasta. Brže-bolje
prilazim kutijici, otvaram je, i u njoj pronalazim malu holoKutiju. Uključujem je.
Preda mnom se pojavljuje blistavo Mustangino lice. „ U zaklon!”, kaže mi.
Struje najednom nestaje, a vrata se sama zaključavaju. Sobu obavija tama. Munje sevaju
napolju kroz oblake praćene grmljavinom. A onda nešto čujem. Urlikanje. Nije vetar.
Još jedna munja, i onda se pojavljuje, lebdeći kroz to gadno nevreme poput najružnijeg
anđela koje je nebo ikada isralo iz sebe. S ramena mu visi vuč je krzno vijoreći se na vetru. Crna
metalna kaciga mu je u obliku vuč je glave, i pritom je naoružan sve do krvavih zuba.
Sevron je došao, i još je i prijatelje poveo sa sobom.
Seva. Ponovo munja, koja ovoga puta osvetljava i njegov isceren osmeh i osam ubica koje
lebde iza njega. Ukupno devet Urlikdž ija. Mali, opaki vraščići koji vrebaju iz tame dok im se
obrisi ocrtavaju na treperavom elektricitetu oluje. I dugonoga Kvin je među njima.
Saginjem glavu iza saune, kad Sevron dodirne staklo pulsirajućom pesnicom nakon š to je
razvio ometajuće polje kako bi priguš io buku. Staklo se lomi na unutra. Praćeni priguš enim
zvukom oluje, skaču na tepih koji prekriva mramorne podove. Vetar poč inje da mi leluja
posteljinu i ćilime. Svi se spuš taju na koleno, jedan po jedan - punačka Belutka, svirepa Harpija,
vižljasti Komedijaš širokog lica i svi ostali.
„Prijatelji! Diž ite se!”, vičem im. „ Ionako ste dovoljni niski.”
Dižu se smejući se. Belutka i Komedijaš žure da zavare metalna vrata plazma
gorionicima.
Voda kaplje sa Sevronovog kukastog nosa dok mi klima glavom nakon š to mu se š lem
uvukao u oklop. Kosa mu je nakostrešena kao bodlje u zmaja. Ć utljiv, a ipak podsmešljiv, drži u
ruci neku veliku, tešku vreću. U pokretima sav prezriv prema ovdašnjoj niskoj gravitaciji. Kao da
je ta teža više za kučke i budale.
„Gospodaru Kosaču. Izgledate mi kao kakav Vilenjaš u ovim ženskastim odajama”,
Sevron se teatralno nakloni do poda, spustivši mi vreću pred noge. „ Možda je zato Mustang i
pomislila da ti je tvoj prokleti č opor toliko potreban.”

98. „Dovela vas je č ak sa Ruba?”
„I to sve redom”, veli Kvin. „Č ekamo tu pritajeni već nekoliko nedelja. Bili su joj
potrebni ljudi za koje zna da ne bi bili odani vladarki.”
Polisa osiguranja. Ne mogu da verujem da sam ikada posumnjao u nju.
Mustang nikada ne bi uč estvovala u ubijanju sopstvenog oca. Još sam tokom razgovora s
vladarkom shvatio da je sigurno zbog toga i doš la ovamo - kako bi se uvukla u vladarkinu
porodicu, kao š to sam se ja uvukao među Zlatne. Dok je ulazila u vladarkine odaje, setio sam se
da mi je uoč i mog dvoboja spomenula da ima neke svoje planove. Sada mi se sve to uklapa. Obe
su igrale neku svoju igru, ali sam joj ja razotkrio vladarkine namere.
Vladarku nije brinulo da ja saznam bilo š ta, jer zbog čega bi se inač e upustila u igru? Ali
čim je Mustang kroč ila u sobu, njen pristup se izmenio. Trebalo je smesta da dovrši igru. Ponos
ju je ipak savladao.
A što se tiče Mustang, znao sam da je uz mene č im je iz džepa izvukla zlatni prsten s
konjem koji sam joj bio dao, kako bi ga navukla na prst. Srce mi je u tom trenu poskočilo, i znao
sam da ć e pronaći neki izlaz za nas.
„Sevrone”, smešim se, stež ući mu ruku. „ Naš je vrhovni upravnik...”
„Znam. Mustang nas je obavestila.”
„Dođi 'vamo, đavole jedan visoki”, Kvin se probija pokraj ostalih, kako bi mi obavila
svoju tananu ruku oko struka i poljubila me u obraz. Miriše na dom. Kako su mi samo
nedostajali. Vetar huči prolazeći kroz naše ometajuće polje. Sevronovo bioničko oko nekako
neprirodno blista na bledom licu. Kvin mi je donela graviČizme u boji ebanovine. Obuvam ih.
„Mustang nas možda jeste dovela s Ruba, ali nismo doš li zbog nje. Nismo doš li zbog
Avgusta. Doš li smo zbog tebe, Kosaču”, reži Sevron. Kvin se mršti gledajući kako Sevron pljuje
po lepom tepihu. „ Videli smo š ta si uradio Kasiju. I mi hoć emo ono š to pokuš avaš da ostvariš!”
„A to bi bilo?”, pitam ga, poprilično zbunjen.
„Šta bedne ubice uvek ž ele. Rat”, urla. „ I plen koji on donosi.”
„A šta ćemo s tvojim ocem? On ti je sada na visokom polož aju.”
„Fičner ti je jedan govnožder”, kaže podrugljivo. „Sam je izabrao svoj krevet, pa sad neka
spava u njemu dok mu spaljujemo kuć u.”
„Pa, ako već toliko želite rat, ako želite plen, onda bolje odmah da krenemo. Vrhovni
upravnik ima uz sebe vojsku.”
Kvin klima glavom: „ A i Rok je tamo negde dole, kao i Takt.”
„Takt”, mrmlja Sevron, mada znam da je podrugljivi osmeh na njegovom licu upuć en
Roku. Gleda u Kvin, oč iju tužnih samo u magnovenju, pre nego š to će krenuti da namešta oklop.
„I kakav nam je plan?”, pitam ih dok navlačim graviČizme i hvatam britvu koju mi
Belutka dobacuje.
Sevron i Kvin gledaju jedno u drugo, pa poč inju da se smeju. „ Mustang je otišla po brod.
Kaže da ćeš ti već smisliti sve ostalo”, kaže Kvin.
U tom trenu vrata se zatresu i u njima se otvara zenica od sjajnog užarenog metala.
Završavam s obuvanjem i usput nešto zapaž am. Džak koji je Sevron bacio na pod. Miče se.
Sevron mi se smeška. Poznat mi je taj njegov osmeh. „ Sevrone?”
„Kosaču.”
„Šta si sad opet uradio?”
„Mustang nam je donela paketić. Recimo samo...”, Kvin mi se š iroko osmehuje preko
ramena, „ da nije u pitanju njihov kuvar.”
Otvaram džak i ostajem zabezeknut.
„Pa da li si poludeo?!”, pitam ga.

99. Odgovara mi urlikom.

100. 18
KRVAVE MRLJE


Otac mi je jednom kazao da se gnjurac nikada ne zaustavlja. Ako se zaustaviš, bušilica
može da se zaglavi. Gorivo prebrzo sagoreva. Nećeš ispuniti normu. Nikada se ne zaustavljaš,
već bušilice zameniš ako se previše ugreju. Oprez je na drugom mestu. Upotrebi inerciju,
upotrebi zalet. Zato i igramo. Prenesi pokret u novi pokret. Stric Narol mi je večito govorio da se
zaustavim. Nije bio u pravu. Koliko sam samo buš enja zbog njega propustio.
A opet, Narol je pož iveo duž e od oca, pa mož da i jeste u pravu.
Moje Urlikdžije iskaču sa mnom kroz prozor i zajedno uranjamo u crnu oluju bez
zaustavljanja. Prodiremo kroz oblake u slobodnom padu ne koristeći se graviČizmama. Poput
crne kiše koja pljušti ka tlu. Ja idem prvi. Ali osećam ih za sobom. Moje Urlikdžije. Isprva
nemam dovoljno kiseonika. Zadržavam dah. Oči mi se gotovo smrzavaju u dupljama. Suze mi
naviru. Telo mi drhti na ledenom vetru.
Potom koristimo graviČizme kako bismo preleteli Citadelu. Držimo se oblaka kako nas ne
bi videli. Ispod nas vile. Zgrade, vrtovi i parkovi. Kasarne i trgovi s kipovima. Neki paraKrilac
preseca nebo. Skrivamo se iza nekog tornja držeći se za njega kao paukovi dok nam skeneri ne
pokažu da su proš li. Drhtim među svojim oklopljenim društvom. A onda ponovo krećemo da se
spuštamo. Još kilometar do vile. Glista nosi Sevronov poklon. Prebačen mu je preko leđa, pa ga
pomalo opterećuje.
Spuštam se na ogradu koja okruž uje vilu odvajajuć i je od ostatka kompleksa, u kojem su
se druge plemićke porodice sakrile u strahu od onoga š to bi noć mogla da donese.
Toplije je čim smo se spustili bliže tlu. Urlikdž ije se spuštaju oko mene, pa izgledamo kao
vodorige
3
na bedemu. Mrak prekriva dvorište vile.
„Poranili smo?”, pitam se. Nema znakova borbe. Ali svetla su pogašena.
„Ili smo zakasnili”, veli Sevron, „ako su ih pobili na spavanju.”
„Nisu baš toliko glupavi”, kažem. „Ne bi č ekali da ih ubiju. Trebalo bi da izgleda kao
pokolj Beloninih. Vladarka ne bi htela da bude upletena.” Ali šta to uopš te znač i? Belone bi doš le
sa Sivima, Opsidijanima i Zlatnima, i uprkos njihovoj toliko hvaljenoj časti, zbrisali bi sve do
poslednje žene i deteta koristeć i se svim raspoloživim sredstvima. Ne možeš podići stopalo s
neprijateljevog vrata i ostati moćan onoliko koliko oni jesu već stotinama godina.
Ubijanja bi izvršili nečujno. Vladarka mož da drži Citadelu pod svojom upravom, ali bi
opšti metež privukao neželjene poglede, neželjene izmene, č ineći i nju slabijom. Bolje je da to
neko obavi umesto nje. Bolje je da kaže da su Belone to uradile, pa šta je briga š ta ko misli. Uz
mrtve Avgustovce, ne bi ni bilo svrhe za oplakivanjem. Tako bar Zlatni razmišljaju. Ali ako
prežive i izmaknu smaknuć u... e pa, to je već nešto sasvim drugo.
„Kvin”, naginjem se ka njoj kako bih joj č uo šapat.
„Pogled im je previše čist. Ukoliko imaju optiku, primetiće nas na ogradi.” Pokazuje na
krov. „Mogli bismo da upadnemo odande. Pa da se spuš tamo nivo po nivo.” Čujem joj
zabrinutost u glasu.
„Izbavićemo Roka”, kažem joj. „ Obećavam”, gladim je po ruci. „ Sevrone, kad će brod
biti naš?”
„Mustang je tu za deset”, kaže Sevron.
Izvijam vrat trljajući kišu između prstiju: „ Per aspera ad astra.”
„Preko trnja do zvezda”, ceri se Sevron. „Š upku jedan prefinjeni. Omnis vir lupus. ” Svi
kao vuk. Urlikdž ije se osmehuju jedni drugima, te se odvajamo od ograde.

101. Spuštamo se na krov. Tihi i nevidljivi. Glista ostaje na ogradi s Mustanginim poklonom,
koji se i dalje migolji u džaku. Poput grabljivica, krišom prelazimo crepove kako bismo upali
kroz prozor na sedmom spratu vile, dvoje po dvoje. Č itavo to mesto ima složen nacrt. Na desetine
prostorija. Sedam spratova. Posvuda vodoskoci. Kupatila. Podrumi. Parne sobe. Tu im
infracrveni zraci niš ta ne vrede. Previše tople vode prolazi kroz cevi. Tiho je kao u grobnici.
Kradomice proveravamo spavaće sobe, krećući se poput vode jedno oko drugih kao š to
smo radili na Institutu. Sevron i Č ička idu ispred nas kao izvidnica. Isključili su graviČizme kako
ih ne bi odalo zujanje. Nigde ž ive duše na vidiku. Sve su sobe puste, kreveti nename šteni,
uključ ujući i upravnikov. Avgustovci nisu tu. Gde li su?
Nemaju nikakvu vojnu opremu sem pokojeg oklopa i britve i nekoliko pulsirajuć ih
pesnica. Telohranitelji su im zbrisani još pre nego š to su se vratili u vilu. Avgust nije mogao da
preskoč i zidine zajedno s pratnjom. Mož da su odleteli graviČizmama? Ali videli bi ih. I upucali.
Mi smo uspeli da se uvučemo samo zato š to nas nisu oč ekivali.
„Zarobljeni?”, pita me Sevron.
Ne. Pretorijancima je noćas jedino mrtav Avgustovac dobar Avgustovac.
Paf.
Svi se međusobno zagledamo. Neko je podigao ometajuć e polje. I to veliko. A mi smo se
našli u njemu. Verovatno je č itava vila u njemu. Nešto će se desiti. Bacam pogled kroz prozor i
primećujem neku senku kako se kreće po travnjaku. Tri senke na kiši. Saginjem se i dajem znak
Sevronu. Pretorijanci. U nevidljivim plaštovima. Srce mi odzvanja u grudnom koš u.
Pomera se do prozora spremajući se da iskoči napolje i da ih pobije. Povlačim ga nazad.
„Šta to radiš , kog đavola? ”, šapućem.
Gleda me namršteno: „ Hoću nekog da ubijem.”
„Ne još, čoveče. Nismo ti mi vojska.”
Nema nikog na sedmom spratu. Spuš tamo se kružnim mermernim stepeništem.
Podmazani oklopi tiho im š kripe, odjekujuć i niz dugačko stepenište. Možemo da vidimo mramor
više od trideset metara ni že na prvom spratu, ali ne vidimo nikakvo kretanje. Prvu krv
pronalazimo na š estom spratu, kako dotiče iz parne sobe. Otvaram vrata dok mi srce dobuje u
grlu, spreman da ugledam unakažene Zlatne. Ali prizor je još tužniji.
Više od dvadeset Ruž ičastih, Smeđih i Ljubič astih mislilo je da ć e se sakriti u ovoj sobi.
Belone i pretorijanci su ih pronašli. I pobili ih. Č udan je to prizor. Svaka smrt vrlo č isto izvedena.
Ubodne rane u lobanjama. To samo govori kakve su male izglede te sirote sluge imale. Zlatni su
ih potamanili kao stoku. Očajnički pretražujem pogledom, u nadi da je neću naći. Molim se. Nije
tu... Teodora je sigurno s ostalima.
Ispunjava me ledeni gnev. Osećam kako se uvlači i u Urlikdžije.
Prvog mrtvog Zlatnog pronalazimo na stepenicama koje vode na peti sprat. Jedan od
starijih vitezova moje porodice. Nije imao lepu smrt. Još jednog mrtvog č oveka pronalazimo
pokraj graviLifta. Poginuo je braneći lift dok su se ostali spuštali.
Kroz prozor primećujem avgustovsku kopljanicu koja je ismevala moje umeć e s britvom
kako iz kuće izjuruje u baštu. Neki obris izranja iz tame. Zlatni pretorijanac s ljubič astim
pervazom na crnom oklopu poč inje da je juri. Još je dva Belonina Opsidijana okruž uju, terajući je
da se okrene pravo ka svom progonitelju. On je ubija jednim zamahom. Ništa nismo mogli da
uradimo. Smrt joj je bila prebrza. U jednom je trenu trč ala, zadihana i uplašena. U narednom
trenu raspala se napola.
„Ovi ti se pretorijanci nikada ne igraju hranom”, mrmlja Sevron. Kvin me pogleda i
zapaža da ne nosim ni oklop ni š lem koji bi me zaštitili. Nudi mi svoje. Ne obraćam pažnju na
nju.

102. „Darou, nismo doš li čak ovamo da bismo te gledali kako umireš jer te je neko mlatnuo u
glavu.”
„Mani me se” , kažem joj. „ Rok će napisati hiljadu prokletih pesama ako tebe neko mlatne
u glavu.”
„Zadrži šlem, Kvini”, preklinje je Sevron, „ ako ni zbog čega drugog, a ono zato š to mrzim
pesme.”
Puštam da mi se pozajmljena britva izvuče na dlan i krećem se dalje tim spratom. Krv mi
se ubrzava pred vratima svake sobe. O čekujem da pronađem Rokov leš. Očekujem da ugledam
Viktrino iskasapljeno telo.
Sevron diže ruku na stepeništu ka č etvrtom spratu i poziva me da priđem. Došunjam se do
njega zajedno s Kvin kako bismo bacili pogled dole. Prašina se diže kružnim stepeništem. Iza nje
neke senke se kreć u prizemljem. Ali niš ta se ne č uje. Sevron se saginje i postavlja komad
krhotine na ivicu rukohvata dajuć i mi znak da gledam. Urlikdž ije se okupljaju oko nas zureći u
nju. Sav sam se ukoč io. Mada se ništa ne č uje, krhotina blago podrhtava.
Vibracije u zgradi.
Pre nego š to Sevron i ostali uspeju da me spreče, preskoč im ogradu i bacam se sredinom
spiralnog stepeništa deset puta brže nego š to bi mi dopustila sila teže ovog meseca. Paf. Upadam
u drugo ometajuće polje zapljusnut zvukom borbe. Čuju se udarni snopovi, vrisci, opaljivači koji
ispaljuju metke, pulsirajuć e oruž je koje pišti poput nekih sumanutih utvara. Tren pre nego š to ču
se spustiti, palim graviČizme i naglo se zaustavljam. Skač em na mermerni pod zamahujuć i u
oštrom luku britvom oko glave. Č etiri pretorijanska Siva ginu preda mnom. Još osam pari stopala
dotiče pod. Nevidljivi im se plaštovi razilaze oko njih poput inja na prozoru pred vrelim dahom.
Tela raš trkana po hodnicima. Obruš eni delovi zidova. Vatra. Sivi i Opsidijani jure
avgustovske Zlatne. Š est Sivih savladava dvoje Zlatnih s elektromagnetnim puš kama iz kojih
municija pljušti po zaštitnim poljima sve dok ih ne preoptereti i povije, rasturajući Zlatnima leve
ruke. Rafali udaraju o pulsirajuć e štitove koji im prekrivaju tela preopterećujući im strujno kolo.
Sivi odmah kreću napred izvežbanim pokretima kako bi upucali Zlatne pravo u glave pod
kacigama. Najbolji oklop u č itavom Sunč evom sistemu raspada se na unutra i č oveka i žene više
nema. Sivi se okre ću u mom pravcu s podignutim puš kama, ali se moje Urlikdžije raspoređuju
oko mene. Crna im zaštitna polja trepere okolo š titnika koji im pokrivaju leve podlaktice.
Postavljaju se pred vatru ispaljenu na nas. Sevron se odvaja od stroja. Kvin polazi za njim. Onako
nevidljivi, trepere malo tu, malo tamo, krećući se poput dva snopa dima. Najednom su se našli
među Sivima, a onda su opet pokraj mene pre nego š to će se Sivi srušiti.
Nova vatra iz oruž ja udara o naš stroj zamalo mi pogađajući nezaš tićenu glavu. Saginjem
se iza mojih oklopljenih drugova. Strah dobuje u meni. Neki Sivi uleće u hodnik i ispaljuje
mikroSačmu u nas. Trideset sićušnih bombica razleć e se poput roja osa. Č ička i Truloleđi
rasturuju taj roj pulsirajućim pesnicama. Snop plave vatre doleće kroz hodnik. Drugi nalet bombi
šišti nakon prvog. Kvin prebacuje napon u graviPesnicu i udara po bombama pre nego š to nas
pogode. One obrću smer i vraćaju se odakle su doš le ulećući u odred Sivih pre nego š to će
prasnuti.
Nećemo dugo izdržati tu. Niko ne bi, shvatam nakon što mi se tri Belonina Opsidijana
pojavljuju na vidiku praćeni Karnom O Belonom. Neki od mojih prijatelja izginuće na ovom
spratu ukoliko se budemo borili sa svima koji krenu na nas. Ali postoji i bolji način. Pametniji
način.
„Sevrone, probuš i nam rupu!”, vičem, upiruć i rukom sedam spratova iznad nas kroz
središnji otvor između stepenica. Ispaljuje pulsirajuću pesnicu nagore i komadi kamena ruše se
oko nas usporeni pod dejstvom Kvinine graviPesnice. Sevron ponovo ispaljuje i voda poč inje da

103. curi kroz otvor, spuš tajući se oko gravitacionog balona koji je Kvin načinila oko nas. Dižem se,
vičući: „Za mnom!”
Uzdižemo se iznad tog meteža, pre nego š to se pretorijanci ostrve na nas. Zaustavljam se
dve stotine metara iznad vile. Vetar š iba oko nas. Nisam imao smišljen plan kada sam se bacio u
prizemlje. Jedino su mi prijatelji bili na umu. Sada znam da ćemo Urlikdžije i ja završiti pobijeni
ukoliko stupimo u borbu. Dopuš tam da mi se britva lagano obavije oko ruke. Naređujem
Urlikdžijama da urade isto to, te ispuštam besni urlik u tamu.
„Aja!” Urlikdžije se zbijaju oko mene, napeti dok ogoljeni lebdimo iznad vile. Kiša udara
po nama u snopovima. „ Aja!”
Čitava horda pretorijanaca isključuje nevidljive plaštove blizu izvora tople vode i lagune,
gde im infracrvena optika ništa ne vredi zbog toplote. Dva pretorijanca uzleću iz bašte vinuvš i se
kroz borove, jedan od njih Mrljavi. Približava nam se usmeravajući jonskuPesnicu prema mojoj
glavi.
„Sklanjaj mi tu prokletinju od lica, džukelo Mrljava. Zar ne prepoznaješ svoje
nadređene?” Pridružuje mu se neka Zlatna pretorijanka. Ne prepoznajem je. Zmijoliki š lem
uvlači joj se u ljubič asto-crni oklop, glatkiji nego kod Opsidijana. Lice joj je oš tro i nemilosrdno
kao u sekire.
„Varga, mir!” , izdire se. Mrljavi spušta oružje. Kaciga mu se uvlač i u pretorijanski oklop,
na šta otkrivam da je Varga zapravo žena. Opsidijanka pola metra viša od mene č ije je bledo lice
prekriveno tetovažom lobanje. Iza nje leprša bela kosa. Ima više ožiljaka na licu nego ja na
čitavom telu.
„Džukela garava”, kaže Sevron besno. „Upucaću je ako opet iskezi zube.”
„Jeste li to vi bili dole na stepeništu?”, Zlatna nas promatra, ne znajući šta da misli o meni
i mojim Urlikdžijama. „ Pobili ste mi Sive.”
„Ne cmizdri za Sivima” , kažem joj. „ Digli su ruku na mene!”
„Zašto si tu?”, briše kišu s lica. „ Vladarka te je poslala u tvoje odaje preko noć i. Jesi li ti
odgovoran za nestanak struje?”
„Svoja posla delim jedino s vladarkom”, ne mož e sebi da priušti da mi ne veruje.
Zastaje na tren, a ja primeć ujem da ima optičke uređaje u očima. Proverava bazu
podataka. „ Lažove!”
Mrljava ponovo diže oružje.
„Znaš ti dobro ko sam, pretorijanko!”, kažem joj, trudeći se da zvučim zapovednički
koliko god mogu. „Isto tako znaš da nisam na tvom spisku za odstrel. Imam imunitet.”
„Povučen je.”
„Onda me vodi Aji.”
„Aja nije tu.”
„Ne laži me.”
Optički uređaji počinju da joj trepere u zenicama primajući digitalnu zapovest: „ Za
mnom.”
Spuštamo se na beo kamen, te polazimo za pretorijankom kroz drveće, krenuvš i prema
laguni u koju se ulivaju potoč ići s toplom vodom.
„Šta to radiš?”, Sevron mi š apće na uvo, osmatrajuć i Vargu. Pokazuje ž eni uvredljivu
krstaču obavijajući srednji prst oko kažiprsta.
„Koristim prednost koju si mi pruž io.”
Aja stoji u vrtu okružena Belonama - dvoje Zlatnih, ostali su Opsidijani. Samo je jedna
Mrljava, Varga. Laguna ispuš ta snopove pare oko ramena Protejskog Viteza. Ona ravnoduš no
posmatra vodu, kao kada dete gleda u logorsku vatru, č ekajući da cepanica dopola izgori.

104. „Darou?”, Aja kaže preduć im glasom ne gledajući me. „ Nisi u svojoj sobi.” Odmerava
Urlikdžije. Prepoznaje ih. „ I još si pobio moje ljude. Fičner je pogrešio u vezi s tobom.”
„Imam nešto što želite”, kažem joj oštro. „Ali prvo opozovite svoje pse.”
„Pokušali su da pobegnu pre nego š to smo stigli, iako smo im zaplenili graviČizme.
Nepromišljen pokuš aj. Pokuš ali su da se jave Julijcima, ali njih smo već potkupili.”
„Viktra?”, pitam. Ona nas je izdala.
„Živa je. S ostalima je. Biće pošteđena zahvaljujući saradnji njene majke. Dva su
avgustovska broda probala da se probiju kroz našu blokadu u orbiti. Oborili smo ih. Avgustovci
su sada kao jazavci saterani u jamu.”
„Lavovi”, podsećam je.
Stresa krv s britve: „ Ne baš.”
„Jesu li bar neki još živi?”, potiskujem strah u glasu, gledajući u vilu.
„Oni najdragoceniji jesu.”
Izdahnem s olakšanjem.
Pušta da joj se britva izvije iz ruke. Potom je učvršćuje i okreće se prema meni. Njene
sužene zenice kao da upijaju svetlost u sebe. „ Prijatelji su ti u laguni. Sakrili su se u nju jer nam
toplota vode zaslepljuje infracrvenu optiku. Poslednji oč ajnički pokuš aj. U sistemu za
pročišćavanje vazduha na kacigama doći će im do kratkog spoja od elektromagnetskog impulsa.
Preostać e im jedino vazduh u kacigama. A ni njega nema mnogo. Neće izdržati duže od petnaest
minuta. A oni bez kaciga... mož da šest minuta. Uskoro će poiskakati napolje kao jabuke.”
Zadovoljno se smeška. „Čuvam ih za Karna: on ti je unutra, dovršava diverziju. Pravo je
zadovoljstvo gledati ga, jelda?”
Vruća nam kiša dobuje po oklopima. To je jedini zvuk.
„Zbog čega si tu, Andromede, a ne u svojim odajama?”, Aja se poigrava britvom,
seckajući kapi kiše napola. „ Vladarka je bila sasvim jasna.”
„Imam nešto što želite”, ponavljam.
„Ono što želim jeste da slušaš Oktaviju. Odleti nazad u svoju sobu, dečko, fino se
istuširaj, pa se malo pomazi s Ružičastom koju smo ti ostavili u krevetu. Iskali sav bes, ili kako
bismo već ovo nazvali, na njoj. I ne krši zakletvu. Na mene da nisi ni prst podigao. Samo si Sive
poubijao. To se lako zaboravlja, je li tako? Vratiš li se, ona ć e ovo podsvesti pod mladalački
ispad. Ostaneš li, dodaću i tvoj leš i leševe tvojih Bronzanih prijatelja na gomilu.”
Urlikdžije se roguše iza mene.
„Kao što ste pobili poslugu?”, pitam je ž učno. „Kao koze za klanje?”
Aja se okreće ka jezercetu. „ Vreme je da kreneš, Kosaču.”
„Ogavni ste”, primičem joj se za korak. „ Tolika moć, i ovako je koristite? Ubijate
porodice u gluvo doba proklete noć i? Vi ste, u biti, bruka za Zajednicu. Nadam se da ć ete se
prisetiti bola koji ste naneli drugima kad budem stajao nad vašim lesom.”
Razgnevljeno se okreće ka meni. S isturenom britvom. Oči joj plamte. Ali niš ta mi ne
može. Bar ne sada. Bar ne ove noći.
„Darou”, dovikuje mi Sevron s iznenadnom, č udnom ljubaznošću u glasu.
„Da, Sevrone?”
„Toliko spominješ prisećanje. Ali zar nisi i sam neš to upravo smetnuo s uma?”
„Mislim da jeste” , slaže se Kvin. „Naš mudri...”
„... ali zaboravni Kosač”, dovršava Komedijaš krajnje neozbiljno.
„Hmmm... izvinjavam se, Aja. Zaboravih šta sam ono doš ao da vam kažem”, stojim pred
njom delujuć i smeteno.
Kvin uzdiše: „Džak!”

105. „A, da! Hvala ti š to si me podsetio, Sevrone!”, uzvikujem teatralno. Aja ne zna kako da se
postavi prema našem nenadanom trabunjanju. „Kažite Glisti da dođe ovamo.”
Sevron govori nešto u uređaj za vezu i koji trenutak kasnije Glista gasi nevidljivi plašt i
doleće sa zida koji se nalazi na kilometar od nas. Gledamo ga kako nam prilazi. Belutka zvižduće
neku veselu pesmicu, zarađujuć i time pogled popreko od Harpije i š irok kez od Sevrona, koji joj
se pridružuje. Pretorijanci ih smatraju ludima. Vučja krzna im vise s leđa. Svako nosi zaseban
crni oklop. Vuč je šlemove. I niko od njih nije viši od dva metra osim Kvin i mene. Kao neki
putujuć i cirkus Ljubičastih.
„Šta sad to izigravaš ?”, pita Aja.
„Zar se niko nikada nije trampio s vama?”, pitam je, iznenađen. „Baš šteta.”
Glista se spušta ispred mene i predaje mi džak koji mi je Sevron doneo na poklon. Aja
pita šta je u džaku.
„Kažite vašim ljudima da prestanu s ubijanjem i kazać u vam.”
„Ja ti ne pregovaram s deč acima” , veli Aja.
Blago šutam džak kako bih pokazao Aji da je u njemu nešto živo. Mršti se, i možda
počinje da uviđa o čemu se radi.
Obraća se svojim ljudima preko uređaja za vezu i kaž e im da stanu. „Š ta je u tom
prokletom džaku?”
Otvaram ga i izvlačim napolje naslednika Prestola Zore kao da se radi o tek ulovljenom
zecu. Lisandru su ruke i noge labavo vezane, a preko usta mu je svezana svilena marama kako ne
bi dizao galamu. Odvezujem je.
„Zdravo, Aja”, kaže.
Aja odmah kreće ka njemu. Povlačim ga unazad. „ A! A!” Prislanjam britvu dečku uz vrat,
puštajući da se obavije oko njega, kao š to se privrž eni prorok meni obavio oko zgloba. Aja se
zaustavlja. Njeni pretorijanci sve to ć utke posmatraju poput senki ispod njihovih crnih kaciga i
ljubičastih ogrtača. Neki od Belona kreću napred. Aja im daje znak da se vrate. „ Ima da posečem
prvog koji se pomeri. Kako su te oteli, Lisandre? Gde su ti bili stražari...”
„Preko Mustang” , kaže. „Došla je da se pozdravi sa mnom. Isekla mi je prozor i dala me
Urlikdžijama.”
„Jesu li te povredili?”
„Vaše vreme za priču je isteklo”, prekidam je. „ Dozvolićete pripadnicima moje porodice
da izađu iz jezerceta. Dozvo lićete im da se ukrcaju na brod koji nam pristiže. Kazać ete
paraKrilcima i borcima na nebu i u svemiru iznad Lune da nas propuste. Inače će moje Urlikdžije
ubiti malog.”
„Obećao si da ćeš štititi vladarku”, šapuće Aja. „A onda radiš... ovako nešto? On je još
dečak. Bespomoćan je.”
„Sve je to deo igre”, kaže Lisandar krajnje uozbiljeno. „ I ti je igraš, Aja. Svi smo figure
na tabli.”
„Eto, vidite, manje je bespomoć an od sluga koje ste noć as iskasapili”, odgovara joj Kvin.
„Manje od svih onih koje je vaš otac spržio na Reji. Ali on je jedan od vaših, pa vam je, naravno,
stalo.”
„Pobili biste celu jednu porodicu kako biste vašoj vladarki obezbedili sigurnost”, kažem
joj hladnim tonom. „ Ja bih ubio dete kako bih obezbedio sigurnost mojim prijateljima. Još mi se
jednom obratite i ima da mu odsečem levu š aku.”
Zna da bih ubio dečaka.
Ja znam da ne bih. Nisam ja Karn. Nisam č ak ni Ivi ili Harmoni, uprkos onome š to sam
dopustio da Zlatni misle. Č ak i da prozru moj blef, odstupio bih. A ionako bi, istoga trena kada

106. bih ja ubio njega, oni pobili sve koje znam. Njegovo ubistvo bilo bi zaludno.
Upravo sam zbog ovoga i izgradio svoju reputaciju ubice, kako bih mogao da je koristim
u ovakvim okolnostima. Da bolje znaju moju duš u, pobili bi mi prijatelje jednog po jednog. Ovo
je kocka.
Kockam se s dve vrste ubeđenja. Prvo je moje ube đenje da mi vladarka ne bi dopustila da
joj ubijem jedinog unuka, kojeg je od detinjstva spremala da jednog dana zauzme njeno mesto.
Drugo je moje ubeđenje da će duboko u sebi smatrati da i nije neki veliki gubitak ako Avgust i
njegova porodica danas pobegnu. Ima ona i volje i sredstava da pokrene lov na nas do samog
ruba našeg Sistema. Zaš to bi razotkrila moj blef i time dovela unuka u smrtnu opasnost? Znam to
po načinu na koji je ubila svog oca - ne neposredno, već tek kada je zadobila podršku svih
njegovih bivš ih sledbenika, tek kada su tražili od nje da ustane protiv tog visokog tiranina i
preuzme od njega vlast.
Žena poput nje ima strpljenja. Ako bi mi vladarka rekla da uradim ono najgore, ako bi
viknula da ubijem dečaka i suočim se s posledicama, to bi bilo krajnje nepromišljeno. Otvoreno,
svirepo iskazivanje moći, kao da kaže: Uzmi mi unuka, ali mene nećeš povrediti. Umesto toga,
praviće se da je slaba, dopustiće mi ovu pobedu, a onda ć e i mene i sve moje uništiti jednom za
svagda. Tu ć emu igru odigrati neki drugi dan.
Brod se pojavljuje iznad nas. Roda - izgrađena da odnosi ljude u svemirskim oklopima do
mesta spuštanja, ali sporija od melase koja curi uzbrdo. Vrata se podižu na dve stotine metara
iznad nas kao š to sam naredio. Dok god dečko bude bio kod nas brzina broda nije uopš te važna.
Mustang je, naravno, mislila na to.
„Idemo sada po naše ljude, Aja. Obavestite vaše ljude da ni na koji način ne smeju da nas
ometaju.”
Aja samo zuri u mene, gledajući me poput razdraženog pantera u zoološ kom vrtu,
nepomičnih, jezivih oč iju kao da njima pokuš ava da ukloni rešetke između nas.
„Sevrone, Čička, proverite vilu. Pogledajte ima li mož da preživelih.” Odlaze na zadatak iz
istih stopa. „ Kvin, čuvaj malog. Ostali izvucite vrhovnog upravnika i njegovu pratnju iz
jezerceta.”
„Bilo bi vam bolje da opozovete paraKrilce”, kažem Aji. Trepere u mraku kilometrima
iznad nas. „ Digne li se graja, ovo ć e se pretvoriti u noćnu moru za sve nas. Vladarka odluč uje da
pokolje čitavu jednu porodicu... ali porodica uspeva da pobegne! Koliko bi to samo bio glup
dokaz njene prož drljivosti, njene nemoć i. Kakav bi to samo bio poraz za nju.” Podrugljivo joj se
smeškam. „Štaviše, plašim se da bi se neke familije okupile oko napadnute porodice. Neke bi se
čak možda uplašile da bi i njih neko mogao da ugasi usred noć i kao sveće. Šta bi tad bilo sa Pax
Solaris?”
Kvin ostaje uz mene, savijajuć i prste oko oružja dok Aja izvršava moje zapovesti. Ne
skidam ruku s dečaka, dok ostale Urlikdž ije gacaju kroz vodu kako bi potom iza šle iz nje iznoseć i
napolje pripadnike porodice Avgusta, koji brekću mokri do kož e - neke u svečanim odorama,
neke u oklopima, a većinu bez kaciga. Izgleda da su delili kiseonik.
Avgust se drži Harpiji za leđa. Šakal se drži Komedijašu za ruku. Plinije mu se uhvatio za
noge. A gde su mi prijatelji?
Urlikdžije odnose preživele do ulaza u rodu koja lebdi visoko iznad nas, te se vraćaju po
ostale. Viktru sledeć u izbavljaju. Nema kacigu na glavi, i još je ranjena u vrat. Ali drži se za
britvu kao da uz pomoć nje uspeva da se održi na površini. Prvo je pogledom prezrivo oš inula
okupljene pretorijance, a kad ga uperi u mene, oči počinju da joj varnič e poput kremena. Bes u
njemu na tren se razilazi, i primećujem joj radostan osmeh na licu, koji odmah zatim nestaje kad
počinje da se dere.

107. „Sve ću vas redom upamtiti s najvećim zadovoljstvom!”, smeje se mahnito. „ Počevši od
tebe, Aja O Grim! Ima od tvoje kože kaput da napravim.”
Nestaje u utrobi letelice iznad nas. Roka sledeć eg iznose na površinu. I Teodora je s njim.
Zahvaljujem se nebesima u sebi. Kvin mi dodiruje rame, pre nego š to će mu mahnuti. Po
mršavom licu raširi mu se osmeh č im je ugleda. Mene i ne primećuje. A onda i on odlazi da se
smesti u zadnji deo broda. Č ička nam ubrzo zatim pristiže iz kuće, pomažući oko preostalih
preživelih, uključujući i Telemanove i Takta, koji krvari iz desetak rupa na zlatnom oklopu.
Izgleda da se gadno pokačio s neprijateljem.
„Darou?”, uzvikuje. „Gade blentavi!” Videvši vladarkinog unuka, poč inje radosno da se
cereka. „Strava! Strava! Č astim te pićem, mladiću moj...” , glas mu bledi dok se uspinje u nebo,
mada je usput ipak stigao da prekrsti prste u krstaču i da ih uperi u pravcu Aje.
„Takt”, šapuće Lisandar. „ Mnogo je viši nego na holosnimcima.”
„To je bio poslednji”, kaže mi Sevron.
„Kažite vašoj gospodarici da se mi s Marsa ne saginjemo tako lako”, kažem Aji.
Kiša pljušti između nas. Sliva joj se niz tamno lice, te joj samo utvame oč i plamte u noći.
Prekida ć utanje koje sam joj nametnuo.
„To je kazao i upravnik Reje kada je moj Gospodar Pepela doš ao da ugasi pobunu” , glas
joj ne zvuč i kao njen. Kao da neko drugi govori kroz nju. „ Pogledao je tog mršavog čoveka kojeg
sam poslala na č elu armade, pa se nasmejao i pitao zaš to bi se naklonio meni, kučki koja je ubila
sopstvenog oca tiranina.”
Vladarka šapuće Aji u uvo preko uređaja za vezu, a Aja samo ponavlja njene reč i. Krv mi
se ledi u ž ilama.
„Sedeći na Ledenom Prestolu u njegovoj č uvenoj Staklenoj palati, upravnik Reje pitao je
jednog od mojih slugu: Ko ste vi da potpirujete strah u č oveku poput mene? Č oveku koji potiče
od porodice koja je stvorila raj od mesta na kojem nekada nije bilo ničega sem pakla od leda i
kamena. Ko ste vi da biste mene terali da se pognem glavu? A zatim je opalio Gospodara Pepela
tik ispod oka svojim ž ezlom. Idi nazad na Lunu. Idi nazad u Središte. Daleki je Rub za stvorenja
jakih leđa. Upravnik Reje nije hteo da se pokori. I sad mu je mesec pretvoren u pepeo. Porodica
mu je pretvorena u pepeo. On je pretvoren u pepeo. Zato, beži Darou O Andromede. Beži kući na
Mars, jer moje ć e te legije pratiti do kraja svemira!”
„Nadam se da hoće”, kažem.
„Imaš samo jedan adut”, podseća me vladarka kroz Aju, „ moj ti unuk osigurava siguran
prolaz. Umre li, zbrisaću ti brod s neba. Mudro ga iskoristi!”
Zašto mi govori nešto što već i sam znam?
„Vreme je da krenemo, Darou”, Kvin mi se oslanja o rame. Spuš ta mi ruku na krsta, kao
da me podseća da nisam sam. Klimam joj glavom. Pokriva moje povlačenje dok se podižem s
dečakom, kojem je britva obavijena oko vrata.
Kvin oprezno odmerava pretorijance, pre nego š to će poći za mnom. Imam samo jedan
adut?
Šta li je vladarka mislila pod tim? Da li je htela da me podseti da mogu samo jednom da
ga upotrebim? Da ubijem Lisandra jedino ako budem sateran uza zid? A onda shvatim š ta je
mislila, dok Aja posmatra kako se Kvin podiže od tla kao što mačka posmatra miša.
„Aja, nemoj!”, viče joj Lisandar.
„Kvin!”, uzvikujem.
Aja munjevito nasrće na nju, brža od bilo koje mačke. Grabi je za kosu. Kvin oč ajnički
okreće britvu kako bi odbila tu golemu ž enu. Ali prespora je. Aja joj levom rukom zabija glavu o
zemlju. Poč inje da je udara po slepooč nici. Oklopljenom pesnicom po lobanji. Č etiri puta pre

108. nego što uopš te uspevam da trepnem. Kvin se koprca, grči se i presamićuje poput pauka, tela
iskrivljenog u samrtnom ropcu. Aja se odmiče kako bi me pogledala s osmehom na licu.

109. 19
RODA


Znaju da sam brzoplet. Ovo je mamac. Ona je udica. Uzeće mi Lisandra ako zagrizem i
napadnem Aju. Upotrebiće delić sekunde kada odmaknem britvu od njega kako bi me oš amutili
ili ubili. Č ujem kako nameštaju oružje iza mene, pa zadržavam britvu malome uz grlo. Suze mi
magle vid dok bespomoćno lebdim. Odmahujem glavom ispunjen razdiruć im bolom. Ne mogu da
je ostavim. Okre ćući čizme, vraćam se da je podignem s tla. Međutim, pre nego š to uspevam da
stignem do nje, neki Zlatni proleće pokraj mene, spuš tajući se od gore, i to bez oklopa, kako bi je
pokupio sa zemlje i odneo je u brod.
Šakal.
Jurim kroz kišu ka vratima broda, te konačno dospevam u rodu. Spuš tam se na koleno
zveckajući čizmama po metalnoj palubi, te odgurujem Lisandra prema Sevronu. Dečak pada na
kolena. Nekoliko desetina Avgustovaca samo stoji i zabezeknuto zuri u mene dok se voda cedi s
njih. Okreću pogled prema dečaku. Šakal pristiž e odmah za nama, nezgrapno stežući Kvin
jednom rukom.
Brod nam se podiže i vrata se š ištavo zatvaraju za nama, prekidajući hučanje vetra i
brujanje motora. Rok se probija kroz ostale zureći u mene, a onda pogledom prelazi na Š akala i
Kvin, u trenu gubeći pribranost. Š akal než no spuš ta Kvin na pod, te zbacuje s nogu prevelike
graviČizme koje je posudio od nekog Urlikdž ije.
Rokove usne se miču. Ali nikakav glas ne dopire kroz njih. „ Da li je...”, napokon šapće.
„Imamo li Žutih na brodu?”, pita me Šakal. Bacam pogled ka Harpiji.
Pokazujem Harpiji na glavne kabine: „ Idi nađi Mustang i pitaj je.”
Odmah je odjurila.
„Mediopremu” , viče Šakal, opipavajuć i Kvin bilo. Proverava joj zenice. Niko ne mrda.
„Odmah!” Rok se teturavo podiže kako bi je pronašao. Belutka č upa kutiju za prvu pomoć sa zida
i dobacuje mu je. On je donosi Š akalu. Potpuno sleđen, zurim u Kvin kojoj novi napad protresa
telo, dok joj neljudski zvuci dopiru iz nosa i usta. Rok stoji pokraj mene sasvim prebledeo.
Bespomoćno pruž a ruke prema devojci koju voli, kao da bi time mogao da joj izleći povrede, ali
u sebi zna da je nemoćan. Pada na kolena.
Šakal otvara kutiju za prvu pomoć i počinje da pretura po njoj.
Jedinom rukom samouvereno prelazi preko instrumenata koji se nalaze unutra, sve dok ne
pronađe neku srebrnu š ipku ne veću od mog srednjeg prsta. Grabi je i uključ uje. Ona poč inje tiho
da zuji, svetleći blagim plavičastim sjajem.
„Potreban mi je nečiji digiblok. Moj je pregoreo od elektromagnetskog impulsa.” Niko se
ne miče. „Devojka ć e umreti. Dajte mi prokleti digiblok. Smesta!”
Pružam mu moj. Ne diže pogled prema meni, ali zastaje na tren uočivši moje
prepoznatljive š ake.
„Hvala ti š to si nas spasao, Kosač u”, kaže mi na brzinu.
„Zahvali svojoj sestri.”
Lisandar ustaje kako bi mi prišao. Ćutke sve posmatra bez suza u očima. Belutka i
Komedijaš sede podvivš i noge pod sebe. Roka niko ne dira, mada bacaju poglede ka njemu dok
se, stež ući rukama kolena ili britve, tiho mole za srećan ishod.
Šakal prelazi srebrnim uređajem za magnetnu rezonancu preko Kvinine glave, prateći
hologram na mom digibloku. Psuje.
„Šta je bilo?”, pita ga Rok.

110. Šakal okleva: „ Mozak je poč eo da joj natiče. Bićemo u problemu ukoliko ne smanjimo
pritisak.” Čeprkajući po medicinskoj opremi, vadi neki uređaj s providnom cevčicom. „Pritisak
će spreč iti redovan dotok krvi u mozak koji ć e potom ostati bez napajanja jer ć e se krvni sudovi
stegnuti zbog otoka.”
„Umreće?”, pitam.
„Neće od otoka”, kaže Šakal. „Neće ako uspem da izvuč em tečnost i oslobodim rastuć i
pritisak. Ali moramo da joj zabacimo glavu, kako bi krv mogla da joj teče kroz vene na vratu.
Krvni pritisak mora da joj ostane ravnomeran. Kako bi dobijala kiseonik.” Diže pogled, toliko
mršav i mokar da bih još i pomislio da je Crveni a ne Zlatni, da mu nije te svetle kose. „ Belutka,
je li tako? Idi nađi joj kiseonik. Poslužiće i maska za disanje, ako ne sež e preko čela.”
Belutka odmah odlazi.
Kvinino se telo grči pred novim napadom. Bespomoć no je gledam spuš tajući Roku ruku
na rame. Isprva se trže pod mojim dodirom.
Harpija se vraća: „Nemamo š ugavih Ž utih!”
„Sranje”, psuje Komedijaš. „Sranje. Sranje. Sranje. Sranje.” Šutira zid.
Šakal zastaje, diže pogled ka Roku, pa se baca na posao. Pokazuje na Komedijaša,
Harpiju i nekoliko drugih č lanova naše porodice. „ Po dvoje nek joj drže ruke, a jedan glavu.
Napadi će se nastaviti, a iz nekog razloga imam osećaj da nas č eka tež ak posao. Pomerićemo je s
prokletih vrata, pa ć ete je čvrsto držati da bih mogao da je operi šem.” Povlači joj kosu u konjski
rep, traži od mene da ga držim, te izvlači mali jonizator iz mediopreme. Pridrž avajući ga zubima,
prelazi njime preko svojih š aka, trzajući se dok njime uništava bakterije i komadiće sasušene
kože. „Komedijašu, pređi joj svu kosu.”
Šakal ustaje i dobacuje jonizator Komedijašu, koji se saginje kako bi prešao njime preko
Kvinine zlatne kose, kad mu ga Rok uzima iz ruke. Nadvija se nad Kvin, potpuno sleđen.
„Kako se zove?” , Šakal pita Roka.
„Kvin.”
„Pričaj joj. Isprič aj joj neku prič u.”
Blago drhteći, Rok š mrca, te počinje tiho da priča Kvin: „ Nekada davno još u doba Stare
Zemlje, živela su dva goluba duboko zaljubljena jedan u drugog...” Pomerajući ruku, prevlači
jonizator iznad nje u jednom veoma ličnom činu. Kao da je kupa. Kao da su sami na nekom
dalekom mestu. Mnogo pre nego š to nam je pričala one njene priče pokraj logorske vatre na
Institutu. Mnogo pre svih už asa.
Osećam miris spaljene kose. Š akal ustaje kako bi mi prišao.
„Šta se to tamo dole desilo?”, pita me. „ Pulsirajuća pesnica?”
Iznenađeno ga gledam: „Nisi video? Aja ju je sredila sopstvenim rukama.”
„Prokletstvo!” , steže vilicu. Osmatra prizor pred sobom tupim pogledom. „ Ne znam kako
je došlo do ovoga.”
„Oktavija je sve vreme ovo planirala”, kažem mu tiho. „ Još pre nego š to smo stigli na
Lunu nameravala je da prebaci upravništvo Belonama. Svečanost je bila samo zamka.”
„Kada si sve to otkrio? Pre ili posle dvoboja?”
„Posle”, lažem.
„Dobro si se snašao. Ovako ispada da smo mi ž rtve. Vidim da Mustang nije izvršila svoj
zadatak.”
„Da li ju je vaš otac poslao da se ubaci na Oktavijin dvor?”
„Nije. Pretpostavljam da je zamisao bila njena. Da se približi zmajevom gnezdu...”
„I Julijci su protiv nas.”
Značajno klima glavom: „ Ima smisla. Politici su pokuš ali da odvedu Viktru od nas pre

111. nego š to su se Karn i Aja pojavili.”
„Ne deluješ mi zabrinuto.”
„Viktra je miljenica svoje majke.” Odmahuje glavom prisećajući se nečega. „I još se
bacila na tri Opsidijana kako bi me spasla. Tri. Uz nas je, i telom i dušom.”
Gledam kako Rok završava s uklanjanjem Kvinine kose. „ Hoće li preživeti?”, pitam tiho.
„Ima deliće kostiju u moždanom tkivu. Č ak i ako zaustavimo oticanje, i dalje će krvariti. I
to gadno.”
Spuštamo pogled ka Kvin, kojoj je glava sada ćelava. Lice joj je spokojno. Jedino ima
male uboje s jedne strane lobanje. Nikada ne biste pomislili da umire iznutra. Rok joj blago
miluje č elo i nežno joj šapuće.
„Možeš li je spasti?”, okrećem se ka Š akalu. „ Postoje li ikakvi izgledi?”
„Ovde ne mogu. Ako nas nekako prebaciš do neke mediStanice, onda da, postoje dobri
izgledi.”
Rok joj peva neku nežnu pesmu, dok joj podižu telo kako bi je premestili u drugu
prostoriju. Pesmu koju je smislio pokraj logorske vatre dok je moja vojska večerala negde u
planini. Kvin je tada još bila s Kasijem, kao š to su, č ini mi se, sve ž ene u nekom trenutku bile. Ali
ja sam još tada zapazio kako se ona i Rok gledaju. Oni su ta dva goluba pismonoš e iz njegove
priče, koji se iznova i iznova mimoilaze na nebu. Kako se samo veselio š to će se ponovo spojiti.
Lomim se iznutra. Još mogu da je spasem. Još uvek mogu sve da popravim.
Vladarka je bila u pravu. Pogrešno sam procenio svoju moć u pogodbi. Š ta je trebalo da
uradim? Da joj ubijem unuka ako Aja ubije Kvin? Š ta bi bilo da je ubila Sevrona, Mustang,
Roka? Imam sreć e što nije povredila više njih.
Okrećem se ka Sevronu.
On ćutke stoji u svom oklopu i posmatra nas, posmatra kako Rok u rukama drži devojku
koju Sevron voli, mada to nikada nije obznanio, devojku koju nikada ne će imati. Na njegovom
licu kao u jastreba duboko je urezan bol koji ga izjeda. Nepokolebljivog Sevrona, koji je izdržao
povrede, tugu, gubitak oka koje mu je izbila Lilat, Š akalova narednica, sada ga sve to sustiže.
Kvin nikada Sevrona nije nazivala Goblinom, kao š to ostali jesu. Viktra mu spuš ta ruku na rame,
primećujući njegov bol, iako mož da ne razume š ta ga je izazvalo. On otresa njenu ruku sa sebe.
„I ne znaš me!”, reži na nju.
Viktra odstupa: „ Izvini.”
„Šta čekaš, Kosaču?”, pita me. „ Nismo još napustili ovu hrpu stenja.” Cimne glavom.
Polazim za njim, nakon š to sam zamolio Viktru da dovede vladarkinog malog.
Sevron i ja se uspinjemo lestvama, te se nalazimo s Taktom u uzanom hodniku koji vodi
ka putničkom delu i upravljačkoj kabini.
„Ej, moj mladiću”, dovikuje Takt držeći se za povređeno rame. Mokra kosa pada mu
preko nasmejanih oč iju. Glasan je, nesvestan stanja u kojem se Kvin nalazi. „ Sledeći put kada
budeš smislio nešto ovoliko napeto, kaži nam da i ti dolaziš kako se ne bismo upi šali u gaće od
straha.”
Probijam se pokraj njega: „ Nemoj sada, Takte.”
„Baš si mi ti neki dosadnjaković.” Gleda u Sevrona: „Vid', vid', eto nam i Goblina.
Izgleda da si se još više smanjio, druž e, ako je to uopš te moguće.”
Sevron mu ne uzvraća osmeh.
Ulazimo u putnički deo, gde su se Avgustovci i Urlikdž ije već vezali pojasevima za
sedišta iščekujući da se probijemo kroz atmosferu. Takt dolazi za nama.
„Gde ste, lujke?”, Takt dovikuje Urlikdž ijama. „Milo mi je što vas ponovo vidim, kepeci
jedni. Tebe pogotovo, Belutka.”

112. „Jedi govna”, kaže mu Belutka, podižući pogled s jednog od Avgustovih malih nećaka
kojem je pomogla da veže pojas.
Takt se naginje prema meni, nakon š to smo proš li kroz putnički deo. „ Dobri su ti to
drugari čim su doš li da te spasu. Mislio sam da su svi raš trkani negde po Rubu.”
„Bili smo”, veli Sevron.
„Šta vas je vratilo nazad?”, pita Takt. „ Lepo vreme?”
Sevron mu ništa ne kaž e.
Takt se smeje iako ima gomilu rupa u oklopu. „ Takve ih i voliš, jelda, Darou? Prijatelje
koji bi riskirali ž ivot, ruke i noge samo da večito budu u tvojoj senci?” Gurka me, mož da previše
veselo, razmazujući svoju krv po meni. Stižemo do zatvorenih vrata upravljačke kabine. Takt se
bolno trgne nakon što je ramenom okrznuo neku pregradu. Sevron ide za nama.
„Kako to tvoje rame?”, pitam ga.
„Bolje nego glava one devojke. Kvin, jel' tako beše? Ona hitra iz Doma Marsovog. Aja ju
je gadno sjebala. Š teta. Baš bih se lepo s njom...”
Sevron otpozadi š utne Takta u jaja zarivajući mu stopalo između nogu dovoljno jako da bi
i metal ulubio. Potom mu zabija lakat u slepooč nicu i pokosi mu noge u jednom hitrom
kravatskom potezu. Još tri udarca po uš ima i Takt se skljokava na pod. Sevron zatim nabija
koleno u ranu na Taktovom ramenu, podlakticu pod Taktovo grlo, drugo koleno u Taktov trbuh, a
slobodnom rukom mu spuš ta nož iznad oč ne jabuč ice. „Spomeni Kvin još jednom, ima da ti
otfikarim muda, i da ti ih nabijem u oč ne duplje.”
„Pa, brat mi stalno ponavlja... č uvaj muda kao oč i u glavi”, Takt se š egači.
Metalna vrata se šišteći otvaraju. Avgust se pojavljuje u dovratku. Zuri u prizor pred
sobom, dok Vitra dovodi Lisandra iz krmenog dela broda.
„Sad će oni brzo, gospodaru” , kažem mu. Preskačem Takta i Sevrona kako bih se
pridružio vrhovnom upravniku u kabini. Viktra čini isto, samo š to ona namerno staje na Takta i
gazi ga potpeticama.
„Svaka č ast”, kaže Sevronu.
„Odjebi, kravo jedna.”
„Ko vam je ovaj mali?”, pita me, dok ulazimo u kabinu i zatvaramo vrata.
Kažem joj.
„Sin Viteza Gneva? Gadan neki čovečuljak. Sve mi se nešto čini da mu se ne sviđam.”
„Ne primaj to k srcu.”
Pilotska kabina veća je od moje sobe u Citadeli. Č itav niz lampica okružuje sedišta pilota
i kopilota. Mustang sedi s leve, a neki ž enski Plavi pilot s desne strane. Plava je povezana s
brodom. Plavo svetlo blista joj ispod kož e na levoj slepoočnici. Mustang upravlja brodom s
desnom rukom na holografskoj upravljačkoj tabli i usput se hitro obraća Plavoj. Zemlja lebdi s
druge strane polukružnog prozora. Avgust, Plinije i Kavaks O Teleman, koji deluje sme šno u
pognutom polož aju, razmatraju naše moguć nosti iza Mustang.
Sve je mirno.
„Dobar si bio, Darou” , kaže Avgust uopš te se ne okrećući. „Mada si mogao da odabereš
bolji brod...”
Mustang ga prekida: „Šta se deš ava tamo nazad? Kaž u da je neko povređen.”
„Kvin umire”, kažem joj. „ Moramo š to brže da je odvedemo do neke mediStanice.”
„Čak i nakon š to uđemo u orbitu, bićemo u zaostatku od trideset minuta za našom
flotom”, kaže Mustang.
„Onda gledaj da letimo još brže.”
Brod poč inje da podrhtava kada Mustang i Plava pokrenu sve motore.

113. „Dobar ti je to plan bio”, veli Kavaks, zadovoljno se smeškajući Mustangi. „ Dobar ti je to
plan bio, Virdž inija, da se ubaciš u vladarkin dom. Kao kad si bila mala. Ono kad ste se ti i Paks
sakrili u ž bunju kako biste prisluš kivali očev sastanak. Samo š to je Paks bio veći od ž buna!”
Svojim silnim grohotom prepada mirnu Plavu.
Mustang ispruža ruku kako bi mu stegnula podlakticu š akom manjom od njegovog lakta.
On se na to š iroko kezi kao lova čki pas s fazanom u č eljustima, osvrćući se da vidi jesmo li svi
zapazili njen kompliment. Očito da ume s muškarcima već im od medveda.
Ljubav na njegovom licu č ini Avgustovu nezainteresovanost još čudovišnijom. Što je još
gore, od same pomisli da je Š akal ubio sina ovom č oveku pripadne mi muka.
Mustang mi upuć uje samo jedan ovlašni pogled, kose vezane iza glave, dok joj trag
osmeha još titra u uglovima usana, te se oseć am kao da me je neko udario pravo u srce. Nema
osmeha za mene. A prsten s konjem vi še joj ne krasi prst.
Nekoliko dugih trenutaka vlada tajac. Avgust se okreće prema meni. „ Pretpostavljam da
je Oktavija pokuš ala da te dovede pod svoje okrilje?”
„Pokušala je.”
„Nek' se nosi. Kladim se da si joj kazao da se nosi, hm, mladiću?”, grmi Kavaks. Snažnim
pljeskom po ramenu odguruje me pravo u Viktru. „ Izvinjavam se.” Pognut je kao drvo u
stakleniku koje je nadraslo krov. Voda mu se cedi s crvene račvaste brade. „Izvinjavam se” ,
ponavlja Viktri.
„Zapravo, gospodaru Telemane, razmatrao sam njenu ponudu. Njoj nekako uspeva da se
prema svojim kopljanicima ophodi s uvažavanjem. Za razliku od nekih drugih.”
Avgust ne traći vreme na suvišne reći: „Ispravićemo to. Dugujem ti, Darou. Pod uslovom
da stignemo do moje flote.”
„Dugujete Mustang i Urlikdžijama isto koliko i meni” , kažem mu.
„A ko su Urlikdž ije?”, pita.
„Moje društvo u crnim oklopima. Sevron im je vođa. ”
„Sevron. Onaj mali jadnik š to mi se maločas popeo na kopljonoš u, je li tako?”, vrhovni
upravnik podiže jednu obrvu. „Učinio mi se poznat. Fičnerov mali.” Ne sviđa mi se prizvuk u
njegovom glasu. „ Onaj š to je ubio ono malo derle, Prijama?”
„On je uz nas, gospodaru. Odan nam je koliko i ja sam.”
Vrata se š išteći otvaraju i Sevron nam se pridružuje zajedno s Taktom. Svi se okrećemo
prema njima. Sevron je pomalo ustuknuo. „Š ta je?”, pita.
Takt se pomera u stranu što dalje od Sevrona.
„Da li tvoja odanost pripada meni, ili tvome ocu, Sevrone?”, pita ga Avgust.
„Kojem ocu? Ja sam kopiletovo kopile.” Sevron podozrivo odmerava vrhovnog upravnika
od glave do pete: „ A uz dužno poš tovanje, gospodaru, i vi ste mi bitni koliko i neka smrznuta
upišana mač ka. Vaša me je kći dovela s Ruba. Njoj sam odan. Ali pre svega Kosaču. I to je to.”
„Pazi kako se ponašaš, keru jedan”, reži Kavaks.
„Vi ste sigurno Paksov otac. Ž ao mi je š to smo ga izgubili. Bio je č ovek za kakvog bih
možda poginuo. No, vidim da je lepotu nasledio od majke.”
Kavaks ni sam nije siguran je li to bila uvreda ili ne.
Avgust sve to prati: „ Darou, dugujem ti izvinjenje. Bio si u pravu. Odanost, oč ito, mož e
da potraje i nakon Instituta. E, sad... š to se tiče Lisandra.” Avgust baca pogled kroz prozor
putničkog broda. Polagano se uspinjemo. Spuš ta se na koleno kako bi se obratio dečaku: „Čujem
da za tebe pričaju da si izuzetan momak, Lisandre.”
„Jesam, gospodaru” , kaže mu Lisandar, trudeči se da zvuči čvrsto. „Redovno me
proveravaju, i idem na najrazličitije časove. Retko kada gubim u š ahu. A i kada se desi, uvek

114. nešto nauč im, kao š to bi i trebalo.”
„Je li? I ja sam nekada imao sina poput tebe, Lisandre. Ali siguran sam da ti to znaš.”
„Adrija O Avgusta”, kaže Lisandar, koji poznaje njegovu lozu.
„Ne”, Avgust odmahuje glavom, „ ne, moj mlađi sin uopš te nije nalik tebi.”
Dečko se mršti: „Onda onaj stariji. Klaudije O Avgust? ”
Mustang se osvrće prema njima.
„Tako je”, Avgust klima glavom. „ Dobroć udan, veoma poseban dečak lavljeg srca. Bolji
od mene. Blage naravi. Pravi vladar.” Upućuje mi jedan čudan, ali značajan pogled. „ Mogli ste
biti drugovi.”
Lisandar se trudi da izgleda dostojanstveno: „Š ta je bilo s njim?”
„Taj su deo izostavili, jel? Pa, jedan golemi mladić iz porodice Belona, po imenu Karn,
ponašao se previše slobodno prema jednoj mladoj ž eni kojoj se moj sin udvarao. Moj se sin
uvredio, pa je izazvao Karna na dvoboj. Na samom kraju, dok je moj mali ležao skršen i
okrvavljen, Karn je kleknuo pred njega, obuhvatio mu je glavu rukama”, stavlja ruku oko
Lisandrove glave, „ pa ju je mlatnuo o kaldrmu, sve dok nije naprsla i dok sve ono š to ga je činilo
posebnim nije iscurelo napolje.” Miluje dečaka po obrazu. „Nadajmo se da nikada neć eš videti
tako nešto.”
„Da li i vi isto to nameravate sa mnom, gospodaru?”, Lisandar ga hrabro pita.
„Ja sam ti č udovište samo kada mi je tako zgodno” , smeška se Avgust. „ Mislim da ovoga
puta neću morati da budem takav. Mi ti samo pokuš avamo da odemo kuć i. Dok god nas tvoja
baka pusti da to uradimo, a izgleda da hoć e, ništa ti se neće desiti.”
„Baka kaže da ste laž ov.”
„Kakva ironija. Reći ćeš joj da smo se lepo ophodili prema tebi, bar se nadam.”
„Ako se budete lepo ophodili prema meni.”
„Važi”, Avgust dodiruje dečaka po ramenu, te ustaje. „ Viktra. Vodi ga u putnički deo.”
Viktra mu upuć uje ljutit pogled. Naravno da će Avgust odabrati jedinu ž enu pored
Mustang. Takt zapaža njenu reakciju, te istupa. „Mogu li ja, gospodaru? Nisam već duže vreme
video braću. Nemam ništa protiv da ja odvedem dečka.” Avgust mu klima glavom, kao da ga nije
briga. Viktra se zahvaljuje Taktu, iznenađena njegovim potezom. On joj namiguje, mene udara u
rame, a onda odviše grubo pokuš ava da pomazi Lisandra po glavi zamalo ga rušeći na pod. Zaista
ne bih voleo da mu upoznam braću.
„Hajdemo, malecki. Nego, reci ti meni, jesi li ikada bio u Bisernom klubu?”, pita ga dok
ga odvodi. „ Da samo znaš kako su tamoš nji devojke i momci strava!”
Troma roda diže se sve više i više. Za dva minuta probićemo se kroz atmosferu.
„Pokušali su da me ubiju na spavanju”, mrmlja Avgust. „Zna da joj to nikada neću
oprostiti.”
„Doći će za nama na Mars” , kažem mu.
„Zar ne postoje nikakvi izgledi da sve nekako izgladimo?”, pita Plinije.
„Izgladimo?”, Mustang se breca na njega. „ Plinije, jesi li š enuo, pa ona ti je spržila čitav
jedan mesec?”
„Mir će vam očuvati lozu, gospodaru. Mnogo bolje od rata. Ustanete li protiv vladarke,
čemu se možete nadati?” , Plinije ume s rečima. „Flote su joj ogromne. Sredstva neograničena.
Vaše ime, vaš a čast, ma koliko veliki bili, ne mogu izdržati težinu čitave Zajednice. Gospodaru,
odgajili ste me u svome domu jer ste znali koliko vredim. Jer ste verovali mojim savetima. Ja sam
niko i ništa bez vas. Vaš a briga mi je sve na svetu. Stoga posluš ajte moj savet i sada, ukoliko ga i
dalje cenite, i ne dopustite da se ova rana koju ste vladarki naneli zagnoji. Ne dopustite da iz
ovoga nastane rat. Prisetite se Reje, i kako je završila spržena. Očuvajte časnu porodicu na miran

115. način, i to po svaku cenu.”
Avgust diže ton: „ Kada me je vladarka pritisnula, pognuo sam se kao š to bi svaki Zlatni i
trebalo da uradi, časno i dostojanstveno. Sada pokuš ava da me saseč e, ali ć e ispod tog
dostojanstva, ispod te pribranosti, njen nož naleteti na gvožđ e. Idemo na Mars, idemo u rat!”
„Ulazimo u nižu atmosferu”, kaže Mustang. „Držite se.”
„Kakvo je to svetlo?”, pita Sevron. „ To što trepće iznad visinomera?”
Plava munjevito odgovara: „ Vrata skladišta se otvaraju, dominuse.”
„Vrata skladišta....?”, mrštim se. „ Možeš li ih zatvoriti odavde?”
„Ne, dominuse. Nemam pristup.”
Zašto bi se vrata skladišta....?
„Sam se javio”, kaže Mustang usplahireno. „ Takt se sam javio!”
„Ne”, uzvikujem, prepadajuć i sve sem Mustang. Oboje shvatamo š ta se desilo u istom
trenutku. „Sevrone, Viktra, za mnom!” Naglo se obrćem i istrčavam kroz vrata kabine, te se
pognute glave dajem prema repu broda.
„Spremite se za manevrisanje” , čujem Mustang u kabini.
„Šta se deš ava?”, pita Plinije cmizdravim glasom.
„Takte!”, vičem. Viktra i Sevron trč e za mnom. Ostale mi Urlikdžije i pripadnici porodice
dovikuju, zbunjeni mojim pretrčavanjem kroz putnički deo.
Nadrndani otkopč ava pojas. „ Prošao je ovuda s dečakom.”
„Sedi dole!”, kažem mu, odgurujuć i ga nazad u sedište. „Svi ostanite na svojim mestima!”
Ne bi Takt to uradio. Kako bi mogao? Ali zašto ne bi? Zašto bih uopš te pretpostavio da ne
bi uradio ono š to je za njega najbolje? To mu je u ć udi.
Spuštamo se niz lestve do skladi šta, prolazimo kroz prostoriju u kojoj Š akal operiše Kvin.
Odgurujem vrata skladišta gde me doč ekuje hujanje vetra. Otvor visi otvoren otkrivajuć i tamu
preseč enu svetlima grada daleko ispod nas. Komedijaš i jedan od Avgustovih kopljanika leže
onesvešćeni i okrvavljeni. Polagano klize prema otvoru. A Takt je sada samo udaljena tačka u
tami. Ne mogu jasno da ga vidim, ali znam š ta je odneo. Lisandra.
„Sevrone”, grabim druga za rame. „ Stani!” Kipti od besa. Izgleda mi kao da hoć e da
iskoči iz broda kako bi krenuo za Taktom kroz vazduh. Ali ne mož e. Prekasno je. Umesto toga,
hvatamo dva onesvešćena Zlatna pre nego š to iskliznu kroz otvorena vrata. Viktra ih zatvara
preko kontrolne table. Otvor se š išteći zatvara.
„Nema opremu za vezu”, kaže Viktra u pola daha. „ Uništena mu je od elektromagnetskog
impulsa.”
„I ne treba mu prokleta oprema.” Sevron pokazuje Komedijaševa bosa stopala: „ Bitanga
je uzela graviČizme. Č im ga uhvate skeneri paraKrilaca, doć i će da ga pokupe.”
Brzo srač unavam u sebi: „ Imamo dva minute pre nego š to pošalju jedinice za abordaž u.”

116. 20
GNJURAC


Trebalo je da znam na š ta je Takt spreman. Još na Institutu je ubio svog prvog primusa
Tamaru. Sledio je samo jače od sebe. Uvek je išao samo za pobedom. Znao sam da je beštija, ali
mislio sam da je moja beš tija. Mislio sam da mogu da mu verujem. U stvari, mislio sam da bih
mogao da ga promenim. Proklinjem samog sebe. Bio sam umišljena budala. Vraćam se u pilotsku
kabinu, gde se Avgust obraća Plavoj.
„Pilote, da li ć eš uspeti da nas izvu češ?”
„Neću, gospodaru. Geometski prikazi ne pokazuju moguć nost za beg”, odgovaraje
prikladno jednoj Plavoj - bez emocija, svrsishodno i č injenič no. Telo joj je tanano, gotovo kao u
ptičice. Kao da je sazdana od grančica, s izduženim vratom i nešto manjom ćelavom glavom.
Očiju krupnih, sablasno ažurne boje, kao š to su joj i digitalne tetovaže na lobanji. Kada se
pomera, č ini se kao da je pod vodom. Sudeći po ravnom naglasku, verovatno je s asteroida.
„Koji je najočekivaniji ishod?”
„Uništiće nam motore vatrom iz paraKrilaca. Usledić e probijanje trupa koje će izazvati
smrt cele posade. Druga moguć nost: uslediće napad leteć om pijavicom i zarobljavanje svih na
brodu.”
„Ili će nas naprosto oboriti s prokletog neba”, dodaje Sevron.
„Plava, dovede š li me do mog broda postaćeš zapovednica fregate”, Avgust iznosi
ponudu.
„Radije bih odabrala krstaricu”, dodaje ona.
„Neka bude krstarica.”
„U redu”, Plava podešava nekoliko dugmadi. „ Daću sve od sebe, ali moramo da
izmenimo pristup pre nego š to nam napadnu letelicu, ako želimo da preživimo.”
Roda se uspinje ka rubu Lunine atmosfere. Naš brod je poput zveri velikog trbuha. Širok
zbog skladišnog dela, jer im je jedina namena da izbacuju vojnike iz cevi u donjem delu.
Ljudi poput mene zbrisali bi je paraKrilcima. Mi smo ovakve brodove koristili na
Akademiji za lansiranje ljudi u svemirskim oklopima na neprijateljske baze na asteroidima.
Vatra od trenja obavija brod.
„Ukoliko dođe do proboja trupa, dobro udahnite, dominusi ”, pilot izdaje uputstvo.
„Nemamo dovoljno kaciga za preživljavanje.”
Viktra se mršti: „Pluća će nam puć i ako to uradimo.”
„Onda izdahnite”, odgovara joj Plava, „ pa ćete dobiti još trideset sekundi života pre nego
što vam puknu bubne opne, i pre nego š to vam se krvni sudovi naduju poput balona. Ja ć u da
zadržim dah.”
Sevron gleda u mene razrogačenih oč iju: „Kako samo mrzim svemir!”
„Ma, ti sve mrziš.”
Prolazimo netaknuti kroz Luninu atmosferu. Vatra se gasi i uplovljavamo u otvoren
svemir, kojim glavno brodovlje armade klizi poput nemani kroz Evropino duboko more. Trupovi
su im istačkani topovskim kupolama koji podsećaju na školjke, dok im se hangari usecaju u
podnož ja nalik ogromnim š krgama. Trgovački brodovi polagano plove brodskim putevima.
ParaKrilci i ose patroliraju. Niko ne obraća pažnju na naše prisustvo, osim onih koji nas prate s
Lune. Vladarka ovo ne bi javno obznanila. Vreme nam otkucava.
Nemamo kuda da pobegnemo. Mislili smo da ć emo se provuć i ispod topova armade
Skiptar, dok smo još imali Lisandra. Ali sada ćemo morati da prođemo kroz njihov š palir.

117. Pilot nam je hladan poput metala.
Rekla je da moramo da promenimo pristup.
Šta mogu? Razmišljam. Razmišljam.
„Uspostavičemo vezu s jednim od brodova”, veli Avgust. „Potplatićemo ih da nas
zaklone. Svaki čovek ima svoju cenu.”
„Ometaju nas. Ne mogu da uspostavim vezu” , podseća ga Mustang.
Pomrećemo. I svi smo toga svesni. Avgust niti paniči, niti se predaje. Ne znam kako sam
očekivao da bi se on suoč io sa smrću. Mož da sam se nadao da bi prebledeo i poč eo da rida. Ali i
pored svih svojih mana, nepokolebljiv je. Nakon nekoliko trenutaka, spuš ta svoju košč atu ruku na
Mustangino rame. Ona se na to iznenađeno trgne.
„Bilo da nas č ekaju projektili ili abordažna letelica, umrite kao Zlatni” , Avgust nam se
uozbiljeno obraća. Ne zato š to želi da ga smatramo jakim u njegovim poslednjim trenucima, već
zato što veruje u ono š to jeste - nadmoćno biće, gospodar svih svojih ljudskih slabosti. Za njega
je smrt samo jedna krajnja slabost. Ljudi cmizdre dok umiru. Kopaju i rukama i nogama č ak i
kada ne postoji nikakva nada. A on neće. Nije smrt veća od njegovog ponosa.
Sivi su u mnogo č emu veoma slični Crvenima. Gnjurci odlaze u smrt zbog svojih
porodica, da bi sačuvali ponos klana. Ne cmizdre kada se rudnici obruše oko njih ili kada se
jamičarke pojave iz tame. Oni samo umru, a prijatelji onda plaču za njima i uklanjaju njihova
tela. Međutim, mi imamo dol kojem mož emo da se nadamo, a š ta imaju Zlatni? Kada umru, meso
im istruli, a ime i dela ostaju za njima sve dok ih vreme ne izbriše. I to je to. Ako bi bilo ko u
ovom trenu trebalo da kopa i rukama i nogama, to su sigurno Oreati.
Ja to radim jer sam lučonoša, jer pronosim nešto što ne sme da se ugasi, š to ne sme da
umre. Upravo se zato i hvatam za Sevronovo rame i uz, jeziv, sablasan smeh, ka žem pilotu da nas
približi najsmrtonosnijem brodu u orbiti, onom koji se upravo okrenuo kako bi nas presreo.
„Primakni nas Izvi đaču”, ponavljam Plavoj.
„To bi nam smanjilo izglede za prež ivljavanjem za...”
„Nemoj da mi govoriš kakvi su nam izgledi, već samo uradi š ta sam ti rekao”, naređujem
joj.
Svi se okreću ka meni. Ne zato š to sam rekao neš to čudno, već zato što su č ekali da se
okrenu i pogledaju me. Svi su se u sebi molili da nešto smislim. Č ak i Avgust.
Eona je rekla da ć e se ljudi uvek okretati ka meni. Verovala je da imam neki dar, neku
osobinu koja ljudima uliva nadu. Ja sam je retko kad osećao u sebi. I nema nje ni sada u meni.
Samo straha. Iznutra se osećam kao dečak - besan, jogunast, sebičan, kriv, tuž an, usamljen - a oni
se ipak uzdaju u mene. Umalo se slamam pod njihovih pogledima, gotovo mi dođe da nekog od
njih skrušeno zamolim da preuzme kormilo. Ne mogu ja ovo. Sitan i nebitan. Samo jedan lažov u
oblikovanom telu. Ali onaj san ne sme biti ugašen.
Stoga odlučujem da delujem, a oni neka gledaju.
„Svemir ti popio mozak?”, pita me Viktra. „Č im shvate da dečak nije kod nas...”
„Usmeri se prema Izviđačevom mostu”, Mustang kaže Plavoj, pretpostavljajući koje su mi
namere, te se osvrće ka meni sa strahom u oč ima.
Avgust mi odsečno klima glavom, pogađajući moju nameru: „ Hic sunt leones.”
„Hic sunt leones”, ponavljam, sačuvavši poslednji pogled za Mustang, a ne za č oveka
koji mi je obesio ž enu. Ne primećuje me. Napuštam most sa Sevronom jureći kao sumanut. Nešto
nam udara u brod. Trup se trese. Znaju da Lisandar nije kod nas.
„Urlikdžije! Diž ite se!”, vičem.
Harpija diž e ruke u vazduh: „ Zar nam nisi rekao da...”
„Diž'te se!”, urlam.

118. Crvena pomoć na svetla obliju palubu za lansiranje krvavom bojom, dok se Sevron i ja
uvlačimo u ledene svemirske oklope. Obojici su potrebne po tri Urlikdž ije kako bismo se uvukli
u robotizovana odela. Ležim u oklopu dok mi Harpija vezuje stopala stremenima i zatvara nož ni
oklop preko kož e i kostiju. Urlikdž ije su veoma hitre i okretne iako se brod naginje kada nas još
jedan projektil zamalo udara. Oglašavaju se sirene, objavljujući proboj trupa. Pokuš avam da
usporim disanje, dok mi Viktra namešta kacigu na glavu.
„Srećno!”, naginje lice prema meni. Pre nego š to uspevam da je zaustavim, priljubljuje
usne uz moje. Ne mičem se, bar ne sad kad sam toliko blizu smrti. Dopuš tam joj da razdvoji usne
i da ih, tople i utešne, prisloni uz moje. A onda se taj trenutak bliskosti završava, i ona se odmiče
spuštajući mi masivni vizir preko kacige. Urlikdžije urlič u i kliču gledajuć i nas. Više bih voleo da
me je Mustang zapeč atila u ovu konzervu i da mi je ona dala oproš tajni poljubac, ali potom mi se
digitalni ekran pojavljuje pred oč ima i napuš tam svoje prijatelje nestajući u metalnoj cevi za
lansiranje. Ostajem sam. I uplaš en.
Usredsredi se.
Ležim potrbuš ke učauren u lansirnoj cevi. U ovom bi se trenutku većina upišala, odvojena
od prijatelja i od topline života. U cevi nema nikakve teže. Nije ni pod pritiskom. Mrzim taj njen
bestež inski deo.
Ne smem da podignem pogled, inače će mi se vrat slomiti kada me lansiraju. Ne mogu ni
postranice da se pomerim.
Svemirski oklop prikačen mi je za hiljadu magnetskih hvataljki sličnih zubima. Hvataju
ga poput sićušnih bubica, š kljocajući.
Za nekoliko ć e me trenutaka izbaciti u svemir. Isprekidano dišem. Srce mi dobuje ispod
grudne kosti. Smešim se, dok plivam u strahu koji me preplavljuje. Kada sam na Akademiji
pokušao da se lansiram kazali su da je to bio samoubilač ki potez. Mož da su i bili u pravu.
Ali ja i jesam stvoren za ovako nešto. Da se bacam pravo u pakao.
Izgledam kao ljudska buba pod metalnim oklopom, oruž jem i motorima koji koštaju više
nego većina brodova. Na desnoj ruci imam pulsirajuć i top. Ako mi zatreba, otvoriće se poput
cveta hemantusa.
Prisećam se onog trenutka kada mi je Eona spustila hemantus pred ulazna vrata, i onog
trenutka kada sam ga ubrao sa zida u več eri kada je trebalo da osvojim lovorike. Koliko se ti topli
dani samo č ine dalekim od ovog ledenog mesta, gde su latice metalne, umesto da budu meke
poput svile.
„Sabili su nas. Uskoro poč inje abordaža”, Mustangin glas č uje se preko veze. „ Podešavam
lansiranje.” Brod ječi pred novim projektilom koji nas zamalo udara. Sruš ili su nam zaš titno
polje. Sada nas drži samo klimavi trup.
„Dobro nanišani”, kažem.
„Uvek, Darou...” , njen tajac govori više od hiljadu reći.
„Žao mi je”, kažem joj.
„Srećno.”
„Ovo nije nimalo zabavno!”, gunđa Sevron.
Brodska hidraulika poč inje da šišti, i mene metalni zupci potiskuju kroz cev, ubacujuć i
me u ležište. Na svega par centimetara od moje glave, magnetno polje zastraš ujuće zuji oko
elektromagnetskog topa, mameći me da pogledam u njegovom pravcu.
Kažu da mnogi Zlatni ne mogu da izdrže, da č ak i Nenadmašni umeju da se usplahire, pa
počnu da vrište i plaču u lansirnoj cevi. Verujem im. Vilenjaši bi u ovom trenutku dož iveli srčani
udar. Neki č ak ne mogu ni da putuju svemirskim brodovima plašeći se skučenog prostora i š irine
svemira. Beskičmenjaci glupavi. Ja sam se rodio u domu manjem od skladi šta ovog broda. Za

119. život sam zarađivao na svrdloHvatu spram kojeg ova cev izgleda kao de čja igračka, i pritom bi
mi duša izašla napolje kroz silni znoj i pišaćku unutar sauna-odela sklepanog od kojekakvog
otpada.
Ali strah je uvek prisutan.
„Posmatraj jamičarku dok napada, sinko” , otac me je jednom ščepao oko zgloba, teraju ći
me da odigramo tu igricu. „ Gledaj kako se povija nagore sve dok ne dostigne vrhunac. Pre toga
nikada se ne pomeraj. Ne napadaj je hitroSekom. Učiniš li tako, srediće te. Ubiće te. Pomeri se
tek kada poč ne da se spušta. Uradi to u strahu za ž ivot. Ne miči se sve dok te strah skroz ne
obuzme, a onda...” , pucnuo je prstima.
Trenutno sam u onoj tački kada vas obavija muzika mašinerije. Škljockanje, kuckanje,
šištanje i zujanje odzvanjaju trupom. Poč inje odbrojavanje.
„Spreman, Gobline?”, pitam Sevrona preko veze.
„Cacatne ursus in silvis?”
Da li mečka sere u š umi? Brod se trese i podrhtava. Č uju se nove sirene.
„Latinski u ovakvom trenutku?”
„Audentes fortuna juvat”, kikoć e se Sevron.
„Sreća prati hrabre? Vala, i zaslužio si da pogineš ako će ti to stvarno biti poslednje š to si
rekao u ovom ž ivotu.”
„Jel? Pa, možeš da mi podudlaš...”
Srce mi se usporava.
Metalni zupci potiskuju me napred u magnetno polje cevi. I onda kre će. Čak i kroz odelo,
gravitacione sile me udaraju poput ruke opsidijanskog boga gromovnika. Smračuje mi se pred
očima. Stomak mi se diže u grlo. Pluća mi se skupljaju. Krv mi se usporava u venama. Izlećem.
Svetla mi trepere u očima. Ne vidim zidove cevi kroz koju me ispaljuju. Ne vidim č ak ni brod
koji me je doneo ovamo. Vidim Eonino lice u mraku. Gubim svest. Ne mogu tela da izdrže ovako
nešto. Prebrzo je.
Tama.
A onda se u tami pojavljuju rupice.
Zvezde.
Nema ničega između. U jednom trenu sam na brodu, a u drugom param duboki svemir
brzinom petnaest puta bržom od zvuka.
Mnogi se u ovom trenutku useru u odela. Ne radi se o strahu. Već o biologiji i fizici. Ne
može ljudsko telo baš toliko da izdrži. Oblikovatelj Miki postarao se da moje može da izdrži bar
trunku više. Nadam se da i Sevronovo mož e.
Nečujno letim kroz svemir. Siguran sam da je Sevron negde blizu. Ne mogu ga videti, č ak
ni preko senzora. Prebrzi smo. Hitamo ka najvećem brodu armade Skiptar - onom koji bi trebalo
da izbegavamo. Sve se dešava u š est sekundi. Projektili za uzbunu š išaju pokraj nas. Topdž ije nas
sada vide. Znaju šta se zbiva. Međutim, ne koristimo potisnike, pa projektili ne mogu da se
zapale. Šrapnel ne može da se rasprši s tako kratkim fitiljem. Neistrošeni karteči proleću pored
nas, zamalo me pogađajući. Naš pilot je odlič no nišanio.
Elektromagnetski topovi nas promašuju. Projektili sevaju pokraj nas. Sevron urliče preko
veze. Zaš titno polje im je spuš teno. Ne mogu ga podići dovoljno brzo. Ipak je za to potrebno
neko vreme. Blistavo plavo svetlo treperi im iznad trupa dok se uključ uju pulsirajuć i štitovi.
Zakasnili ste, gadovi jedni!
Krvavo ste zakasnili!
Ne mogu ni da razmišljam. Vriš tim u sebi. Smeh se razbuktava u meni poput š umskog
požara. Smejem se jer znam da ovi ratnici verni logici ne mogu da se izbore s mojim ludilom.

120. Most je blizu. Dižem pogled. Vidim kako Zlatni urlaju jedni na druge unutra. Jure ka
odelima i kapsulama za spaš avanje. Bulje u nas dok im se približavamo kao što je Mustang radila
kad su moji konjanici Doma Marsovog uleteli u nju i Paksa na blatnjavom polju. Naš je gnev
jedinstven. Nešto što ovi rođeni na Luni ne razumeju.
Plavi se su razbež ali. Opsidijani izvlače oružje. Dvoje Zlatnih navlače maske za disanje i
razvijaju britve, spremni da nas ubiju. Sekundu pre sudara, pucam iz pulsirajuć eg topa. Pogađam
debelo staklo. Ponovo pucam, pa opet, pa opet. A onda se sklupč avam u loptu i razbijam debelo
staklo mosta pri punoj lansirnoj brzini dodatno potpirenoj u poslednjoj sekundi silom iz potisnih
čizama.
Iz mene izleće vrisak potpunog luđaka.

121. 21
MRLJE


Ulećem na most poput olovne kugle ispaljene u staklarsku radnju. Udaram o ekrane i
pultove, pre nego što ću probiti ojačane metalne zidove mosta, proleteti kroz č elične hodnike, sve
dok na kraju celim telom ne tresnem o pregradu na stotinu metara od mosta. Ošamućen sam. Ne
mogu da pronađem Sevrona. Zovem ga preko veze. Č ujem ga da stenjući pominje nešto vezano
za njegovo dupe. Mož da se stvarno usrao.
Ne možemo to da čujemo zbog kaciga, ali č itav brod huč i dok svemir, poput vakuuma,
usisava članove posade odnoseći ih u smrt. Doduš e, ne usisava ih kroz razbijene prozore, već ih
više unutrašnji pritisak na brodu izbacuje napolje. No, kako bilo da bilo, Plavi, Narandž asti i
Zlatni izleću u svemir vrišteći. Opsidijani ć utke nestaju. Mada im dođe na isto. Svemir nas na
kraju ionako sve uć utka.
Leva ruka mi varniči. Pulsirajući top mi je rasturen. Ruka me strahovito boli unutar odela.
Zadobio sam nagnječenje. Povraćam u kacigu, ispunjavajući je reskim smradom koji mi š tipa
nozdrve. Ali i dalje sam na nogama, a desna ruka mi još uvek dobro radi. Vizir mi je napukao.
Teturam se, dok me pritisak vuč e ka mostu.
Provlačim se kroz rupe koje sam probio u zidu. Dospevam do mosta gde zati čem darmar.
Članovi posade drže se za š ta stignu kako ih ledena tmina ne bi usisala. Neka Zlatna devojka
obrće se oko mene i potom izleć e napolje. Najzad se uključuju crvena svetla. Rezervne pregrade
spuštaju se oko ovog dela broda kako bi presekle oticanje pritiska. Jedna počinje da se spušta iza
mene, podupiruć i zid kroz koji sam se probio. Pokuš avam da je zadržim, spazivši Sevrona kako
dolazi. Metal š kripi spram robotizovane ruke mog svemirskog odela. Sevron se u poslednjem
trenutku podvlači ispod vrata pre nego š to će se zatvoriti. Zaključani smo na mostu. Odlično!
Nalet pritiska se smiruje iza nas, pošto se ploč e od duroč elika spuštaju preko uništenih
prozora. Brodski oficiri i posada dižu se s poda, pokuš avajući da dođ u do daha, ali vazduha
nema. Kiseonik i pritisak još se nisu vratili u prostoriju. Pa, oni s maskama za disanje, Zlatni,
Opsidijani i Plavi, ć utke posmatraju kako se nekolicina Ruž ičastih pomoć nika i Narandž astih
tehničara na mostu praćaka poput riba, dahć ući. Jedan Ružičasti počinje da bljuje krv, nakon š to
su mu pluć a pukla u grudima jer je pokuš ao da zadrži dah. Plavi už asnuto posmatraju kako ljudi
umiru oko njih. Nikada nisu videli kako neko umire. Navikli su da gledaju kako nestaju trepćuća
svetla na skenerima. Možda su gledali neki udaljeni brod kako eksplodira ili izbacuje plamen iz
sebe dok Opsidijani i Sivi upadaju na njega. Njihovo poimanje ovozemaljskih muka upravo je
izmenjeno.
Opsidijane i Zlatne ovaj prizor ne dotič e. Neki od Sivih pokuš avaju da pripomognu, ali
prekasno. Dok se pritisak i nivo kiseonika ne normalizuju, podBoje su već mrtve. Nikada neću
zaboraviti njihova lica. Ja sam ovo izazvao. Koliko li ć e porodica biti u ž alosti zbog ovoga š to
sam ovde uradio?
Ljutito udaram metalnom č izmom po č eličnoj palubi. Tri puta. Oni koji nisu uč inili niš ta
dok su im saradnici umirali sada se okreć u kako bi pred sobom ugledali Sevrona i mene u
odelima ubica.
O, kako samo su samo lica tih Zlatnih i Opsidijana najednom ž ivnula.
Jedan od Opsidijana juriša na nas s naponskim kopljem. Sevron ga samo jednom opaljuje,
obarajući tog gorostasa metalnom pesnicom. Ostala č etvorica zbijaju se kako bi nas napali,
izvikujući jedan od njihovih jezivih ratnih pokliča. Sevron ih spremno dočekuje, oduš evljen š to je
najzad najkrupniji u prostoriji. Ja se upuš tam u okršaj sa skupinom Sivih koji pokuš avaju da

122. izvuku oruž je.
A evo kako to ide: mi smo ljudi od metala koji se bore protiv zbunjenih ljudi od krvi i
mesa. Kao da č eličnim pesnicama probijate lubenicu. Nikada toliko nehajno nisam ubijao ljude. I
plaši me koliko mi to ubijanje lako ide. Nema nikakvog dvoumljenja, nema kršenja moralnih
načela. Ovi su ljudi od ratnič kihBoja. Ili ć e oni ubiti mene ili ja njih. Jednostavnije je nego na
onoj našoj probi. Jednostavnije je ako ih ne znam, ako im ne znam braću i sestre, ako koristim
metal umesto golih ruku da ih gurnem kroz mračna vrata smrti.
Dobar sam u ovome, daleko bolji od Sevrona, š to me prestravljuje više nego bilo š ta
drugo.
Stvarno jesam Kosač. Kakve god da sam sumnje nosio u sebi, sada ih odbacujem,
osećajući kako mi se neka mrlja š iri u duši.
Trudimo se da poš tedimo Plave. Most je ogroman, ali na njemu nema mnogo Opsidijana
ili Sivih s projektilnim ili energetskim oružjem. Nema razloga da budu tu: niko im nikada nije
upao na most kroz prozor. Dve Zlatne s britvama prava su napast. Jedna je visoka i plećata.
Druga ima hitro lice, očajnički stegnuto dok kidiše na nas. S tim njihovim britvama, mogle bi č ak
i odela da nam prepolove, pa ih Sevron izdaleka opaljuje pulsirajućim topom, zbog č ega im
dolazi do preopterećenja u zaštitnim poljima te im se napon vraća u oklop gde im preopterećuje i
pulsirajuće štitove, razara im oklop i Zlatne poč inju da se tope pred nama. Zbog toga oni i jesu
zaduženi za tehnologiju. Ljudi su, bez obzira na Boju, krhki poput golubova kad upadnu u ratnu
mašineriju koja melje sve pred sobom.
Pošto smo pobili neprijatelje, okrećem se prema Plavima za njihovim radnim stanicama.
„Gde vam je kapetan?” , pitam ih.
U svom odelu viši sam gotovo č itav metar od njih. I dalje zure u rusvaj koji smo ostavili
za sobom. Mora da me smatraju noćnom morom na dve noge. Iz ruke mi pršte varnice. Odelo mi
je napola uništeno. Još držim i zastrašujuću britvu u ruci.
„Nemam vam ja č itav dan da straćim na pretnje. Pametni ste muškarci i ž ene. Nije ovo
vaš brod. Vi ga samo ispunjavate, dok Zlatni njime upravljaju. A sada ja njime upravljam. Dakle,
da li vam je kapetan tu negde?”
Kapetan je prež iveo. Radi se o nekom mirnom, urednom č oveku, krakatom, s novom
posekotinom na licu koja ga stra šno boli. Drhti i š mrca, držeći se za ranu kao da bi mu se lice
raspalo ako digne ruke s nje. Stric Narol bi ga nazvao govnož derskom sekapersom. Eona bi se
drugačije postavila, pa se nadvijam nad njim kako bih mu se tiho obratio.
„Neće ti biti ništa”, kažem mu. „Samo ne pokuš avaj ništa nepromišljeno.”
Skidam kacigu. Bljuvotina curi napolje. Kažem mu da ode u ć ošak i da skine zvezdu koja
mu obeležava čin. Drhteći, uopš te i ne dobija priliku da me posluš a. Sevron se baca na njega,
skida mu značku, podiže ga i odnosi kao lutku.
Neka punačka žena tamnije puti, sva u ramenima, frkće na to oduzimanje č ina. Neobično
je umišljena za jednu Plavu. Ć elava, kao i svi ostali, s až urnim digitalnim tetovažama koje joj ne
obavijaju samo glavu i slepooč nice, već i ruke i vrat.
Sevron se vraća.
„Sevrone, prestani da se izmotavaš .”
„Sviđa mi se š to sam ovako velik.”
„Ja sam opet već i od tebe.”
Pokušava da mi pokaže krstač u kroz odelo, ali mehanički prsti nisu toliko okretni.
Naređujem Plavim tehni čarima da propuste naše prijatelje iz rode u jedan od hangara.
Ispunjavaju moju zapovest, vrativši se nazad za svoje radne stanice. Svi su poslušni, jer imam
moć nad njima. Ali ko zna š ta će biti u ostatku broda? Mož da budu odani vladarki. A mož da ipak

123. budu odani čoveku koji upravlja brodom. Bilo bi glupavo od mene da pomislim kako se svi vode
istim načelima. Morać u sam da ih nateram.
Na ekranu gledam kako se roda uvlači u hangar. Trup joj se jedva još drži. Dve leteće
pijavice zakač ene su za nju. Moje će Urlikdžije morati da se izbore s ubilač kim odredima koji se
kriju u njima. Možda ih nekako i srede, ali ako ih Izvi đačevi Opsidijani i Sivi opkole u hangaru,
sve je izgubljeno.
Neka buka dopire iz pregrade koja spaja most s ostatkom broda. Neko potmulo šištanje.
Vrata počinju da se crvene od usijanja, dok se malena zenica š iri po sredini debelog sivog
duročelika. Opsidijanski i Sivi brodski vojnici, zasigurno predvođeni nekim Zlatnim u pokuš aju
da povrate brod. Biće im potrebno neko vreme.
„Imate li holoKameru u hodniku?”, pitam Plave.
Oklevaju. „Više ne važe stara pravila, tupavci jedni”, psuje ih ona Plava koju sam
maločas zapazio. Odguruje drugog Plavog s puta, te povezuje svoje tetovaže s konzolom.
Holo-Snimak se pojavljuje na jednom od ekrana, potvrđujući moj strah. Zlatni predvode skupinu
koja pokuš ava da se probije na most.
„Pokaži mi inžinjeriju, sistem za održavanje života i hangar”, zahtevam. Ispunjava moju
naredbu. Zlatni i tamo predvode odrede Sivih vojnika i Opsidijanske vazalne vitezove kako bi
obezbedili vitalne brodske sisteme. Pokuš aće da mi otmu kontrolu nad njima. Š to je još gore,
pokušaće da upadnu u rodu ili da je unište kako bi pobili ili zarobili Mustang i moje prijatelje.
„Ko želi ovaj brod?”, pitam ih grubo. Š etam po uzdignutoj zapovedničkoj platformi, usput
nogom sklanjajuć i nečije telo s puta, te spuš tam pogled prema Plavim vezistkinjama za njihovim
pultovima. Izbegavaju moj pogled, dve ž ene, ne mnogo starije od mene. Lica su im, bleda i sveža
poput jutarnjeg snega, sada umrljana suzama i prljav štinom. Široke plave oč i sada su im natekle i
crvene. Gledale su kako im prijatelji danas ginu, a ja tu sebično besnim, ophodeći se prema tome
kao prema svojoj pobedi. Lako se č ovek pogubi.
Nikada ne zaboravljaj ko si, podse ćam sebe. Nikada.
Doziva nas desetak drugih brodova i komanda iz Citadele. Hoć e da znaju š ta se desilo.
Raketni brodovi i razarači oprezno nam se približavaju. Otvaram vezu kako bih se obratio
čitavom brodu.
„Pažnja, posado broda ranije znanog kao Izvi đač, a od sada znanog kao Faks. ” Pravim
dramsku pauzu, znajuć i da svaka dobra pesma, svaki dobar ples, predstavlja poigravanje
napetošću koje vodi ka vrhuncu zvuka ili pokreta.
Sevron se ceri kao neko derle. Izgleda kao đavolak u tom golemom odelu u kome mu
glava bez kacige deluje presićušno. Mlatara nešto rukama kako bi me nasmejao. Odmahujem mu
glavom. Nije sada vreme za tako nešto.
„Ja sam Darou O Andromed, kopljanik porodice Avgusta s Marsa, i preuzeo sam ovaj
brod kao ratni plen. Moj je. To, prema Zajednicinim pravilima svemirskog ratovanja, znači da su
vaši životi sada moji. Žao mi je zbog toga, jer je velika verovatnoć a da ćete svi izginuti.
„Život ste dosad posvećivali jednom pozivu - bili ste zaduženi za elektriku, zvezdanu
navigaciju, artiljeriju, služenje, osvetljenje i popravke, neposrednu borbu. Moj poziv je osvajanje.
Njemu nas uče po školama. A mene su u š koli nauč ili kako se pravilno upada na neprijateljski
bojni brod, kako se on osvaja i kako se preuzima vlast nad njim. Nakon š to čovek osvoji most
broda koji drže neprijatelji, postupak, kojem su nas nauč ili, vrlo je prost: provetri brod.”
Sevron pali skrivenu konzolu iza navigacionog pulta, kojoj jedino Zlatni mogu da
pristupe. Plavi se iznenađeno trgnu. Kao da ste uš li nekom čoveku u kuhinju i pokazali mu da
ispod sudopere ima skrivenu nuklearnu bombu. Konzola skenira Sevronovo zlatno znamenje, pa
počinje da treperi zlatnim odsjajem. Na njemu je sad jedino da ukuca š ifru, i svi će se prozori na

124. brodu otvoriti ka svemiru. Izginuć e dvadeset hiljada muškaraca i ž ena.
„Ove smo brodove napravili tako da mož emo da ih ispraznimo. Zašto? Ne zato što ne
verujemo u vašu odanost, š taviše na nju se i oslanjamo, već zato što na brodu još uvek imate...” ,
gledam spisak koji mi daje jedan od Plavih, „ ... šezdeset jednog Zlatnog. Oni su odani vladarki.
Ja sam njen neprijatelj. Neć e me slušati. Pokuš aće da sabotiraju brod, pokuš aće da preuzmu most,
da vas okupe, da zloupotrebe vašu odanost, te ć e vas povesti u sigurnu smrt. Zbog njih i zbog
njihove mržnje prema meni, nikada više nećete videti svoje bližnje.
„A postoji još jedna začkoljica. Vladarka se negde daleko od ovog broda pita š ta se
dešava. Uskoro ć e shvatiti da joj ponos i dika njene armade više ne pripada. Jer je brod sada moj.
Brodovi njenih pretora izbaciće iz sebe č itave eskadrile leteć ih pijavica s legijama Opsidijanskih i
Sivih vojnika. Predvodiće ih Zlatni vitezovi koji žele moju glavu, u celosti spremni da pobiju sve
koji im se nađu na putu.
„Ukoliko vas izbacim u svemir, neće ostati niko ko mož e da ih spreči da me ubiju. Dakle,
kao što vidite, vi ste moj spas, i ja sam vaš. Neću žrtvovati dvadeset hiljada vas kako bih ubio
šezdeset jednog neprijatelja. Odabrao sam ovaj brod među svim ostalim baš zbog posade. Vi ste
najbolje što Zajednica može da ponudi. Za mene niste zamenjivi. Stoga od vas tražim sledeće,
odaberite me za svog zapovednika i savladajte te Zlatne koji vas smatraju zamenjivim.
„Imate moje dopuš tenje, koje vam garantujemo ja i vrhovni upravnik Marsa Neron O
Avgust, da zarobite ili pobijete vaše Zlatne zapovednike u moje ime. Oduzmite im oruž je i
savladajte ih, a onda pripremite brod za dolazak napadača koji žele da nas unište. Uradite to
smesta. Budete li č ekali, pobiće vas! Zapamtiću prve muš karce i ž ene koji se dignu protiv njih. I
nagradiću vas kao vaš novi gospodar. Nagradiće vas i vrhovni upravnik. Učinite to smesta!
Upravo sam otvorio sve oruž arnice na brodu. Zgrabite oruž je i zgrabite tlačitelje!”
Čitav je brod zanemeo, dok se pale prve iskre revolucije.
Sevron mi se primič e: „Veoma podsticajno!”
„Previše demokratski?”, šapućem.
„Mislim da se autokratska demokratija ne računa”, Sevron mreška nos. „ Ipak si im
zapretio da ć eš provetriti brod.”
„Zapretio? A ja mislio da sam im baš glatko saopš tio.”
„Glatko ko šljunak, seronjo” , Sevron se cereka odveć živahno, te se plješće po nozi
mehaničkom rukom ulubljujući metal. Trgne se, pa podiže pogled ka meni, pomalo postiđen.
„Ma, nosi se.”
Vrata iza nas počinju da š ište. Okrećem se prema usijanoj pregradi. Moji neprijatelji su
doneli buš ilicu kako bi me napali. Ruke mi se tresu pod naletom adrenalina. Osećam na sebi
poglede nekoliko desetina Plavih. Vrata se sada još više crvene. Nemamo još mnogo vremena.
Britva mi poprima ubistveni oblik, izduž ena i zastraš ujuća. „Stiže nam društvo”, kažem.
Bacam pogled ka Sevronu, kojem je pažnju skrenuo jedan od holoekrana. Naređujem Plavima da
pronađu zaklon.
„Rade kako si im rekao”, mrmlja Sevron. „ Proklet da sam! Darou, dođi da vidi š.”
Prolazi kroz snimke koji už ivo prikazuju kako Narandž asti i Plavi prazne oružarnice.
Pomažu im i neki od Sivih. Drugi stoje po strani, ne znajuć i šta da rade čak i dok gledaju kako
ostali pucaju u č lanove posade čiji broj raste poput talasa. Ali nema tog metka koji bi mogao da
zaustavi navalni talas. Uzimaju oružje, i razuzdano jure hodnicima, usput uvećavajući svoj broj.
Oni najgrublji ih predvode - ne Plavi, već Narandžasti radnici iz hangara i mehaničari, zajedno sa
Sivima... od kojih jednog prepoznajem. Radi se o sredovečnom desetaru s mog broda na
Akademiji, koji je pobegao zajedno s nama. Šalje skupinu muš karaca i ž ena u lične odaje nekog
Zlatnog. Savladavaju ga s uvažavanjem. Ali taj miran pristup ne važi svuda.

125. Tri silna odreda Zlatnih, na č elu Opsidijana i Sivih, upadaju u prostorije sa sistemima za
održavanje života, kod motora na nekih pet kilometara od krme, i ispred ulaza na most. Među
ovima ispred vrata mosta ima č etiri Zlatna i šest Opsidijana. Deset Sivih puni oruž je iza njih.
„Izgleda da nam ipak pristiže društvo”, kažem.
Svakog časa probiće se kroz vrata. Pregrada sada i s unutrašnje strane počinje da varniči,
dok im už arena bušilica prožima vrata. Metal počinje da se topi i kapa na pod cvrčeći. Plavi se
preplašeno tresu, a ja i Sevron se uspravljamo i navlačimo kacige, spremni za novi napad.
Nozdrve mi opet ispunjava smrad povraćke. Kažem Plavima da se sakriju u deo za veziste. Tamo
će biti sigurniji.
Lampica za vezu najednom počinje da š ija na konzoli pokraj mene. Instinktivno se
javljam. Glas nalik gromu š alje mi jezu niz ki čmu. Nema slike.
„Čujete li me?”
„Čujem.” Bacam pogled ka Sevronu. Taj š to nas zove, ko god bio, koristi pojačavač glasa
kako bi zvuč ao poput grmljavine. Sevron sleže ramenima, kao da nema pojma o kome se radi.
„Ko je to?”
„Da niste bog?”
Bog? Obuzima me neki sablasni mir. Nije to pojač ivač glasa. Trebalo je odmah da znam
po ledenom, razvuč enom naglasku. Pažljivo biram reči, prisećajući se svog porekla: „ Ja sam
Darou O Andromed, od roda Sunč evog!”
„Preuzeli ste brod, a još niste postali pretor? Kako je to moguće?”
„Uleteo sam preko mosta.”
„Sami iz Bezdana?”
„S drugom.”
„Doći ću da upoznam vas i vašeg druga, bože mali.”
Plavi prestravljeno gledaju jedni u druge. Nešto nemo izgovaraju. Mrljavi. I meni se na
pleća spušta teret straha. Sevron i ja se osvrćemo po mostu, kao da bi ta zver mogla da se krije
negde u mraku. Vrata se i dalje raspadaju, kapljući unutra poput neke usijane, natrule voć ke.
Jedan od Plavih zabezeknuto ustaje i mi bacamo pogled prema holoekranu preko kojeg
kamere u hodniku prenose jeziv prizor pred vratima mosta. Nešto, bolje reći - on, trči prema
njima dok se spremaju da uđu na most - neki Opsidijan, većeg nikada nisam video. Ali ne radi se
samo o njegovoj veličini. Već i o pokretima. Poput sablasnog stvorenja sazdanog od senki, mišića
i oklopa. Više lebdi nego š to trči. Sasvim uvrnuto. Kao da gledate u sečivo ili neko oruž je
sačinjeno od krvi i mesa. Stvorenje od kakvog bi se i psi razbežali. A mačke bi siktale na njega.
Takvo jedno stvorenje ne bi ni trebalo da postoji bilo gde iznad prvog kruga pakla.
Uleće u odred ubica otpozadi s dva pulsirajuć a bela jonska seč iva, koja mu izviru iz
oklopa na gotovo metar udaljenosti od ruku. Kroz Sive naprosto protrčava odbacujući ih o zidove
ramenima, i lomeći im kosti. A onda kreće s pravim ubijanjem. To radi toliko divljački, da sam
primoran da sklonim pogled.
Usijana bušilica nastavlja da topi vrata sama od sebe. Na sredini se pojavljuje rupa. Kroz
nju mogu da vidim kako muš karci i žene ginu. Krv cvrči na pregrejanom metalu.
Pošto je završio svoje, Mrljavi krvari iz desetak rana, a ostala mu je samo još jedna
Zlatna. Ubada ga britvom, probadajuć i mu crni oklop kroz naprsnik. On na to izvija telo kako bi
priklještio sečivo u sebi, a onda ga grabi kad ona dopuš ta sečivu da se opusti u bič. Tada je hvata
za kacigu dok joj se zlatni oklop presijava pod svetlima hodnika. Pokušava da mu umakne, da se
nekako iskobelja, ali njemu je, poput lava koji steže hijenu č eljustima, potreban samo jedan
stisak. Ubivši je, pažljivo je spušta na pod, nežan nakon š to joj je podario dobru smrt. Sevron se
nehotice odmiče od vrata.

126. „Mila majko....”
Mrljavi stoji s druge strane pred vratima koja se polagano tope na sredini. Nakon š to se na
vratima proširila rupa u velič ini torza, skida kacigu. Ćosavo, bledo lice zuri u mene. Crnim
očima. Obrazi ogrubeli na vetru i prekriveni zadebljanom kož om kao kod nosoroga. Glava ć elava
izuzev belog perčina koji mu visi č itav metar do sredine leđa.
Obraća mi se nakon š to nam se pogledi ukrste.
„Mali bože Andromede, ja sam Ragnar, prvorođ eni Mrljavi majke mi Alije
Snežnovrapske s Vrhova Valkirinih severno od Zmajevog Hrbata, južno od Palog Grada,
gde lete Krilate Groze, brat Sefija Tihog, uniš titelja Tanosa š to se nekad pokraj vode
uzdizao, i prinesoh vam ž rtve u vidu krvavih mrlja.”
Načisto sam se usrao od straha u krvavom odelu!
Britva mu i dalje štrči iz rebara.
Širi te njegove ručerde umrljane krvlju, pa gura desnu š aku kroz vrata. Jonska sečiva
uvlače mu se u oklop.
„Oka mu moga ćoravoga”, mrmlja Sevron. „ Uradi to, Darou, pre nego š to se predomisli.”
Skinuvš i kacigu, prilazim mu. Ž elim ga pokraj sebe.
„Ragnare Volare. Dobro mi došao. Vidim da ne nosiš nikakvu značku. Nemaš
gospodara?”
„Nosih znamenje Gospodara Pepela, poslat ovim golemim brodom kao poklon
porodici Julijaca. Ali vi uzeste ovaj brod, a s njim i mene.”
Julijci? Zasigurno kao poklon za to što su izdali Avgusta.
I je li on to upravo iskoristio rupu u birokratskim pravilima kako bi opravdao to š to je
pobio ljude svoga gospodara? Ako u njegovom glasu i ima neke ironije, ja je ne pronalazim. Ali
zašto bi uradio tako nešto? Da li me te njegove crne oči već znaju? Mrljavi ne umeju da se koriste
tehnologijom, sem onom vojnom. Nikako nije mogao da me vidi negde ranije, ali ruka mu je i
dalje ispružena i č eka da se rukujemo.
„Zbog č ega ovo radiš?”, pitam ga. „Zbog Julijaca?”
„Oni vam trguju ovakvima kao što sam ja.” Smetnuh to s uma. Upravo brodovlje
Julijaca prenosi Opsidijanske robove po č itavom Bezdanu. Znaju da treba da se plaše znaka
Viktrine porodice - sunca probodenog kopljem.
Nije vič an skrivanju mržnje. Izbija iz njega, hladna poput leda u kojem se ovaj č ovek
rodio.
„Hoćete li prihvatiti ove mrlje, mali bože?”, pita me, naginjuć i se prema meni tužnog
glasa s č udnom zabrinutošću u uglovima usana. Zlatni su sve to uč inili nakon Mračne pobune,
jedinog ustanka koji je ikada zapretio njihovoj vladavini. Oduzeli smo im istoriju, oduzeli smo im
tehnologiju, zbrisali č itavo jedno pokolenje, dajuć i njegovom narodu polove na planetama i veru
starih Vikinga, rekavši im da smo mi njihovi bogovi. Nekoliko stotina godina kasnije, gledam u
jednog od njihovih najstra šnijih potomaka, pitajuć i se kako uopš te može da me smatra bogom.
„Prihvatam ove mrlje u svoje ime, Ragnare Volare.” Preplašeno posežem ka njemu kako
bismo stegnuli jedan drugom š aku, gotovo iste veličine iako su moje pod oklopom, dok ih
okružuje usijani metal. Krv kojom mi je umazao ruku tarem o golo č elo. „Prihvatam njihov teret i
njihovu težinu.”
„Blagodarim, rode Sunčev. Blagodarim. Zaklinjem se da ć u vam služiti u č ast moje
majke i njene majke.”
„Prijatelji mi se nalaze u rodi u trećem hangaru. Idi ih spasi, Ragnare, i biću tvoj duž nik.”
Smeši mi se kezeć i žute zube, pre nego š to će od njega dopreti ratni poklič dublji od
okeana usred oluje. Č itave je hodnike ispunio jezom. A mene ispunjava radošć u, strahom i

127. nekom dubokom znatiželjom. Šta li sam to upravo dobio?

128. 22
VATRA SE ŠIRI


Drhtim celim telom i nakon š to je džin otišao. Pribravš i se, okrećem se prema Plavima,
koji stoje kao omađijani, ne znajući da li da gledaju u mene ili u holoEkrane i skenere koji
prikazuju vladarkine bojne barke koje nas opkoljavaju. „ Tu se nemate čega bojati”, kažem im.
„Kapetanu ovog broda oduzet je č in zato š to je ostavio prozore nezaštićene. Potpuno
nepromišljeno. Čin ne opravdava greške. Potreban mi je novi kapetan, a nemamo mnogo
vremena. Stoga ć u ga odabrati u narednih š ezdeset sekundi.”
Ona Plava tamnije puti probija se između kolega. Isprva mi se uč inilo da su tetovaže po
njenim šakama neke kitnjaste š are, ali sad primeć ujem da se radi o nizu matematičkih oznaka:
Larmoreva formula. Maksvelove jednačine o iskrivljenom prostor-vremenu. Viler-Fejnmanova
teorija upijača. I još stotinu drugih koje č ak ni ja ne prepoznajem.
„Podaj mi značku i probiću ti prolaz sve do Marsa, dečko”, glas joj ne odaje ništa. Ravan
je. Istovremeno odsečan i lenj. Liš en svake emocije, tako da za njim u vazduhu ostaju jedino
slova i glasovi nalik jednačinama. „ Kunem ti se ž ivotom.”
„Dečko?”, pitam je.
„Upola si mlađi od mene. Da te zovem gospodine dečko? Ili ćeš se praviti uvređen?”
Sevron diže obrvu, zbunjen otvorenom drskošću te Plave.
„Oprostite joj, dominuse”, kaže neki drugi Plavi slatkorečivo. „Ona vam je poruč nica
korvete sa...”
Podižem ruku: „ Kako se zoveš, Plava?”
„Orion.”
„To ti je muško ime”, veli Sevron.
„Jel’? Nisam ni primetila.” Plavi mogu da budu zajedljivi? „Moja sekta je htela da budem
muško. Iznenadila sam ih.”
„Koja sekta?”, pita je Sevron.
„Nema vam ona sektu. Prisvojila ju je Kopernikova sekta, ali ubrzo su je odbacili, iz
očiglednih razloga”, ponovo se ubacuje onaj nametljivi Plavi. „Ona vam je obična pristanišna
radnica.”
Orion se trgne na to. Ustremljuje se na Plavog, mada ne diže glas: „ A šta si ti do jedna
cepidlaka i nebitno prkance, Pele? Hm?”
„Eto, vidite”, objašnjava Pel smireno, „kao s pristaništa da je došla. Emotivna metrika joj
je nebaždarena. Nije ona kriva. Ona vam je proizvod svog prostačkog okruženja.”
„Ma, teraj se” , kaže ona, hitro istupajuć i napred.
Opaljuje Pela po licu. On poč inje da cmizdri, rušeći se unazad kao da ga niko nikada
ranije nije udario. Mogu će je da stvarno nije. Zaš to bi jedan Plavi udario drugog Plavog? Oni
vam rešavaju testove, bave se matematikom, crtaju mape. Ali borci svakako nisu.
„Baš mi se sviđa ova prostakuš a”, primećuje Sevron.
„Čekajte, dominuse! I ja hoć u brod!”, neki drugi Plavi provlači se napred, zureći u Pela na
podu. „Ja... ja ga zaslužujem! Orion je najobičnija varalica! Njeno poznavanje astrofizike nije na
zavidnom nivou, da i ne pominjem njeno nerazumevanje vanplanetarne dinamike mase. Nije č ak
ni Zvezdarnicu pohađala!”
Još se jedan Plavi gura napred.
„Zaboravite Arna! On vam je potpuna neznalica kad je u pitanju astrofizika, a njegovo bi
se shvatanje teorije matematičke analize u najboljem slučaju moglo nazvati površnim! Ja sam š est

129. meseci bio komandir na ovom brodu pod Gospodarem Pepela. Služio sam na njemu dok je bio u
pristaništu. Logika vam nalaže da mene postavite za svog kapetana, dominuse.”
Brodovi armade i dalje pokuš avaju da uspostave vezu s nama. Bojne barke nam se
približavaju. U njihovim utrobama muš karci i ž ene verovatno navlače oklopna odela, kako bi se
ukrcali u leteće pijavice i izleteli u svemir ne bi li se spustili na moj trup i probušili prolaz, usput
se moleć i da na kraju stignu kuć i na večeru koju su im spremile majke ili supružnici. A moji se
Plavi za to vreme otimaju za č elni položaj na brodu, uglas jedni drugima osporavajući poznavanje
matematike i naučni integritet.
„Ne slušajte nijedno od njih, dominuse!”, viče mi neka ž ena tim njihovim monotonim
govorom. Spuš ta se na kolena.
„Ja sam Virga Ze Akvarija. Studirala sam fiziku svemirskih tela u Ponoć noj školi - daleko
nadmoć nijoj od Zvezdarnice. Između ostalog, posedujem doktorat iz crne materije i gravitacionih
sočiva. Dajte meni da vam upravljam brodom, dominuse. Odluč iti se za nekog drugog bilo bi
nepromišljeno, i š to je još gore: nelogično!”
Ovi Plavi bi trebalo da tu svoju logiku upotrebe, pa bi videli da gledam jedino u tu ž enu
koja ne kleči poput ostalih. Orion, prva koja mi se obratila, i dalje stoji, uspravnog dežmekastog
tela, i gleda me blistavim svetlim očima. Govori narečjem nižih staleža, oštrijim i prizemnijim od
visokoparnog žargona ovih uč enjaka. Verovatno potiče s pristaniš ta Fobosa ili Strunastih Pristana
pokraj Akademijine Limenke. Ako zaista jeste pristaniš na radnica koja nije poha đala
Zvezdarnicu ili Ponoć nu školu, pitam se kako je uopš te dospela na most.
„Šta ćemo s ovom halabukom?”, pitam Orion, pokazujuć i joj Plave.
„Ma, proseravaju se” , gunđa, i upire debelim palcem u grudi. „ Ja ti se nikad ne
proseravam.” Smeška se, klimajući glavom prema ekranima na kojima se vidi kako nam se ostali
raketni brodovi polagano primiču. „A i vreme ti istič e.” Pogledam ka skenerima gde alarmi
objavljuju tajno lansiranje dve leteće pijavice s obližnjih vladarkinih bojnih barki i krstarica.
„Znam da mogu ovo da uradim, inače se ne bih javljala. Pruži mi priliku.”
Klimam glavom Sevronu, i on joj dobacuje kapetansku krilatu zvezdu.
„Odvedi nas do naše flote.”
„Neke smernice?”, pita me.
„Uz što manje ž rtava”, kažem joj. Ipak smo mi ovde dobri. Vladarka je tlačiteljka. Tako
moramo i da odigramo.
„Razumela, dominuse.”
Ja i Sevron gledamo kako Orion preuzima vodstvo nad mojim brodom i izdaje naređenja
kako bismo se našli s Avgustovim brodovima iza svetionika Rubikon. Graja prestaje istoga trena
kada postavim Orion na duž nost. Znaju da su propustili priliku, pa se vraćaju ulogama na koje su
navikli kao da im je ž ao što su ih uopš te napuštali. Plavo znamenje liči im na trozupce dok im
priguš eno osvetljenje obasjava podlaktice.
Postoji u Plavima neka č udna smirenost. Poput nekih ostrvljana usred svemirskog
bezdana, osmišljeni su tako da prežive duga putovanja s Lune bez dizanja pobune. I stoga sve
dele. Dele isti kiseonik, istu hranu, iste ležajeve, isti raspored, iste pultove, iste zapovednike, iste
ljubavnike, iste sekte, iste tež nje - da temeljno obave svoj posao i uznapreduju zahvaljujuć i
sopstvenom isticanju u čast svoje sekte.
Otvaram vezu prema ostatku flote i prema Luninim satelitima. Ne mogu da prekinu
signal. Bar ne s ovog broda. I ovde je borbeni poredak ta čno određen kao i u č itavoj vladarkinoj
floti.
„Sinovi i kćeri Zajednice. Obrać a vam se Darou O Andromed iz porodice Avgusta.
Donosim vam strašne vesti. Vaš a je vladarka več eras prekršila ustav Zajednice. Dok je moj

130. gospodar, vrhovni upravnik Neron O Avgust, spavao uzdajuć i se u njenu zaštitu, pokuš ala je da
oduzme život njemu, i č lanovima njegove porodice, njegovim pretorima i pomoć nicima. Zajedno
s Belonama pokuš ala je da počini nezakonito i nemoralno ubistvo više od trideset Nenadmaš nih
Obeleženih. Nije uspela u tome.
„Da se osvetim, zauzeo sam jedan od njenih admiralskih brodova. Trenutno sam opkoljen,
i život mi je u opasnosti, kao i život moga gospodara i njegove porodice. Ne uzvratimo li,
izginuć emo. Predamo li se, izginućemo. Nisam provetrio brod. Svi č lanovi posade uverili su se u
ispravnost moje nakane, te su stali na stranu porodice koja je rešila da se usprotivi tlačiteljki
Oktaviji O Lun, kojoj nikakva moć nije dovoljna.”
Poprilično blizu istini.
„Pre nekoliko sati naša mi je vladarka rekla da moram da izdam svoju porodicu. Da izdam
svoje zakletve. Poput njenog oca pre nje, i nju je moć opila i veruje da je carica. Naredila nam je
da se pokorimo, a ovo je naš odgovor.”
Prekidam vezu.
„Gospodine Pele, izvolite”, objavljuje Orion. „Pokazaćemo tim gadovima svoje kada
krenu na nas.” Pokreće svoje tetovaže i upuš ta se u digitalni razgovor s ostatkom posade.
Na mostu vlada tajac. Otkucava jedna sekunda, pa druga. Preko holokamera gledam kako
tri Siva pucaju nekom Zlatnom u glavu. U hangarima. Narandž asti se zbijaju sa strane pred
Zlatnima koji juriš aju na rodu predvodeći ratničkeBoje.
A onda Ragnar pristiže u hangar i svi se Narandžasti okupljaju oko njega, zajedno s
naoruž anim Crvenima koji su doš li za njim kroz hodnike. Mnogi od njih ginu. Neki je gnev
obuzeo podBoje. Iako ginu, osećam prve iskre pobune dok im izdajem dopuš tenje da č ine ono š to
su čitav život želeli. Nazire se u njima, č ak i ako je ne vidite do samog kraja - ta iskra osobenosti,
iskra slobode. Vrata rode se otvaraju i Mustang izleć e napolje s mojim Urlikdžijama ne bi li
pomogla podBojama i Ragnaru, mada se č ak i Telemanovi drže podalje od tog č udovišnog
čoveka.
Izvan moga broda, neprijateljsko brodovlje konačno pokazuje zube. Skeneri poč inju da
sjaje crvenom bojom. Neprijatelji, leteće pijavice izbačene iz utrobe armade oko nas, struje
svemirom u potrazi za našim trupom. Nameravaju da nas zauzmu na juriš.
Orion otvara boč ne pregrade.
„Predivno!”, mrmlja Sevron. Ja samo ć utke stojim. Rafali iz elektromagnetskih topova
rešetaju leteće pijavice, razdirući metal i ljude, i nastavljaju dalje kako bi se zabili u trupove i
štitove istih bojnih barki koje su poslale leteće pijavice.
Moj novi kapetan šparta zapovedničkom platformom prekrštenih ruku. Moj ratni brod
dugačak pet kilometara poč inje da se ljuljuška posežući za svojim zalihama elektromagnetske
municije dok seje smrt po vladarkinoj floti. Orion se napola okreće prema meni tako da joj svi
vide osmeh na licu.
„A sada, dominuse, da ti prokrčimo put.”
I na to izdaje naredbu da nas motori potisnu kroz tamnu materiju. Munjevito polećemo
napred kroz ostatke dve bojne barke.
Na mostu je sve tiho, sem š to se č uje izdavanje tehničkih naredbi. Projektili usaglašeno
blešte pred našim trupom. Podižemo protivartiljerijske paravane, kao š to je i neprijatelj upravo
učinio, zaustavljajući sve projektile. Obavija nas svetlosna aura kao da se oko nas š iri ničije
područ je. Elektromagnetski plotun pogađa nam trup, mada mi ne osećamo podrhtavanje tu na
mostu. Nema varničenja na našoj opremi. Ne ispadaju nam instalacije iz pregrada u plafonu. Ipak
je ovaj brod vrhunac sedmovekovne brodogradnje.
Sevron me gurka: „ Proklet da sam, ali možda još i uspemo!”

131. Armada oko nas je ogromna. I više nego ogromna. Dovedena je ovamo kako bi sve
okupljene velikaše i njihove flote s druge strane Rubikona naterala da zadrhte, mada i dalje ne
predstavlja ni polovinu ujedinjene flote. Međutim, sada se ista ta armada trese iznutra poput
nekog golemog tela dok ga neko svemirsko stvorenje izjeda iznutra pokuš avajući da progrize put
napolje.
Beg iz armade obavljamo hitro i brzo.
Ne jure nas dalje od Rubikonovih svetionika, gde nas doč ekuje naša mala flota, zajedno s
Kordovanima, Telemanima i Norvonima. Nadam se da ć e se i druge sjatiti ispod naših stegova
nakon današnjeg iznenađenja.
Posmatram krš koji smo ostavili za sobom. Tela muš karaca i ž ena lebde za mojim
brodom. Ispala su iz napuklih i probuš enih brodova. Neki su još živi, ali uskoro će se smrznuti ili
ugušiti. Još mrtvaca na mom putu. Koliko li će ih još biti?
Prepuštam most Orion. Sevron i ja odlazimo do inž injerije kako bi nam Narandžasti
prosekli ulubljena odela i izvadili nas iz njih. Potom odatle ž urimo do hangara, prostranog
metalnog skladišta ispunjenog brodovima, opremom, a sada i izranjavanim ljudima. Ž uti hrle u
pomoć povređenima, te ih odnose u ambulantu uz pomoć Sivih i Narandžastih.
Glista bocka nekoliko nenaoruž anih Zlatnih britvom. Belutka i Harpija pomažu Žutima.
Izbezumljeno je tražim pogledom. Pronalazim je ispod krila izudarane rode kako razgovara s
ocem. Na levoj ruci ima dugačku posekotinu. Ništa ne kažem. Neprijatelj je uspeo da im upadne
u brod s jedne od letećih pijavica, ali drugu su uspeli da zbace sa sebe tokom ulaska u hangar.
„Veći deo vladarkine flote ostavili smo za sobom”, kažem Avgustu.
„Gde je Kvin?”, Sevron odsečno pita. „ Odveli su je u mediStanicu?”
Mustang mu ne odgovara. Umesto toga pogleda prema rodinoj rampi, s koje se Rok
spušta noseći Kvin u naruč ju. Bleda je. Opru žena. I beživotna. Sevron ne mrda. Ne govori.
Nozdrve mu trepere kada mu dah zastaje u grudima. Žalosni jecaj ostaje č vrsto zaključ an u tom
momku koji nikada ne plače. Deluje obamrlo poput duha. Pruž am ruke prema njemu, ali on se
odmiče, ne besno, već zbunjeno, kao da mu je neko nekada prorekao buduć nost, a ova stvarnost
nije kakva mu je bila predviđena. Teturavo se udaljava od tela, osvrćući se oko sebe, pre nego š to
će se okrenuti i pobeći iz hangara.
Rok prolazi pokraj mene s Kvin. Lice mu je skruš eno i iznureno. Rekao bi mi nešto resko,
ali odlučuje da drži jezik za zubima, te mi samo odmahuje glavom. Još ne zna zaš to sam ga bio
napao u njegovoj sobi. A eto, sada još i ovo. Nikada ga nisam video toliko skrhanog.
„Pogledaj je samo”, kaže mi, „ pogledaj tvoju drugaricu, Darou.”
Gledam u Kvin i najednom se sve u meni utišava. Mrtva mi deluje toliko spokojno. Zašto
ne možemo da joj ponovo udahnemo ž ivot? Zašto ne mož emo da poč nemo dan iz poč etka? Pa da
sve ispravimo? Da spasemo one koje volimo.
Rok se udaljava s Kvin, iduć i prema providnom pulsirajućem polju hangara koje gleda
prema svemiru. Pognut i skrhan, hoda ka zvezdama kako bi svoju izgubljenu dragu gurnuo među
njih.
Vidim Šakala kako izlazi iz rode, pa ga odmah ščepam zahtevaju ći da mi objasni šta se
desilo. Umrla je, kaže mi. Naprosto je umrla. Umoran je kao i svi ostali. Spuš ta rukave. „ Neću ti
se izvinjavati. Dao sam sve od sebe.”
„Naravno da jesi”, kažem, pokuš avajući da se priberem, „ naravno da jesi.”
Pita me gde mi je kamera s kacige. Zurim u njega bledo. „ Snimak?”, kaže. „Da li uopšte
shvataš šta si upravo uč inio?” Maše oko sebe. „ Dva su č oveka zauzela jedan od najveć ih ikada
sagrađenih brodova. Zlatni ć e pohrliti pod naše stegove. Za to su nam potrebni samo moji mediji
i tvoja priča.”

132. Rasejano mu kažem gde je, zamalo zaboravljajući dataRekorder koji su mi Sinovi Areja
stavili u zub kako bi snimili prasak bombe. Pokreće se kad stisnem kutnjake. A stisnuo sam ih
čim sam seo u vladarkinu kancelariju. Guram prste u usta kako bih ga nežno odvojio od desni.
Šakal me ozareno posmatra.
„Odakle ti?”, pita me.
„S crnog tržišta”, kažem mu. „ Vladarka je samu sebe pokopala. Samo iskoristi snimak. Pa
da borba bude ravnopravna.”
Ostavljam Šakala, prepuštajući drugima da raščiste lom, kad zapazim da me Narand žasti i
ostale podBoje posmatraju.
Ne mogu da budem vođa služeći se jedino nasiljem. Stoga se pridružujem Belutki i
Harpiji kako bih im pripomogao u prenoš enju ranjenika do mediStanice. Pomažu nam i ostale
Urlikdžije. Kao i Mustang, a potom čak i Viktra.
Nakon što smo poslednjeg Sivog stavili na nosila, uspravljam se u praznom hangaru.
Avgust je otišao na most. Š akal izbegava Telemanove koji su krenuli za njim, pa je umesto toga
otišao u centar za vezu. Ostao sam sam. Nema ni Roka. Ne znam š ta da radim, kuda da pođem.
Paluba je prekrivena krvlju i paljevinom. Gledam svoje ruke. Osetim se usamljeno suočen
s posledicama svojih dela. Naslonim glavu na hladan metalni zid.
Prilazi mi otpozadi. Mislim da mi č ak ni ime ne izgovara. Nisam siguran. Samo joj osetim
miris vlažne kose, kad mi obavije ruke oko struka. I č vrsto me stegne.
„Znam da si umoran”, kaže mi Mustang tiho, „ ali potreban si Sevronu.”
„A Roku?”, pitam, okrećući se ka njoj. Toliko toga neizrečenog lebdi između nas. Toliko
neodgovorenih pitanja. Toliko neoproš tenih prestupa. Toliko besa. A mož da i bled titraj još
nečega. Osećam to dok mi rukama obavija vrat, dajuć i mi tim dodirom snagu.
„Ne u ovom trenutku” , kaže mi. On me krivi. Kao š to bi i trebalo. Svi bi trebalo da me
krive. I to još gore nego sada.

133. 23
POVERENJE


Pronalazim ga u zajedničkom kupatilu. Zavredio je jednu od raskoš nih odaja kakve i
ostali zahtevaju za sebe na putu za Mars, ali on ne razmišlja tako. I dalje je onaj dečak koji se
skrivao u mrtvom konju. U stvari nije. Nije viš e dečak.
„Bio si joj drag, Sevrone.”
Stoji prekrštenih ruku, pegav i mršav. Jedan peškir mu je obavijen oko struka, a drugi oko
ramena. Zlatnima ne smeta nagota, ali Sevronu oduvek jeste. Nabacio je tetovažu otkad sam ga
poslednji put video. Ogromnog crnosivog vuka duž leđa. Urlikdžije su mu sve na svetu. Meni su
nekada bili samo oruđe, a sada mi ipak znač e mnogo više. Ali kakve vajde od toga, kada ih i dalje
iskorišćavam na isti način? Zuri u vodu koja krivudavo otiče u slivnik pod tuš em.
„Mislim da će mi se na kraju ratovanje još i svideti”, kaže. „Samo moram još malo da
oguglam. Još malo da nažuljam ruke. Oni nam gadovi pričaju koliko je sve to sjajno i bajno.”
Diže pogled: „ Jel' tebi bajno, Kosaču?”
Spuštam se kraj njega na klupu: „ Jesi li me uopšte čuo?”
„Naravno da jesam. Izgubio sam prokleto oko, a ne uvo”, lupka koščatim prstom po
bioničkom oku. „ Naravno da znam da sam joj bio drag. Ali nikada onako kako bih ja to ž eleo.
Zaslužila je da poživi. Ako je neko od nas poganih malih govnož dera to zaslužio, onda je ona ta.
Nije u sebi imala ni trunke svireposti. Ni jedne jedine. Ali to na kraju nije ni bilo važno. Nije
važno da li smo dobri ili zli. Sve se svodi na slučajnost.”
„Slučajnost je zaslužna što ste se uopšte upoznali”, kažem mu. „Slučajnost ju je dovela u
Dom Marsov.”
„Nije slučajnost, već moj otac”, veli Sevron. „ On ju je odabrao, dao je Junoni nekog
drugog kako bi nju dobio.” Odmahuje glavom. „ I sve to samo zato š to je mislio da će ona umeti
da nas urazumi, da će umeti da obuzda naš bes. Da je nije odabrao, nikada je ne bismo upoznali, i
ona bi ti sada bila živa.”
„Možda”, kažem misleći na Eonu. „ Ali sama je odabrala da dođe ovamo. Sama je
odabrala da me sledi. Da sledi tebe.”
„Isto kao i Paks.”
Klimam glavom, dodirujuć i svog Pegaza.
„Uvek ćemo biti u govnima, jelda?”, pita Sevron. „Ma koliko pokuš avali sve da ulepšaju,
i dalje smo u igri. Stalno ć emo biti u nekoj jebenoj igri. Serem im se u carstvo. Serem se i po
ovim govnima. Doš ao sam zbog tebe jer mi je rekao ko si.”
Zurim u njega ne shvatajuć i na šta misli.
„Kako to misliš?”, pitam ga uz nervozan osmeh.
„Uključi ga”, kaže mi. „ Znam da si ga poneo. Uvek si vrlo temeljan, Kosaču, uvek!”
„Što se tako čudno ponaš...”
„Zaveži i uključi ga.”
Klimam glavom i uključujem uređaj u dž epu. Oko nas se otvara ometajuće polje. Nisam
baš toliko pun sebe kao vladarka da bih verovao da niko ne mož e da me prisluškuje. Sevron me
gleda kako se nelagodno vrpoljim pred njim.
„I ko sam ja?”, pitam ga.
„Čak i sada?” , pita me odmahujuć i glavom. „Š to si tako napet? Reci ko me je poslao.”
„Mustang te je poslala. Rekao si mi da te je dovela s Ruba. Isto kao i ostale Urlikdž ije.”
„Tako je. Ona je to uradila. Trebalo mi je š est meseci da stignem ovamo s Plutona. Ali č ik

134. pogodi ko mi je prišao dok sam č ekao presedanje na Tritonu. Hajde, Kosaču. Pogađaj.”
„Lorn?” Usne mu se podrugljivo izvijaju. „ Fičner?”
Sevron me pljune u lice, pravo ispod oka. „ Još jednom pogreši i ovako ću te ostaviti”,
pucketa prstima. „ I neću se više vraćati. Neću ti pomagati. Neću više krvariti zbog tebe. Neću
žrtvovati svoje prijatelje za č oveka kojega toliko zabole za mene da ne mož e čak ni jednom da
riskira sa mnom. Poverenje mora da se uzvrati, Darou. Ovoga puta moraš da mi veruješ.”
Ne blefira. A znam š ta bih mu rekao. Ali kako bi to uopšte bilo moguć e? Sevron je Zlatni.
Krvavi Zlatni! Č uo je kada sam Apolonu rekao „ krvavi”. I zataš kao je to. Zar ne? Ili sam neš to
pogrešio? Možda pokuš ava da mi postavi zamku? Ne. Ne, da je to istina, igra bi već bila
završena. Eonin san ć e ostati neostvaren. A ko mi je bliži od njega? Ko me voli više od ovog
čudnog, opasnog izgnanika? Niko.
Stoga ga gledam pravo u te njegove beživotne zlatne oči: „Arej te je poslao.”
Muk između nas.
Jezivih pet sekundi. Š est. Sedam. Odlazi da zaključa vrata, pre nego š to će izvaditi neki
crni kristalč ić iz džepa zgužvanih pantalona. „Namenjeno samo tvom dahu.”
„ŠapatDragulj....”
Nežno ga uzimam, znajuć i koliko koš ta, te mu dunem po površini. Poč inje da se talasa
pod mojim dahom, pre nego što će se raspući. Oblačići crne svetlosti podiž u se od njega, uzlećući
naviše kao kad svici izlete iz trave u letnji suton. Stapaju se. Lebdeć i, stvaraju grub holoprikaz
koji se pomalja između Sevrona i mene. Arejeva šiljata kaciga.
„Sine moj”, kaže treperavim glasom. „Žao mi je. Harmoni te je izdala. I mene je izdala,
pokrenuvši poduhvat koji se kosi s naš im načelima. Prekasno sam otkrio š ta je nameravala s
tobom. Ali ti si se mudro poneo. Zato sam te i odabrao. Preduzete su mere kako bismo popravili
ono što je učinila. Nastavi svojim putem. Usmeri Avguste na Belone i naruš i Paks Solaris.”
Pokušavam da mu postavim pitanje, ali radi se o snimku.
„Svestan sam da ti je teško. Već sam previše toga traž io od tebe. Ali moraš da nastaviš
dalje. Sej haos. Oslabi ih. Imaš mnogo razloga da sumnjaš u mene. Nismo ti se javljali sve do
sada jer su te posmatrali Plinije, Šakal i vladarkine uhode. Kavgadž ije uvek privlače pažnju. Ali i
ja sam te posmatrao, i ponosim se tobom. Znam da bi i Eona bila ponosna. Ukoliko sumnjaš u
verodostojnost ove poruke, jedan prijatelj bi hteo da te pozdravi.”
Arejeva kaciga polako nestaje i preda mnom se pojavljuje nasmejani Igrač : „Darou, znaj
da smo uz tebe. Porodica ti je ž iva i zdrava. Bliži se kraj, druž e. Uskoro ć eš biti s nama. A do
tada, veruj č oveku kojeg ti Arej š alje, ja sam ga lično regrutovao. Oslobodi nas okova!”
Slika se polako gasi, i crno se svetlo raspršuje u vazduhu, ostavljajući me zagledanog u
pod kupatila.
„Dobro izgledaš imajući u vidu koliko si operacija proš ao”, kaže Sevron. Smešak mu je
pogan kao i obično. „Arej mi je poslao tog bogalja. Tog š to te je poslao na Institut. Igrača.”
Ne može ništa više da doda, poš to počinjem da ga grlim plačući. Ridajuć i i drhteći,
prepadam ga tim č vrstim zagrljajem. Ne mič e se, jedino me miluje po glavi. Sav mi teret pada s
ramena. Neko zna. On zna i tu je. On zna i doš ao je da mi pomogne. Meni da pomogne! Ne mogu
da prestanem da se tresem i da mu se zahvaljujem. Eona je bila u pravu. I ja sam bio u pravu.
„Drug si mi”, drhtim poput deteta. Gotovo da sam ga rasplakao dok me gleda ovakvog.
Pravi je drug.
„Dakako” , kaže lenjo, „ ali samo ako prestaneš da cmizdriš, čoveče. I dalje smo Zlatni.”
Postiđeno se odmičem, tarući lice o rukav. Čini mi se i da mu se izvinjavam, mrmljajući.
Pogled mi je zamagljen. Pruž a mi peškir, u koji duvam nos. On se na to kezi.
„Šta je bilo?”

135. „Dao sam ti ga za oči.”
Obojica se smejemo, a onda sedimo ćutke, smeteni. Posle nekog vremena, pitam ga otkad
zna. Sumnjao je da se neš to dešava još od Instituta, kaže mi, kada me je č uo da Apolonu kažem
„krvavi” onim teškim, pretećim tonom. A onda mu je Igrač pokazao snimak mog oblikovanja.
„Nekako su znali da mogu da mi veruju, iako ti nisi, govnaru jedan. Oduvek si bio takav. I
uvek ć eš i biti.”
„A ne smeta ti?”, pitam ga. „ To što jesam?”
„Smeta. Malene li reči za tako prokleto veliku stvar.” Češe se po kratko oš išanoj glavi.
„Može da mi smeta svrab u preponama. Pokvarena riba može da mi smeta. Povlašćeni, nabusiti
nitkovi mi smetaju. Ali ovo...” , sleže ramenima. „ Ma, serem ti se ja na to. Tebi se moj pristup
sviđa više nego bilo kojem drugom seronji na svim našim svetovima. Pa rekoh sebi, da ti
uzvratim uslugu, iako tako ispadam mnogo veći od tog tvog Rđavog dupeta. ”
Smejem se na to. Taj bi me nadmaš io kao Crveni. „ Sigurno znaš zbog čega sam tu? Ne
radi se samo u ubacivanju u njihove redove. Sve ovo vodi kraju u kojem Zajednica dož ivljava
slom.”
„Uzdigni se kol’ko hoć eš, al’ u blatu završićeš!”
„I to je to?”, pitam ga u neverici. „ S nama si?”
Frkće: „Putovao sam š est meseci raketnim brodom kako bih stigao do tebe. Tri meseca s
Tritona nakon š to mi je Igrač otkrio istinu. Da li sam bio zbunjen? Naravno da jesam. Ali ipak
sam se ukrcao na brod, s tri meseca pred sobom za razmišljanje. A ipak sam tu. Stoga mislim da
je odavno proš lo vreme za predomišljanje. A ionako su moja Zlatna bra ća pokušavala da me
ubiju otkad sam se rodio.” Osvrće se oko sebe, osećajući se nelagodno i pored svega š to smo
podelili jedan s drugim, i pored ometajuć eg polja. „ Jedini ljudi koji su se ikada pristojno ophodili
prema meni jesu ljudi koji za to nemaju razloga. PodBoje. Ti. Mislim da je vreme da i njima
uzvratim na isti način.”
„A ostali?”, pitam ga napeto. „ Belutka, Komedijaš?”
„Nije na meni da im otkrivam. Kvin bi razumela”, kaže usporeno, kao da pokuš ava neš to
da potisne u sebi. „ Ostali možda pristanu. Č ička neće. Rok neće. Ni za milion godina. Previše su
zaljubljeni u svoj rod. Za onu visoku nadmenu već ne znam.”
„Viktru. A Mustang? ”, pitam ga.
„Ne delim ti ja ljubavne savete, seronjo.” Ustaje. „Nego, reci ti meni, to što sam
revolucionar ne znači da neka Ruž ičasta ne može da me izmasira? Jer bilo bi baš sjebano da je
tako.”
„Ne bih znao” , smejem se, „ nisam još ni sam dokučio, da budem iskren.”
„Ma, ko ga jebe. Ima da naruč im jednu. Osećam se kao da su mi ova moja krvava leđa
slomljena.” Smeje se otkrivajući krive zube. „ Dobar je osećaj, Kosaču, po tome i znam da je sve
ovo ispravno. I pored silnih sranja, ipak se dobro osećam tu”, lupka se po mršavim grudima.
„Osećam se... kako bih ti rekao... krvavo dobro.”
Viktra me pronalazi nakon š to sam se rastao sa Sevronom. „ Avgust mi je rekao da ti
kažem da su odaje Gospodara Pepela tvoje.”
„Avgust mi daje najveće odaje?”
„Tvoj brod, tvoj plen, tako reče. Znaš koliko voli da se drži reda.”
„Nadam se da znaš gde se nalazi. Ja sam se već izgubio.”
Daje mi znak da pođem s njom. Ć utke idemo hodnicima. Iscrpljen sam, ali i srećan jer
znam da je Sevron uz mene, da Arej i dalje veruje u mene, i da je Igrač i dalje negde ž iv. To mi
dođe kao melem za bol koji osećam zbog Kvinine smrti.
„Pretpostavljam da si č uo da je moja porodica izdala vrhovnog upravnika”, kaže mi.

136. „Čuo sam. Ali ti si i dalje uz nas.”
„Kao što rekoh, ja radim šta mi je volja. Majka ne može da se meš a u moja posla, kao š to
može u Antonijina.” Iskrivljeno se osmehuje, posmatrajući me: „Volim kad si ovakav.”
„Kakav?”, ne mogu da potisnem smeh. „ Na šta misliš?”
„Ne znam. Deluješ mi smireno. Opušteno. Uprkos onome š to se desilo.”
„A ti deluješ posebno ljubazno” , kažem joj.
„Ljubazno? Mislim da umišljaš. Oboje znamo da sam daleko od ljubaznosti.”
Nastavljamo ćutke dalje, sve dok ne stignemo do vrata mojih odaja. Osvrnuvš i se iza
sebe, primetim da nas Ragnar prati hodnikom. Da nema zavoje na sebi, ne bih ga ni zapazio.
Dajem mu znak da je slobodan.
Zastajem u vratima kako bih se zagledao u Viktrine gorde oč i: „Mogla si da poš alješ
nekog od podBoja da mi kaže da ću biti u glavnim odajama.”
„Ali onda ne bih mogla da se vidim s tobom.”
„To je jedini razlog?”, pitam je.
Nestaš no mi se smeš ka: „Mislim da ć u svoje tajne sač uvati za sebe.” Nakon par trenutaka
diže pogled prema meni: „Ali brinem se za tebe.”
„Za mene?”, kolutam oč ima. „Na šta ciljaš, Viktra?”
„Ni na š ta”, kaže uvređeno. „Baš si licemer, Darou.”
„Zar ja?”
„Sećaš li se kada je Takt odbacio violinu koju je od tebe dobio jer je posumnjao da nešto
hoćeš od njega? A sada se ti isto tako postavljaš prema meni. Isto kao kada sam ti se obratila u
vrtovima na Luni. Zar ti je toliko teško da poveruješ da sam ti drugarica i da mi je stalo do tebe?”
Mreška nos. „ Evo, zbog tebe sam se raznež ila, a znaš da to mrzim.”
„Izvini” , kažem. „Ti si...”, pokuš avam da iznađem prave reč i za tu visoku ž enu. Ali
nemam ih. Stoga sležem ramenima i kažem: „Teško mi je poš to znam da si Antonijina sestra. O
tome se radi.”
„Ali ja nisam ona.”
„Shvatam ja t...”
„Sigurno?”, poseže prema mom licu kako bi ga dodirnula. Usne joj se požudno
razdvajaju. Još se sećam kako ih je pritisnula uz moje pre nego š to su me lansirali iz cevi. Tada
sam joj dopustio da me poljubi. Mada je hladna ž ena, u srcu gaji neka oseć anja prema meni.
Drugačija od Eoninih. Drugačija nego Mustang. Nežno se odmičem od njene ruke odmahujuć i
glavom.
„Čudan si ti č ovek”, kaže mi, blago uzdišući, i sva prethodna ranjivost nestaje iz nje.
Ponovo je izbacila kandž e. Naslanja se na zid nasuprot mene, savivši koleno kako bi oslonila
čizmu o zid, te me gleda nasmejanim očima. To je ona Viktra koju poznajem.
„Voliš žene, ali ne už ivaš u nama”, blago razdvaja usne mreškajući bore smejalice.
Pogled mi nehotice prati obrise njenog vrata, zapaža čvrstinu njenih tananih ramena i uzdizanje
grudi. Prodorno me gleda: „ A imaš u čemu. Znaš li uopš te koliko mi je koža meka?”
Otima mi se grohot: „Sad se već sprdaš sa mnom.”
„Kao i uvek.”
Viktra je namazana. To je njen uobičajen pristup. Ali na tren je bila ranjiva. A pošto sam
to video, sve se promenilo. Smirujem seksualnu napetost najbolje š to znam.
„Laku noć, sestro”, kažem joj, pa je ljubim u č elo.
„Sestro? Sestro?”, smeje se odseč no dok se okrećem. Posle par trenutaka dovikuje mi:
„Jel’ zato što misliš da sam opaka?”
Okrećem se prema njoj: „Opaka?”

137. „Da li me zbog toga nikada nisi poželeo?” Zastaje, pa žljivo birajući reči. „Jer misliš da
sam manje vredna?”
„Zašto bi tako nešto pomislila?”, pitam je blagim glasom.
Sleže ramenima, pa se osvrće oko sebe, oklevajuć i: „Nije da...” , odmahuje glavom,
pokušavajući da pronađe prave reč i. Upire prstom u sebe: „Ja ti ovako opstajem, ako me
razumeš ? Tako me je majka nauč ila. Tako mi odgovara.”
„Šta kažeš da probamo nešto drugačije?”, predlažem joj, ponovo joj prilazeći. Pružam joj
ruku. „Darou. Suprotno glasinama, ne jedem staklo. Volim muziku i ples, i sve že voće, posebno
jagode.”
Nasmeje se frkćući: „Što si blesav. Sad se kao iznova upoznajemo?”
„Bez oklopa. Kao dva ljudska bića. Na tebe je red”, kažem veselo.
Prevrnuvš i očima, primiče mi se za korak, te pogleda niz hodnik levo- desno. Podiže ruku
kako bi zaustavila detinjasto kikotanje. „ Viktra. Volim miris kamena uoči kiše.” Pravi grimasu
rumenih obraza. „ I... nemoj mi se smejati... zapravo mrzim zlatnu boju. Zelena mi bolje ide uz
put.”
Ne mogu da zaspim. Tela koja sam ostavio za sobom lebde u tami oko mene. Budim se
bar desetak puta uz eksplozije bombi i mač eve koji mi fijuču kroz snove. Zasluž io sam
neprospavane noć i. Svestan sam toga, te mi je još teže.
Ustavši, špartam svojim novim odajama tumarajući kroz š est prostranih soba. Tu je mala
sala za vežbanje. Veliko kupatilo. Radna soba. I sve to pripada č oveku koji je spržio čitav jedan
mesec. Otac Furija. Kako bih uopš te mogao da spavam u ovakvoj prostoriji? Vadim medaljon
Pegaza iz džepa, gotovo zaboravljajući da se radi o radijumskoj bombi.
Lutajući brodskim hodnicima poput utvare, osvrćem se za sobom pitajući se da li me
Ragnar prati. Poslao sam ga na spavanje, ali ne poznajem mu ć ud, ne znam kako razmišlja, ne
znam š ta radi noću. Još mnogo toga moram da saznam.
Nastavljam dalje polumrač nim hodnicima pokraj Narandž astih tehničara i Plavih
operatera, koji se utišaju i pognu dok prolazim dalje utrobom broda, u koju Zlatni nikada nisu
kročili. Plafoni su niži, namenjeni Crvenim radnicima i Smeđim spremač ima. Brod podseća na
grad, na neko ostrvo. Sve su Boje tu. Prisećam se spiska posade. Na hiljade radnih mesta. Milioni
pokretnih delova. Proučavam jednu od kontrolnih tabli. Š ta ako je neki Narandžasti koji je
zadužen za nju preoptereti? Š ta bi se desilo? Ne znam. Kladim se da to skoro nijedan Zlatni ne
zna. Moram to da upamtim.
Nastavljam dalje. Glad me nanosi u kantinu. Hranu mi vrlo lako mogu doneti u moje
odaje, ali nisam još postavio ličnu poslugu. A ionako mrzim kada me služ e. U kantini zatičem
nekog besanog poput mene, kako sedi za dugačkim metalnim stolom.
Mustang.

138. 24
SLANINA I JAJA


Spuštam se u stolicu naspram nje.
„Ne možeš da spavaš?”, pitam je.
Kucka zglavcima po glavi: „ Svašta mi unutra odzvanja.” Pokazuje glavom prema
zveckanju tiganja koje dopire iz kuhinje. „ Kuvar je sišao s uma”, kaže. „Misli da mi je potrebna
čitava gozba. A rekoh mu da ž elim samo slaninu i jaja. Poprilič no sam sigurna da je zanemario
sve što mu rekoh. Spominjao je nekog fazana. Ima naglasak sa Zemlje. Teško ga je razumeti.”
Nekoliko trenutaka kasnije, Sme đi kuvar izlazi iz kuhinje, donoseći na posluž avniku ne
samo slaninu i jaja, već i galete s bundevom, usoljenu šunku, sireve, kobasice, voć e i bar još
desetak drugih jela. Ali ništa od fazana. Oči mu se š ire gotovo kao te galete kada me ugleda.
Izvinjavajući se za ko zna š ta, spuš ta posluž avnik i odmah nestaje, kako bi se vratio minut kasnije
s još hrane.
„Pa, koliko misliš da možemo da pojedemo?”, pitam ga.
Samo zuri u mene. „ Hvala”, kaže mu Mustang. On na to mrmlja nešto nerazgovetno i
udaljava se unatraš ke naklanjajuć i se.
„Čini se da im je s Gospodarom Pepela bilo pomalo drugačije nego s nama”, kažem.
Mustang gura voć e prema meni. „ Mislio sam da ne voliš slaninu”, kažem.
Sleže ramenima. „Jela sam je svakog jutra na Luni.” Pažljivo razmazuje maslac po
galetama. „ Podsećala me je na tebe.” Izbegava moj pogled. „ Zašto ne možeš da spavaš?”
„Nisam dobar u spavanju.”
„Nisi nikada ni bio. Osim kad si imao rupu u stomaku. Tada si spavao kao beba.”
Smejem se: „Mislim da se koma ne rač una.”
Pričamo o svemu sem o onome o č emu bi trebalo. Bezazleno i mirno, poput dva noć na
leptira koji obigravaju oko istog plamena. „ Zapanjena sam veličinom kreveta, iako se radi o
svemirskom brodu” , kaže Mustang. „Moj je džinovski.”
„Napokon da se neko slož i sa mnom. Ja ti uglavnom spavam na podu.”
„I ti?”, odmahuje glavom. „ Ponekad kada č ujem buku, odem u ormar pa u njemu spavam,
misleći da me tamo neće naći ako dođ u po mene.”
„I ja sam to radio. Stvarno pomaže.”
„Osim što zna da bude i gore, ako su ormari toliko veliki da u njih mo žeš da strpaš čitavu
porodicu Opsidijana.” Najednom se mršti: „Pitam se da li se Opsidijani miluju.”
„Ne.”
Diže obrve: „Jesi li to proverio?”
Dovršavam punu š aku jagoda, sležući ramenima dok se Mustang mršti zbog mojih
manira. „Opsidijani priznaju samo tri vrste dodira. Dodir proleća. Dodir leta. Dodir zime. Nakon
Mračne pobune, u kojoj su se Opsidijani digli na oruž je protiv gvozdenih predaka, u Odboru za
proveru kvaliteta č ak su raspravljali da li da unište čitavu njihovu Boju. Znaš da su im dali veru i
oduzeli im tehnologiju. Ali najviše od svega, želeli su da unište neverovatnu uzajamnu bliskost
koju su Opsidijani posedovali. Stoga su naredili š amanima njihovih plemena, ili su potkupili i
platili lažove, da ih upozoravaju kako dodiri slabe duh. I tako se Opsidijani sada dodiruju samo
tokom seksa. Dodiruju se kako bi sprečili smrt. I dodiruju se da bi ubili. Nema grljenja.”
Primećujem da me posmatra s blagim podsmehom na licu. „Ali ti si to već znala.”
„Jesam”, smeška se. „ Ali ponekada prija prisetiti se svega š to kriješ u sebi.”
„Jel'?”, crvenim iz nekog razloga.

139. „Već sam i zaboravila da umeš da porumeniš!”, gleda me nekoliko trenutaka. „ Verovatno
nisi znao, ali jedna od mojih disertacija na Luni bavila se manjkavostima teorema društvene
manipulacije kojima se koristi Odbor za proveru kvaliteta.” Pažljivo secka kobasicu. „Smatram ih
kratkovidim. Hemijska polna sterilizacija Ružičastog roda, na primer, dovela je do tragično
visoke stope samoubistava unutar Vrtova.”
Tragično. Većina bi rekla nedovoljno.
„Strogi zakoni koji održavaju poredak toliko su kruti da ć e jednoga dana dož iveti slom.
Za pedeset godina? Možda sto? Ko zna? Prouč avali smo jedan slučaj u kojem se neka Zlatna
zaljubila u Opsidijana. Platili su nekom ilegalnom oblikovatelju da im izmeni polne organe kako
bi njegovo seme odgovaralo njenim jajnim ć elijama. Otkrili su ih i oboje pogubili, a potom su
pobili i njihove oblikovatelje. Međutim, tako nešto se dešavalo sto puta. Hiljadu puta. Samo š to
to uvek izbrišu iz zapisnika.”
„Užasno”, kažem.
„Ali i predivno.”
„Predivno?”, pitam je, zgrož en.
„Niko ne zna za te ljude”, kaže mi. „Niko sem š ake Zlatnih koji imaju pristup podacima.
Ljudski duh pokuš ava da se oslobodi iznova i iznova, i to ne zbog mržnje kao u Mračnoj pobuni.
Već zbog ljubavi. Pri tom ne podražavaju jedno druge. Nisu nadahnuti onima pre njih. Svako od
njih spreman je da se odvaži na to misleći da su prvi. To ti se zove hrabrost. Š to bi značilo da je
sve to deo onoga š to jesmo kao ljudska bi ća.”
Hrabrost. Da li bi rekla tako nešto da zna da jedan od takvih ljudi sedi preko puta nje? Da
li živi u svetu teorija o kojima je Harmoni prič ala? Ili bi zaista razumela...
„I stoga se pitam koliko ć e još proći”, nastavlja, „ pre nego š to neka skupina poput Sinova
Areja pronađe spisak i objavi ga? Kao š to su uradili s Persefonom. Onom devojkom koja je
pevala. Samo je pitanje vremena.” Zastaje, pogleda me iskosa poš to sam nehotice odreagovao na
pomen Eone. „Š ta nije u redu?”
Ne mogu joj reći o čemu razmišljam, pa laž em: „Disertacije. Sociologija. Ti i ja smo
stručnjaci za različite stvari. Oduvek sam se pitao kakav ti je bio ž ivot na Luni.”
Mustang me razigrano posmatra: „ Jel’? Znači mislio si na mene?”
„Možda.”
„I danju i noću? Šta li je Mustang obukla? O č emu sanja? Kojeg momka ljub...”
Trgne se nakon poslednje rečenice.
„Darou, moram nešto da ti pojasnim.”
„Ne moraš”, kažem joj odmahujuć i rukom.
„S Kasijem je...”
„Mustang, ništa mi ne duguješ. Nisi bila moja. Nisi ni sada moja. Možeš da radiš šta god
hoćeš, kako god hoć eš, s kim god hoćeš.” Zastajem. „ Iako ti je on prokleta magarčina.”
Nasmeje se frkćući. Ali razgaljenost je prolazi isto onako brzo kao š to ju je i obuzela.
Nazirem joj bol u očima. U napola rastvorenim usnama. Nož i viljuška lebde joj neupotrebljene
nad zaboravljenim tanjirom. Obara pogled i odmahuje glavom.
„Htela sam da ispadne drugač ije”, kaže.
„Mustang...”, spuštam svoju š aku na njen ruč ni zglob. Uprkos svoj njenoj snazi, krhka je
pod mojim grubim rukama. Krhka poput one devojke koju sam grlio u rudnicima. Njoj nisam
mogao da pomognem. A sada osećam kao da ni ovoj ne mogu da pomognem. Mogao bih da su
mi ruke stvorene za stvaranje. Znao bih š ta da joj kažem. Šta da uradim. Možda bih u nekom
drugom životu mogao biti takav č ovek. A u ovom, reči su mi, isto kao i ruke, nezgrapne. Umeju
jedino da seku. Umeju jedino da lome. „ Mislim da znam kako se oseć aš...”

140. Mustang se odmah odmiče od mene: „ Kako se osećam?”
„Nisam mislio...”, zastajem jer nas prekida neka buka.
Dignemo pogled i zateknemo kuvara kako nelagodno stoji pored nas s još jednim
posluž avnikom. Prilazi nam na vrhovima prstiju, da bi zatim napustio prostoriju, nespretno se
udaljavajući od nas.
„Darou. Zaveži i slušaj me”, prodorno se zagledala u mene kroz pramen kose koji joj je
pao preko lica. „Hoćeš da znaš kako se oseć am? Reći ću ti otvoreno. Čitavog života uč e me da
cenim porodicu pre svih ostalih.
„Ono što se desilo s mojim bratom na Institutu... ono kada sam ti ga predala, e time sam
prekršila sva načela na kojima sam odgajana. Ali mislila sam da si ti...”, duboko udiše, ali dah joj
podrhtava, „... osoba koja je zaradila moju odanost. I mislila sam da bi bilo mnogo važnije da je u
tom trenutku dam tebi, a ne Adriju, koji zbog mene nikada ne bi ni trepnuo. Znala sam da je to
ispravno, ali radilo se o odbacivanju moga oca i svega č emu me je učio. Znaš li uopš te šta to
znači? On ti je slamao porodice s lakoćom s kojom drugi ljudi slamaju granč ice. U rukama drži
nezamislivu moć. Ali iznad svega toga, on je čovek koji me je nauč io da jašem konje, da čitam
pesme i pri tom ne mislim samo na one epske. Č ovek koji je stajao uz mene dopuš tajući mi da se
sama podignem kada padnem. Č ovek koji tri godine nije mogao da me pogleda nakon š to mi je
majka umrla. Ja sam tog č oveka odbacila zbog tebe. Ne”, ispravlja se, „ne zbog tebe. Zbog
drugačijeg života, zbog stremljenja višim ciljevima. A ne samo ponosa.
„Ti i ja smo na Institutu rešili da prekršimo pravila, da budemo poš teni na mestu strave i
užasa. Stoga smo i sastavili vojsku od odanih prijatelja, a ne od robova. Odluč ili smo da budemo
bolji. A onda si pljunuo na sve to i otišao da budeš jedan od ubica moga oca.” Diže prst: „ Ne.
Ništa ne govori. Nije doš ao red na tebe samo zato š to sam zać utala.”
Prekrštenih ruku, zastane kako bi sabrala misli.
„Sigurna sam da shvataš da sam se oseć ala izgubljenom. Pod jedan, zato š to sam
pomislila da sam u tebi pronašla nekog posebnog. Pod dva, zato š to sam pomislila da si napustio
sve ono š to nam je dalo moguć nost da pokorimo Olimp. Imaj na umu da sam bila ranjiva.
Usamljena. I da sam možda pala Kasiju u krevet zato š to sam bila povređena, i bio mi je potreban
melem za bol. Možeš li to da shvatiš? Sada možeš da mi odgovoriš.”
Vrpoljim se na jastučetu: „Pretpostavljam da mogu.”
„Odlično. A sad slobodno turi tu pomisao u guzicu.” Steže usne. „ Nisam ti ja tamo neka
nacifrana drolja. Ja sam ti genije. I to ti kažem jer je to činjenica. Pametnija sam od bilo koje
osobe koju si ikada upoznao, sem, mož da, mog blizanca. Moje srce ne mo že učiniti moju glavu
glupavom. Ušla sam u vezu s Kasijem iz istog razloga iz kojeg sam vladarki dopustila da pomisli
da me okreće protiv oca: kako bih zaštitila svoju porodicu.”
Gleda u hranu.
„Oduvek sam znala kako da obrlatim ljude. Muškarce, žene, nema razlike. Kasije ti je
živeo s otvorenom ranom, Darou, ž ivom i krvavom uprkos č injenici da su proš le dve godine
otkad si ubio Julijana. Odmah sam to prozrela u njemu, pa sam znala da mogu da ga nateram da
me zavoli. Dala sam mu nekoga ko ć e ga saslušati, nekoga ko će mu ispuniti tu prazninu.”
Polako joj nestaje oš trine u glasu. Osvrće se oko sebe kao da bi mogla da izbegne
razgovor koji je otpoč ela. Bio bih srećniji ako bi ga prekinula.
„Naterala sam ga da pomisli kako ne može da živi bez mene. Znala sam da jedino na taj
način ostatak moje porodice mož e biti siguran. Znala sam da je to najbolje oružje koje mogu da
primenim u ovoj igri. Ali... ipak sam se osećala ledeno. I grozno. Kao da sam ona opaka veštica
koja je šč epala Odiseja i naterala ga da se zaljubi, držeći ga uz sebe iz sebičnih razloga. Delovalo
mi je logič no. A kada je obavio ruke oko mene, imala sam osećaj kao da se davim. Kao da sam

141. izgubljena, da se guš im pod teretom svega š to sam učinila, da se guš im znajući da me č eka život
s nekim koga ne volim.
„Ali morala sam zbog porodice. Zbog ljudi koje volim, iako nisu zaslužili. Koliko je njih
žrtvovalo mnogo više, pa mogu i ja bar toliko.” Odmahuje glavom, dok suze koje joj naviru na
oči predstavljaju odraz onih koje naviru meni. Poč inju da teku kada kaže: „A onda si ti uš etao na
svečanost, i... i osetila sam kao da se zemlja otvorila kako bi me progutala. Osećala sam se kao
prevarantkinja. Kao neka podla devojčura koja bi smislila bilo koji razlog da uč ini nešto
glupavo.” Pokušava da obriše suze. „Zar ne shvataš zašto sam tako postupila? Nisam htela da
umreš. Ni sada to ne ž elim. Neću da umreš kao moj Klaudije. Kao Paks. Učinila bih sve da to
sprečim.”
„Ja mogu to da sprečim.”
„Nisi neuništiv, Darou. Znam da misliš da jesi. Ali jednoga ć eš dana otkriti da nisi
onoliko jak koliko misliš da jesi, a ja ć u ostati sama.”
Utihnula je, dok iz nje kulja sve ono š to se u njoj nagomilalo. Ali ipak ne rida, iako joj
suze teku. Ona je od onih ž ena koje ih se stide.
Slama me takav prizor.
„Nisi opaka”, kažem joj uzimajući joj ruku. „ Nisi ohola.” Odmahuje glavom,
pokušavajući da izvuče ruku. Spuš tam joj prste desne ruke na vilicu i pomeram joj glavu sve dok
nam se pogledi ne spoje. „ A ono š to radiš za ljude koje voliš niko ne sme da osuđuje. Jesi li
razumela?” Ponovim dubljim glasom: „ Jesi li razumela?”
Klima glavom.
Ne bi trebalo da bude ovako. Zlatni imaju sve, a ipak č ak i od svojih zahtevaju ž rtvu.
Groznog li mesta. Carstvo im nema smisla. Prož dire svoje kraljeve, svoje kraljice, proždrljivo
kao što radi i s kmetovima koji obrađuju njegovu zemlju. Ali ovu ž enu neće dobiti, kao š to je
dobilo devojku koju sam sahranio. Neću mu dopustiti da je proguta. Neću mu dopustiti da mi
proguta porodicu iz Likosa. Ima da ga uništim.
Otrem suze s lica palcem. Ona nije kao oni. A č im pokuš a da postupa kao oni, srce joj se
lomi. Ona je smisao svega ovoga. Ali ipak ne mogu da je poljubim. Pogotovo ne sada kad moram
da joj slomim srce, kako bih slomio č itavo carstvo. Ne bi bilo pravedno. Jesam se zaljubio u nju,
ali ona se zaljubila u laž .
„Ne smeš mu verovati”, kaže tiho.
„Kome?”, pitam, prenut njenim iznenadnim rečima.
„Mom blizancu”, šapuće kao da on sedi tu u nekom ć ošku. „On nije kao ti. Drugačiji je.
Dok nas gleda, dok gleda druge ljude, vidi samo vreće od kostiju i mesa. Mi za njega zapravo i ne
postojimo.” Mrštim se dok mi steže ruku. „ Darou, sluš aj šta ti kažem. On ti je č udovište o
kakvom č ak ni priče ne postoje. Ne možeš mu verovati.”
Iz načina na koji je to rekla shvatim da razume naš pakt.
„Ne verujem mu” , kažem, „ali potreban mi je.”
„Možemo da dobijemo ovaj rat i bez njega”, kaže.
„Zar nisi rekla da nisam dovoljno jak?”
„Nisi”, kaže mi uz osmeh. „ Sam nisi.” Navlači onaj njen izvijeni kez. „Potrebna sam ti
ja.”
Eh, kad bi to bilo tako jednostavno.
Ubrzo nakon toga napuštam Mustang kako bih se vratio u svoje odaje. Hodnici su pusti,
pa se oseć am poput senke koja lebdi nekim metalnim svetom. Ne znam kako da prihvatim njenu
pomoć. A ni kako da se postavim prema njoj. Kada sam je video s Kasijem, ostao sam povređen
više nego š to bih joj ikada priznao, a jednim delom znam da nije sve moglo biti samo

142. manipulacija. On nikada nije bio č udovište, a ako jednom i postane, znam da ć e to biti zbog
mene.
Vrata mojih odaja otvaraju se š išteći. Nečija mi se ruka spušta na rame. Okreć em se i
vidim Ragnarove grudi pred nosom. Nisam ga č ak ni č uo. „Neko diše unutra.”
„Verovatno Teodora. Moja Ruž ičasta pomoć nica. Svideće ti se.”
„Zlatni dah.”
Klimam mu, i ne pitajući ga kako zna, te skidam britvu s ruke. Š ušteći, razvija se u mač
dok ulazim unutra. Svetla su upaljena, ali prigušena. Pretražujući odaje s Ragnarom pronalazim
Šakala kako sedi u mom dnevnom boravku i pije šeri. Osmehuje se kada nam vidi oružje.
„Priznajem da delujem poprilično preteče.”
Nosi bademantil i papuč e.
Dajem Ragnaru voljno. S tim njegovim povredama, več je odavno trebalo da bude u
ambulanti. Odlazi, oklevajuć i.
„Na ovom brodu izgleda niko ne spava”, kažem pridružujući se Šakalu na kauč u.
„Pretpostavljam da moramo malo da izmenimo naš dogovor.”
„Ti baš voliš da umanjuješ značaj stvari, jelda?”, pijucka piće uzdišući. „Mislio sam da č u
se udaviti u onoj prokletoj laguni. Oduvek sam mislio da ć u imati velič anstvenu smrt. Da će me
lansirati pravo u sunce. Da ć e me obezglaviti politič ki suparnik. A kada mi je konačno doš la...”,
stresa se, delujući krhko kao detence. „ Došla mi je poput iznenadnog naleta hladnoć e. Kao da se
sve ono stenje ponovo uruš ilo oko mene u onom rudniku na Institutu.”
Nema topline u smrti. Ja sam plakao kao malo dete kada sam mislio da umirem nakon š to
me je Kasije probo mač em.
„Ovo oč igledno menja našu strategiju, ali ne mislim da mora da promeni i naše
savezništvo.”
„Ni ja ne mislim”, slažem se. „ Tvoje će nam uhode sada biti potrebnije viš e nego ikada
ranije. Plinije neće olako prihvatiti moj uspon. A ti si zaglavio tu u oč evoj sviti. Politik će
pokušati obojicu da nas ukloni.” Sinove Areja ne pominjem. Kao š to sam i pretpostavljao,
zaboravili su ih čim sam prosuo ono vino Kasiju u krilo.
„Plinije mora biti uklonjen. Međutim, ti i ja bi trebalo da se drž imo na odstojanju u
javnosti kako ne bi znao da ga opasnost vreba od nas zajedno. Bolje je da nas zasebno posmatra i
odvojeno procenjuje naše snage.”
„A i kako bi Telemanovi i dalje pri čali sa mnom”, kažem.
„Istina. Ti me baš žele mrtvog.”
„Kao što bi i trebalo.”
„Ne zameram im. Jedino š to je mnogo nezgodno.” Pruža mi holoKomunikator iz dž epa.
„Usaglaš eni su. Pozvaću moje brodove da dođu po mene, a pretpostavljam da ć eš ti ostati tu, uz
svoj novi plen. Ne bi bilo dobro da stalno š aljemo brodove tamo- amo.”
Hteo bih da ga pitam za Letona. Zbog č ega ga je ubio. Ali zašto bih đavolu otkrio da
znam u č emu je jak? Time bi me samo video kao pretnju. A videh kako se rešava pretnji. Bolje je
glumiti neznanje, kako bih mu se uvek č inio korisnim.
„Rat nam donosi nove moguć nosti”, kažem. „U zavisnosti od toga koliko želimo da se sve
proširi...”
„Čini mi se da razumem š ta hoćeš da kažeš.”
„Svi će ostali pokuš ati da ugase razbuktali plamen, da oč uvaju ono što imaju. Plinije
pogotovo, a i tvoja sestra.”
„Pa, onda moramo biti lukaviji od njih.”
„Ali njoj ne smemo da naudimo!”

143. „Ako je iko povredi, ti ćeš biti taj, ne ja.” Moguće je da je u pravu. „ Ali delim tvoje
mišljenje: potpiriti vatru. Proširiti rat. Pobediti. Pokupiti plen.”
„Mislim da znam kako da izvedemo sve to. Š ta tvoja mreža može da mi sazna o
brodogradilištu na Ganimedu?”

144. DEO III
POKORI


Kad gvozdena kiša počne da pada, budi hrabar. Budi hrabar.

Lorn O Arkos

145. 25
PRETORI


„Gotovi smo, bar tako veli vrhovni upravnik Kalista.” Vrhovni upravnik Neron baca
pogled oko stola da proveri shvatamo da li težinu njegovih reči. Orlovske crte njegovog lica
obasjaju svetla u ratnom š tabu, koja mu prave senke po obrazima dajuć i mu izgled sokola koji
spušta pogled niz kljun. „A zašto i ne bi? Središte se okrenulo protiv nas. Neptun je u dalekoj
orbiti - Vespazijanovim brodovima biće potrebno š est meseci kako bi došli da nam pojačaju
redove. Za sve to vreme moje stegonoš e kriju se iza š titova po svojim gradovima na Marsu,
šaljući nam jedino svoje drugorođene ili tre ćerođene u pomoć .” Gleda u dvojicu u dnu stola.
„Njihova nas nemoć čini slabima. A evo, sad sam seo da se posavetujem s mojim pretorima i
mojim ratnicima, i kakve to velike planove oni imaju da mi ponude?”
Bežite. To nam kažu. Pobegli smo s Lune još pre mesec dana. I od tada smo stalno u
bekstvu, zato š to je vladarka bila snalaž ljiva, pa su nas njene snage saterale ka Marsu.
Nisam mislio da ć e ovako ispasti. Ali, s druge strane, ništa od ovoga nije moja prokleta
krivica. Vrhovni upravnik okruž en je obazrivim glupacima. Zlatnima previše uplašenim da ć e
izgubiti sve povlastice i moć koje su stekli u proš losti da bi ž eleli da rizikuju. Š to je još gore,
pokušavaju da me istisnu. Sklapaju saveze protiv mene. Tač no im se vidi u oč ima, u ramenima.
Moj uspeh njihov je gubitak. Čak i oni koji su me pratili na Luni. Č ak i oni koje sam spasao
sigurne smrti. Isto rade i Š akalu, smatrajući svojom pobedom to š to on nije tu u ovoj sobi da se
prepire s njima. Kako samo greše.
Sedim deset stolica od mog gospodara za masivnim stolom od crvene hrastovine u ratnom
štabu njegovog admiralskog broda, š est kilometara dugog Nepobedivog. Plafon se uzdiže
četrdeset metara iznad nas. Prostorija je preterano kitnjasta i zastraš ujuće velika. Rezbareni reljef
lava gleda u nas sa sredine stola. Više od četrdeset mesta zvrji prazno.
Pouzdani savetnici su utekli, napuš tajući Avgusta kao pacovi brod koji tone. Uz nas su
Plinije, pretor Kavaks, njegov sin Dakson, i oko pola stotine Avgustovih najmoć nijih pretora,
legata i stegonoša. Ne gledaju me popreko. Nisu toliko detinjasti. Ovi Zlatni upravljaju ž ivotima
više od milijardu duš a. Stoga ili naprosto ne obraćaju pažnju na mene, ili pokuš avaju u Avgusta
da usade sumnje u moje zamisli.
„Da li se slažemo s vrhovnim upravnikom Kalista? Da li smo gotovi?”, pita Avgust.
Pre nego š to bilo ko uspe da mu odgovori, ogromna vrata se otvaraju uvlačeći se u
mramorne zidove. Mustang ulazi unutra, prebacuju ći jabuku iz ruke u ruku.
„Izvinjavam se š to kasnim!”, smeška se ocu, prilazi mu i onda mu, odveć krotko, ljubi
prsten s lavljom glavom.
„Pozvao sam te još pre sat vremena” , kaže Avgust.
„Oh?”, Mustang gleda u Plinija. „ Verovatno mi nije stigao poziv. Zatekla sam te tu samo
zato što sam poš la da tražim brata kako bismo odigrali partiju š aha”, smeje se svojoj š ali koju
jedino Telemanovi shvataju. Uzdišući, odlazi na samo začelje stola, i usput zastaje kako bi
stegnula ramena Daksonu i Kavaksu. Kavaks je pozdravlja gromkim, toplim rečima. Seda i diže
cokule na sto. „ Nešto sam propustila? Naravno da nisam. Oklevate kao i obično?”
Njenom ocu poč inju da se grče obrazi. „ Nisi u š tali!”, posmatra njene cokule. Uzdišući,
spušta noge, te kreće da briše jabuku o crni rukav.
Ona je jedna od svega nekoliko žena u prostoriji. Agripina O Juliji trebalo bi da bude tu,
ali upravo je njena izdaja smanjila Avgustovu flotu za broj koji mu je bio potreban da hitro
preuzme Mars. I upravo je zbog njene izdaje Avgust stavio Viktru pod nadzor kako bi se uverio u

146. njenu odanost. Morao sam da upotrebim gotovo svu svoju moć koju imam kod njega da bih je
spasao ć orke.
Od Središta su nas potisnuli sve dovde, daleko od Marsove orbite. Preuzeli su nam
rudnike na asteroidima. Njemu su zamrzli svu imovinu. A Avgustovi gradovi koji nisu hteli da se
predaju vladarki, sada su opkoljeni. Da ne spominjem da su za nama raspisane poternice.
Starijima se ne sviđa što je cena za moju glavu druga po visini nakon Avgustove.
„Pre nego što su nas prekinuli”, nastavlja Avgust, „čini mi se da je neko hteo da iznese
svoj...” Gric. Glas mu se prekine kad Mustang sočno zagriza jabuku. Ona se na to osvrće prema
ozlojeđenim licima. Jedva nekako potiskujem smeh.
„Gospodaru”, Plinije istupa. „Bojim se da nam nema druge nego da nastavimo s taktičkim
povlačenjem. Ako se sve nastavi na isti nač in, izgubićemo. A vama ć e, gospodaru, suditi za...”
Gric. Trgne se pre nego š to će dovršiti svoje: „ ... izdaju.” Baca pogled prema svojim
potkupljenim saveznicima za stolom.
„Da nastavimo da bežimo s našom flotom dok Vespazijan i njegovo pojačanje ne stignu s
Neptuna”, mrmlja Avgust, „ tek za šest meseci.”
Politik mu klima glavom: „ Ili da se predamo.”
„Eh, da si samo ubio Oktaviju kada ti se ukazala prilika, momče”, veli Kavaks.
„Da jesam, svi biste sada bili mrtvi”, odgovaram mu.
Dakson klima glavom: „Nije hteo da te uvredi samo je naglas sanjario.”
„Zbog č ega niste ubili Oktaviju?”, Plinije podozrivo š kilji prema meni.
„Nisam mogao. U prostoriji je bila i Aja O Grim. Da si ti bio tamo, možda bi bio
uspešniji, ali ja sam ipak obični smrtnik.”
Pretori koji se razumeju u svoj posao poč inju da se smeju.
„Čak se ni Lorn O Arkos ne bi usudio da uradi tako nešto”, mrmlja Avgust. „ A njega sam
jednom video kako ubija nekog Mrljavog bez britve. Darou je uradio šta je mogao.” Usmerava
pažnju ka meni: „ Smatraš li i ti da bi trebalo da bežimo?”
„Bežeći ispadate slabi.”
„Mi i jesmo slabi”, odgovara Plinije. „Ali ovako ispadamo mudriji.”
„Mudri ljudi čitaju istorijske knjige, Plinije. Jaki ih piš u.”
„Prestanite da navodite Lorna O Arkosa!”, breca se Plinije.
„Mislio sam da si uvek otvoren za nova saznanja.”
„Silne godine za vama zasigurno vas č ine stručnjakom za nebrojena pitanja”, kaže Plinije
milozvuč no. „Samo nam podajte još sažvakanih krilatica ocvalih ratnika kako bismo nauč ili neke
nove ž ivotne mudrosti.”
„Tu ti se ne radi o meni, Plinije. Stoga zaboravi na ad hominem.” Pokazujem na vrhovnog
upravnika: „ Tu ti se radi o našem gospodaru. I o njegovoj sudbini.”
„Baš si to teatralno primetio, Darou”, Avgust trlja oč i, umoran.
„Mladi su več ito spremni za delanje” , nastavlja Plinije. „ Ali ne smemo zaboraviti da nije
ništa manje časno biti obazriv, gospodaru. Š est meseci nije velika cena za pobedu.” Širi svoje
dugoprste šake. „Štaviše, vreme je na našoj strani. Oktavija ne mož e da priuš ti pretraživanje
čitavog Sunč evog sistema zbog nas. Pogotovo dok je Senat toliko podeljen. Stegnuć e ih sve
gvozdenom rukom. Grebaće po leđima ostalih vrhovnih upravnika, i neće proć i mnogo vremena
pre nego š to njeni sledbenici poč nu da se ogluš uju o njene naredbe. Uvideće zašto se borimo
protiv nje, uvideće pre svega da nam nije predstavnica, već da se ponaša kao carica. Nama ć e to
kupiti vremena. A samim time i moć. Koja će nam potom pruž iti moguć nost da zatražimo mir
kakav nama odgovara.”
Pretor Kavaks udara pesnicom po stolu: „ Serem ti se ja na to!”

147. Grmalj od č oveka, deluje kao da je napravljen od kamena, a ne od krvi i mesa. Vrat mu je
toliko debeo da č ak ni moje š ake ne bi mogle da ga obaviju. Za razliku od većine Zlatnih, glava
mu je obrijana, i dopuš teno mu je da puš ta bradu. Gusta je i ofarbana u krvavocrvenu boju. Na
priguš enom svetlu presijava se poput ž eravice usred noći. Na levoj šaci ima svega tri prsta. Kaž u
da mu ih je njegov sin Dakson odgrizao kao dete. Mada se Dakson na to uvek smeška, pa mekim
glasom ukazuje na svog mlađeg brata Paksa. Telemanovi su jedini pretori u prostoriji koje Plinije
ne drži, na ovaj ili onaj način, u šaci. Baš mi se sviđa taj Kavaks.
„Evo, jaja su me zabolela od tog vašeg vilenjaškog naglabanja!”, kaže Kavaks
podrugljivo. „Ne bi uopšte trebalo da budemo u ovakvom polož aju. Ako me pustite, gospodaru,
uzeću hiljadu ljudi iz moje garde pa ć emo se pozabaviti kukavicama koje nisu odgovorile na vaš
poziv. Izvinjavam se, dragi moj”, šapuće svom voljenom liscu Sofoklu, crveno- zlatnom
stvorenjcetu naćuljenih uš iju, koji se trgao zbog gazdinog preglasnog tona. Sofokle jede
žele-bombonice s Kavaksovog ogromnog dlana.
Čekamo da se Kavaks vrati svom govoru.
„Gde si ono stao, Kavakse?”, Avgust ga podstrekuje uz hitar smešak koji č uva isključivo
za svoje miljenike.
„Oče”, Dakson gurka oca, koji je krupniji od njega.
Kavaks iznenađeno diže pogled: „O? A nakon što im otkinemo jaja i nataknemo im ih oko
ušiju, ostali ć e se prisetiti da ste vi vladar Marsa, te ć e vas moliti da im dopustite da vam
pomognu, Nerone.”
Zadovoljan svojim rečima, vraća se hranjenju Sofokla ž ele-bombonama.
„I pri tom ć e znati da su retki od nas ostali odani”, Dakson brže-bolje dodaje, mašući
rukom prema okupljenim Zlatnima, koji klimaju glavama s odobravanjem. Dakson sisa š tapić
cimeta. Nasmejan je č ak i više od Paksa, mada su njegovi osmesi upola veći i dvaput vragolastiji.
Jedini put kada sam ga video namrgo đenog bilo je kada je ugledao Š akala na proslavi.
Te razmirice koje postoje među njima nikada ne će biti izglađene. A ne bi ni trebalo. Š akal
im je uzeo Paksa. Telemanovi su zauzvrat traž ili njegovu glavu. Avgust je kao odgovor na to
prognao Šakala s Marsa. Međutim, rat je sada dodatno sve zamrsio i doneo nove prioritete. Č ini
se da je Šakalu oprošteno bar kod oca, ako ne i kod Telemanovih. Pomno ih posmatram. Nisu
glupi, uprkos masci koju vole da nose. Samo se nadam da neće otkriti moj savez s Paksovim
ubicom.
„Treba ih sve podsetiti da se odanost ne odbacuje tek tako” , dovršava Dakson,
zapanjujuće toplim tonom. „ Poseta moga oca i sestara podsetila bi ostale stegonoše na njihove
dužnosti prema vama u ratno doba.” Veselo nakrivljuje glavu, omoguć avajući nam da zadivljeno
osmotrimo zlatne anđele koji su mu utisnuti po glavi. „ U prirodi je Telemanovih da budemo
posebno ubedljivi. Mož da bismo tako uvećali svoje redove.”
„Gromovnici moji”, smeška se Avgust. „ Večito spremni za nasilje.” Prelazi prstom po
dugačkoj levoj nadlanici. „Ali, ne. To će podsećanje malo sač ekati. Kazne mogu biti dosuđene
tek nakon pobede. Ispali bismo kao neka zlopamtila, a taj potez bi ličio na koprcanje davljenika u
vodi, buduć i da mi je flota raštrkana, i da su mi legije zarobljene pod zaštitnim poljima mojih
gradova.”
Pogleda Plinija, pitajuć i ga kako stojimo s ostatkom naših trgovačkih saveza. Krišom
osmatram Mustang. Ona to primećuje, te podiže obrvu, pitajuć i se kada počinjemo.
„Primili smo danas sve naše politike”, kaže Plinije polagano. Plinije danas na sebi ima
pozamašan sloj crnog ruž a. „Kao što znate, posavetovao sam se s mojim politicima nakon š to
smo napustili Lunu. I sačinili smo poprilič no napredan teorijski pregled moguć ih izmena
savezništva...”

148. „Uz pomoć računara?”, pita ga Kavaks grohoć ući se.
„Uz pomoć računara”, Plinije nastavlja ozlojeđeno. „Simulacije su obavili moji Zeleni
analitičari. Od onih s Galilejevih satelita - Ije, Kalista, Ganimeda i Evrope - niko neće svoje
vojske pridruž iti našoj. Ni u simulaciji, a ni u stvarnosti.”
„To i nije neko iznenađenje”, mrmlja neki pretor s licem kao u jastreba. „ Isto važi i za
Saturnove satelite.”
Plinije nastavlja: „ Oni se, naravno, plaše posledica koje mogu pretrpeti ako odaberu
pogrešnu stranu. S upravnicima Saturna zasad ne vredi ni pričati. Oni ostatke Reje vide na svom
nebu svakoga dana. Kada je u pitanju Galilejev sektor, problem predstavlja prisustvo Lorna O
Arkosa na Evropi. Njegova... politika izolacije prešla je poput zaraze i na upravnike Jupiterovih
meseca, pogotovo jer je njegova lična vojska dvaput veća od vojske bilo kojeg upravnika.”
„Izolacija? Pre će biti penzija” , uzdiše Avgust. „ Moguć e je da je u pravu.”
„Ti bi brzo poludeo, oč e”, kaže mu Mustang sa dnu stola. „Bez smicalica, bez kovanja
zavera i strategija. Bio bi sveden na porodicu i morao bi da provodiš vreme s Adrijem i sa
mnom.”
Osmeh mu je stegnut, nedokuč iv: „Koliko me samo dobro poznaje moja kć i.”
„Ono što mene najviše brine”, kaže Plinije, „ jeste da Galilejci, kako i sami kažu, sumnjaju
u ispravnost naših ciljeva.”
„To ti je zato jer mi uopšte ni nemamo cilj”, žalim se, prisetivši se svoje uloge, „ bar ne
ako pitate ostale.”
„Budite ljubazni pa nam to pojasnite, Darou” , kaže Plinije.
„Sad će, Plinije”, kaže mu Mustang, „Darou uvek mora prvo da napravi dramski uvod.”
Teatralno se osvrćem na sve okupljene. „ Mislim da slobodno mož emo reći da plemeniti
Zlatni, ovde okupljeni, shvataju ljudsku ć ud. Je li tako? Č ak i da nije tako, recite mi č ime se
vodimo? Nekim višim ciljem? Ne. Niko od nas nema viši cilj. Slobodom? Pravdom?”, prevrćem
očima. „Čisto sumnjam. Šta nas briga ako se vladarka ponaša kao carica? Š ta nas briga za ustav i
za slobode koje on pruž a Zlatnima? Nije nas briga.
„Sve je ovo zbog moć i. I oduvek je tako bilo. Borimo se protiv nje zato š to smo se
prikačili uz zvezdu, uz vrhovnog upravnika, ali njegova zvezda opada i bledi...”
Kavaks se napola diže sa stolice: „ Nemoj da vređaš našeg gospodara kao da...”
„Kao da je š ta? Budala? On to nije, pa me se okanite, molim vas. Belone dobijaju Mars.
Sklopiće sporazume, dobiće položaje u vladi. Nas ć e odgurnuti u stranu, bićemo ili mrtvi ili
nebitni.” Glasom se poigravam publikom. „ Moć je jedino što je vredno u ovom svetu. Setite se
samo Takta O Valiji Rata - mog odanog saveznika pune tri godine. Č im je moja zvezda počela da
pada, ukrao je nešto od mene, pa je pobegao na stražnji izlaz. Kao lopov usred noć i.
„Koliko danas imamo upražnjenih mesta, koja su pre Lune bila popunjena? Toliki
muškarci i žene koji bi prosuli svoju krv za Avgusta. Toliki muš karci i žene koji bi dali svoje oči
za njega, dok je sedeo na svom prestolu u Ageji. A sada....”
Otresam ruke jednu o drugu.
„Gubimo. Bežati je isto što i usahnuti i crknuti. Ako ž elimo ponovo da se uzdignemo,
moramo pridobiti Galilejce, moramo pridobiti upravnike Saturna pod naše barjake, pa da im
pokažemo da nismo bezmoćni. Da im pokažemo da moć pršti iz nas. Da mi odluč ujemo o ž ivotu i
smrti. Da smo mi, a ne Belone, glavna porodica Marsa.”
Plinije pokušava da se ubaci, ali mu Avgust daje znak da ć uti.
„A šta ti predlažeš?”
„Galilejske porodice su slabe na Luni zbog jednog razloga. Zbog trgovine. Ganimed ima
svoja brodogradilišta. Kalisto je niš ta drugo nego fabrika Sivih i Opsidijana za potrebe

149. Zajednicine vojske. Evropa ima č itavo more banaka, podvodnih rudnika i letovališta. Ija je
glavna žitnica svih svetova u Jupiterovoj orbiti. Svi oni previše zavise od trgovine sa Središtem
da bi prešli na našu stranu. A č ak i mala deca znaju š ta se desilo kada se Gospodar Pepela stu štio
na Reju.” Pretori klimaju glavama. „ Stoga ih moramo zadiviti. Moramo ih zastrašiti tako da znaju
da ih naša moć svakoga trena mož e poljuljati, i da ne smeju da se udaljavaju od nas.”
„Kako?”, pita me Avgust. Svi su se upecali.
Spuštam britvu na sto kako bi znali šta predlažem. „Oduzećemo im brodovlje.
Oduzećemo im decu. Načinićemo ih svojim saveznicima na isti nač in na koji su Spartanci
uzimali svoje ž ene: noću, na silu!”
Oko mene nastaje tajac. A onda kreće graja. Plinije dopuš ta svojim pretorima da saseku
moju zamisao. A sopstvenu energiju usmerava na Avgusta š apćući mu na uvo. Bacam pogled na
Mustang, ali ona posmatra ostale odmeravajući ih.
„Prazne reči”, vrhovni upravnik utišava okupljene, te mi se ponovo obraća. „Nisam još
čuo neki plan. ”
„Jedan plan iz dva dela.”
Dodirujem digiblok na š ta se holoprikaz, koji su mi poslali Š akalovi agenti, proširuje
iznad stola pokazujuć i Ganimed. Mesec se presijava plavetnilom i zelenilom svojih okeana i
šuma, živopisan spram mermernobele i narandžaste površine maglovitog Jupitera.
Brodogradilišta Sivih okružuju taj mesec. Zumiram sliku kako bi se proširila duž čitavog stola.
Navodim sve prijavljene brodove. One koje nameravamo da ukrademo. „ A imaju i razbijača
meseca.”
Čuju se zvižduci oko stola. „Razbijača meseca?”, šapuće neko.
„Da li su ti podaci pouzdani?”, pita Avgust.
Klimam mu. „Veoma.” Grčim prste dok obrćem sliku pristaništa. U senci orbitalnog
pristaništa lebdi brod nalik mom Paksu, ali noviji i veći. Crn kao sama noć , i osam kilometara
dug. „Vladarka ga je lično naruč ila kao poklon svom unuku.”
Kavaksu gotovo da cure bale dok gleda taj čudovišni brod: „ To ti ja zovem bakom!”
„Pod pretpostavkom da sve ovo nije izmišljeno”, Plinije proučava holoprikaz. „ Kako ste
došli do ovih podataka?”
„I meni neke ptičice šapuću na uho.”
„Ne ustručavajte se. Ovo su važni podaci.”
„Moji su izvori moji, kao š to su tvoji tvoji, Plinije.”
„Dakle, ž elite da ukradete razbijač meseca s Ganimeda?”, pita Plinije. „ To je ratni č in!”
Prigušeno se smejem na to: „ Ne, nisi me razumeo. Ž elim da im ukradem sve brodove.”

150. 26
KAO MARIONETE


Plinije baca zabrinut pogled ka Avgustu: „ Učinite li tako, rat se neće završiti sve dok
jedna strana ne bude pretvorena u pepeo.”
„Već ti je tako...” , počinje Kavaks.
„Ali ovo je nešto drugo”, krešti Plinije, „ ovo menja opseg svega.”
„Moj otac je u pravu” , izjavljuje Dakson. „ Već smo pokrenuli otvorenu pobunu.”
Plinije se odmah ustremljuje na njega: „ Ovo je drugačije! Ovim objavljujemo rat
Zajednici, a ne Belonama ili samoj vladarki. Ganimed nam nikada ni šta nažao nije uč inio. Ovim
ćemo sve narušiti.”
Avgust ć utke sedi, zureći ledenim očima u razbijač meseca na holoprikazu. Ne gledajući u
mene, pita: „ Rekao si da postoje dva dela. Koji je drugi?”
Menjam prikaz. Akademija zamenjuje brodogradilište. Brodovi okruž uju njenu bezličnu
sivu površinu. Asteroidi se okreću u pozadini.
„Ti su ti brodovi prastari”, kaže Ličen pre nego š to uspevam da odgovorim. „ Beskorisni
su u ratu. Nameravaš li i njih da ukradeš?”
„Ne, pretore Ličene. Nameravam da ukradem studente.” Dodajem još jedan prikaz.
Institut Marsa pridružuje se Akademiji. Pa onda još jedan Institut, s Venere. Pa Zemljina dva
Instituta. Pa galilejski i Satumovi Instituti. Zatim im se pridružuje još nekoliko sve dok na kraju
više od deset slika ne lebdi u vazduhu. „ Hoću da im ukradem sve studente. Ne da bi se borili. Već
da bismo ih ucenili.”
„Prokletstvo!” , Mustang poč inje da se grohoć e. „Jesi li sišao s uma, Darou?”
Avgust se mrgodi: „Virdžinija, obuzdaj se.”
„Pa ja se obuzdavam, oče, što ne važi za ovo tvoje pseto.”
„Zaboravljaš gde se nalaziš.”
„A ti zaboravljaš kako je Klaudije izgledao mrtav na zemlji. I Leton! Hoćeš da se isto desi
i nama?” Vidim da joj je ž ao zbog tih reći čim ih je izgovorila.
„Jezik za zube, devojko!”, Avgust se trese od gneva. Koščatim prstima stež e rub stola koji
počinje da pucketa. „ Ponašaš se razuzdano još otkad si dopustila onom malom Beloninom da ti
zađe među noge. I sad upadaš tu kao neka Vilenjašica! Jedeš tu jabuku kao kakvo derište.
Prestani da se ponaš aš kao faćkalica i dokaži da zaslužuješ prezime koje nosiš.”
„Kao tvoj jedini preostali sin?”, pita ga.
Duboko udiše kako bi se smirio: „ Ima da ć utiš, ili se gubi odavde.”
Mustang škrguće zubima, ali ipak začuti, što ne sliči na nju. Plinijeve se usne izvijaju u
zadovoljan osmeh.
„Ne krivite je, gospodo, ako se već zamorila od ratovanja”, kaže Plinije, lagano gurajuć i
nož u povređenog neprijatelja. „ Nakon tolikih noć nih sastanaka provedenih u vodoravnoj
diplomatiji s Belonom, izdržljivost joj nije kao nekada.”
Kavaks se baca na Plinija. Dakson uspeva na vreme da ga povuče. Međutim, Mustang
prva progovara usred tog meteža.
„Mogu sama da odbranim svoju č ast, gospodo. Ali od Plinija se uvrede i mogu oč ekivati.
Na kraju krajeva, i ja bih bila ogorčena da se moja ž ena presamitila kako bi se postarala da toliki
mladi plaćenici nauče kako da valjano nabiju svoje mačeve gde treba.”
Plinije besno zuri u nju dok ona ustaje, nastavljajuć i: „Napustila sam Mars kako bih nešto
naučila na vladarkinom dvoru. Nisam se odrekla svoje porodice, kao š to mnogi od vas govorkaju.

151. I nije mi nimalo ž ao što sam otišla i propustila ovakve rasprave. Jer vi ste, gospodo moja, izgleda
dobri jedino u prepirkama. A sa mnom ste brže-bolje složno krenuli da se sprdate. Č udno mi je
to. Je li to zato š to me smatrate pretnjom po svoju vlast? Ili naprosto zato š to sam ž ena?” Gleda u
nekolicinu žena oko stola. „ Ako je tako, onda ste nešto zaboravili: Zajednicu su svojim darom
podjednako izgradili i muškarci i žene.
„Međutim, naš dragi politik Plinije ipak je u pravu. Ja bih radije izbegla ovaj rat. Č ak sam
i pokuš ala to da izdejstvujem. Š ta mislite zašto sam dopustila Kasiju O Beloni da mi se udvara?
Ali rat nam je pred vratima. I ima da zaštitim svoju porodicu od svih pretnji, i spoljnjih i
unutrašnjih.”
Avgustu se otima sićušan, gotovo neprimetan osmejak, istovetan onom prvom. Njegova je
ljubav najuslovljenija od svih koje sam ikada video. Kako samo lako mož e da nazove kć erku
kurvom, da bi se odmah zatim smeš kao dok ona povraća moć koju je u toj prostoriji malopre
izgubila. Najednom mu je opet bitna.
„Kako ti se onda č ine moje namere?” , pitam je.
„Mislim da su opasne. Proširićeš rat, a da nismo sigurni hoć emo li izvući korist iz njega.
Nemoralan je i postavlja opasan presedan. Ali opet, s druge strane, rat je sam po sebi nemoralan.
Stoga naprosto moramo da odluč imo dokle ž elimo da idemo.”
„Ti poznaješ Oktaviju bolje nego ja”, kažem. „Dokle bi ona išla?”
Mustang ostaje nema nekoliko trenutaka: „Ako odnesemo pobedu i zatražimo mir, bilo s
pozicije jač eg ili slabijeg, prihvatić e pregovore...”
„Eto, vidite!”, kaže Plinije ozareno.
Mustang nije završila. „Predložiće neko neutralno mesto. A kada krenemo da sklopimo
mir, učiniće sve što je u njenoj moć i da nas sve pobije.”
Plinije gleda malo u mene, malo u nju, shvatajuć i da smo ga nasankali bez po muke.
„Dakle, nema nam povratka? Do pobede ili smrti?”, pitam je otvoreno.
„Tako je, Darou” , kaže smeš eći se, „do pobede ili smrti.”
„Izgleda da su te nadmudrili, Plinije. Prihvatamo Darouov plan.” Avgust se diže. „Pretor
Ličen sutra će preuzeti zapovedništvo nad ovim brodom i flotom kako bi poveo vladarkinu flotu
u poteru za njim, dok ć u ja s manjom skupinom korveta i fregata krenuti na gasne d žinove. S
njima ć u poharati Ganimedova brodogradilišta!”
„Poći ću s vama, gospodaru!”, grmi Kavaks. Lisica mu iskač e iz krila uplaš ena galamom,
te se drhteć i sakriva pod sto.
„Ne.”
Kavaks se odmah snuždio: „Ne? Ali, Nerone... tamoš nja odbrana - borbene postaje,
razbijač i, raketni brodovi - smrskać e sve korvete koje povedete sa vama.” Molećivo maše
ručerdama. „Dajte da mi to obavimo u vaše ime.”
„Zaboravljaš ko sam, druž e moj.”
„Izvinjavam se, nisam mislio da....”
Avgust mu odmahuje rukom, te se okre će prema Mustang: „ Kćeri, ti ć eš povesti sa sobom
sve što ti treba od flote kako bi sprovela drugi deo Darouvog plana.”
Dok posmatram Plinija, imam utisak da posmatram neko dete koje pokuš ava da zadrži
gomilu peska u š aci. Nije mu jasno kako se sve odjednom obrnulo. Ali nije toliko glupav da bi
načinio sledeći korak. Č ekaće u travi poput prave zmijurine, š to on i jeste.
Vrhovni upravnik okreće se ka meni: „ Darou, šta si mi ono beše rekao pre nego š to si
raskrvario Kasija?”
„Rekao sam da bi trebalo da budete kralj Marsa. ”
„Prijatelji moji” , Avgust spuš ta tanane ruke na sto ispruženih prstiju, „Darou je iskazao

152. moći koje niko od vas ne poseduje. Predlaže ono š to želim. Želim da budem kralj. Učinite me
kraljem! Slobodni ste.”
Svi napuš taju prostoriju. Č ekam s Avgustom. Hoć e lično da popriča sa mnom.
Mustang mi se primiče u prolazu i nestašno mi namiguje.
„Dobar govor”, šapućem joj.
„Dobar plan.”
Steže mi ruku i odlazi.
„Ponovo ste slož ni”, primećuje Avgust. Daje mi znak da zatvorim vrata. Sedam pokraj
njega. Duboke mu se bore još više utiskuju u lice dok me prodorno gleda pravo u oč i. Bore su mu
nevidljive izdaleka. Ali ovako izbliza prekrivaju mu č itavo lice. Gubitak podari č oveku takve
bore, opominjuć i me: Ovakvog č oveka ne ž eliš da naljutiš. I ne želiš da mu bilo šta duguješ.
„Da odmah raščistimo s tvojom pravdoljubivom povređenošću pre nego š to ti izleti kroz
usta.” Povija prste, proučavajući sređene zanoktice. „ Moje pitanje je prosto, i hoću da odgovoriš
na njega: da li si demokrata? ”
Nisam tako nešto očekivao. Trudim se da ne skrenem pogled u svojoj napetosti.
„Nisam, gospodaru, nisam demokrata.”
„Nisi ni reformista? Nisi neko ko ž eli da promeni ustav kako bi stvorio pravednije i
poštenije društvo?”
„Društvo je i sada uređeno kako treba”, kažem, zastajući, „sem par upadljivih izuzetaka.”
„Plinije?”
„Plinije.”
„Obojica imate svoje prednosti. I bilo bi ti bolje da ne dovodiš u pitanje moju odluku da
ga zadržim pokraj sebe.”
„U redu, gospodaru. Ali ja sam vam demokrata isto koliko ste vi jedan od Lunovih.”
Ne osmehuje se na to kao š to sam očekivao. Umesto toga, pritiska nego dugme i govor
koji sam održao kako bih pridobio Paks za sebe najednom se č uje preko zvučnika. Holoprikaz
pokazuje lica različitih Boja.
„Osmotri im izraze.” On osmatra moje prolazeći kroz č itav niz snimaka iz različitih
delova broda dok posada sluš a govor koji sam održao pre nego š to će se dignuti protiv svojih
Zlatnih zapovednika. „Vidiš li to? Eto, tu? Tu iskru? Vidiš li je?”
„Vidim je.”
„To ti je nada”, čovek koji mi je ubio ženu čeka da me lice oda. Nač ekaće se. „Nada.”
„Hoćete reć i da sam pogrešio?”, pitam ga.
Priseća se stare mudrosti: „ Mrzak mi je poput samih kapija Hada onaj š to jedno skriva u
srcu svome, a drugo jezikom kazuje.”
„Moje srce oduvek je bilo ogoljeno pred vama.”
„To ti kažeš”, blago razdvaja usne i izgovara reči sikćući. „Ali dok teroristi š ire laži preko
mreže, dok nam bombe razaraju gradove, dok se podBoje nezadovoljno bune, dok započ injemo
rat uprkos termitima koji nam izjedaju temelje, ti izgovaraš tako nešto.”
„Svaki je haos...”
„Začepi, Darou. Znaš li šta bi se desilo ako bi ostali upravnici pomislili da smo
reformatori? Ako bi ostale porodice u mojoj videle uporište jednakosti i demokratije?” Pokazuje
čašu: „Ovo su ti naši moguć i saveznici.” Odguruje čašu sa stola dopuštajući da se razbije.
Pokazuje drugu: „ Naši životi.” I ona se ruši i razbija. „ Dosta mi je što mi je ć erka postala uticajna
među reformistima na Luni. Ne smeš i ti da budeš politič an. Ostani ratnik. Ostani jednostavan.
Razumeš li me?”
A šta ako se podBoje okupe oko nas, dođe mi da ga pitam, ali verovatno bi naredio svojim

153. Opsidijanima da me ubiju na licu mesta.
„Razumem.”
„Odlično”, Avgust gleda u svoje š ake, obrćući prsten oko prsta. Obuzima ga neodluč nost:
„Mogu li ti verovati?”
„U kom smislu?”
Prekoran osmeh izvija mu usne: „ Većina bi rekla da bez razmi šljanja.”
„Većina ljudi je lažljiva.”
„Mogu li imati poverenja u tebe ako ti dam moć nezavisnu od moje?” Rasejano češe
bradu. „U takvim prilikama većina njih napusti svog gospodara. Kada im prož drljivost ispuni oč i.
Rimljani su se s tim suočavali mnogo puta. Zato i nisu dozvoljavali svojim vojskovođama da
prelaze Rubikon s njihovim vojskama dok ne dobiju odobrenje od Senata. Ljudi koji imaju
vojsku uz sebe vrlo brzo shvate koliko su moć ni. I uvek su svesni da ta moć neće biti večna.
Mora biti upotrebljena bez oklevanja, pre nego š to ih vojska napusti. Međutim, takve prenagljene
odluke mogu da unište čitava carstva. Mome sinu, na primer, nikada ne sme biti data takva moć u
ruke.”
„Ima on svoj posao.”
„To ti je spora moć. Pametno s njegove strane, mada ne dolikuje mom prezimenu. Spora
moć može da smrvi sve usporene neprijatelje. Ali brza moć, koja mož e svuda da ide s tobom,
koja mož e da ti obavi sve š to poželiš brzo i delotvorno kao kad č ekićem udariš o klin, to ti je moć
koja odseca glave i oduzima krune. Mogu li ti je poveriti?”
„Morate. Ja sam jedini koji može da priđe Lornu.”
Iznenađenost mu najednom blesne u oč ima: nije navikao da ljudi unapred prozru njegove
spletke. Brže-bolje prikriva iznenađenost, ne želeći da iskaže pohvalu iako je zasluž ena. „Već si
shvatio.”
„Hoćete da odem kod Lorna, da zatražim njegovu pomoć , jer me je on poduč avao
upotrebi britve.”
„A i zato š to te voli.”
Trepćem naivno: „ Nisam siguran da je to prava reč.”
„Imao je č etiri sina. Trojica su umrla pred njegovim očima. A poslednji u nekoj nesreći,
kao što već znaš. Mislim da ga podsećaš na njih, mada si zapravo sposobniji i nemoralniji od
njih, što je tvoja prednost. Ali koliko god Lorn tebe voleo, mene prezire.”
„Oktaviju prezire još više, gospodaru.”
„Ali opet... Neće ti biti lako da ga ubediš da nam se pridruži.”
„Onda mu neću dati izbora.”

154. 27
ŽELE BOMBONE


Telemanovi me čekaju u hodniku. Kavaks me povlači u zagrljaj zamalo mi lomeći leđa.
Dakson mi klima glavom. Ostajem pomalo oš amućen između njih dvojice. Ovo je prvi put da
pričam s njima, a da nije usred nekog nasilja. Da budem iskren, izbegavao sam ih jer me je
sramota zbog onoga š to sam dopustio da se desi Paksu.
„Moj je dečak samo od tebe izgubio”, veli Kavaks. „ Moj mali Paks. Ako je već morao da
padne, nije sramota š to je pao zbog prijatelja. Jedino mi je ž ao što nije mogao da zauzme Olimp s
tobom. To bi bio prizor za pam ćenje!”
„I ja bih jako voleo da sam ga video kako oduzima oklop Jupiterovom proktoru.”
Dakson se š iroko osmehuje: „ Ja sam, inač e, bio u Domu Jupiterovom. Bio sam primus
dok me Karn O Belona nije nadmašio.”
„Onda izgleda imamo zajedničkog neprijatelja.”
„Pored onog prepredenog malog spletkaroš a koji mi je ubio mlađeg brata?” , Dakson pita
blagim tonom. „ Imamo ti mi mnogo zajedničkih neprijatelja, Andromede.”
Kavaks podiže svog lisca koji mu licka vrat gledajući me preteći, pre nego š to će mu se
zavući pod gustu crvenu bradu. Grudi su mu bele, noge crne, dok mu ostatak tela prekriva
crvenkastosmeđe krzno. Krupnije i č vršće građe od obične lisice, i tež ak blizu trideset pet
kilograma, zaista veličinom više podseća na vuka.
„Lisice su divna stvorenja”, veli Kavaks mazeć i životinju.
Dakson klima glavom: „Nestaš ne. Sve jedu. Otporne na krivolov. Monogamne. Veoma su
posebne, i pri tom su sposobne da proš ire svoje lovište čak na područ je koje drže vukovi.” Gleda
me smrknuto: „ Ali, eto, igrom proklete sudbine, lisice lo še prolaze protiv šakala. Zatražili smo od
Avgusta da progna Adrija. Neko vreme i jeste bio prognan, ali evo, sad se opet vraća u flotu.”
„Nečuveno!”, kažem.
Klimaju glavama.
Dakson mi spuš ta ruku na rame. „ Naše devojke - mislim na moje sestre i majku - htele su
da ti prenesemo da te ne smatramo odgovornim za Paksovu smrt. Mnogo smo ga voleli, ali
znamo da si ga oduvek poš tovao. Znamo da si imenovao svoj brod po njemu. I nećemo to nikada
zaboraviti. Jednom prijatelji, prijatelji za svagda! Tako ti je to u na šoj porodici.”
Klimajući glavom, Kavaks odobrava svaku reč koju izgovara njegov jedini preostali sin.
Pruža lisici š aku žele bombona.
„Ako ti ikada budemo bili potrebni”, Dakson predlaže, klimajući prema ratnom štabu,
„samo kaži, i porodica Telemana staće uz tebe.”
„Stvarno tako mislite?”, pitam.
„To bi usrećilo mog Paksa”, grmi stariji Kavaks.
Rukujuć i se s njim odlučujem da pokuš am: „Oprostićete mi ako ispadam neuljudan, ali
potrebni ste mi upravo sada.”
Obrvetine im se dižu dok te dve ljudine razmenjuju iznenađene poglede. „ Traži, Sofokle!
Traži!”, Kavaks kaže uzbuđeno. Velika lisica koja mu je stajala pokraj nogu, oprezno mi se
približava, njuš kajući mi kolena, zagledajuć i mi cipele i ruke. Provlači mi se između nogu u
potrazi. A onda skače na mene i spušta mi prednje š ape na bokove ne bi li mi gurnula njuš ku u
džep. Sofokle vadi napolje dve ž ele bombone zadovoljno preduć i.
„Kakvo je sad to č udo!”, grmi Kavaks, tapš ući me po ramenu. „ Sofokle je nekim č udom
otkrio povoljan znak! To je dobar predznak! Daksone, sinko, deder, pozovi sestre ti i majku.

155. Zove nas Kosač, porodica Telemanovih mora se odazvati!”
„Devojke su nam na Uranu, oč e. Vratić e se tek za par meseci.”
„Pa, onda se mi moramo odazvati!”
„Potpuno se slažem s tobom, oč e.”
„Poslaću vam uputstva u roku od sat vremena”, kažem im.
„Jedva čekam!”, Kavaks se udaljava gromkim koracima. „Č ekamo s velikim
nestrpljenjem.” Dobacuje komplimente Narandž astima u prolazu, prestravljujući ih š irokim
osmehom. Dakson i ja sve to pratimo pogledom.
„Da li stvarno veruje u čuda?”, pitam ga.
„Ma, on stalno ponavlja kako mu patuljci kradu mast iz uš iju svake noć i. Majka misli da
su ga previše puta mlatnuli u glavu.” Dakson se polako udaljava krećući za ocem. Ali ne uspeva
da prikrije osmeh dok ubacuje ž ele bombonu u usta, te shvatam odakle su doš le one iz mog
džepa. „Meni se č ini da on naprosto ž ivi u nekom svetu mnogo zabavnijem od ovog našeg. Javi
nam se š to pre, Kosaču. Otac jedva č eka!”
Nakon hologramskog sastanka sa Š akalom, kako bih ga obavestio o mojim namerama
koje smo doterali uz nekoliko njegovih predloga, naređujem Orion da odredi pravac ka Evropi.
Trebaće nam dve nedelje. Rok mi se pridruž uje na mostu, posmatrajuć i dežurnu Plavu posadu.
Ništa ne govori. Ali ovo je prvi put da me je potra žio otkad smo napustili Lunu. Osećam se kao
da mi teg visi iznad glave.
„Žao mi...” , počinjem.
„Ne želim da prič am o Kvin” , kaže mi tiho. „ Znam da si priželjkivao ovaj rat. Da si ga
lično izdejstvovao, umesto da mi veruješ i dopustiš mi da otkupim tvoj ugovor i tako te zaštitim.
Jedino mi nije jasno zašto si me omamio?”
„Hteo sam da te zaštitim. Zato š to sam znao da ć eš mi biti potreban nakon svečanosti, a
nisam hteo da te dovedem u opasnost.”
„A šta ćemo s mojim potrebama?”, pita me. „Nemaš prava da donosiš odluke u moje ime
samo zato š to se plašiš da bih mogao da ti pomrsim planove. Prijatelji ne rade tako nešto.”
„Znam da nije bilo u redu.”
„Da nije bilo u redu š to si mi zabio iglu u vrat?”
„To nikako nije bilo u redu. Ali znaj da mi je namera bila dobra, iako su sama zamisao i
njeno izvršenje možda ispale glupe. Ako moram da kleknem pred tobom i da te...”
„To bih baš voleo da vidim.” Znam da se š ali, ali na licu mu se nema ni traga osmehu dok
se okreće i odlazi.

156. 28
OLUJNICI


„Dolaziš i donosiš mi sa sobom oluju” , kaže mi prijatelj gledajući u talase daleko ispod
nas dok mu se seda brada leluja na vetru. „ Jesi li znao da mi tu u ovom našem okeanskom svetu
imamo momke koji čamcima odlaze u bure već e od ove? Momci iz najnižih slojeva Sivih,
Crvenih, čak i Smeđih. Suludo su hrabri, mahniti.” Debelim prstom pokazuje s balkona na
uzburkanu crnu vodu na kojoj se uzdižu talasi i po deset metara. „ Zovu ih olujnici.”
Sile teže ovde su izluđujuće. Sve lebdi. Na 0,136 od Zemljine gravitacije, svaki korak
mora biti odmeren kako ne bih odleteo pet metara uvis, jer bi mi onda trebalo mnogo vremena da
dolebdim nazad. Ovde bi okršaj delovao kao podvodni balet. Nosim graviČizme samo da bih
mogao opuš tenije da se kreć em.
Stariji čovek posmatra kako se okean valja oko njegovog ostrva. Oduvek mi je govorio da
budem kao on - stena usred talasa, mokar, ali neuzdrman svim onim š to uzburkano protiče oko
njega. Slana mu omaja kaplje s brade. Blistavozlatne oči trepću spram oš trog olujnog vetra.
„Kad si na vodi, imaš osećaj da svaka oluja donosi smak svet. Da je svaki talas najveć i
koji se ikada digao. Ovi ti momci ushićeno jašu talase radujući se sopstvenoj slavi. Ali svako
malo ume da se digne pravo nevreme. Pa im slomi jarbole i iščupa kosu s glava. Ne izdrže
mnogo, pre nego š to ih more cele proguta. Međutim, njih su njihove majke unapred oplakale, kao
što sam ja oplakao tebe onog dana kada smo se upoznali.”
Prodorno zuri u mene, stežući usne iza guste brade.
„Nisam ti nikada kazao, ali mene nisu odgojili u nekoj palati ili u gradu kao većinu
Nenadmaš nih koje znaš. Moj otac je mislio da na svetu postoje dva zla. Tehnologija i kultura. Bio
je grub č ovek. Ubica kao i svi ostali. Međutim, njegovu grubost nije č inilo ono š to je mogao da
uradi, već ono što ne bi uradio, obuzdavajuć i se. Lišavao je užitka i sebe i svoje sinove. Poživeo
je stotinu š ezdeset tri godine bez podmlađivanja ćelija. Nekako mu je uspelo da preživi osam
gvozdenih kiša. Ali i pored toga, nikada nije cenio život, zato što ga je previše puta oduzeo. Nije
bio čovek stvoren za sreću.”
Gledam kako se nekadašnji Vitez Gneva Lorn O Arkos naginje s balkona svog zamka.
Tvrđava od krečnjaka uzdiže se usred mora, devedeset kilometara od kopna. Odlikuju je
savremene linije. Nije srednjovekovna, već predstavlja spoj proš losti i sadašnjosti u staklu i
čeliku koji se pruž aju pod pravilnim uglovima zajedno s ostrvskim kamenom, potpuno nalik tom
čoveku kojeg poš tujem više od bilo kog drugog Zlatnog njegovog naraštaja.
Poput njega, i zamak je grubo mesto kada naiđe nevreme. Ali čim oluja popusti, č itavo će
ovo mesto okupati sunce probijajući se kroz staklene zidove i presijavajući se po čeličnim
podupiračima. Deca ć e se rastrčati po deset kilometara dugačkom zamku, po njegovim vrtovima,
po njegovim bedemima i dole po luci. Vetar će im mrsiti kosicu, a Lorn ć e iz svoje biblioteke
moći da čuje jedino gakanje galebova, mreškanje talasa i smeh svojih unuka i njihovih majki,
koje čuva i štiti umesto svojih pomrlih sinova. Jedini koji tu fali jeste mali Lisandar.
Da su svi Zlatni poput njega, Crveni bi i dalje kuluč ili pod Zemljom, ali bi im on jasno
dao do znanja koja im je svrha. To ne znači da je dobar, ali je iskren.
Krupan je, plećat i niži od mene. Dopuš ta da mu vetar prevrne praznu č ašu za viski. Ruši
se u more, koje je celu uvlači u sebe. „ Kažu da u vetru mož eš čuti mrtve olujnike kako se
raduju” , kaže. „A ja mislim da se radi o plaču njihovih majki.”
„Nepogode na dvoru umeju da povuku ljude nazad” , kažem mu.
Podrugljivo se smeje samoj pomisli da bih ja išta mogao znati o dvorskim nepogodama i o

157. vetrovima koji š ibaju unaokolo.
Krišom sam doš ao ovamo, doletevši samo jednim brodom, mojim petokilometarskim
razbijač em Faksom. Rekao sam mom gospodaru da nam neće pomoć i. Ali ipak sam se nadao da
bi možda hteo meni da pomogne. No sada, dok pred sobom gledam Lorna O Arkosa od krvi i
mesa, opet se prisećam njegove ć udi, te me obuzima zabrinutost. Zna da moji kapetani i
poručnici sve slušaju preko komunikatora u mom uvetu. Iskazao sam mu poštovanje tako š to sam
mu ga pokazao, kako ne bi pretpostavio da ć e ovo biti privatni razgovor.
„Posle više od veka života, telo me još ne izdaje.” Čovek bi na prvi pogled lako pomislio
da je na sredini š ezdesetih. Jedino zbog ož iljaka deluje starije. Onaj na vratu, nalik osmehu, još
pre četiri decenije naneo mu je neki Mrljavi tokom pobune Mesečevih kraljeva, kada su upravnici
Jupiterovih meseca pomislili da bi mogli da naprave sopstvena kraljevstva nakon š to je Oktavija
svrgnula oca i postala vladarka. Onaj koji mu se pruž a jednim delom nosa dobio je od Gospodara
Pepela tokom nekog mladalačkog dvoboja. „Č uo si za ono - Dužnost sina jeste očeva slava?”
„Lično sam to izgovorio nekoliko puta.”
Na to zabrunda. „ Ja sam to lično dož iveo. Izgubio sam mnoge radi sopstvene slave.
Namerno sam usmeravao svoj brod prema oluji. Svaki put vukuć i sa sobom ž ene i decu.” Pušta
da se nekoliko trenutaka samo talasi č uju. Razbijaju se o hridi, pa se vraćaju usput odnoseći za
sobom sve š to im se nađe na putu u more koje zovu Razdor.
„Čini mi se da nije u redu ž iveti toliko dugo. Sinoć mi se rodila praunuka. Još osetim
miris krvi na prstima.” Ispruža ih - poput korenja drveta, iskrivljeni i nažuljani od oruž ja. Blago
podrhtavaju. „Svojim sam je rukama iz tame izneo na svetlo, iz topline u hladnoć u, i presekao
pupčanu vrpcu. Svet bi bio bolje mesto ako bi to bilo poslednje meso koje su sasekle.”
Opušta ruke spuš tajući ih na hladan kamen. Pitam se š ta bi Mustang rekla ovom čoveku.
Gledati ih jedno naspram drugog bilo bi kao gledati kako vatra pokuš ava da se rasplamsa na
kamenu. Javno je iskazala uzdržanost prema mom planu, ali tako smo i hteli da ispadne. Plan
unutar plana unutar plana.
„Kad samo pomislim š ta su mi sve ruke osetile” , mrmlja Lorn. „ Ove su osetile krv tri
stasita sina dok su je njihova srca potiskivala iz tela. Osetile su hladnoću balčaka dok bi britva
sasecala mladalač ke sne. Crple su ljubav iz devojaka i ž ena, da bi zatim osetile kako se otkucaji
njihovih srca utišavaju. I sve to za moju slavu. Sve to zato što sam birao da jašem po talasima.
Sve to zato š to sam jak i ne umirem tako lako kao većina drugih.” Mršti se. „ Mislim da ruke ne bi
trebalo sve to da osete.”
„I moje su osetile više nego što bih hteo” , kažem. Oseć am ono pucanje kako mi struji
kroz njih tokom Eoninog vešanja. Oseć am njenu kosu pod njima. Sećam se topline Paksove krvi.
Hladnoć e Leinog bledog lica onog ledenog jutra kada ju je Antonija iskasapila. Zrnaste crvene
mrlje hemantusovog cveta. Mustanginog golog boka dok smo ležali pokraj vatre.
„Još si mlad. Č ekaj samo da vidiš šta ćeš sve osetiti dok ti kosa ne osedi.”
„Neki ljudi ne ostare.” Gnjurci na primer.
„Neki ne.” Gurka prstom značku avgustovskog lava na mojoj crnoj uniformi. „ A ni lavovi
ne žive dugo kao grifoni. Mi lako mož emo da odlepršamo.” Noseći na ruci porodični prsten kreće
njome da maše i mlatara kao krilima zasmejavajući me. Nosi ga pokraj prstena Doma Marsovog.
„Ti si nekada bio Pegaz, zar ne?”
„To je bio znak... znak Andromeda.” Moje laž ne Zlatne porodice. Mada mene podseć a na
Eonu. Pokazala mi je galaksiju Andromeda pre nego š to je umrla. Istovremeno mi znači i mnogo
i malo.
„Časno je ostati ono š to si bio”, kaže mi.
„Ponekad se moramo menjati. Nisu svi rođeni bogati kao vi.”

158. „Hajde da pronađemo Ikara u šumi.” Često ga je spominjao na Marsu, ali nikada nisam
video Lornovog najdražeg ljubimca. „ Karolina se dogovorila s Vinsentom da mu naprave novu
igračku. Mislim da ć e ti se dopasti.”
„Gde su vam deca?”
„U istočnom krilu, dok ne odeš.”
„Baš sam toliko opasan?”
Ne odgovara mi.
Polazim za mojim prijateljem sa balkona, taman kada jedan od Evropinih oblaka počinje
da izbacuje plave munje po mračnom nebu. Okeani joj se kovitlaju i uzburkavaju dok se veliki
vodeni talasi pene i cede niz dugačke bele zidine, kao da se morski svet urotio ne bi li progutao to
ostrvo stvoreno ljudskom rukom. I pored svega toga, zamak i zahuhtala oluja deluju sićušno
spram Jupitera koji prekriva noć no nebo iza oblaka - hrapavi gasni dž in zuri u nas poput glave
nekog golemog mramornog bož anstva.
Dok prolazimo kamenom vilom, Lorn usput srdačno pozdravlja svu poslugu. On u njima
vidi ljude, a ne Boje. Većina je uz njega već godinama. Šteta što se nisam učio kod njega. Ali u
tom bih sluč aju završio ovde, kao bolji č ovek, ali bez moguć nosti da išta promenim, toliko daleko
od središta sistema.
Hodnici su ispunjeni dečjim igračkama. Porodica mu je tu - na desetine njegovih voljenih
koje je okupio oko sebe napustivš i život u javnosti. Većina je raštrkana po juž nim ostrvima u
toplijim vodama oko polutara. Orkani su ih ovog meseca naterali da potraže utoč ište kod dede
Lorna. Izgleda da je nevreme došlo za njima.
Otvara ogromnu staklenu kapiju, vodeći me ka središtu citadele. Tu je sebi podigao š umu
na otvorenom na površini od nekoliko jutara. Bedemi se pruž aju oko š ume, zaklanjajući je od
opasnih talasa. Lornovi barjaci vijore se visoko u vazduhu - ljubičasti grifon razjapljenih č eljusti
na snežnobeloj podlozi. Kiša pada po drveću, šušteći mu po iglicama sve dok ne uključi
pulsirajući balon. Kiša kreće da cvrči po krovu balona pretvarajući se u guste oblake pare. On
hoda ispred mene, a ja držim odstojanje, vadeći crne č avliće kraće od nokta iz skrivenog dž epa u
rukavu. Razbacujem ih po mahovini tik ispred vrata.
„Došao si ovamo ukradenim ratnim brodom kako bi zatražio moje brodovlje i ljude. Zbog
čega?”, Lorn me pita, radoznalo se osvrćući prema meni. Ubrzavajući korak, bacam još par
čavlića pre nego š to se opet okrene. Čekam da spomene Lisandra.
„Zato što polovinu Marsa još drže snage odane Belonama i vladarki. Da bismo oslobodili
Mars, potrebni su nam vaši brodovi i ljudi. Nakon š to ih dobijemo, gospodari mesečeva i
upravnici Ruba priteći će nam u pomoć u borbi protiv Središta.”
„Dakle, hoć eš da ti pomognem u izdaji?”
„Da li je izdaja ako pas ugrize gazdinu ruku nakon š to je gazda pokuš ao da ga ubije?”,
pitam ga.
„Grozno ti je to poređenje”, zastaje, pa gleda u š umu kao da nešto traži. „Eh!”
Nastavljamo dalje.
„Poenta je u tome da mi je potrebna vaša pomoć .”
Pljuje po tlu prekrivenom mahovinom, pokazujuć i mi da pođem za njim uzbrdo. Neko
raskvašeno deblo puca mi pod čizmama. „ Zašto bi mi bilo stalo?”
„Zato što ste me obuč avali.”
„Obučavao sam i Aju O Grim.”
„Iz nekog mi se razloga čini da sam vam draži nego ona.”
„A zašto bi mi bio?”
„Zato što imam smisla za š alu.”

159. Smeje se. „ Ume i Aja da bude š aljiva.”
„Siguran sam da se zafrkavate.”
„Upoznaš čoveka i odmah ga znaš. Upoznaš ženu i odmah te zna.” Smeje se više za sebe,
prisetivši se neč ega. „Možda ti je lakše da je zamišljaš kao neku sablast iz tame. Ali ona ti je od
krvi i mesa. Ima prijatelje. Ima porodicu. I misli da vi predstavljate opasnost po njih.”
„A ipak je ona meni ubila drugaricu.”
„Da. Čuo sam. Dete je bilo kod tebe. Mudra taktika.” Škilji prema britvi koja mi stoji
obavijena oko ruke. „ Jel’ sad svi nose britve na tako blesav način?”
„Takva je moda.”
„Trebalo bi da ti visi oko pojasa. Ovako ć eš slučajno odseći sebi ruku.” Uzdiše. „Kako je
samo nadmeno to tvoje pokolenje. Sve menjate bez razloga. Pitam se, nadmeni momče, da li si
zaista mislio ako uletiš ovamo na tom tvom ukradenom brodu, da ć u ja, čovek koji je prož iveo
čitav jedan vek, poć i u boj za tobom? Da ć u izložiti opasnosti svu moju poslugu, celu moju
porodicu, sve što volim, zbog tebe? Nekog ko me je odbio kad sam ga pozvao da bude č lan moje
kuće?”
Ne osvrćem se na njegovu ogorčenost: „S razlogom ste napustili Zajednicu, Lorne.
Pamtite li zbog č ega?”
„Da bih izbegao lajave krelce.”
„Mislim da ste je napustili jer ste mislili da je Zajednica iskvarena. Da više nije vredna
vaše žrtve.”
„Ne laj na mene, kuče jedno.”
„Dakle, u pravu sam.”
„Ne, nisi u pravu.” Ljutito se okreće prema meni. „ Nisam napustio Zajednicu zato što je
iskvarena, već zato što je mrtva. Zajednica je osmišljena kako bi se zaveo red. Ljudi su se
žrtvovali kako bi č ovečanstvo opstalo. Date su im Boje, ž ivoti su im ograničeni i uređeni kako
bismo mogli da prestanemo da se neprekidno vrtimo u krug - od bogatstva do pohlepe do rata.
Trebalo je da Zlatni čuvaju ostale Boje, a ne da ih prož deru. A sada smo ponovo zarobljeni u
istom krugu, istom onom koji smo hteli da izbegnemo. Dakle, Zajednica? Lep zbir svih ljudskih
dostignuć a? Ona ti trune mrtva već stotinama godina, a oni koji se bore oko nje nisu ništa drugo
do lešinari i crvi.”
„Dakle nije se radilo o Brutovoj smrti.” Mislim na njegovog najmlađeg sina koji je bio
venčan s pokojnom kć erkom Oktavije O Lun.
„To je bila nesreć a.”
„Vrlo zgodna nesreća”, kažem. „Kolaju glasine da je Oktavijina kć i pripremala puč protiv
majke.”
„Ja ti se ne bavim glasinama” , kaže mi mračnim glasom.
„Ako mi pomognete, mogu vam vratiti vašeg unuka.”
„Lisandar je odgajan s otrovom u uš ima. On mi nije rod.”
„Niste vi baš toliko bezosećajni, Lorne. Upoznao sam dečka. Više liči na vas, nego na nju.
Nije pokvaren. Borite se za njega.”
Lorn nemo zuri u kišu koja pada po pulsirajuć em štitu.
„Borio bi se protiv tlačitelja kako bi ga zamenio drugim tlačiteljem”, kaže umorno. „Ja
sam ti tu igru igrao stotinu puta. Znaš li uopšte kome služiš?”
„Imam neki osećaj da ć ete mi vi reći.”
„Neću sad prestati da ti budem učitelj samo zato š to si prestao da me slušaš. Sedi. Neću da
zamaramo Ikara ovom prokletom pričom.” Seda na neki veliki kamen i pokazuje mi da sednem
naspram njega. Tako i činim. Pognuvš i se, počinje da se poigrava s debelim prstenom Doma

160. Marsovog na prstu.
„Porodica Avgusta oduvek je bila snažna, siguran sam da to i sam znaš. Čak i dok je Mars
bio samo rudnik helijuma 3. Podmićivanjem i ubistvima obezbedili su sebi većinu ugovora s
vladom. A kako im dž epovi rastu, raste im i uticaj. Postali su, zajedno s još nekoliko drugih
porodica, uključ ujući i moju i Belone, gospodari Marsa. Međutim, bila je jedna porodica moć nija
od njih - Sajlusovi. Držali su vrhovno upravništvo u svojim rukama pri č emu su im Senat i
tadašnji vladari bili naklonjeni.
„Kada je tvoj gospodar, kojeg su tada zvali samo Neron, imao sedam godina, otac mu se
sporečkao s Julijem O Belonom. Neronov otac hteo je da natera Smeđe poslužitelje Beloninih da
potruju čitavu porodicu tokom večere. Nije mu uspelo. I otpočeo je porodični rat.
„Neronov otac sazvao je sve svoje stegonoše, te ih je poveo protiv Belona i vrhovnog
upravnika Sajlusa, koji je svoje snage stavio na stranu Julija O Belone. Tadašnji se vladar nije
mešao, već je dopustio da dve porodice zarate. Neronov otac na kraju se našao pod opsadom u
Ageji nakon š to mu je flota bila razorena i zatočena negde blizu Fobosa.
„Sajlus je dosudio Avgustu smrtnu kaznu. Jedino je mali Neron bio poš teđen kazne
dosuđene porodici Avgusta. Bio je poš teđen kako ta stara porodica koja je uč estvovala još u
Osvajanju ne bi bila izbrisana iz istorije. Priča se da je vrhovni upravnik Sajlus čak dao malom
Neronu grožđa da utoli ž eđ pošto nije bilo vode u spaljenom gradu. Potom ga je i podigao na
sopstvenom dvoru.
„Dvadeset godina kasnije, Neron, kojeg su dotad smatrali časnim i poš tenim čovekom, za
razliku od njegovog pokvarenog oca, zaprosio je Jonu O Belonu. Bila je najmlađa i najdraža kći
starog Julija.”
Diže pogled prema kapima vode na iglicama č etinara koji se uzdižu iznad nas. „Dobro
sam je poznavao. Sinovi su mi se igrali s njom. A znao sam i Nerona. Bio mi je drag, mada je kao
dete bio pomalo hladan.
„U nadi da ć e zaceliti još otvorene rane iz pređašnjih naraštaja, i da ć e time ujediniti i
ojačati Mars, vrhovni upravnik Sajlus je pristao. Belona se udala za Avgusta.
„Bilo je to divno venč anje. Bio sam tamo, predstavljao vladara kao Vitez Gneva. I lepo
sam se proveo. Nikada nisam video Jonu toliko srećnu kao što je bila u naručju tog uozbiljenog
mladića. Međutim, te noć i, kada se porodica Belona vratila na svoje imanje sa svim svojim
članovima, stigao im je paket. Stari Julije u njemu je zatekao glavu svoje kć eri. U ustima je imala
nabijeno grožđe uz dve burme.
„Okupio je svoje kć erke i sinove, uključ ujući i Kasijevog oca, te je odleteo do Citadele da
traži pravdu od vrhovnog upravnika Sajlusa, kao š to je učinio i dvadeset godina pre toga kada su
se Avgustovci prvi put digli.
„Ali umesto svog starog druga, na prestolu vrhovnog upravnika pronašao je mladog
Nerona potpomognutog pretorijancima i dvojicom Viteza Olimpa. I ja sam bio među njima.
Vladar mi je rekao da je Sajlus postao opasan po Zajednicu, pa sam učinio kako mi je rečeno.
Porodica Sajlusa je uni štena i izbrisana iz svih zapisa.
„Tek sam kasnije doznao da se Neron bio urotio s kć erkom tada još važećeg vladara. Sada
je znaš kao Oktaviju O Lun. Tada mnogo mlađa, ubedila je oca da podari Neronu i presto Marsa i
osvetu: zauzvrat je zaradila Neronovu podr šku kada je stala na č elo struje koja je zbacila i ubila
njenog oca pet godina kasnije. To ti je č ovek zbog kojeg si pokrenuo rat.”
„Nisam znao”, kažem tiho.
„Istoriju piš u pobednici.”
Lorn me gleda, te mu se bore na licu još više produbljuju. „Ne želim u rat, Darou. Za svog
života video sam kako mesec gori samo zato š to jedan č ovek nije hteo da se pokori. Predvodio

161. sam milion ratnika ispaljenih iz bojnih brodova kako bismo zauzeli č itavu jednu planetu. Nikada
nećeš shvatiti taj užas. Ti samo misli š koliko će sve to biti lepo. Ali to su ti ljudi. To su ti ž ene.
Imaju porodice. A gine ih na hiljade. A ti ć eš biti nemoćan da zaštitiš čak i najbolje prijatelje.
„Aaa!”, pokazuje na brdo. „ Eno nam ga Ikara!”
Kiša kaplje s borova dok se probijamo kroz nisko granje kako bismo pronašli Ikara,
Lornovog omiljenog grifona koji spava u postelji od mahovine na uzvišenju usred š umice. Ikar je
podvio šape pod telo. Krila je obavio oko sebe dok spava - svetlucava i blistava od kapi vode.
Orlovska glavurda gotovo da mu je ve ća od mene celog, a svako mu je oko kao polovina moje
lobanje. Oblikovatelji su ga odlično napravili.
„Deluje tako spokojno dok spava”, kaže Lorn.
„Najveći kojeg sam ikada video” , kažem, ne uspevajući da prikrijem zapanjenost u glasu.
„Onda nisi bio na Marsovom polu.”
„Gde ste ga kupili?”
„Marsovski oblikovatelji napravili su ga za moju porodicu. Ona prokletinja Zanzibar,
kojeg sad svi traže, kriva je za sve. Ikar ti je od iste rase kao zveri iz visokih gnezdilišta na
Marsovom severnom polu. One koje koriste kako bi zastrašivanjem ubedili Opsidijane da
poveruju u magiju.” Mazi uspavanu grdosiju. „ Jesi li još zaljubljen u kćerku vrhovnog
upravnika?” Vraća pogled ka meni, ponadavš i se. „Da li zbog toga radiš sve ovo? Č uo sam za nju
i Belonu.”
„Nema ovo veze s onim š to se desilo između nje i Kasija. ”
„Nema?”, uzdahne. „ To bih bar mogao da shvatim. Bio si dosta traljav s njim. S
vijugavim zamahom sredio bi ga u tri poteza.”
„Nisam bio traljav, već sam glumio.”
„Traljav. Ljubičasti glumataju. Zar sam te obučavao kako bi bio cirkusant?”
Prolazim pokraj njega kako bih pomilovao Ikara. „ Dakle, ipak vam je stalo do mene.”
Nekoliko sekundi ništa ne odgovara, i tada shvatam da je konačno doš ao taj trenutak. „ U
nekom drugom ž ivotu, ti bi mi bio jedan od sinova, Darou. Pronašao bih te mnogo ranije, pre
nego što se desi sve ono š to te je ispunilo tim tvojim gnevom. Ne bih te podigao da budeš slavan
čovek. Oni nikada nemaju mira. Napravio bih od tebe poš tenog čoveka. Podario bih ti smirenu
snagu kako bi mogao da ostariš uz ženu koju voliš. A sad ti jedino mogu pruž iti priliku. Ikare”,
kaže gromkim glasom.
Grifon poč inje da se meš kolji pokraj njega i ja najednom vidim svoj odraz u njegovom
oku boje ć ilibara. Tlo počinje da se trese kako se to stvorenje pomera, prevr ćući čitavo jedno
drvo s lakoć om s kojom bih ja iščupao vlas s glave.
Odmičem se od zveri, ne znajući koje su Lornove namere.
„Šta se deš ava?”, pitam Lorna.
„Pogledaj svoj brod” , pokazuje mi noć no nebo. Kroz procep u oblacima, mož emo da
vidimo kako se moj dugački brod presijava u orbiti. Ali više nije sam. Deset raketnih brodova
približava mu se, leteć i oko Evropinog polutara kako bi zarobili Paksa.
„Pretorijanski ubilački odred č eka te unutra, Darou. Aja O Grim ih predvodi. Uhvatiće te,
okovati i odvesti pred vladarku.”
„Izdali ste me?”, pitam ga.
„Nisam. Stigli su još pre nekoliko dana. Osećaju da su u opasnosti. Š ta sam drugo mogao?
Kelan O Belona predvodi im flotu. Uništiće ili zarobiti tvoj brod. Ne mogu da ih sprečim. Ali
ipak ne ž elim da umreš. Stoga ć e te Ikar odneti do ostrva na kojem sam ti ostavio jedan brod.
Upotrebi ga za beg.”
„Hoće li vam povrediti porodicu ako pobegnem?”

162. „Samo neka pokuš aju”, reži. „To ti je posledica tvoje i moje odluke.”
Ustaje okrenut leđima moru.
„Želim da umrem u miru. Stoga te molim da odeš i da se nikada više ne vratiš, Darou.”
Pokazuje mi Ikara koji na sebi ima lagano sedlo - novu igračku koju je ranije spominjao.
Ali ne moram ja da bežim. Odmahujem glavom jer znam š ta će se desiti.
„Žao mi je, druž e, ali ne mogu da dopustim tako nešto.”
„Da dopustiš?”, pita me okrećući se.
„Pridružićete nam se u ratu.” Razvijam britvu. „ Hteli - ne hteli.” Obraćam se kroz
komunikator kako bih Urlikdž ijama rekao da se podignu i da Titani dovedu brodove.
Sva mu krv nestaje iz lica dok gleda u zver izvezenu na mojoj bluzi. „ Dakle, ipak si lav.”

163. 29
STARČ EV GNEV


Klopku sam osmislio još pre nego š to sam napustio flotu. Sve tajne uvek na kraju završe u
Plinijevom uvetu, a on ništa više ne priželjkuje kao moju propast, pogotovo nakon što sam ga
izazvao na sastanku kod vrhovnog upravnika. Stoga je uradio ono š to najbolje zna. Krenuo je da
kuje spletke i planove, te je pronašao saveznika protiv opakog Daroua O Andromeda u samoj
vladarki, š to je činjenica koju ću rado podeliti s Avgustom prvom prilikom.
Vladarkino se brodovlje skrilo u ruš evinama napuš tene svemirske stanice koju su nekada
koristili kao bazu tokom teraoblikovanja. Kelan O Belona pametno je to smislio, ali bio je
predvidiv. Moje mnogo veće pomoć ne snage - deo Telemanovih eskadri - koje sam sakrio iza
jednog manjeg meseca, napraviće zasedu Beloninim snagama kada za š ezdeset sekundi iskoče iza
meseca koristeć i se njegovom gravitacijom kako bi dobile na ubrzanju. Kad postavim Roka za
zapovednika, imaću pred sobom deset Beloninih brodova koje ć u do kraja dana pridodati svojoj
ličnoj armadi.
„Znao si”, Lorn me tiho optuž uje, hvatajući mi debelom rukom okovratnik uniforme kako
bi me protresao. „ Znao si.” A i on zna š ta to znači za njega. Ovo nije naprosto moja pobeda. Već
i njegov poraz. Na ovaj ili onaj način, moraće nekome da se prikloni, a ja sam mu olakš ao izbor.
„Ako si lisica, izigravaj zeca. Niste li me vi tome naučili? Ali ispašće kao da ste znali da
ću joj postaviti zamku. Kao da ste mi odali njenu zamku.” Dodirujem mu rame, dok me puš ta.
„Žao mi je, druž e. Stvarno mi je ž ao. Ali vi ste deo ovog rata.”
Vilica mu se miče, mada ništa ne izgovara.
„Vladarka će ponovo poslati svoje pretorijance na Evropu č im odem odavde”, kažem mu.
„Samo što će ovoga puta doć i po vas i vašu porodicu. Njihovi ć e crno-ljubičasti brodovi gore iz
orbite granatirati vaša ostrva i vaše gradove po arhipelazima, kopnu i visokim planinama na jugu
sve dok ih ne pretvore u srču i ruševine koje će progutati more. Okeani ć e plakati za vaš im
smrvljenim kulama i za vaš om kuć om, krijući na svom dnu vaše grobnice. Naravno, ništa se od
toga neće desiti ako ih pobedimo.”
Prelazi pogledom po meni tražeći nešto što bi mu dalo još malo vremena. Ali umesto
toga, vidi jedino ono zbog č ega me je i primio pod svoje okrilje na samom poč etku - vidi samog
sebe. Već ina ljudi dala bi sve na svetu da vidi tako nešto, ali on bi u ovom trenutku radije video
bilo šta drugo.
„Stavio sam svoju porodicu u opasnost samo da bih ti pomogao da pobegne š. Primio sam
te kod sebe, poduč avao te. A ti me izdaješ kao i ostali. Kao Aja.”
„Tražite sažaljenje? Vi ste mi dopustili da dođem ovamo, Lorne. Izlož ili biste moje
prijatelje gore u brodovima mučenju i smrti, iako biste meni pomogli da pobegnem. Ali moji
prijatelji neće nikada biti zatočenici!”
Pokazujem mu vatru koja izbija na noć nom nebu, dok moje pomoć ne snage pršte oko
Evrope.
„Možete me mrzeti, ali pridružite mi se u ovoj borbi”, kažem Arkosu. „Jedino će vam
tada porodica preživeti.” Pružam ruku svom nekadašnjem učitelju. On na to izvlači britvu.
„Trebalo bi odmah da te ubijem.”
„Da dođem dole da upucam starkelju?” , Sevron me pita preko veze.
„Ne mrdaj”, kažem mu.
„Zaboravljaš”, Lorn izvlači digiblok iz džepa, „da mogu da naredim svojoj floti da uništi
tvoju, momče.”

164. „Ne pre nego š to moja preuzme vladarkinu.”
„Ali ona bi tada znala pokraj koga stoji porodica Arkos. Znala bi da si me prevario. Da
moja porodica nije umešana.”
„Pa onda uradite tako” , kažem Lornu. „ Pokrenite svoje brodovlje ako već mislite da imam
zle namere. Sredite me ako mislite da sam č udovište.” Primičem mu se. „ Ali vi me u dušu
poznajete. Znate kakvo srce kuca tu. Odaberite mene. Ili odaberite sile tame.” Mahnem glavom
nizbrdo prema mestu gde smo uš li u šumu. Dvanaest Opsidijanskih pretorijanaca korača kroz ista
staklena vrata kroz koja smo i mi ušli. Golemi muškarci i žene u crno-ljubičastim oklopima s
kacigama u obliku lobanja. Imaju samo jednog Mrljavog - mršavijeg od ostalih, poput belouš ke
kada se podigne na rep. Oklop mu je beo, poprskan bojom nalik krvi.
Na svega su pedesetak metara od nas. Uz njih, niža od ostalih ali veličanstvenija, ide Aja,
Protejski Vitez u zlatnoj opravi. Britva joj se presijava bojama svemirske magline, a oklop joj
vijuga oko tela poput talasa koji udaraju o bele zidine Lornovog ostrva. Aja diže pogled ka
noćnom nebu na kome se raspoređuje moja zaseda. Dopušta da joj se kaciga uvuč e u oklop.
„Od jednog izdajnika, dobiješ dva”, dovikuje. „ I porodica Arkos je prigrlila izdaju
oberuč ke. Lorne, stao si na stranu lavova?”
„Porodica Arkos stoji sama za sebe” , dovikuje joj Lorn.
„Sama za sebe?” , Kvinina se ubica mršti, te nakrivljuje glavu kako bih joj video ož iljke iz
dvoboja s desne strane vrata. Mačjim očima osmatra š umu tražeći zamku. „Tako nešto ne
postoji.”
„I mene je prevario isto kao i tebe, Aja!”, dovikuje joj Lorn. „ Darou je znao da si tu. Ne
znam kako. Ali ja ti nisam neprijatelj. Ja samo ž elim da me svi ostave na miru.”
„Taj ti izbor nikada nije ni bio ponuđen! ”, viče Aja. „ Znaš to bolje od svih ostalih. Ili si s
nama ili si protiv nas, Lorne.”
„Aja, nemoj. Neću da sudelujem u ovome! Neću!”
„Jaki uvek sudeluju”, mrmljam.
„Niko me neće prisiljavati.” Prostreljuje me srditim pogledom. „ Ne zameram ništa
nikome od vas. Ja sam sad miroljubiv č ovek.”
„Zašto si onda izvukao sečivo?”, smeška se Aja. „ Radi što najbolje znaš. Siđi da
popričamo, uč itelju. Nije red da se dovikujemo! Nisi li mi tako govorio kada bih ljutito podigla
ton?” Odmerava grifona, koji poč inje da rež i. Veći je od č etiri konja. Pitam se š ta bi njegove
kandže mogle da urade od njihovih oklopa.
„Brodovi su joj izgubljeni”, šapćem Lornu. „Š ta bi Oktavija očekivala da uradi?”
„Da nas pobije. Iz inata.”
Spuštam glas: „ Onda nema š izbora.”
„Izgleda da je tako.”
Aja gleda kako se spuštam na koleno i uzimam š aku zemlje. Do sada me je već dobro
proučila. Zasigurno zna šta to znač i. I zasigurno se pita šta li smeram. Zašto sam doš ao sam. Ako
sam zaista postavio zasedu na nebu, zar je ne bih postavio i tu dole? Taman kada otvaram usta da
joj nešto doviknem, neka prilika se provlači kroz kapiju kako bi se pridruž ila Aji. Neko ž goljav.
Puti tamnije od moje. S podsmehom na dokonom, aristokratskom licu. Takt. U pretorijanskom
oklopu. Dovlači se napred, poput crno- ljubičaste senke, napeto osmatrajući nebo pre nego š to će
mi uputiti prepredeni osmeh.
„A baš smo spominjali izdajnike”, vičem. „Zdravo, Takte. Š to ti je krasan taj oklop.”
„Kosaču, druž e stari!”, viče Takt te mi dobacuje jednu krstaču. „Gde ti je Sevron?”
Naginje se prema Aji da joj neš to kaže. Aja se uspravlja kako bi ponovo bacila pogled prema
drveću oko nas. Ljudi joj se zbijaju u odbrambeni stroj. Takt ih je upozorio na moje smicalice.

165. Znaju da im se nešto sprema. Uključuju zaštitna polja koja poč inju da im se presijavaju iznad
ruku.
Lorn sklapa oč i dižući levu ruku u vazduh kako bi osetio š ibanje olujnog vetra. „ Aju meni
prepusti. Imaš veće izglede protiv Mrljavog.”
„Ne. Svi su moji. Di ži se Sevrone.”
Urlikdžije izranjaju iz mora odmah do zamka. Voda se sliva s njih dok tiho preleću
bedeme od stotinu metara u oklopima koji im se svetlucaju poput opni crnih ž ohara. Svako na
prsniku ima oslikanog zlatnog lava. Zlato treperi pod svetlošć u munja. Nečujno se spuš taju oko
nas.
„Moji olujnici” , kažem Lornu. Dvadeset novih regruta pridruž ilo im se iz porodica
Urlikdžija i Telemana. Morali su prvo da prođu probu kod Sevrona. Č ujem da je bilo poprilično
zabavno i da je sve uključivalo alkohol, pečurke i zmije. Više od toga nisu hteli da mi otkriju.
„Gobline! Što se stalno skrivaš?”, dobacuje mu Takt. Glas mu je š eretski, ali zato opet
napeto gleda u nebo. „ Ali bolje nego da si izašao iz konjske mešine.”
Sevron vadi nož za dranje, koji je pre mnogo godina koristio kako bi zajedno s Harpijom
skidao skalpove. Nakrivljen je, rađen po porudž bini. Lupka njime po preponama, pa ga upire u
Takta. Potom mu pogled odleće prema Aji.
„Ubila si jednu od Urlikdžija, Ajo”, kaže joj. „ Loš potez.”
Kao što sam i očekivao pojava Urlikdž ija samo je dodatno uverila Aju i Takta u njihove
pretpostavke. Logično im je da sam negde bio sakrio vojnike. A sada više nisu skriveni. Borba do
smrti. Za č ast. Za ponos. Jedna sila na drugu. Opsidijanski pretorijanci poč inju da ispuš taju one
njihove grozne grlene ratne pokliče. Oni jedino priželjkuju slavni kraj. Da se pridruže rodbini u
veselim dvoranama Valhale sa seč ivima u ruci. Istupaju na Ajinu zapovest. Najsmrtonosniji
muškarci i žene u vascelom Sunčevom sistemu, pa još imaju i Mrljavog među sobom.
Posežem za lekcijom iz Ivinog udž benika.
Uverivši se da je Aja dobro postavljena, detoniram mine u obliku klinč ića koje sam
prosipao po tlu dok smo se Lorn i ja š etali kroz š umu. Jedino je Takt dovoljno brz. Grabi Aju s
leđa kako bi je naglo trgnuo unazad - toliko naglo na niskoj gravitaciji, da oboje odleću kroz
vrata u trenutku kada prvi prasak preseca slani vazduh.
Prasci idu u nizu. Prvo ide udar koji im onesposobljava pulsirajuće štitove i baca
pretorijance uvis. Potom ide graviRupa, koja ih uvla či prema izvoru praska kao vakuum koji
uvlači muve: a treća je čista dinamika, koja im uništava oklope, kosti i meso, rasparčavajući
ratnike u vazduhu i razbacujuć i im komade pri niskoj gravitaciji kao kad duvanjem raspršite seme
maslač ka. Udovi im lagano padaju s neba. Krv prska po zemlji u graškama. Prasak buši balon
iznad nas, te kiša ponovo dopire u baštu kako bi ugasila vatru i razredila krv koja teče prema
kraterima dvadesetak bombi. Samo su tri pretorijanca preživela. Ali su u loš em stanju.
„Ne daj joj da pobegne!”, Rokov glas razleže mi se kroz uši. On prati događanja preko
mog digibloka na brodu iznad nas.
Urlikdžije mi se još nisu pomerile.
Lorn mi razjareno spominje nešto o časti.
„Šta?”, kažem mu podrugljivo. „Ti misliš da se ja borim pravi čno?”
„Darou...” , sikće Sevron dok čekam. „Darou...”
„Čekaj.”
„Pobeći će!”, Rokov glas me prestravljuje. Zasićen je pakošć u koju nisam znao da ima u
sebi. „ Darou!”
Režeći mu kažem da usmeri paž nju na svoj deo bitke.
„Darou...” , Sevron kaže molećivo. „Dosta si č ekao.”

166. Lorn sve to posmatra i mož da konačno poč inje da shvata.
Pucam prstima: „ U lov!”
Urlikdžije su istoga trena sunule napred poput razularenih vukova kako bi dovršili ono š to
su bombe otpoč ele. Prvo moraju da dokusure preostale pretorijance. Sevron uzvikuje Taktovo
ime usred urlika, dok jure prema zamku u potrazi za njim i Ajom.
„Darou, šta sad pokuš avaš?”, Rok me pita preko veze. Uključ ujem holoprikaz njegovog
lica u uglu ekrana koji mi se š iri preko vizira. Grč e mu se mišići vilice. „ Ako Aja pobegne...”
„Mani se ti toga!”, kažem Roku primajuć i izveštaje o ogromnoj š teti koju je pretrpeo
jedan od naših raketnih brodova. Rasejan je. „ Ljudi ti tamo gore ginu. Usredsredi se na svoj
posao!” Prekidam vezu.
Harpija mi se pojavljuje na ekranu: „Morski konjić je u moru!”
„Dobro. Š ta je s Taktom?”
„Ni traga ni glasa.”
„Razumeo”, prekidam vezu.
„Aja je nestala u moru. Ali od Takta nigde ni traga”, Sevron mi kaže nekoliko minuta
kasnije, dok Urlikdž ije pretražuju zamak od sobe do sobe. „ Sakrio se. Osim ako se nije
teleportovao.” Pljuje na tu nauč nofantastičnu moguć nost. „ Pitaj starkelju gde su.”
Neka mi se mrač na misao uvlači u glavu. Okrećem se ka Lornu: „Š ta bi im Lunova rekla
da urade ako ne uspeju da ubiju tebe ili mene? Ako bi nekoga smatrala zamenjivim, š ta bi im
naredila da urade?”
Stoji tako nekoliko trenutaka na kiši. A onda prebledi: „ Deca...” Odgurnuvš i me, Arkos se
daje trkom kroz mesto razrovano bombama pravo prema razbijenim staklenim vratima. „ Pobiće
mi unuke!”, dovikuje mi.
„Gde su deca?” , pitam Sevrona.
„Kakva sad deca? Nismo naš li nikakvu decu.”
Psujući, krećem za Arkosom.
„Sakrio sam ih”, kaže mi preko ramena dok juri bedemom. Brz je za jednog starca, ali
gravitacija nas usporava sve dok ne počnemo da se koristimo rukama po zidovima i plafonima i
graviČizmama u dugačkim hodnicima. Munjevito zaobilazimo ć ošak za ć oškom. A kada Lorn
dodiruje glavu kamenog grifona kako bi se č elični zid otvorio otkrivajuć i skriveni prolaz, odmah
mogu da nanjuš im krv. Dva le ša leže na drugom kraju prolaza. Jedan Sivi, drugi Opsidijan.
Pretičem Arkosa i letim pravo napred. Spuš tam se stepeništem držeći se za rukohvate, sve dok ne
dospevam pred dvoja vrata. Otvaram jedna. Neka ostava. Otvaram druga dopuš tajući britvi da mi
se razvije.
„Takte”, kažem polako.
Okrenut mi je leđima. Tri tela leže oko njega stvarajući mu lokvu krvi oko nogu. Britva
mu se učvršćuje u rukama dok pognute glave stoji u sobi punoj dece i žena. Krv mu se sliva niz
sečivo od ž ive. Već je ubio dva muš karca i jednu ženu. Opsidijane.
Kada sam pristigao ovamo, Arkos je tu posakrivao decu od mene, neka deca su Zlatna,
neka Srebrna, ima i Ružičastih i Smeđih. Takt bi polovinu njih mogao da pobije laganim
zamahom britve pre nego š to dopremo do njih.
„Takte, seti se svoje braće”, kažem mu, gledajući u decu.
„Braća su mi govnari”, smeje se promuklo neobičnim glasom. „ Rekoše mi da izađem iz
tvoje senke. Majka me naziva Velikim Slugom. Jesi li znao to?”
Deca plač u u ćošku. Jedno je zagnjurilo lice u majčino krilo. Ž ene su nenaoruž ane. Nisu
ratnice poput Viktre i Mustang. Smeđa dadilja pokriva oč i jednom Zlatnom detetu. Čujem Arkosa
u lagumu iza sebe.

167. „Lunine naredbe nisu u redu” , kažem Taktu.
„Pitala me je da li bih mogao da zauzmem tvoje mesto, Kosaču”, Takt mi tiho kaže.
„Rekla mi je da misli da ne bih. Da sam već toliko dugo u tvojoj senci da nije sigurna da li bih
ikada mogao da budem nešto više od tvog odjeka. Rekoh joj da mogu da uradim sve š to i ti
možeš.”
„Takte, ona je zla.”
„Jel'?” Pljuje krv po podu ne okrećući se. „Isto to pričaju i za tebe. Pitaju se š ta misliš ko
si kad radiš sve što radiš. Kada izazivaš tolike muškarce i žene. Pitaju se odakle ti pravo.”
„Svi imamo pravo da nekoga izazovemo. U tome i jeste poenta.”
„Poenta. Zar uopš te ima poente?”, pita me. „ Nikada mi nisu rekli. Uzimao si me zdravo
za gotovo. Nikada mi ništa nisi govorio.” Isto kao š to radim s Rokom. „ Stalno se nešto
došaptavaš s drugima. A mene odbacuješ kao da sam glupak. Isti si kao...”
„Tvoja majka?”
Ništa ne kaže. Arkos se pojavljuje iza mene. Podižem ruku kako bih ga zaustavio.
„Da li bi ih pobio da ti Avgust naredi?”, pita me Takt, ovlaš se okrećući.
„Ne bih”, kažem mu. „Pre bih umro.”
„Tako sam i mislio. Bila je u pravu. Ipak sam Veliki Sluga.”
Širim ruke pred njim: „ Ne znam š ta bi sada trebalo da uradim, Takte.”
„Eto, jednom i tebi da se desi”, ogorčeno se smeje drhtavim glasom.
„Nije tako. Nisam znao šta da radim ni kada sam te izbičevao”, kažem mu. „ Na Institutu.
Nisam hteo da te izgubim jer si mi zbog svoga dara bio potreban u vojsci. Ali nisam mogao da te
ne kaznim.”
„Dara? Dara? Dara? Izgleda da se po tome onda razlikujemo”, Taktov se glas dodatno
steže. „Jer da se radilo o mojoj vojsci, ja bih ti isprašio tu tvoju nadmenu guzicu, pa bih te ubio.”
Još se više okreće, i ja zapažam naznake š tete koje su mu bombe ostavile na licu.
„Znaš šta će se desiti ako ubiješ i jedno jedino dete?”
Klima glavom prvo meni, pa onda i Vitezu Gneva, kao da hoće da kaže da će ga jedan od
nas dokusuriti. „ Da znaš da mi nije ž ao što sam odveo Lisandra.”
„Mislim da tebi nikada ni zbog č ega nije nije žao.”
„Nije mi ž ao”, široko se osmehuje, te umače vrh stopala u krv koja se š iri oko njega. „Ali
mislim da nije trebalo to da uradim. Na Institutu sam te stavljao na probu. Ali... samo sam hteo da
vidim kako bi postupio. Da li zasluž uješ da te pratim.”
„I, šta si otkrio?”
„Znaš i sam.”
„Da li i dalje to zaslužujem?”
Klima glavom. „ Uvek”, izgovara to toliko skruš eno da imam osećaj da mi se srce popelo
u grlo. Preda mnom stoji izdajnik, lažov, prevarant. A ja opet vidim prijatelja. Hoć u da ga
promenim i dam mu neko ispunjenje. Ma š ta mi je? Moram da ga sredim. Ali to sam ranije uradio
i s Titom. To obrtanje u krug ć e nas žive izjesti. Jedna smrt za drugom, pa trećom... nikad kraja.
„Šta ako te pustim živog?”, pitam najednom, izazivajuć i zbunjen, izbezumljen pogled u
Taktovim oč ima. Naravno da on ne bi razumeo praštanje. „Š ta ako ti dopustim da se vratiš?”
„Šta?”
„Šta ako ti oprostim?”
„Lažeš me”, okreće se još više i konačno vidim pun opseg onoga š to mu je bomba uradila.
Nos mu je iskrivljen, slomljen. Ostatak njegovog lica podseća na oguljenu trešnju. Moj drug...
„Ne lažem.” Ranije nisam imao vere u Takta, pa sam ga zato i izgubio. Sada ć u je imati.
Pokloniću mu poverenje, koje sam od njega tražio. Primič em mu se. „ Znam da u tebi ima dosta

168. toga dobrog. Video sam ti lice dok si gledao kako ona deca ginu na proslavi. Nisi ti č udovište.
Vrati mi se. Ponovo bi bio jedan od mojih narednika, Takte. Dao bih ti da predvodiš legiju kada
preuzmemo Mars. Nosićeš jedan od mojih stegova. Ali ne mož eš da nosiš taj grozni oklop.”
„Neudoban je”, krklja, blago se osmehujuć i. „Ali Sevron, Rok, Viktra....”
„Svima im nedostaješ”, lažem ga. „ Spusti britvu i vrati se u moje redove. Obe ćavam da ti
se ništa neće desiti.” Britva mu se spušta u ruci. Jedno od dece upuć uje osmeh mlađoj braći,
osmeh nade. „ Samo ne diraj decu, i sve ti je oprošteno.”
Stvarno tako mislim. Duboko u svom srcu, stvarno tako mislim.
„Svi grešimo”, kaže.
„Svi grešimo. Samo se vrati. Neću ti ništa.” Spuštam svoju britvu. „ Neće ni Arkos.”
Gledam u Arkosa sve dok mi saučesnički ne klimne onom njegovom ogrubelom glavom.
„Hteo bih da se vratim”, Takt tiho mrmlja bolnim glasom. „ Hteo bih da se vratim.”
„Pa vrati se onda.”
Čuje se zveckanje Taktove britve po podu kad se spuš ta na koleno ispred mene. Bolno
krklja. Po sobi se napokon š iri olakšanje. Deca ponovo poč inju da plaču od silne napetosti i
iščekivanja ishoda. Dadilje grle svoje š tićenike uplakanih lica. Prilazim Taktu i pokazujem mu da
ustane i da me uhvati za ruku. Obavijajuć i me rukama u neobuzdanom zagrljaju, Takt poč inje da
rida. Ć elo mu se telo trese ostavljajući mi krvave otiske po oklopu.
„Žao mi je”, ponavlja desetak puta. Lije mi suze po ramenu č vrsto se držeći za mene. Lice
mu je unakaženo. Osećam kako me iscrpljenost preplavljuje dok ga grlim. Njegova je tuga poput
tega koji gotovo i mene navodi na suze. Ali snagu mi daje č udan osećaj što će se vratiti, š to sada
stoji pokraj mene snaž no me stežući. Osetim poniznost, znajući da neko ne mož e da ž ivi bez
mene, znajući da, iako me je izdao, jedino š to želi jeste oproštaj. Dok me rukama drži oko leđa, ja
mu svoje obavijam oko oklopa trudeći se da i sam ne zaplač em. Čak i opaki mogu da osete bol.
Čak i opaki mogu da se promene. Nadam se da ć e ga ovo promeniti. Mogao bi toliko toga da
postigne, ako bi pokuš ao.
On je na mnogo načina otelotvorenje svoje rase. Š to znači da ako Takt mož e da se
promeni, mogu i Zlatni. Moramo ih slomiti, ali moramo im potom pruž iti priliku. Mislim da bi
Eona tako ž elela.
Nakon što je prestao da plač e i nakon š to smo se razdvojili, staje pokraj mene poput
privrženog kuč eta krišom tražeći na meni naznake naklonosti. Ruke mu se tresu zbog bolnih
povreda, ali ipak ćutke gleda s Arkosom i sa mnom kako deca, i nižeg i višeg roda, s dadiljama
napuštaju skrovište. Belutka mi radosno prilazi kako bi nam rekla da Rok završava okršaj u
svemiru. Prebledela je ugledavši Taktove povrede. Kažem joj da ode po nekog od Ž utih.
Ubrzo zatim, Lorn, Takt i ja ostajemo sami u podrumu.
Lorn baca pogled prema nama: „ A sad, poš to su deca otišla, suočićeš se s posledicama.”
Ruke mu se miču brže od kolibrijevih krila. Najednom, njegov jonski bodež proleće kroz vazduh
u četiri zamaha usmeren ka Taktovom pazuhu, gde mu je oklop najslabiji. Pritrčavam da
zaustavim Lorna, ali već je gotovo. Obrće ruke kao da cedi peškir, presecajući mu arteriju dok ja
gledam kako starac ubija mladića. Taktovo se unakaženo lice bolno grči, pa poč inje da krklja,
kao da je znao da ć e ga pravda na kraju ipak sustići.
Lorn odlazi, a ja u naruč ju držim mog druga dok umire, dok mu se oč i sklapaju i on odlazi
na neko daleko mesto gde ć e možda pronaći spokoj koji mu je Rok oduvek ž eleo.

169. 30
SPREMA SE OLUJA


„Koliko još imamo do odredišta?”, pitam Orion na zapovedničkoj palubi. Sem naših
pomoćnika, sami smo pred Paksovim glavnim prozorom kroz koji posmatramo moje brodove
kako plove kroz svemir. Najnoviji dodaci našoj novoj armadi obojeni su u belo i nose na sebi
Lornove ljubičaste grifone ljutitog izraza. Uz njih plove i crno- plavo- srebrni bojni brodovi koje
smo preoteli od Kelana O Belone iznad Evrope. Narandž asti i Crveni gmile po spoljašnjim
trupovima tih metalnih grdosija, popravljajuć i rupe ostale iza leteć ih pijavica i pripremajući ih za
opsadu Marsa.
„Još tri dana do stanice na Hildinim asteroidima. Ostali ć e brodovi stići pre nas,
dominuse.”
Kavaks i Dakson prilaze mi otpozadi. Okrenuvš i se, kroz popravljene prozore pokazujem
im deset brodova Kelana O Belone.
„Hvala vam na poklonima”, kažem.
„Tvoj plan, tvoj plen” , objavljuje Kavaks.
„Uz mali postotak za nas, naravno”, dodaje Dakson, vispren po običaju, podižući talasaste
zlatne obrve. „ Pedeset posto za pronalazača!” Pogledam ga, zabavljen time. „ Dobro, neka bude
trideset posto, poš to te je Paks voleo.”
„Deset posto!”, grmi Kavaks.
Nakrivljujem glavu: „ Loš ste pregovarač , pretore.”
Raspolož eno slež e ramenima, te radosno pokazuje prstom na ž ele bombone na podu. Baca
Sofokla na njih, podsti čući ga da ih sve potamani.
„Dvadeset”, Dakson š iri ruke. Uvek mi se č ini da njegovi pokreti više pripadaju nekom
mršavijem, uč enijem čoveku. „Pravedno? Izgubili smo stotinu š ezdeset naših ličnih Sivih i
trinaest Opsidijana.”
„Onda trideset posto za moje prijatelje da vam sve nadoknadimo.”
„Tri broda! Kakva pogodba!”, objavljuje Kavaks. „ Kakva pogodba! Mora čovek
ponekada malo i da se cenjka!” Plješće me po leđima, od č ega mi pršljenovi opet pucketaju. „ Eh,
da smo samo ć apili Aju. Da vidim kako bismo nju podelili! ”
„Ona se nažalost izgubila u moru.” Pokazujem na Ragnara koji stoji u uglu mosta:
„Čujem da se on dobro pokazao.” Blede puti i visok, i dalje me motri iza svoje brade i
istetoviranih runa, u istoj meri lišen emocija u kojoj su ih Kavaks i Dakson prepuni.
„Ubili su vođu njegovog abordažnog odreda. A i narednike. Gomila smrskanih glava.
Naleteli su na neke od Kelanovih prijatelja”, Kavaks kaže sumornim glasom dok pretražuje
džepove zbog svog nestrpljivog lisca koji mu skakuć e po nozi tražeći još žele bombona. „ Nema
više, kraljeviću moj.” Smeška mi se u nadi da ih ja imam. „ Imaš li možda žele bombona?”
„Nemam, baš mi je ž ao.”
„Tvoj Ragnar je preuzeo vodstvo. Dobro se pokazao” , kaže Dakson.
„Preuzeo je vodstvo?”, pitam.
Kavaks mi pojašnjava: „Imali su ubilački tim Nenadmašnih. Pet-šest Beloninih
mačevalaca, mladih plemića, iseckalo je sve naše Zlatne i većinu Opsidijana. Ovaj tvoj Mrljavi
okupio je preživele Sive i nekoliko Opsidijana, pa su nekako uspeli da preuzmu brod.”
„Da li je neko od tih mačevalaca prež iveo?”
„Nije.”
Ragnar opet gleda u pod, kao da oč ekuje prekor.

170. „Odlično si to uradio, druž e”, kažem mu umesto toga.
I Kavaks i Dakson zaš kilje čuvši moje odveć prijateljsko obraćanje.
Ali vredelo je, samo da bih video Ragnara kako me iznenađuje osmehom. Š irokim
osmehom, kezeć i žute zube.
„Mislite li da bi mogao da učini i više od toga?”, pitam ih.
Dakson okleva: „ Kako to misliš ?”
„Da li bi mogao da predvodi i bez nekog Zlatnog?”
Dakson i Kavaks razmenjuju zabrinute poglede. „ Koja bi bila svrha tako nečeg?”, pita
Dakson.
„Mogao bih da ga š aljem na mesta na koja ne bih mogao da š aljem Zlatne.”
„Pa ne postoje ti takva mesta” , Kavaks prekršta ruke. Otiš ao sam predaleko.
Osmehujem se kako bih ih umirio. „Č isto teorijski, naravno. Samo sam nešto razmišljao.”
Tapšem Kavaksa po ramenu pre nego š to će obojica poć i na njihov brod.
„Preterao si”, kaže mi Orion.
„Molim?”
„Čuo si me.”
Spuštam pogled, zagledajući svetloplave tetovaže na njenoj tamnoj kož i, kao da brojke u
njima kriju ključ za razumevanje njenog uma. „ Poprilično si promuć urna za jednu Plavu.”
„Zato što znam kako se ž ivot odvija i van mojih digitalnih spojeva? Ostalo mi još otkad
sam radila u pristaništu, dominuse. Kada ste na dnu, morate sve da zapaž ate.”
„U kojem pristaništu?”, pitam je.
„Onom na Fobosu. Otac mi je bio pristanišni radnik, rođen van sekte. Umro je dok sam
još bila mala. A devojčica mora stalno da bude budna ako hoć e da poraste u pristanišnim
naseljima u Košnici. Jedino tako mogu da se pobede sve ostale beštije.”
„Ne mogu samo tako” , kažem.
„Ne?”, pita me iznenađena.
„Uvek mož eš i sama da postaneš beštija.”
Orion se okreće od prozora kako bi me pogledala. Iza tih njenih ledenih oč iju krije se
oštroumnost. „ U tome i leži lepota svemira. Možeš da biraš milijardu različ itih puteva.”
Pošteđen sam odgovaranja, poš to se Plavi vezista oglašava iza svoga pulta.
„Dominuse, pristiže nam neki putnički brod. Radi se o Virdž iniji O Avgust.”

171. 31
PUČ


„Zarobili su oca”, kaže mi, ljutito se spuštajući niz rampu svog broda koji se još puši.
Okružuje je nekoliko Opsidijanskih telohranitelja u oklopima iskrzanim u borbi. Desetak Sivih
izlazi iz broda za njima. Među njima je i Sanva s Lune. Sve su to pla ćeni goniči, jednostavni i
vrlo opasni. Šakalovi lovci. Otmeno mi otpozdravljaju.
Oko nas, na stotine paraKrilaca i desetak roda parkirano je po palubi - dovoljno velikoj da
bi mogla da proguta č itav naš Grad u Likosu i okolna naselja. Narandžasti i Zeleni vrzmaju se
oko letelice, pripremajući se da sve provere pre upada na Mars koji nas očekuje.
Dočekujem Mustang sa sopstvenom pratnjom - Lornom, Sevronom, Urlikdž ijama,
Viktrom i Ragnarom. Rok nije odgovorio na moj poziv. Dođ e mi da potrčim Mustang u zagrljaj,
ali deluje mi razgnevljeno. Pljuvačka joj leti s usta. Oko srditih očiju ima tamne kolutove. Lice
joj je iznureno.
„Plinije je pokrenuo puč . Uhapsio mi je brata. Tetka mi je mrtva, a pobio je i njenu decu
kao i š est naš ih pretora. Više od dvadeset oč evih stegonoš a zaklelo mu se na vernost. A izgubili
smo i upravu nad flotom.”
Pitam Mustang da li je povređena.
„Povređena?”, frkće na tu reč. „Kao da je to uopš te važno. Pobili su mi ljude. Krišom smo
došli na Akademiju, ali čim sam poslala leteć u pijavicu prema svemirskoj stanici i brodovima za
obuku, Belonina flota se pomolila iza jednog od asteroida kako bi mi uništila leteće pijavice sve
do jedne. Deset hiljada ljudi. Svi mrtvi. Nisu bili primorani na to. Imali su dovoljno oruž ja
uperenog u nas da nam ne preostane ništa sem predaje. Bili su potpuno nemilosrdni.”
„Zvuči mi kao da se radi o Karnu” , pretpostavljam.
Klima mi glavom. „ I Pliniju. Nisu naveli Belone u lažnu poteru. Poveli su ih pravo na
mene.”
„Zašto te Plinije nije naprosto ubio?”, pita je Sevron.
„Čovek poput Plinija uvek traži da sve bude legitimno” , kaže Lorn pokraj mene, klimajuć i
Mustang u znak pozdrava. Ako joj se njegovo prisustvo i č ini čudnim, ništa ne kaže. „To mu je u
ćudi. Pokuš ao je da ti priđe pre toga, je li tako?”
Mustang razmenjuje zgađeni pogled s mojim uč iteljem.
„Taj Vilenjaš me je zatvorio u moje odaje kada je poveo moju zarobljenu flotu do
Hildinih asteroida. Tokom putovanja, doš ao je do mene kako bi mi pokazao holosnimak neuspele
pohare moga oca na Ganimedu.” Cepti od besa. „I rekao mi je da iako mi se porodica raspala, ne
želi da to bude kraj moje loze. Sklopio je dogovor s vladarkom. Ako joj obezbedi mir, ona ć e mu
obezbediti ozvaničeni položaj i nagradu po njegovom izboru. Krenuo je da trepće onim njegovim
lepim trepavicama dok je brodovlje moga oca gorelo na snimku, i rekao da ć e se razvesti od žene
kako bi mi ukazao tu č ast da pođem za njega. ”
Ništa ne govorim. Urlikdž ije nezadovoljno gunđaju.
„I šta si mu odgovorila?”, pita je Viktra.
Mustang ne obraća pažnju na nju. „Rekao mi je da je još odavno bacio oko na mene.”
Gura ruku u dž ep, vadi nešto napolje i baca na pod. „ Pa sam reš ila da mu ga iskopam.”
Sevron i Harpija se cerekaju na to. Lorn gunđa s neodobravanjem. Kao da on sme i šta da
kaže protiv svireposti.
„Drago mi je da vas opet vidim, Viteže Gneva”, kaže Mustang. „Ž ao mi je što su vas
uvukli u sve ovo. Ali sada ste nam potrebniji nego ikad ranije.”

172. „Polako to i sam uviđam.”
„Gde ti je brat?”, pitam Mustang, dižući pogled s oka.
„Zarobljen. Imam još dosta toga da ti isprič am.” Baca pogled prema Narandžastima i
Sivima u hangaru: „ Na nekom mirnom mestu.”
„Svakako. Nastavićemo u našem štabu...” , počinjem.
„Biće vremena i za to, gospo moja”, na Lornovom licu pojavljuje se očinska zabrinutost,
„svašta si prošla. Možda da se malo odmoriš, pa ćemo...”
Urlikdžije i ja odmah se odmičemo od Lorna.
„Da se odmorim?”, kaže Mustang podignutim tonom. „Š ta će mi odmor?”
„Onda sam pogrešio”, Lorn joj učtivo kaže.
„Teodora”, pozivam je i ona se pojavljuje pokraj mene.
„Katu, stimulanse i hranu u ratni š tab. Za deset osoba.” A onda se priseć am i dvojice
Telemana. „ Bolje za dvadeset.”
Nehotice se smeje na to. „ Razumem, dominuse.” Povlači se u stranu kako bi pozvala
osoblje.
Mustang cimne glavom prema svom brodu: „ Ostavićeš ga da se ovako raspada?”
„Nadzorniče!”, pozivam Narandž astog koji je zadužen za hangar. Brada mu je umašć ena.
Dovlači se do mene, tarući ručerde o narandž asti kombinezon. „Maknite taj brod s ulaza.”
„Da se spasti”, kaže Narandžasti.
Gledam u Mustang: „Jesi li pobegla, ili su ti dopustili da pobegneš?”
„Ni sama ne znam. Brat me je spasao. Ovi Sivi su njegovi plać enici. Njegov brod su
zarobili dok mi je pomagao da pobegnem.”
Šakal uvek ima spremna iznenađenja.
„Šta ako su postavili bombu u njega?”, pita Sevron nelagodno zureći u brod.
„Ne bi postavili bombu” , kažem mu.
„Plinije me i dalje ž eli, a želi i da ulovi Daroa za vladarku. A povrh toga, želi i tvoju flotu,
Darou. Poš to se nije pojavila na Hildinim asteroidima, sigurno je shvatio da si bio upozoren ili da
si čekao neku vrstu š ifrovane potvrde za koju on ne zna.”
„Pa je zaključio da bi ti prva znala gde se nalazim.”
„Što znači da će tvoju flotu pronaći prateći mene”, kaže Mustang.
Lorn gleda malo u mene, malo u nju: „ Kad ste vas dvoje to zaključili?”
„Upravo sada”, kaže mu Mustang, zbunjena njegovim pitanjem.
Sevron potapš e Lorna po ramenu: „ Ne brinite se! Niste izlapeli. Oni su vam uvek tako
uvrnuti.”
Lorn zuri u Sevronovu prljavu ruku. Rukavica bez prstiju umazana mu je krompir-pireom
i močom. Širok osmeh nestaje sa Sevronovog lica, i on smeteno povlači ruku.
Okrećem se Narandžastom: „Izbaci ga napolje. Š to pre.” Čini se da okleva. Cupka u
mestu. „ Osim ako nemaš neku bolju zamisao?”
Češe se po glavi, delujući zabrinuto uz sva ta Zlatna lica koja zure u njega. Ostali majstori
krišom prate naš razgovor.
„Ma izbacuj ga” , reži Sevron.
„Svakako. Lako ja njega mogu izbaciti napolje, dominuse. Ili bih, hoću reći, mogao da
pronađem skenere i ozrač eni materijal, ako su i šli tim putem. Imam par bistrih stručnjaka u ekipi.
Mogli bi bez problema da ih pronađu i iskopaju ako ga dobrano pregledamo. Zar ne bi bilo fino
da poš aljemo Plinijeve džukce u pogrešnom pravcu, š ta velite?”
„Kako se zoveš i s kojeg si sveta?”, pitam ga.
„Dominuse...” , počinje da trepće. „Zovem se Siter, s Lune sam. Imam tri curice. Ž ena radi

173. u Zavodu za razvoj automehanike, pa imamo...”
Prekidam ga: „ Uradi ovo kako valja, pa ć emo ih dovesti na Mars i zaposliti u osoblju
Citadele. Imaš deset minuta.”
Uzbuđeno se okreće ka svojim ljudima.
Vodim Mustang i svoju pratnju prema liftovima.
„Plinije je rekao da te je ubio”, šapuće mi u hodu.
„Aja nas je čekala s Beloninom flotom, kao š to smo i mislili da hoće”, smeškam joj se
krajičkom usana, pa palim svoj digiblok. „ Orion, preuzmi flotu. Odvedi nas š to dalje od ovog
sektora, pre nego š to nam pristigne društvo. Sevrone, pozovi Telemanove. Neka dođu u...
Sevrone?” Osvrćem se traž eći ga. Zadržao se kod Plinijevog oka dvadesetak metara iza nas.
Gledamo ga kako se vrpolji u mestu.
„Mogu li...”, pokazuje na oko.
„Šta?”, pita ga Mustang.
„Da ga uzmem?”
Mustang zaškilji u njega: „ Ooo! Uf! Samo izvoli.”
Podiže ga s poda i stavlja u džep, razdragano se smeš kajući, pa potom dotrčava do nas:
„Sad mi još samo jedno fali da upotpunim zbirku.”

174. 32
UMRI MLAD


Mustang je zapela da vidi Takta pre nego š to otpoč nemo sastanak. Teodora nas vodi do
njega. Zatičemo Roka kako sedi pokraj njegovog tela u mediStanici. Dok sedi tako sklopljenih
ruku, č ovek bi pomislio da bi Takt još i mogao da preživi. Možda u nekom drugom svetu u kojem
ne postoje ljudi poput Lorna.
„Tu je još od Evrope”, kaže nam Teodora tiho.
„Nisi mi rekla da je tu”, kažem joj.
„Tako me je zamolio.”
„Ti si moja pomoćnica, Teodora!”
„A on je vaš drug, dominuse.”
Mustang me gurka: „ Ne budi magarac, zar ne vidiš da je iscrpljena isto koliko i on?”
Gledam u Teodoru. Mustang je u pravu. „ Idi da odspavaš, Teodora.”
„Odličan predlog, dominuse. Uvek mi je drago da vas vidim, domina”, Teodora kaže
Mustang pre nego š to će me popreko pogledati. „ Gospodar je u vašem odsustvu bio poprilično
neraspoložen.”
Mustang ispraća pogledom Teodorin izlazak: „ Imao si sreće što si je našao.” Nežno
dodirne po ramenu Roka, koji otvara oč i trepćući.
„Virdžinija.”
Zbližili su se u onih godinu dana koje smo proveli zajedno u Citadeli. Nijedno od njih
nikada nije uspelo da me ubedi da im se pridruž im u operi. Nije da me muzika ne zanima. Već je
Lorn naprosto zahtevao previše moga vremena.
Steže mu ruku: „Kako si?”
„Bolje nego Takt.” Baca pogled ka meni. Kladim se da bi imao š tošta da kaže da nisam
tu. Čelo mu se zabrinuto mreška kad primeti Mustangin razbaruš en izgled. „Š ta se desilo?”
Nakon što smo mu objasnili, lagano prolazi rukom kroz talasastu kosu: „ To nije dobro!
Nikada ne bih pomislio da bi Plinije bio toliko odvažan.”
„Sastajemo se za deset minuta da sve pretresemo”, kažem mu.
Rok se ne obazire na mene. „Ž ao mi je zbog tvog oca i brata, Virdž inija.”
„Još su živi, nadam se.” Spušta pogled na Takta i lice joj se stegne: „Žao mi je zbog
Takta.”
„Otišao je isto kako je i živeo”, kaže Rok. „ Samo bih voleo da je duž e poživeo.”
„Misliš da bi se promenio?”, pita Mustang.
„Uvek nam je bio drug” , kaže Rok. „Bili smo dužni da mu bar pomognemo da pokuš a.
Iako bi bilo kao da grliš plamen.” Istoga trena usmeri pogled na mene.
„Znaš da nisam hteo da umre”, kažem mu. „Hteo sam da nam se vrati.”
„Isto kao što si hteo da uhvatiš Aju?”, kaže Rok, frkć ući.
„Već sam ti objasnio zaš to sam to uč inio.”
„Naravno. Ubije nam drugaricu. Ubije Kvin, ali je pustimo da lagano odš eta zbog nekog
većeg plana. Sve nas uvek nešto košta, Darou. Mož da i tebi uskoro dosadi da tu cenu uvek
plaćaju tvoji drugovi.”
„Nije tako”, Mustang se brže-bolje ubacuje, „ znaš da nije.”
„Jedino što znam jeste da nam već ponestaje drugova”, odgovara joj Rok. „ Nisu svi
snažni kao Kosač. Ne žele svi da budu ratnici.”
Rok, naravno, veruje da sam ja birao ovakav ž ivot. On je detinjstvo proveo u dokolici i

175. čitanju, putujuć i tamo-amo od porodičnog imanja na Novoj Tebi do planina Marsa. Njegovi
roditelju nisu verovali u napredno učitavanje gradiva u decu, pa su unajmili Ljubičaste i Bele da
ga poduč avaju pedagoš ki - da razgovaraju s njim šetajući se po tihim pašnjacima ili pokraj mirnih
jezera.
„Takt nije prodao onu violinu” , kaže Rok posle par trenutaka.
„Onu koju mu je Darou poklonio?”
„Da. Stratovarijevu. Prodao ju je, ali je potom toliko zažalio da nije dopustio da bude
prodata na licitaciji. Rekao im je da povuku nalog. Potajno je vežbao sviranje, da povrati staro
umeće. Rekao mi je da hoć e da te iznenadi sonatom, Darou.”
Onaj teret na srcu sad mi se č ini još teži. Takt mi je oduvek bio drug. Samo se izgubio u
pokušajima da postane č ovek kakav je njegova porodica ž elela da bude, iako su njegovi prijatelji
voleli čoveka kakav već jeste bio. Mustang mi spuš ta ruku na krsta, znajuć i o čemu mislim. Rok
se saginje kako bi poljubio Takta poslednji put u obraz i kako bi ga blagoslovio.
„Bolje da slavno odeš na onaj svet noš en nekom strašću, nego da zakržljaš i okopniš od
starosti. Ž ivi brzo. Umri mlad, druž e moj zabludeli.”
Rok odlazi, ostavljajući me samog s Mustang i Taktom.
„Moraš to da rešiš”, kaže mi, misleći na Roka. „ Pre nego š to ga izgubiš.”
„Znam”, kažem, „čim re šim još stotinu drugih stvari.”
Sedimo u ratnom š tabu za velikim drvenim stolom u punom sastavu. Prekriven je š oljama
za kafu i tacnama s hranom. Mustang sedi pokraj mene s čizmama na stolu, po običaju,
objašnjavajući šta je pošlo naopako u oč evoj misiji. Kavaks se nelagodno naginje u stolici,
prestravljen pomišlju da bi Avgust mogao da pretrpi poraz. Napeto krši prste, toliko uznemiren
da mu Dakson sklanja Sofokla iz krila i predaje ga Viktri, koja ga nerado prihvata. Mustangin
glas ispunjava prostoriju, dok se iznad stola pojavljuje hologram koji joj je Plinije pokazao.
Brigada korveta mirno leti kroz svemir prema č uvenim brodogradilištima na Ganimedu, koja
okružuju tu industrijsku planetu proš aranu zelenom, plavom i vijugavom belom bojom.
„Poslao je odred Sivih goniča skrivenih u utrobi dva nosača. Onesposobili su tri nuklearna
reaktora na odbrambenoj platformi. Potom se moj otac, po običaju, silovito stuštio s njegovim
paraKrilcima i korvetama, bljujući vatru pri punoj brzini, pre nego š to će se povući.
„Bio je to pravi ulov - sedamnaest razarač a i četiri bojna broda dole u pristaništu, gotovo
potpuno završeni. Pretpostavljajući da brodovi imaju samo radnu posadu, istovremeno je upao na
sve njih. Č ak je predvodio leteću pijavicu s koje su se ukrcali na razbijač meseca s njegova dva
Mrljava. Međutim, na brodovima nije bilo radne posade. Na njima uopš te nije bilo posade.
Umesto njih, bili su krcati pretorijancima i odredima Sivih gonič a. I Vitezovima Olimpa.”
„I on se... samo predao?”, Kavaks pita usplahireno.
Mustang se smeje na to: „Moj otac? Zamalo je uspeo da se probije. Ubio je Ognjenog
Viteza, a onda je naleteo na neke naš e stare poznanike.”
Hologram pokazuje kako Avgust prolazi kroz skupinu od dvanaest Sivih, poput č oveka
koji korača kroz visoku, suvu travu. Britva mu š išti i šušti, varničeći po zidovima, dok klizi kroz
ljude i oklope, pre nego š to će naići na čoveka u oklopu boje plamena. Ognjeni Vitez.
Razmenjuju čitav niz munjevitih udaraca, a onda se vidi crvena izmaglica i neč ija glava udara o
pod. Potom se pojavljuju dva č oveka. Jedan u kacigi sa zrakama sunca na vrhu, a drugi je Fičner
pod vuč jim šlemom. Zajedno ubijaju Mrljavog i obaraju Avgusta koji krvari.
Lorn me gleda: „ Gospo... Mustang, ko je taj č ovek sa suncem na oklopu?”
Ćuti.
„To je oklop Viteza Zore”, odgovaram. „ Kasije. Mora da su mu opravili ruku. Ili su mu
dali novu.”

176. Mustang nastavlja: „ Julijski brodovi takođe su bili prisutni. ” Gleda u Viktru. „ Upravo su
oni dokusurili oč eve snage.”
Sevron prostreljuje pogledom Viktrin te joj oduzima Sofokla kao da joj se ni obična lisica
ne može poveriti. „ Jel’ ti sad neprijatno? Neka, i treba.”
„Sto puta smo već prešli to”, kaže Viktra kojoj su sve te optuž be već dojadile. „Vladarka
je zapretila mojoj majci, koja nije politički nastrojena. Njoj je samo stalo do novca i ni do č ega
drugog.”
„Dakle, ne mari za odanost?”, pita je Mustang. „Zanimljivo.”
„Pih... Agripina vam je jedna podla kuč ka”, grmi Kavaks. „ Bila i ostala!”
„Pazi se, rmpalijo!”, upozorava ga Viktra. „ Ipak mi je majka.”
Kavaks prekršta ručerde: „Ž ao mi je.... š to ti je majka.”
„A otkud znamo da nisi u dosluhu s njima, Viktra?”, pita je Dakson blagim glasom.
„Možda nas uhodiš? Možda si se pritajila... Kako možeš da veruješ u njenu odanost, Darou? Lako
je mogla da javi...”
Mustang me gleda: „I ja sam se isto to pitala.”
„A zašto verujem tebi, Daksone, ili vama, Kavakse?”, pitam ih. „ Svi biste bili na dobitku,
zaradili biste oproštaj i viš e poseda i novca nego š to sada imate ako biste moju glavu isporučili
vladarki.”
„I tvoje srce Kasijevoj majci”, podseća me Sevron.
„Hvala, Sevrone.”
„Uvek na usluzi!”, grabi batak sa stola i daje ga Sofoklu. Porazmislivš i, i sam uzima jedan
griz, pre nego š to će liscu nešto tiho reći.
„Verujem Viktri iz istog razloga iz kojeg verujem svima vama - zbog prijateljstva”,
kažem im, jedva uspevajuć i da odvojim pogled od Sevrona.
„Prijateljstvo. Ha!” , Mustang buč no spuš ta šolju s kafom na sto. „ Da budem otvorena.
Dokle mogu da bacim jednog od Julijaca, dotle seže i moje poverenje prema njima.”
„To je zato š to si zastraš ena mnome, mala moja.”
Mustang se uspravlja: „ Mala?”
„Bežim ti bar za jednu deceniju, duš o. Kada se jednoga dana budeš zagledala iza sebe,
biće ti smeš no. Da li sam zaista bila toliko glupa, toliko prosta? A osim toga, stvarno nisi nešto
visoka, pa te mogu zvati malom.”
„Ne džapam se s kokoškama”, kaže joj Mustang ledeno. „ Ne verujem ti jer te ne znam.
Jedino što znam jeste da ti majka svakako nije poznata kao apolitična osoba. Ta je spletkaroš ica.
Podmitljiva. Moj je otac to znao. Znam i ja, a znaš i ti.”
„Jeste, moja majka jeste sklona spletkarenju u određenoj meri. Isto kao š to smo i ja i ti, ali
ako nešto nisam, onda nisam lažljivica! Nikada nisam izrekla laž , i nikad i neću. Za razliku od
nekih ljudi.” Podignutim obrvama jasno daje do znanja na koga misli.
„Od loše jabuke, loš e seme, Darou”, upozorava me Dakson. „ Ostavi oseć anja po strani
kada je ona u pitanju. Odgajila ju je opasna ž ena. Nema potrebe da se loše ophodimo prema njoj,
ali ne bi smela da bude tu dok zasedamo. Ja bih ti savetovao da je zatvoriš u odaje u skladu s
njenim polož ajem dok ne završimo.”
„Tako je”, Kavaks lupa po stolu č vornovatim zglavcima. „ Slažem se. Loše je to seme!”
„Ne mogu da verujem gde si me to doveo, Darou” , mrmlja Lorn. Deluje izgubljeno.
Previše ima godina, previše sedih, da bi učestvovao u prepirkama. „ Ni sopstvenim savetnicima ne
možeš da veruješ.”
„Gunđalo. Pao ti š ećer?”, Sevron mu dobacuje napola oglodan batak. Lorn dopuš ta da
padne na sto, nimalo zadivljen njegovim izmotavanjem.

177. „Rado bismo č uli tvoje miš ljenje, mudri Arkose”, kaže mu Kavaks s poštovanjem.
„Ja bih na tvom mestu posluš ao savetnike, Darou.” Lorn savija č vornovate prste. „ Imam
na sebi ožiljke starije od njih, ali nisu oni baš sasvim naivni. Bolje sprečiti nego lečiti. Pošalji
Viktru u njene odaje.”
„Pa vi me čak i ne poznajete, Arkose!”, buni se Viktra konačno ustajuć i. Sada u njoj
možete videti ratnicu, kako plamti ispod uljudne smirenosti. „ Ovo je otvorena uvreda. Ja sam se
borila uz Daroa dok ste se vi skrivali u vašem lebdećem zamku praveći se da je 1200. godina
nove ere.”
„Vreme ne dokazuje nečiju odanost”, Lorn kaže podrugljivo dodirujuć i ožiljke. „Ali
ožiljci je dokazuju.”
„Vi ste ih zadobili boreći se za vladarku. Bili ste njen sabljar. Koliko ste krvi drugih ljudi
prosuli za nju? Koliko je ljudi izgorelo pred vašim očima dok ste stajali pokraj Gospodara
Pepela?”
„Nećeš mi ti prič ati o Reji, devojčuro.”
Viktra kezi blistave zube u svirepom osmehu: „Dakle, vidim da se ispod tih va ših bora i
odrpanih dronjaka ipak krije Vitez Gneva.”
Lorn je odmerava, zapažajući mladalačku razjarenost u njoj, te gleda u mene, kao da se
pita koji bi to č ovek uzeo kraj sebe Zlatne poput Takta i Viktre. Poznaje li me on uopšte?, kao da
pita pogledom. Ne, uviđa. Naravno da ne.
„Čast od prvog do poslednjeg trenutka. To je krilatica moje porodice. A tvoja...? Mlada
gospo, prezime Julijaca baš i ne podseća ljude na plemenite ciljeve, zar ne? Vi ste obični
trgovci.”
„Moje prezime nema veze s onim š to ja sama jesam.”
„Guja guju rađa”, odgovara joj Lorn, više je uopš te ni ne gledajući. „Majka ti je guja. Ona
te je rodila. Samim time, i ti si guja. A š ta guje rade, draga moja? Gmižu. Vrebaju iz prikrajka,
hladnokrvne i podle u travi, a onda te ugrizu.”
„Mogli bismo da tražimo otkup za nju” , veli Sevron. „ Da im zapretimo da ć emo je ubiti
ako nam se Agripina ne pridruž i, ili ako bar ne prestane da nam kvari planove.”
„Poganog li malog prkanceta!”, kaže mu Viktra.
„Ja sam ti Zlatni, kučko. Šta si očekivala? Da budem sladak i fin kao kolačić samo zato
što su me napravili u dž epnom izdanju?”
Rok se zakašljava, privlačeći sve poglede.
„Čini mi se da smo nepravedni, č ak i licemerni”, primećuje. „Svi znate da je moja
porodica puna političara. Neki od vas mož da čak misle da sam potekao od plemenite krvi i
plemenitog semena. Ali mi smo Fabijci, nepoš ten soj. Majka mi je senatorka koja puni dž epove
novcem iz poljoprivrednih fondova i zdravstvenih dotacija podBojama kako bi mogla da ž ivi u
više kuća nego š to je njena majka ž ivela. Deda s očeve strane otrovao je sopstvenog nećaka zbog
neke Ljubičaste fać kalice četiri puta mlađe od njega, koja ga je naposletku izbola, pre nego š to je
oslepila samu sebe otkrivši da je ubio nećaka, njenog ljubavnika. Ali to još nije ništa u poređenju
s bratom mog č ukundede koji je bacao sluge krvoloč nim ribama zato jer je negde pročitao da je
car Tiberije prvi otpočeo s tom č udnom zanimacijom. A evo mene tu pred vama, kao potomka
svih tih grešnika, i opet se kladim da niko ne dovodi u pitanje moju odanost.
„Zašto onda sumnjamo u Viktrinu? Nepokolebljivo stoji uz Daroa još od Akademije. A
niko od vas nije bio tamo. Niko od vas ne zna ništa o tome, pa bih vas zamolio da začepite
gubice. Ostala je uz njega, č ak i kada je njena majka zahtevala od nje da napusti Daroa i Avgusta.
Ostala je uz njega, čak i kada su pretorijanci doš li da nas sve pobiju na Luni. I sada je tu, kada ne
predstavljamo ništa više do odrpanu hajduč ku druž inu, a vi sumnjate u nju? Gadite mi se. Ž ao mi

178. je što sedim među takvim č angrizalima. I ako još neki čovek ili ž ena dovedu u pitanje njenu
odanost, izgubiću veru u našu druž inu. I napustiću je.”
Time je Viktrino lice ozario osmehom poput zore, usporenim i laganim, a onda
zaslepljujuće blistavim. Nestaje joj s lica sporije nego š to bih ja očekivao. Ta nenadana toplina
iznenađuje i samog Roka, kojem istoga trena obrazi poč inju da rumene.
„Ja nisam kao moja majka” , objavljuje Viktra. „Niti kao moja sestra. Moji brodovi su
moji. Moji ljudi su moji.” Razmaknute oč i su joj smirene, gotovo snene, ali postaju už arene kada
se nagne prema nama: „ Verujte mi i bić ete nagrađeni. Ali najbitnije je š ta Darou misli.”
Svi upiru poglede ka meni i mom ć utanju. Iskreno rečeno, uopš te nisam razmišljao o
Viktri, već o Taktu, čudeći se koliko je lako primetio da sam ga udaljio od sebe. Kada sam mu
ispočetka ukazivao ljubav, odbio je moju violinu, č ime me je povredio i ponizio. Stoga sam se
povukao. Bolje bi bilo da sam se držao svoga i da sam bio iskren kad su osećanja u pitanju. Time
bih sruš io zidove oko njega. Nikada me ne bi napustio. Još uvek bi bio tu. Neću ponoviti istu
grešku, pogotovo ne s Viktrom. Otvorio sam joj se u hodniku, pa ć u tako uraditi i u ovom
društvu.
„Zlatnima smo postali igrom slučaja”, kažem. „Mogli smo se roditi i kao bilo koja druga
Boja. Sluč ajnost nas je postavila u naše porodice. Ali prijatelje sami biramo. Viktra je odabrala
mene, i ja sam odabrao nju, isto kao š to sam odabrao sve vas. A ako ne mož emo verovati
prijateljima...”, molećivo gledam u Roka tražeći oproš taj u njegovim oč ima, „... zbog č ega onda
uopšte dišemo?”
Vraćam pogled na Viktru. Oči joj govore kao hiljadu reči, te mi se javlja ono š to je Šakal
rekao ležeći opečen od bombe u svom krevetu. Viktra me voli. Da li je zaista tako prosto? Da ne
radi sve ovo na julijski način, zbog ličnog dobitka i koristi, već zbog tog prostog ljudskog
osećanja? Pitam se da li bih ja ikada mogao nju da zavolim? Ne, ne, u nekom drugom svetu,
Mustang nikada ne bi bila ratnica, nikada ne bi bila svirepa. A Viktra bi u bilo kojem svetu bila
ovo što jeste. Večito ratnica, slič no Eoni. Uvek odviše divlja i vatrena da bi u bilo č emu drugom
pronašla mir.
Mustang primećuje da ima nečega između Viktre i mene.
„Onda smo se dogovorili”, kaže Mustang. „ Vraćamo se naš oj temi. Plinije nas čeka s
glavnom flotom. Oko sebe je okupio sve oč eve stegonoše kako bi sastavio ukaz o zvaničnoj
predaji vladarki i o novoj upravi na Marsu. Koliko sam razumela on ć e, prema dogovoru, postati
glava sopstvene plemićke porodice. Zajedno s Julijcima i Belonama, upravljaće Marsom. Mir ć e,
čim bude uspostavljen, biti zapečaćen pogubljenjem moga oca u dvorištu naše Citadele u Ageji.”
Mustang gleda u okupljene, kako bi njene reči dobile na težini. „Ne spasemo li moga oca, ovaj rat
je završen. Gospodari meseca neć e nam priteći u pomoć . Štaviše, poslaće brodove na nas.
Vespazijan će vratiti svoje snage na Neptun. Ostać emo sami naspram č itave Zajednice. I svi
ćemo izginuti.”
„Dobro, to nam bar sve pojednostavljuje”, kažem. „Prvo ćemo povratiti flotu, a onda
ćemo povratiti Mars. Ima li predloga?”

179. 33
PLES


U snu mi se javlja prošlost. Pramenovi njene kose obavijeni oko moje ruke. Okolo nas dol
se širio u tihom poč inku. Čak se ni deca još nisu bila probudila. Ptice su se odmarale na
čvornovatim granama obližnje borove š ume, i nisam č uo ništa sem njenog daha i pucketanja
napola ugašene vatre. Krevet je mirisao na nju. Ne na miris cveć a ili parfema. Več samo zemljani
miris njene kože, i ulja u kosi oko mojih ruku, njenog toplog daha dok mi je grejao obraz. Kosa
joj je bila boje naše planete. Neukrotiva poput moje, prljava poput moje, crvena poput moje.
Najednom neka ptica počinje glasno da se oglašava. Neprekidno. Sve glasnije. I glasnije.
A onda se budim jer č ujem nekog na vratima.
Odbacujuć i sa sebe čaršave mokre od znoja, sedam na rub duš eka. „Slika.” Preda mnom
se pojavljuje holoprikaz Mustang u hodniku. Mahinalno ustajem kako bih je pustio, ali kad
stignem do vrata, zaustavljam se. Plan smo već smislili. Nemamo o č emu da raspravljamo u ovo
doba noć i. Bar ne o nečemu iz č ega bismo izvukli nešto dobro.
Posmatram je na hologramu. Cupka s jednog stopala na drugo, držeći nešto u rukama.
Ako je pustim... oboje ć e nas na kraju koš tati. Već sam povredio Roka. Već sam ubio Kvin, i
Takta, i Paksa. Bilo bi sebično od mene da joj se sada približim. U najboljem slučaju, preživeće
ovaj rat i onda ć e saznati istinu o meni. Odmičem se od vrata.
„Darou, ne budi magarac, već me pusti.”
Ruka bira umesto mene.
Kosa joj je vlažna i raspuš tena, a umesto uniforme nosi crni kimono. Kako samo sićušno
deluje pokraj Ragnara, koji se vrzma po hodniku.
„Jesam li ti rekla”, kaže Ragnaru. A meni kaže: „Znala sam da ćeš biti budan. Ragnar je
tvrdoglavo ponavljao da moraš da odspavaš. I nije hteo da primi hranu koju sam mu donela.”
„Nešto si htela?”, pitam je tonom hladnijim nego š to sam hteo.
Glumi napetost, cupkajući mi pred vratima. „ Bo... bojim se mraka.” Provlači se unutra
pokraj mene. Ragnar sve to posmatra, ali njegov pogled ništa ne odaje.
„Rekoh ti da odeš na spavanje, Ragnare.”
Ne miče se.
„Ragnare, ako nisam bezbedan tu, nisam nigde. Idi na spavanje.”
„Ja spavam otvorenih očiju, dominuse.”
„Stvarno?”
„Da.”
„Pa, idi radi to u svom krevetu, Mrljavi. To ti je naređenje”, kažem mu zapovedničkim
tonom koji se ni meni samom nije dopao č im sam ga izgovorio.
Nevoljno mi klima glavom, kako bi se potom nečujno iskrao iz hodnika. Posmatram ga
kako odlazi dok se vrata šišteći zatvaraju. Okrećem se i zatičem Mustang kako mi razgleda odaje.
Više su u drvetu i kamenu nego u metalu, sa š umskim prizorima izrezbarenim po zidovima. Č udi
me šta bi sve ovi ljudi uradili da bi se osećali kao deo nekih proš lih vremena, a ne kao deo
budućnosti.
„Sevron je sigurno odlepio š to više nije jedini koji ti se vrzma negde iza le đa.”
„Sevron je podosta odrastao otkad si ga poslednji put videla. Sada č ak spava u krevetu.”
Smeje se na to. „ Ragnar je toliko čvrsto zapeo da odem, da sam već bila pomislila da imaš
društvo.”
„Znaš da ne koristim Ružičaste.”

180. „Velike su”, kaže za moje odaje. „Š est soba za tebe tako malog. Neć eš mi ništa ponuditi
da popijem?”
„Hoćeš li...”
„Neću, hvala.” Kaže računaru da pusti muziku. Mocarta. „ Ali ti baš i ne voliš muziku,
jelda?”
„Ne ovakvu. Previše je... uš togljena.”
„Uštogljena? Mocart ti je bio pobunjenik, buntovni genijalac! Kršitelj svega što je bilo
uštogljeno.”
Sležem ramenima: „ Možda, ali onda su ga se doč epali uštogljeni ljudi.”
„Ponekad si takva seljačina. Mislila sam da je ona tvoja Ružičasta... Teodora?, mislila
sam da je uspela da usadi malo kulture u tebe. A š ta onda voliš?” Prelazi rukama preko
izrezbarenog vuka koji predvodi č opor. „Nadam se ne ono elektronsko ludilo uz koje Urlikdž ije
vole da mlate glavama? Ne č udi me š to je to smislio neki Zeleni... kao da sluš aš robota u kratkom
spoju.”
„Imaš iskustva s robotima?”, pitam je dok zaobilazi Pobednički Oklop u sobi pokraj
predvorja. Vladarka ga je darovala Gospodaru Pepela kad je spalio Reju. Mustang prelazi prstima
preko metala boje mraza.
„Očevi Narandžasti i Zeleni imali su nekoliko robota u svojim radionicama. Neke
prastare, zarđale koje je otac kasnije doterao i poslao u muzej.” Smeje se više za sebe. „ Vodio me
je tamo ponekad, ranije, dok sam još nosila haljine i dok je majka bila ž iva. Silno ih je mrzeo.
Sećam se kako se majka smejala njegovom strahovanju, pogotovo kada je Adrije pokuš ao da
pokrene jedan od borbenih modela iz Evrazije. Otac je bio ubeđen da bi roboti svrgli ljude i
zavladali Sunčevim sistemom da zemaljska carstva nisu već bila uništena.”
Grohoć em se na to.
„Šta je bilo?”, pita me.
„Samo sam...” , dolazim do daha, „ ... samo sam pokuš avao da zamislim slavnog vrhovnog
upravnika Avgusta koga u snu progone roboti.” Hvata me još jedan nalet smejanja. „Š ta misli, š ta
bi tražili? Više ulja za podmazivanje? Više godišnjeg odmora?”
Mustang me posmatra s posebnim zanimanjem: „ Jesi li dobro?”
„Dobro sam”, smejanje mi se polako smiruje. Držim se za stomak. „ Dobro sam.” Ne
mogu da skinem kez s lica. „ Da li se i vanzemaljaca plaši?”
„Nisam ga nikada pitala.” Lupka po oklopu. „ Ali znaš da su tu negde oko nas.”
Zurim u nju: „ To nije zvanično zavedeno.”
„Ma ne, ne. Htedoh reći da ih nikada nismo pronašli. Ali Drejk-Rodenberijeva jednačina
govori da je prema matematičkoj verovatnoći N=R* x fp x ne x fl x fc x L. Pri čemu je R*
prosečno vreme stvaranja zvezde u naš oj galaksiji, fp je udeo zvezda koje imaju planete... Više
me uopš te ne slušaš.”
„Šta misliš šta bi mislili o nama?”, pitam je. „ O ljudima?”
„Pretpostavljam da bi nas smatrali lepima, neobič nima i neobjašnjivo groznima jedno
prema drugima.” Pokazuje niz hodnik: „ To ti je vežbaonica?” Zbacuje papuč e i spušta se niz
mramorni hodnik, dobacujuć i mi pogled preko ramena. Krećem za njom. Pale se prigušena svetla
kako prolazimo. Izmiče mi brže nego š to imam volje da je pratim. Par trenutaka kasnije
pronalazim je na sredini kružne sobe za vež banje. Pod stopalima mi je meki beli tepih. Drveni
zidovi prekriveni su rezbarijama. „ Porodica Grim veoma je stara” , kaže pokazujući friz nekog
čoveka u oklopu. „ To ti je prvi predak Gospodara Pepela. Auk O Grim, prvi Zlatni koji je kročio
na tlo tokom Gvozdene Kiše, koja se stuštila na istočnu američku obalu nakon što se jedan od
Kasijevih predaka, zaboravih mu ime, probio kroz Atlantsku flotu. Tu je i Vitalija O Grim,

181. Velika Veštica.” Okreće se ka meni. „Da li si uopšte upoznat s istorijom onoga š to pokuš avaš da
uništiš?”
„Scipion O Belona porazio je Atlantsku flotu.”
„Stvarno?”, pita me.
„Učio sam istoriju”, kažem, „isto koliko i ti.”
„Ali izdvajaš sebe iz nje, zar ne?” Korača oko mene. „ Uvek si to radio. Kao neki
izopštenik koji samo viri unutra. To je zato š to si odrastao daleko od svega toga na rudarskim
asteroidima tvojih roditelja, jelda? Zato i možeš da postavljaš pitanja kao š to je - šta bi
vanzemaljci mislili o nama?”
„I ti si izopštenica isto koliko sam ja izopštenik. Čitao sam tvoje disertacije.”
„Jesi?” Iznenadila se.
„Verovala ili ne, umem i da č itam.” Odmahujem glavom. „ Kao da svi zaboravljaju da sam
pogrešio samo jedno pitanje na umnojezi čkom ispitu na Institutu.”
„Ajoooj, pogrešio si jedno pitanje?” Mreška nos podižući britvu za vežbanje s klupe.
„Pretpostavljam da te zato nisu primili kod Minerve.”
„Kako je, inače, Paksu poš lo za rukom da ga odaberu u Dom Minervin? Oduvek sam se
pitao... nije da je baš bio neki učenjak.”
„Kako je Rok završio kod Marsa?”, odgovara mi sležući ramenima. „ Svi mi imamo neke
skrivene kutke u sebi. Paks mož da nije bio bistar kao Dakson, ali mudrost ti se krije u srcu, a ne u
glavi. Paks me je tome naučio.” Osmehuje se zamišljeno. „Jedino oko čega mi je otac popuštao
nakon što mi je majka umrla bilo je to š to mi je dopuš tao da posećujem Telemanove na njihovom
posedu. Mene i Adrija držao je razdvojene kako bi otežao moguć e atentate na svoje naslednike.
Imala sam sreć e što sam imala njih pokraj sebe. Da nisam, mož da mi Paks ne bi bio toliko
privržen. Mož da ne bi tražio da ga stave kod Minerve. Možda bi još bio živ. Izvini...” Stresajući
tugu sa sebe, vraća pogled na mene uz stegnut osmeh. „ Kako su ti se dopale moje disertacije?”
„Koja?”
„Bilo koja.”
„Specijalizovane uloge kod insekata.” Fiju! Britva za vež banje pogađa mi ruku, oprljivši
mi meso. Iznenađeno jauknem. „Š ta ti je, kog vraga?”
Mustang stoji ispred mene i pravi se nedužna, mašući britvom za vežbanje napred-nazad.
„Samo sam htela da proverim da li pratiš.”
„Da li pratim? Odgovarao sam ti na pitanje!”
Sleže ramenima: „ Pa dobro, mož da mi je naprosto doš lo da te odalamim.” Opet zamahuje
prema meni.
Izbegavam zamah. „ Zašto?”
„Bez nekog posebnog razloga.” Zamahuje. Ja izvrdavam. „ Ali kažu da se č ak i budala
nauči nakon što ga pogode.”
„Nemoj sad tu...” , zamahuje, a ja se izvrćem u stranu, „ ... da mi... navodiš... Homera.”
„Zbog čega ti je ta disertacija omiljena?” , pita me opuš teno, ponovo zamahujuć i. Britva
za vež banje nema oštricu, ali tvrda je poput drvenog š tapa. Odvajam se od poda, obrćući se
postranice poput onih prevrtača iz Likosa.
„Zato što...”, izbegavam još jedan.
„Kad stojiš na petama laž eš, a kad te propnem na prste odmah progovori š istinu.” Ponovo
zamahuje: „Progovori!” Udara me. po kolenu. Otkotrljavam se od nje, pokuš avajući da dosegnem
ostale britve za vež banje, ali ona me drži podalje od njih neprestano zamahujuć i. „Progovori!”
„Dopala mi se...” , odskačem unazad, „ ... jer si rekla da nas specijalizovanje č ini slič nim
insektima, ograničenima, jednostavnima... č injenica... na koju... ni Zlatni nisu imuni.”

182. Prekida s napadima, te me gleda optuž ujućim pogledom, i shvatam da sam upao u klopku.
„Ako se slažeš s tim, zaš to si onda toliko zapeo da budeš samo ratnik?”
„Zato što to i jesam.”
„Zato što to i jesi?”, smeje mi se. „ Ti koji veruješ Viktri. Jednoj Julijki! Ti koji si verovao
Taktu. Ti koji si dopustio jednom Narandž astom da iznese strateš ki predlog. Ti koji
zapovedništvo nad svojim brodom daješ jednoj radnici iz pristaništa i oko sebe imaš pratnju
Bronzanih?” Mrda prstom prema meni. „ Nemoj biti licemeran, Darou O Andromede. Ako već
svima govoriš da mogu sami da biraju svoju sudbinu, onda bi ti bolje bilo da i sam to uč iniš.”
Previše je pametna da bih mogao da je laž em. Zbog toga mi je uvek hvata nelegoda kada
počne da me zapitkuje i kad zadire u stvari koje ne mogu da joj objasnim. Nema objašnjenja za
mnoga moja dela, ako sam zaista jedan od Andromeda odrastao u rudarskoj koloniji svojih
Zlatnih roditelja. Ona shvata da moja proš lost ima previše rupa. Moji motivi su zbunjujuć i... ako
sam zaista rođen kao Zlatni. Njoj sve to sigurno liči na krvož ednost, na visoka stremljenja. A tako
bi i bilo da nije Eone.
„Taj tvoj pogled” , kaže Mustang, odmičući se od mene. „ Kuda odlutaš kada me tako
gledaš?” Lice joj gubi boju, dok joj osmeh polako bledi. „ Je li Viktra u pitanju?”
„Viktra?”, gotovo sam se nasmejao. „ Ne.”
„Onda ona. Devojka koju si izgubio.”
Ništa joj ne kažem.
Nikada nije zabadala nos u moje stvari. Nikada me nije pitala za Eonu, č ak ni dok smo
provodili vreme zajedno nakon Instituta, kada sam bio kopljonoš a u usponu. Ni dok smo zajedno
jahali na imanju njene porodice, š etali se vrtovima, ili ronili ispod koralnih grebena. Mislio sam
da je zasigurno zaboravila da sam š aputao ime neke druge devojke, dok smo zajedno spavali u
snegu na Institutu. Baš sam glupav. Kako bi zaboravila? Kako se tako nešto ne bi zadržalo negde
u njoj, terajući je da se pita, dok je ležala glave naslonjene na moje grudi i slušajući otkucaje mog
srca, da li ono pripada nekoj drugoj devojci, nekoj mrtvoj devojci.
„Ćutanje nije dobar odgovor, Darou.” Nakon nekoliko trenutaka, ostavlja me samog u
sobi. Č ujem kako se njeni koraci udaljavaju. Kako se gasi Mocartova muzika.
Trčim za njom i sustižem je pre nego š to će stići do vrata predvorja. Grabim je oko
zgloba. Otima se.
„Prekini!”
Odstupam, prepadnut.
„Zašto mi to radiš ?”, pita me. „ Zašto me privlačiš nazad ako ćeš me opet odgurnuti?”
Steže pesnice kao da ć e me udariti. „ Nije pravedno. Zar ne shvataš? Nisam kao ti... ne mogu
samo da... ne mogu samo da se isključ im kao ti.”
„Ne isključujem se.”
„Mene isključuješ. Nakon onog govora o Viktri... o značaju prijatelja...” Pucka mi prstima
pred licem: „ Opet možeš tek tako da me odgurneš. Malo ti je stalo, pa malo nije. Mož da mu se
baš zato toliko sviđaš.”
„Kome?”
„Mom ocu.”
„Ne sviđam se ja njemu.”
„Kako mu se ne bi sviđao? Pa isti si kao on.”
Odmičem se od nje, te pronalazim oslonac na rubu kreveta. „ Nisam kao tvoj otac.”
„Znam”, kaže dok bes donekle popuš ta u njoj. „ To nije bilo pravedno prema tebi. Ali
postaćeš poput njega ako ovim putem budeš pošao sam.” Spušta ruku na dugme za otvaranje
vrata. „Zamoli me da ostanem.”

183. Kako bih mogao? Ako mi da svoje srce, slomiću ga. Moja laž je previše velika da bi na
njoj mogla da se izgradi ljubav. Kada bude otkrila ko sam, odbaciće me. Č ak i ako ona nekako
preživi sve to, ja ne bih mogao. Gledam u svoje ruke, kao da se u njima krije odgovor.
„Darou. Zamoli me da ostanem.”
Kada konačno podignem pogled, nje više nema.

184. 34
BRAĆA PO KRVI


Lornovi izviđači zarobljavaju brod za snabdevanje koji je nosio namirnice Plinijevoj floti
okupljenoj oko stanice Hilda, zvezdolike postaje za trgovinu i veze na rubu asteroidnog pojasa
između orbita Marsa i Jupitera. Č itavih petnaest sati skrivam se s Rokom, Viktrom, Sevronom,
Urlikdžijama, Telemanovima, Lornom, Mustang i Ragnarom među kutijama i sanducima s
vakuumiranim obrocima od protovlakana. Ragnar je smrskao prvu kutiju na koju je seo rasuvš i
obroke na sve strane, pre nego š to će sparno skladište zameniti hladnjač om s temperaturom ispod
nule.
Sevron je otvorio pet-šest jela kako bi nešto žvakao tokom putovanja, deleći ih s
Telemanovima i Urlikdžijama, dok Rok sedi u ć ošku i priča s Viktrom. Mustang se naslonila na
Daksona i razmenjuje priče o Paksu s Kavaksom. Izbegava moj pogled.
Pokušao sam da joj se izvinim pre nego š to smo se ukrcali na brod, ali odmah me je
presekla. „Nemaš za šta da mi se izvinjavaš. Odrasli smo. Nema potrebe da se durimo i svađamo
kao deca. Č eka nas mnogo posla.”
Njene mi reči deluju sve hladnije i hladnije dok ih iznova prevrćem u glavi.
Lorn me gurka č izmom. „Budi malo manje oč igledan. Zablenuo si se.”
„Ma, složene su to stvari.”
„Ljubav i rat. Dva naličja istog novč ića. Ja imam previše bora i za jedno i za drugo.”
„Možda rat udahne novi ž ivot u te vaše stare kosti.”
„Pa, s ljubavlju sam pokuš ao proš log meseca.” Naginje se prema meni: „Nisam se baš
dobro pokazao.”
„Preterujete s iskrenošću, Lorne”, ne mogu da obuzdam smeh.
Brunda, pa se udobnije namešta na kutijama, usput glasno gunđaju ći kada mu nešto krene
u leđima. „Dakle, to je razlog svega ovoga. Pomoć i dobrom starom Lornu da dobije još jednu
dozu ratovanja.” Bes ga još nije potpuno napustio, a ja i ne oč ekujem da se to desi. „ Da ti
uzvratim uslugu. Danas je od ključne važnosti biti taktič an. Pretori, legati i stegonoš e koje
pokušavaš da pridobiješ na svoju stranu nisu budale. I ne podnose budale. Plinije im je dao
valjane argumente. Uskladio je njihove interese sa svojima. Moraš uzvratiti na isti način.”
„Plinije je pijavica”, kažem. „Lažov je isto koliko ste vi poš ten čovek.”
„I upravo ga to čini opasnim č ovekom. Lažovi daju najbolja obećanja.” Lorn se poigrava
prstenom s grifonom, zasigurno misleći na tu zver i na unuke na njegovim brodovima u floti.
Poveo je č itavo svoje domaćinstvo s Evrope, tri miliona muš karaca i ž ena svih Boja. „ Nisam
mogao da ih ostavim”, rekao mi je kad sam mu spomenuo veličinu njegove flote dok smo
napuštali taj morski mesec. „Oktavija bi mogla da dođe i da mi spali dom dok nismo tamo.”
Stoga su napustili svoje lebdeće gradove kako bi se otisnuli prema zvezdama. Civili će se uskoro
odvojiti od moje flote, nakon š to ih sakrijemo negde u beskrajnom crnom svemiru između
planeta. Predvodiće ih njegove tri preživele snaje.
„Plinije ti priđe ima i mo ć vladarke iza sebe”, nastavlja Lorn. „ Biće ti teško da ih
razuveriš. A kad već spominjem vladarku... primetih da je kod tebe nešto njeno.”
„Paks?”
„Ne. Nešto manje. Doduš e, ne mnogo manje. Onaj Mrljavi koji je maloč as bio s nama.”
„Ragnar?”
„Ako se to tako zove”, kaže Lorn.
„Ako se on tako zove”, kažem. „Bio je poslat Julijcima kao poklon za to što su izdali

185. Avgusta.”
„Video sam to stvorenje jednom u Citadelinoj areni - strašnije je od mnogih bića koja se
skrivaju u Evropinim morima.”
„Možda jeste Opsidijan, ali ipak je čovek.”
„Biološki možda. Ali uzgojen je s jednim jedinim ciljem. Nemoj to da smetneš s uma.”
„Prema svojim se slugama odnosite ljubazno, pa oč ekujem da se tako ophodite i prema
mojima.”
„Ja se tako ophodim prema ljudima. Ruž ičasti, Smeđi, Crveni su ti ljudi. A tvoj Ragnar je
oružje.”
„Sam me je odabrao. A oruž je ne može da bira.”
„Neka ti bude, ali budi svestan posledica”, Lorn sleže ramenima mrmljajući sebi nešto u
bradu.
„Kažite šta vam je na umu.”
„Uvalićeš se u nevolje zato š to veruješ da izuzeci od pravila č ine nova pravila. Da loš
čovek mož e da bude dobar samo zato š to sam to tvrdi, ili samo zato š to bude dobar za tvoje oč i.
Ljudi se ne menjaju. Zato sam i ubio onog malog Rata. Nauč i tu lekciju sada, kako ne bi morao
da je naučiš kasnije s nožem u leđima. Boje postoje s razlogom. I reputacija postoji s razlogom.”
Prvi put mi se č ini starim i nekako sitnim. Pritom se ne radi o njegovim borama. Već o
onome što mi govori. Zastareo je. Stavovi poput njegovih pripadaju jednom dobu koje
pokušavam da uništim. On ne mož e da se odupre svojim stavovima. Nije video sve ono š to ja
jesam. Nije potekao s mesta na kojem sam ja bio. Nije imao neku svoju Eonu da ga podstrekne,
Igrača da ga vodi, Mustang da mu pruž i nadu. Odrastao je u Zajednici u kojoj se ljubav i
poverenje viđaju retko koliko i trava usred pustinje. A oduvek je ž eleo i jedno i drugo. Kao č ovek
koji seje seme, posmatra kako iz njega izrasta drveć e, koje onda njegovi susedi poseku. Ovoga
puta će biti drukčije. A ako sve prođ e kako valja, vratiću mu unuka.
„Nekada ste mi bili učitelj, Lorne, i zbog toga sam bolji č ovek. Međutim, sada je doš lo
vreme da ja vas neč emu nauč im. Ljudi mogu da se menjaju. Nekada moraju da padnu. Nekada
moraju da se dignu.” Ustajem, tapšući ga po kolenu. „ Pre nego što umrete, shvatićete da ste
pogrešili što ste ubili Takta, jer mu nikada niste pruž ili priliku da poveruje da je dobar čovek.”
Ragnara pronalazim kako leži na podu hladnjače, očito opušten na tolikoj hladnoć i.
Skinuo je košulju, pa mogu bolje da sagledam njegovo zastrašujuće istetovirano telo. Posvuda mu
se šire rune. Zaštita preko leđa. Prkos preko šaka. Majka preko grla. Otac preko stopala. Sestra
na ušima. Tajanstvene lobanje Mrljavih po licu.
„Ragnare”, kažem, sedajući. „Nisi baš raspoložen za druš tvo. hm?”
Odmahuje glavom, dok mu beli konjski rep vijuga po podu. O či poput mrlja od katrana
zure u mene, procenjujuči me. Njegove druge oči, tetovaže na očnim kapcima, veoma su č udne,
sa zenicama kao u až daje ili zmije, kako bi, dok trepć e, njegova ž ivotinjska duš a mogla da vidi
svet oko njega.
Sedim posmatrajući ga, i pitam se kako da mu kažem ono što želim da mu kažem.
Opsidijani su najotuđenije Boje.
„Time š to si mi ponudio one mrlje, vezao si se uz mene. Š ta to za tebe znač i?”
„Znači da vas slušam.”
„Bezuslovno?” Ništa mi ne odgovara. „Č ak i ako ti kažem da ubiješ svoju sestru ili
brata?”
„Tražite to od mene?”
„Ne, samo teorijski.” Ne razume taj pojam, č ak ni kada mu ga pojasnim.
„Zašto bih bilo š ta planirao?”, pita me. „Vi planirate. Vi odlu čujete. Ja uradim ili ne

186. uradim, ali ne planiram.” Pažljivo razmatra naredne reč i: „Smrtnici koji planiraju umiru
hiljadu puta. A mi koji slušamo samo jednom.”
„A koja je tvoja lična želja?”, pitam ga. Ne mrda se. „ Tebi se obraćam, Mrljavi.”
„Želja”, smeška se. „Š ta je ž elja?” Podrugljiv prizvuk u njegovom glasu dopire s mesta
mnogo dubljeg od našeg neznabož ačkog sveta. On je tu tuđ in, jer ljude poput njega odgajamo u
svetovima ispunjenim ledom, č udovištima i drevnim božanstvima. Dobijamo ono š to smo tražili.
„Vi to kažete, pa mislite da i ja znam. Želja.”
„Ne poigravaj se mnome, pa neću ni ja tobom, Ragnare.” Čekam nekoliko dugih
trenutaka: „Moram li da ti ponavljam?”
„Zlatni planira. Zlatni želi”, kaže polagano gromkim glasom. Pravi predahe između
svake reč enice. „Želje su deo vašeg srca. Mi od Jedne Majke ništa ne ž elimo. Mi se
pokoravamo.”
„Na kolenima?” Ništa mi ne odgovara, pa nastavljam dalje: „ Nekada si bio okovan,
Ragnare. Okovi te više ne opterećuju. Zato te pitam... š ta želiš?” Ništa mi ne uzvraća. Da nije
mrzovoljan? „ Siguran sam da bar nešto želiš.”
„Skinete oklope od drugih, kako biste mene sputali okovima koji sputavaju vas.
Vaše želje. Vaši snovi. Ja ništa ne želim”, opet kaže. „Ja ne sanjam. Ja sam Mrljavi. Smrt,
majka naš a zajednička, predodredila me je da ispunim njeno zaveštanje.” S lica ne mogu
ništa da mu proč itam, ali oseć am da je mrzovoljan. „Niste to znali? ”
Pažljivo ga prouč avam: „ Mislim da se praviš gluplji nego š to zaista jesi.”
„Neka.” Hitro se diže u sedeć i položaj, pre nego što uspevam da se odmaknem. Krvavog
mu prokletstva, ba š je brz. Vadi nož i hitro se poseca po dlanu. „Ponudiv ši vam mrlje, vezao
sam sebe uz vas. Zanavek. Do ništavila.”
Znam da im je takav običaj. I znam kroz kakve je sve užase prošao kako bi dobio zvanje
Mrljavog. Nije č ovek polovičnih zakletvi i polovi čnih postupaka. Da bi bio Opsidijan, mora da
spozna patnju. A biti Mrljavi znači živeti u patnji. I imati samo jedan smer u ž ivotu - služiti
svojim Zlatnim bogovima, kao š to sam ja, ako imaju dovoljno sreće. Jake im oduzimamo. Slabe
im ostavljamo. Š aljemo Ljubičaste da im svojom tehnologijom prave kojekakve svetlosne prikaze
po padinama. Izazovemo glad među njima, a onda se spustimo s neba sa hranom. Poš aljemo im
kugu, a onda ih blagoslovimo Ž utima da im neguju bolesne i izleče slepe. Naš i im oblikovatelji
napune okeane nemanima, a gore grifonima i aždajama. A kad smo nezadovoljni njima, uništimo
im gradove bombama iz orbite. Načinili smo sebe njihovim bogovima. A onda ih dovedemo u
naš svet kako bi služ ili našim nezasitim ciljevima. Mi ž elimo. Oni ispunjavaju. Kako bi onda
Ragnar ikada mogao da bude ono š to želim da bude?
„A šta ako pož elim da budeš slobodan?”
Trgne se na to. U oč ima mu se nazire dubok strah. „Sloboda udavi č oveka.”
„Pa onda nauč i da plivaš.” Spuštam ruku na njegovo golemo rame. Ispod kož e mu osećam
mišiće tvrde poput kamena. „ To ti kažem kao brat bratu.”
„Nismo mi braća, rode Sunč ev”, veli drhtavim glasom. „Vi ste gazda. Zar vam to nije
jasno? Ja slušam. Vi zapovedate.”
Kažem mu da me je on odabrao da mu budem gazda. Nisam ja njega preuzeo kao š to on
misli. I upravo je on, a ne ja, poveo u napad jedinicu koja je zauzela brod Kelana O Belone. On je
to uradio. Nije bilo Zlatnih da ga vode. Nije bilo Zlatnih da ga načine vođ om. Ali to samo po sebi
nije dovoljno. Š ta bi mu Eona rekla? Šta bi mu Igrač rekao?
„Boja nam je ista”, kažem mu. Ne razume me, pa zasecam svoj prst. Iz posekotine mi
izlazi crvena krv, te je razmazujem po crnom znamenju koje mu se š iri na šakama označ avajući
njegovu Boju. A onda uzimam njegovu krv i razmazujem je preko zlatnih znakova na mojim

187. nadlanicama.
„Braća. Od vode. Od mesa. Od zemlje napravljeni, zemlji se naposletku vratili.”
„Ne razumem”, kaže plašljivo, te se zaista povlači od mene sateran u ć ošak poput
kakvog detenceta. „Nismo isti. Vi ste sa sun ca.”
„Nisam. Rodio sam se na pedalj od zemlje. Ragnare Volare, oslobađam te iz svoje slu žbe,
hteo ti to ili ne. Neću dozvoliti da budeš sputan. Neću dozvoliti da te drugi vode. Ostani u ovoj
ledari dok ne budeš dovoljno muš ko da odluč iš šta želiš. Upucaj se u glavu. Nasmrt se smrzni.
Samo izvoli. Ali š ta god da uradiš, biće to zato što si ti tako odluč io. Možda rešiš da me pratiš.
Možda rešiš da me ubiješ. Šta god da odluč iš, moraš sam da odlučiš.”
Užasnuto zuri u mene razrogačenih očiju.
„Zašto?”, grmi. „Zašto me izlažete sramu? Nijedan č ovek ni na jednom svetu ne bi
odbio Mrljavog. Ja sam vam se sam ponudio, a vi pljujete po meni. Čime sam to zaslužio?”
„Kada nudiš sebe, isto tako nudiš i svoju braću i sestre i svoj narod kao roblje.”
„Ali vi niste svesni”, sikće Ragnar, „mi živimo kako bismo služili. Inače bi nas Zlatni
uništili. Ne bi nas viš e bilo. Video sam kako vatrena kiša pljušti s neba.”
Pre nekoliko vekova, tokom Mračne pobune, Zlatni su pobili više od devet desetina
njegove Boje. Istrebili su ih kao kad istrebljuju č itavu populaciju grabljivica. To je jedina istorija
za koju znaju. Koju smo im mi dali. Strah.
„Od vas se krije istorija č ovečanstva, Ragnare. Zlatni vas uče da ste oduvek bili robovi.
Da Opsidijani postoje kako bi služ ili, kako bi ubijali. Ali postojala su i vremena pre Zlatnih, u
kojima je č ovek bio slobodan.”
„Svaki č ovek?”, pita me.
„Svaki č ovek. Svaka ž ena. Niste rođeni da biste služili Zlatnima.”
„Ne!”, grmi. „Stavljate me na isku šenje. Mamite me. Video sam to i ranije. Video
sam lažne reč i koje služe prevari. Istinske su reč i poznate i meni i svima nama. Naše nas
majke njima uče. Boj se ljudi Zlatnih i služi im. Ili ć e doći s neba sa svojim gvožđem. Zlatni
će na tebe poslati vatru sa sunca. Jer ljubav njih ne obavezuje. Strah ih ne obavezuje.
Zemlja ih ne obavezuje, već samo nebo i sunce. Boj se ljudi Zlatnih, i služi im!”
„Ja im ne služim.”
„Zato š to ste jedan od njih.”
„A šta ako ti kažem da nisam?”
Zuri u mene. Nema odgovora. Ne miče se. Ništa. Samo zbunjenost. I stoga mu ka žem.
Kažem mu tu u hladnjači ono š to je meni Igrač rekao u našoj mansardi. Da su nas obmanuli.
„Imao sam ženu”, kažem mu, „uzeli su mi je. Obesili je. Naterali su me da joj povučem stopala,
kako bih joj slomio vrat da se ne pati. Nakon toga sam i sebe ubio tako š to sam je pokopao i
dopustio im da pobede. Da me obese. Bio sam preplavljen tugom.” Pričam mu kako su mi Sinovi
prišli. „Arej mi je dao drugu priliku, istu priliku koju ti sada imaš da uradiš nešto.
„Sedam stotina godina drže nas porobljene, Ragnare. Tvoj narod. Moj narod. Drže nas u
mraku. Ali doć i će dan kada ć emo izać i na svetlost. A ona nam neće doći od njihove milosti.
Neće doći od sudbine. Doć i će nam kada se svi dobri ljudi i sve dobre ž ene dignu i odluč e da
raskinu okove. Mora š sam da odabereš. Da li ć eš ići težim putem? Da li ć eš odlučiti da mi budeš
prijatelj? Da li ć eš se dići zajedno sa mnom? Ili ćeš se odluč iti za već ugaženi put dopuš tajući da
ti majka, otac, sestre i brać a umru uopš te ne znajući da je postojala prilika i za ne što više?”
Nakon toga ga ostavljam. Ne teram ga da se zakune na ć utanje. Ne zahtevam od njega
odgovor. Ni Igrač ga nije zahtevao od mene. Morao sam da odluč im. Da nisam, da me je prisilio
na službu, već bih hiljadu puta digao ruke od svega. Robovi nemaju hrabrost koju imaju slobodni
ljudi. Zato Zlatni i lažu podCrvene kako bi ovi mislili da jesu hrabri. Zato lažu Opsidijane kako bi

188. ovi mislili da je č ast služiti bogovima. Lakš e je to nego istina. Pa ipak, dovoljna je samo jedna
istina da se čitavo kraljevstvo laži obruši.
Ragnar mora da mi se pridruž i, jer samo Crveni nisu dovoljni.

189. 35
ČAJANKA


I dalje se skrivamo u skladištu prevoznog broda dok se približavamo floti oko Hildine
stanice, usmereni prema brodu koji je nekada bio Avgustov admiralski, a sada je Plinijev.
Nepobedivi. ParaKrilci mirno proleću pokraj nas, tražeći lozinke. Naš im ih pilot š alje, te nas
ispraćaju do č itavog niza brodova za dopremanje zaliha koji jedan za drugim sleću u hangar
Nepobedivog, poput karavana trgovaca poredanih ispred kapija neke pustinjske tvrđave. Sve
vreme smo na nišanu topova.
Slećemo uz tup udarac o palubu. Pilot otvara krmena vrata, kako bismo ja i moja pratnja
iskočili s broda u hangar. Umesto da pozdravi Smeđe radnike kao š to je možda očekivala,
Narandžasta pristanišna radnica diže pogled od svog digibloka kako bi ugledala ratničku skupinu
pod punim oklopima. Naoruž anu do zuba. Seda bez oklevanja, ne ž eleći da učestvuje u svemu
tome.
Sevron je pogladi po glavi smejuć i se: „Pametnija si od Zlatnih.”
Gomila brodova ispunjava hangar. Svetla blistaju s visokih plafona. Narandž asti i Crveni
vrzmaju se unaokolo. Lampe za zavarivanje bacaju iskre oko brodskih trupova. Ljudi i ž ene se
dovikuju. Moje druš tvo ide za mnom, dok se krećemo kroz hangar prema liftovima preko kojih
ćemo doć i do ostalih delova brodova.
Dok prolazimo, tajac se š iri za nama poput š umskog pož ara. Lampe prestaju sa
zavarivanjem. Ljudi se više ne dovikuju. Naprosto zure u nas. Nastavljam dalje s Lornom, dok
Mustang i Kavaks O Teleman idu sa strane. Rok ide za nama sa Sevronom i Daksonom. Potom
sledi Viktra s Urlikdžijama. A iza svih njih, poput nekog golemog bledog pastira, ide Ragnar.
U hladnjači je doneo odluku da nam se pridruž i. Razmenjujemo poglede, i uz jedno
klimanje glave, znam da sam dobio novog vojskovođu u svojoj pobuni. Sav pr štim od
samopouzdanja.
Ni jedna jedina duš a ne pokuš ava da nas zaustavi, iako po našoj opravi znaju da nismo
došli da mirno porazgovaramo. Oklop mi je crn. S izgraviranim lavovima razjapljenih čeljusti.
Tanani pulsirajuć i štit titra preko njega. Na levoj ruci mi je uključeno zaštitno polje č ija providna
plava površina deluje kao da upija svetlost. Bela britva vijuga mi oko ruke. Bat naših čizama
zvuči kao da grad pljušti po metalnim palubama. Šaljem Belutku da sa svojim odredima Zelenih
uništi brodski sistem za vezu.
Nakon što nas je ugledao, neki Bakarni poseže za svojim digiblokom. Ragnar mu se
prikrada i dodiruje ga po ramenu dovoljno snažno da bi ga srušio na kolena: „ Ne!”
Stupamo u lift i potom u utrobu broda bez otvaranja vatre. Podižemo se do palube iznad
zapovedničke. Vrata lifta se otvaraju stavljajući nas oči u oči s odredom Sivih vojnika.
„Kapetane, otpratićete Virdžiniju O Avgust do inž injerije”, kažem Sivom. U pogledu mu
vidim da shvata u kom pravcu ovo ide: otpozdravlja mi nakon gotovo neprimetnog oklevanja.
Zbunjeni mu se ljudi redaju iza Mustang i Telemanovih, te se zajedno s njima trkom udaljavaju
od nas.
Oglašava se brodska sirena za uzbunu.
Urlikdžije odlaze do motora i sistema za održ avanje života, dok ja sa svojim snagama
nastavljam da se penjem još tri palube iznad nas uputivš i se, ne prema zapovedničkoj palubi, gde
je Plinije ugostio svoje nove saveznike, već prema brodskom zatvoru. Rok, Viktra, Lorn, Sevron i
Ragnar provlače se kroz vrata kako bi onesposobili stražare još pre nego š to ja kroč im unutra.
Zatočenici, četrdesetak Nenadmaš nih odanih Avgustu, zatvoreni su u male ć elije od

190. durostakla. Sevron prolazi pokraj svake od njih usput oslobađajući muškarce i žene uz pomoć
dataključ a.
„Zahvalite se Kosač u”, kaže svakome od njih, ponavljajuć i reči četiri puta nekoj starijoj
Nenadmaš noj sve dok ona ne shvata da neće izaći napolje ako ne odigra njegovu igricu. Oboje
kolutaju oč ima zahvaljujući se. „Što si mi ti neka fina, nenormalno visoka i ocvala Nenadmašna.
Svaka ti č ast!”, kaže joj Sevron, te je puš ta napolje. „ Lorne! Moguć e je da sam ti pronaš ao nekog
da povališ!” Zaustavlja se pred Š akalovim staklenim kavezom.
„Gle, gle, šta to vide moja oka dva?”, kaže Sevron vrcavo. „Č ekaj! Otkud mi sad opet dva
oka?”
„Puštaj me napolje”, odgovara mu Š akal ravnim tonom. „ Nije mi do igranja, Gobline.”
„Zahvali se Kosač u. I zovem se Sevron. Znam da znaš.”
Šakal prevrće očima: „Hvala ti, Kosaču.”
„Nakloni se kao svaki dobri sluga.”
„Neću.”
„Ma, samo ga pusti”, gunđa Lorn.
„Mora da odigra moju igricu!”, kaže Sevron. „Neće govnar napolje sve dok je lepo ne
odigra. Postaviću mu jednu zagonetkicu umesto toga. Š ta krijem u džepu?”
Malo mi je već dojadila ta njegova igrica, pa mu iza leđa prstom pokazujem na oko.
„Očnu jabuč icu!”, kaže Šakal.
„Prokletstvo! Ko mu je kazao?”
Rok uzima ključ Sevronu iz ruke, te prelazi njime preko ć elijske konzole. Š akal nam se
pridružuje. „Kad ćeš već jednom prestati da izigrava š dete, Sevrone”, mrmlja Rok.
„Koji je sad tebi đavo? ”, pita ga Sevron. „ Ionako nam se ne žuri. Ne možeš da me pustiš
da se bar malko zabavim?”
Ne žuri nam se jer hoćemo da se Plinije uplaši onoga š to sledi. Mora da posumnja u
odanost većeg dela posade. Međutim, nema sumnje da na brodu ima i buljuk potkupljenih
vojnika. Verovatno neke plaćenike. Sakriće se iza njih, koristeći ih kao štit.
„Gde ti je otac?”, pitam Šakala.
„Ne znam”, kaže. „Ne verujem da je na brodu. Sestra mi se bezbedno provukla?”
„Pronašla nas je.”
„Dobro” , kaže, te se hitro okreće kako bi pozdravio Lorna. „ Zadovoljstvo mi je, Lorne.
Otac mi je branio da č itam vaše pustolovine kao dete. Ah ipak sam ih nekako proč itao. Priče o
Starom Kamenom držale su me budnim do kasno u noć .”
„Isto važi i za tvoj nastup na Institutu”, Lorn mu uzvraća, upuć ujući mi osmejak, „ plašio
sam se da sklopim oči nakon š to sam video tvoje poduhvate.”
Šakal se cereka: „ Darou, vidim da je tvoja misija na Evropi bila uspešna.”
„Bili su nam postavili klopku kao š to smo se i nadali. A Aja nam je pobegla.”
„Daj da onda sredimo ovaj problem, pa da nastavimo s ratom.”
Rok prelazi pogledom s jednog na drugog, verovatno zapažajući našu bliskost u
obraćanju. Još jedna stvar koju mu nikada nisam otkrio. Jaz se sve vi še i više širi.
S Mustang se nalazimo u kantini za podBoje u vreme ruč ka. Na stotine Narandžastih
pomoćnika i električ ara vrzma se unaokolo zajedno s Crvenim radnicima i Smeđim sprema čima.
Žamor glasova i zveket plastičnih tacni po metalnim stolovima prekida se č im Ragnar stupi u
kantinu. Opšti muk, ako izuzmemo nekog uzbuđenog Sme đeg spremač a koji vrišti na sav glas.
Drugovi mu brže bolje pokrivaju usta.
Ragnar odlazi na sredinu prostorije kako bi pomerio jedan od stolova, uopš te ne č ekajući
da se podBoje prvo pomere. Otrgavš i ga od poda, iako je bio zašrafljen, kreće škripavo da ga

191. vuče po metalnom podu sa sve podBojama koje i dalje sede na klupama. Ne miču se, očiju
razrogač enih u strahu, potpuno zbunjeni pojavom moje pratnje od pedesetak Zlatnih.
Telemanovi stižu za Ragnarom, zajedno noseći metar debelu kruž nu metalnu napravu dva
metra u prečniku - koja je i bila cilj njihove posete inž injeriji. Ocu i sinu ruke su oklopljene, ali su
im po vratu iskoč ile vene od naprezanja. Mustang ih navodi, gledajući u digiblok. „Ovde”, kaže
im. Spuštaju je tamo gde im je rekla. Za njima stižu i Sivi, noseći ogroman akumulator koji
spuštaju na jedan od obližnjih stolova.
„Urlikdžije, da vas vidim”, poruč ujem im preko veza.
„Molim? Kako, kako? Šta reče?”, kaže Belutka maš ući debelim ručicama. Uzima kabel
akumulatora i priključuje ga za disk.
Uključuju se brodski zvuč nici uz pucketanje. „ Plinije”, čuje se milozvučno. Osvrćem se
oko sebe tražeći Sevrona, i pronalazim ga za jednom od konzola zajedno s dva Zelena.
„Sevrone!”, Mustang i ja sikć emo u isti mah.
Sevron podiže prst, pokazujuć i nam da sač ekamo.
„Na vezi je” , jedan od Zelenih dobacuje nam usrdno, „ samo sekundi”
„Dragi Plinije”, Sevron poč inje da pevuš i preko veza za komunikaciju.
„Ak' ti srce ludo dobuje,
i neš’ ti najednom gać e naduje,
to je zato jer Kosač stigo je,
da dug tvoj stari sad prebije'.”
Pesmicu ponavlja tri puta, sve dok Ragnar ne dohvati jedan od stolova i ne zafrljači ga na
konzolu, koja odmah poč inje da varniči. Sevron polagano diže pogled prema stolu koji mu sada
visi nad glavom. Promašio ga je za koji centimetar. Naglo se okreće. „Govana mu popišanih, koji
ti je đavo, džinčino jedna živčana!”
„Rimovanje... grrrrr”, Ragnar nelagodno brunda.
„Tvoj je č ovek, nije moj ”, Mustang mi šapuće nakon š to nam se pogledi ukrštaju.
„Koji od njih dvojice?”, pitam je, dok Sevron č asti Mrljavog svim mogućim psovkama
koje poznaje, na kraju dodajuć i i krstaču, čisto reda radi.
„Raskokodakao si se tu kao.... kao kakva kokoš ka”, uzvraća mu Ragnar.
„Ne sme ovaj da me tako vređa ”, kaže Sevron sablažnjeno, „ malo ga zauzdaj!”
Ipak, odluč ujem da se ne meš am.
„Ako smem, predlož io bih da nastavimo gde smo stali”, kaže Lorn.
„Tako je. Svi se uozbiljite!” Kacige nam se spuštaju iz oklopa kako bi nam prekrile glave.
Na digitalnom ekranu pojavljuju mi se termalna očitavanja i energetsko stanje. „ Upali je!”,
kažem Mustang.
Ona na to uključ uje termičku buš ilicu iz leteće pijavice. Njena namena je da buši spolja
trup broda kako bi napravila rupu dovoljno veliku da kroz nju pohrli abordažni odred. Stoga joj
bušenje brodskog poda dođe kao sitnica. A pri tom se nalazimo tik iznad upravnih prostorija.
Bacam se na bušilicu.
Uhvatiti i sačuvati zalet od najprečeg je značaja jednom Gnjurcu, ali isto tako i u ž ivotu,
kao i u vojnim poduhvatima. Ne zaustavljaj se kako ti niko ne bi preprečio put.
„Sećaš se šta sam ti rekao”, pita me Lorn.
„Da budem taktičan?”, pitam ga.
Zlokobno mi se osmehuje ispod one njegove brade: „ Ma, ko šiša taktiku. Uteraj im strah u
kosti!”
Bacam pogled ka Mustang: „ Pali!”
Pritiska dugme. Buš ilica počinje da se presijava od užarenosti. Osećam kako me prož ima

192. vrelina koja se širi i po podu. PodBoje se odmiču, ostavljajuć i za sobom hranu, te beže iz
prostorije, dok se pod ulubljuje i topi kao kad pesak curi kroz peščani sat. Dok ja stojim na njoj,
bušilica propada kroz istopljenu palubu pravo u upravnu sobu. Iznova gnjurac, pa makar samo na
tren.
Bušilica se ruši nasred Avgustovog dugačkog drvenog stola, proseca ga i udara o
mramorni pod poput meteora i dalje topeći sve pod sobom. Presecam kabl britvom, te se dižem
okružen dimom, parom i plamenom poš to se usput i sto zapalio.
Stotinu Zlatnih Zajednice zablenulo se u mene. Pretori, legati, sudije i vitezovi iz mo ćnih
porodica ustaju od stola s isukanim britvama. Svi su nekada bili odani Avgustu. A sada su Pliniju
u šaci. Izgleda da privrženost menjaju kako vetar dune.
A eno i njega, u č elu dugačkog stola sve bleđi iz sekunde u sekundu. Lepi i lukavi Plinije.
Ostalo mu je samo još jedno oko, dok u drugom ima privremenu bioničku zamenu. S desne strane
sedi mu jedna od Furija, Mojra, politik. U poređenju s Ajom, ona više liči na punačku ženicu. Ali
zato njen umilni osmeh zapravo deluje upola zlokobnije od britve njene sestre. Pokraj nje na šao
se jedan od Vitezova Olimpa, Vitez Oluje s Japanskih ostrva na Zemlji.
„Gospodo draga!”, uzvikujem kroz pojačavač glasa u kacigi. „ Dođoh po Plinija!” Skačem
s bušilice, te uvlačim kacigu u oklop kako bi mi videli lice. Prilazim mu. Prijatelji mi se spuštaju
kroz rupu. Prvo Arkos. Pa Mustang i Sevron.
„Rekli ste nam da je mrtav!”, reži mi neko sleva s napola podignutom britvom.
„Lorn O Arkos?”, mrmlja neko drugi. Ime mu se š iri među okupljenima, dok Sevron i
Rok zaprečavaju vrata koja vode u odaju.
„I KAVAKS O TELEMAN!”, dovikuje Kavaks gromko, spuš tajući se kroz rupu. Sad mi
je jasno odakle to Paksu.
„Kosač nije mrtav!” , kaže Mustang skač ući s buš ilice. „A nismo ni ja ni moj brat. I došli
smo da vratimo nazad ono š to pripada našem ocu.”
Nenadmaš ni ne znaju š ta im je č initi.
„Lažovi!”, viče Plinije. „ Izdali ste vrhovnog upravnika. Hvatajte izdajnike!”
Lorn ih sve kratko i jasno obaveštava: „Ukoliko bilo ko priđe na dva metra od Daroa, ima
sve da vas pobijem!”
Niko nije raspolož en da ga optuži za blefiranje. Dok gazim po stolu, ljudi odskaču
unazad. Lornova reputacija prokrčila mi je put pravo do Plinija. Ne usporavam ni na tren.
„Plinije”, kažem mu, „moraćemo da porazgovaramo.”
„Ubijte ga!” , vrišti Plinije. „ Ubijte Kosača!”
Neki se mladić na to baca napred, ali istoga trena pada mrtav jer ga je onaj do njega ubo u
leđa, prestrašeno gledajući u Lorna.
„Dva zarez tri metra” , veli Lorn, „ za dlaku!”
„Ubijte ga!” , Plinije zaludno viče. „Ta to vam je samo jedan balavac!”
Progovaram tiho, ali tako da me svi č uju.
„Plinije O Velositore, izdao si vrhovnog upravnika Nerona O Avgusta. Skovao si zaveru
kako bi mu uništio porodicu, kako bi se na silu oženio njegovom kć erkom, kako bi mu ubio sina,
kako bi ga izdao pred vladarkom koja se na njega namerač ila. On te je podigao i vaspitao, a ti si
pokušao da ga svrgneš. Izdao si njegovo poverenje radi lične koristi. Š to je najgore, nisi u tome
čak ni bio uspešan.”
„Zaustavite ga!”, Plinije viče izbezumljeno maš ući rukama, „Mojra!”
Mojra š apće nešto Vitezu Oluje, te se oboje odmiču u stranu.
„Trebalo bi da si mrtav!”, mrmlja Plinije. „ Aja mi je rekla da ć e te ubiti na Evropi!”
„A ti kao poznaješ nekog ko mene mož e da ubije?”, kažem mu ispunjavajući glas onim

193. smešnim Zlatnim gnevom kako bih ostavio utisak na sve ove krvoloč ne duše. „Šakal u tome nije
uspeo. Antonija O Sever Juliji nije u tome uspela. Proktori Apolonovi i Jupiterovi nisu u tome
uspeli. Kasije O Belona nije u tome uspeo. Karn nije u tome uspeo. Kegni nije u tome uspela. Aja
O Grim i svi njeni pretorijanci nisu u tome uspeli.” Nije ni onaj dželat što me je vešao, nije ni
rudnik, a ni sve njegove jamičarke. „ A eto, sad ni ti nisi!”
I na to se bacam napred, brže od smrtonosne jamičarke, kako bih ga oš amario po obrazu.
On izleće postranice iz stolice poput lista pred naletom vetra, te uleće u neku Zlatnu koja je
stajala pokraj njega. Ona ga pljuje, te se pomeri preda mnom.
„Ti si samo jedan crv koji je umislio da je zmija samo zato jer je naučio da gmiže. Ali
nikada ti nisi imao izistinsku moć, Plinije. Sve si to samo sanjao. A sad je doš lo vreme da se
probudiš.”
Plinije se teturavo diž e, odgurujuć i se od mene. Njegova uvek pažljivo začešljana kosa
sada je razbarušena, a desni obraz mu se crveni od š amara. Obrćem ga i ponovo š amaram, ovoga
puta mnogo jače. Prepao se. Ne zna š ta će. Očito ga nisu izvukli iz kreveta prvog dana na
Institutu da bi ga zatim Opsidijani premlatili. Nikada nije jahao po plažama zavejanim snegom na
čelu oklopne kolone. Nikada nije gladovao. Zato i ne zna ništa drugo sem da se tetura i cmizdri.
Grabim ga s obe ruke i podižem u vazduh. Ali više ga ne tuč em. Neću uniziti ovaj
trenutak svirepošću poput Karna ili Tita. Moja dostojanstvenost jeste moje oruž je. Spuš tam
Plinija nazad u stolicu vrhovnog upravnika. Name štam mu njegovu značku vilin konjica.
Zaglađujem mu kosu toplim majčinskim dodirom. Potom mu par puta gladim uplakani obraz i
ispružam ruku s prstenom mog Doma Marsovog.
Celiva je ne čekajući naređenje.
„Zbogom, Plinije. Prepu štam te tvojim prijateljima.”
Udaljavam se prać en pogledima svih Nenadmašnih, i ostavljam Plinija za sobom. Ne
okrećem se kad č ujem zvuk š ištanja, jer znam kako zvuče britve kada ubijaju. Nisu č ak ni
sačekali. Plinije je otiš ao u zaborav.
Nenadmaš ni se busaju pesnicama o prsa pozdravljajući me. Koja č udovišta! Samo gledaju
kako vetar duva, večito jureći moć. Ali ne shvataju da se moć ne menja. Moć je čvrsta. Kao
planina, a ne kao vetar. Stalnim menjanjem gubi se poverenje. A mene je upravo poverenje
održalo u životu. Poverenje u moje prijatelje, i njihovo u mene.
Vladarka je toga svesna. Zato i drži svoje Furije uz sebe. One bi poginule za nju, kao š to
bi moji prijatelji poginuli za mene. Jer na kraju krajeva, č emu sva moć naših svetova ukoliko vas
najbliži prijatelji izdaju? Vladarkin je otac to uvideo kada mu je kćerka odrubila glavu. Plinije je
to takođ e uvideo po cenu sopstvenog ž ivota. I ja sam to bio zaboravio, pa sam se udaljio od
prijatelja i zamalo sve izgubio kad je Tit osetio da ga zanemarujem i zapostavljam poput njegove
braće. Zato sam okrenuo novi list s Viktrom, zato sam Ragnaru rekao istinu, zato moram da se
iskupim pred Lornom i Rokom.
Upravo je poverenje razlog š to Crveni imaju izglede da pobede. Mi smo narod koji
povezuju pesma, igra, porodica i bratstvo. A ovi ljudi su saveznici samo zato jer misle da tako
mora biti.
Gledam ih i shvatam da su toliko uskogrudi i kruti da ć e se slomiti jedni o druge, i to ne
zbog mene, već zbog onoga š to jesu.
Lebdeći u graviČizmama, zastajem kako bih rekao: „ Recite svima koji žele da č uju da
Kosač leti na Mars. I da priziva Gvozdenu kišu!”

194. 36
GOSPODAR RATA


„Moć ti je kruna koja ć e ti pojesti glavu” , Šakal mi je rekao dok smo smišljali najezdu.
Mislio je na Oktaviju. Međutim, istina seže mnogo dalje. Zlatni već predugo drže moć u svojim
rukama. I pogledajte kako se ponašaju. I š ta žele. Jedva su dočekali rat. Sjatili su se sa svih
strana, utrkujući se brodovima koji će se prvi pridružiti mojoj armadi, nakon š to su č uli da sam
prizvao Gvozdenu kišu, prvu u poslednjih dvadeset godina. Upotrebio sam Š akala kako bih
proširio vest propraćenu snimkom Plinijevog sloma. Mnogi među njima jesu mlađi sinovi i kćeri
koji neće naslediti imanja svojih roditelja. Zavojevači, megdandž ije, slavoljubivi. I svi sa sobom
vode Sivu i Opsidijansku pratnju. Svi svetovi unutar Zajednice napeto iščekuju da vide šta će se
danas desiti. Izgubimo li, vladarka će nastaviti da vlada. Pobedimo li, uslediće opšti građanski rat.
I nijedan svet ne mož e ostati po strani.
Čitave legije se redaju po brodu dok mi se armada okuplja oko pristanišnog meseca
Fobosa. Britvu nosim povijenu poput hitroSeka: nakrivljenu i preteču, i ona mi sada služ i poput
žezla. Gvozdeni prsten Doma Marsovog steže me oko prsta, dok stišćem šaku zure ći kroz prozor
broda. Pegaz mi podrhtava nad grudima.
Nigde ne vidim moje neprijatelje - Belone i veći deo ovdašnje vladarkine flote - ali znam
da su tu negde između mene i planete. Vladarkin vremešni Gospodar Pepela hitro pristiže u
pomoć iz Središta sa svojom armadom Skiptar, ali neće stići još nedelju dana. Danas neće moći
da pomogne Belonama.
Posmatraju me moji Plavi, a i moji zapovednici - iz lične flote Viktre Julijke, koja se
odvojila od snaga njene majke, iz porodice Arkos, porodice Telemana, kao i Avgustove
stegonoš e.
Zelenkastoplav, Mars je istačkan gradovima pod zaštitnim poljima. Polove mu prekriva
belina. Plavi mu se okeani š ire oko polutara. Travnate livade i guste š ume prekrivaju mu
površinu. Oblaci ga obavijaju poput pamuč ne bluze sakrivajući njegove blistave gradove pod
kupolama. A tu su i topovi. Topovske stanice po pustinjama i okolo gradova, odakle ka nebu
štrče elektromagnetske topovske cevi, kadre da unište brodove.
Misli su mi usmerene duboko ispod površine planete. Pitam se š ta li moja majka sada
radi. Da li priprema doručak? Da li uopš te znaju šta sledi? Da li ć e bilo šta osetiti kada se
stuštimo od gore?
Prsti mi ne drhte čak ni uoč i bitke. Disanje mi je ravnomerno. Rođen sam u porodici
gnjuraca. Rođen sam s prljav štinom i dirinčenjem u krvi, rođen da slu žim Zlatnima. Rođenjem
sam naviknut na ovaj tempo.
A opet sam prestravljen. Miki me je oblikovao tako da budem „ bog rata”. Ali zbog č ega
se oseć am kao dečak u šašavom oklopu? Zbog čega bih sada radije bio petogodišnjak, pre nego
što mi je otac umro, pa da delim krevet s Kijeranom, slušajući ga kako priča u snu?
Okrećem se ka č itavom moru Zlatnih lica.
Eh, taj njihov rod - tako zgodni i tako č udovišni! Nose u sebi sve najjače ljudske odlike,
sem jedne. Saoseć anja. Mogu da se promene. Znam to. Mož da ne odmah, mož da ni za č etiri
pokolenja. Ali danas poč inje kraj njihovog Zlatnog doba. Satri Belone, podrij Zlatne. Prenesi
građanski rat na Lunu i uništi vladarku. A onda ć e se Arej uzdići.
Ne želim da budem tu. Radije bih bio kod kuć e, s njom, s mojim nerođenim detetom.
Ali to nije moguće. Osećam kako se talas u meni smiruje otkrivajući mi stare rane. Sve je
ovo za tebe, kažem joj. Za svet u kakvom je trebalo da ž iviš.

195. Iznova se vrać am svojoj ulozi kako bih utolio glad ovih vukova.
„U poznim jesenjim danima...” , kažem im glasnim i odvažnim tonom, „ ... Crveni koji
buše stenje Marsa stavljaju maske veselih utvara u slavu svojih pokojnika koji padoše zbog
crvene zemlje, kako bi odali č ast sećanju na njih i kako bi im umirili duše. Mi smo im Aureati
oduzeli te maske i navukli ih na sebe. Dali smo im lica iz legendi i mitova kako bismo se
podsetili da zlo i dobro ne postoje. Da nema bogova. Da nema demona. Da postoji samo č ovek.
Da postoji samo ovaj svet. Da nas smrt sve č eka. Ali š ta će ostati za nama? Po č emu će nas
upamtiti?” Skidam jednu od rukavica kako bih se plitko posekao po dlanu. Stežem pesnicu dok
mi krv ne prekrije kož u, a onda je prislanjam uz lice. „ Da se krv vaša ponosi vama dugo nakon
što vas smrt uzme pod svoje!”
Čuje se bat stopala. Ali samo jedan par.
„Luna je nova Zemlja. Vlada nama terajući nas da se pognemo i satremo. Naše žrtvovanje
za nju je dobitak. Ponovo slabiji sputavaju jače. Nakon današnjeg dana, poš to preuzmemo hiljadu
gradova Marsa, redovi će nam narasti. Galilejski svetovi zakleće nam se na vernost. Upravnici
Saturna će nam se klanjati. Neptun će nam doć i sa svojim brodovljem, pa ć emo saseć i pijavicu
zvanu Oktavija O Lun.”
I onda ć emo postaviti nekog tiranskog kralja. Ne znam kako, ali njima jedino to ima
smisla. Tiranin namesto tiranina. Kako li iz toga crpe nadahnuć e? A oduvek jesu.
Ponovo se č uje bat.
„Svaki tren današnjeg dana biće ovekovečen holoKamerama koje vam dadoh.” Kao što je
bilo na Institutu i kada sam zauzeo Paksa. Bila je to Šakalova zamisao. „ Svaki će tren ostati
upamćen. Osvojite li slavu, nju ć e holoKamere proš iriti do svih svetova. Osramotite li sebe i
svoju porodicu, sramota neće izbledeti s vaš om smrću.” Gledam u Ragnara, kao da je on izvršilac
moje volje. Lorn koluta očima zbog moje dramatičnosti. „ Sve ćemo zapamtiti.”
Opet bat.
„Gradovi čekaju da budu osvojeni. Zlatni koji odbiju da se povinuju biće pobijeni.
PodBoje će biti zaštićene. Rudnike nećemo zatrpati. Neć emo harati gradovima i nećemo kaljati
njihovu raskoš . Preuzećemo Marsovo bogatstvo za sebe. Ne ž elimo ga uništenog. On je dom
mnogima od vas, stoga naštetite jedino š tetočinama koje ga izjedaju iznutra. A kada se slavni dan
završi, kada obrišete krv sa mač a i tu krpu date sinovima i kć erima svojim, kako bi upamtili da
ste bili deo jedne od najvećih bitaka još od Pada Zemlje - ne zaboravite da ste se sami izborili za
svoju sudbinu. Nije vam je dala vladarka. Nisu vam je dali upravnici. Sami ste je uzeli, kao š to su
preci vaš i uzeli č itave svetove za sebe. Mi smo Novi Osvaja či!”
Sad se već čuje klicanje. Mrzim kako mi telom prođe jeza pri pomisli na slavu. Ima u
čoveku neke duboke gladi za njom. Ali za mene je okretanje leđa dostojanstvu i poš tenju zbog
tog neobičnog mračnog poriva slabost, a ne snaga.
Gledam u Š akala, koji stoji sa strane na mostu. On danas neć e biti mnogo važan. On je
svoje obavio privukavš i sve ove muš karce i žene ovamo. Zaposeo je kanale za vezu i posejao
lažne podatke, navodeći veliki deo vladarkinih snaga ka Belonama kako bi zajedno ra štrkani
jurili za glasinama o delovima moje flote koji se š unjaju unaokolo kako bi napali Lunu. Č ista
obmana. Sve su moje snage tu.
„Upravljaš njima kao lutkama”, šapće mi Š akal dok č ekamo da Beli stupe na most nakon
Zlatnih. Sevron mi se primiče još bliže, kao da hoće da podseti Š akala gde mu je mesto.
„Ti si povukao gotovo sve konce, a nisam ti ni zahvalio” , kažem mu tiho.
Zgroženo se kezi: „Ne moraš odmah da mi se raspilaviš!”
„Pomogao si Mustang da pobegne. Zato te Plinije i jeste uhvatio.” On to nikada nije
spominjao, nikada se time nije hvalio, niti je to upotrebio u svoju korist. Bio je to jednostavan č in

196. bratske pomoć i. Sležem ramenima: „I još si se vraš ki potrudio da spaseš Kvin. Mož da si ipak
mnogo bolji čovek nego što misliš .”
Grohoć e se na to: „Čisto sumnjam. Ali sutra ć e jedan izdajnik postati kralj, a carica ć e
postati izdajnica, pa možda i pokvareni ljudi mogu postati uzorni.”
Bacam pogled kroz prozor: „ Jesu li tvoji sateliti spremni?”
„Za virus?” Klima glavom. „ Moji Zeleni ć e oboriti sve kanale za vezu čim daš znak. Biće
tiho kao u grobu punih petnaest minuta, i to svima. Njihove globalne i oblasne odbrambene
jedinice neć e imati ni nadzor ni senzore. Dobićemo dovoljno vremena da im uništimo većinu
statičnih postrojenja.” Gleda u stopala, kao da je najednom postao svestan nečega: „Spasi mi oca
ako budeš mogao.”
Sevron se vrpolji, iznerviran našim došaptavanjem.
„Hoću.”
Više bih voleo da Avgust zanavek trune u grobnici. Ali biće mi potreban nakon š to
preuzmemo Mars. Uprkos svemu što mogu da uradim, ipak nisam upravnik, a ni kralj. Potreban
mi je njegov legitimitet, kao š to me je Teodora sinoć podsetila. Bez njega, ja sam samo ruka koja
drži britvu.
„I siguran si za Ageju?”, pita me. „Za trofej koji nas č eka? Inače, sve je ovo
nepromišljeno.”
„Sto posto!”
„Odlično! Onda neka ti je sa srećom”, udaljava se od mene.
„Već si mi našao zamenu?”, Sevron frkć e posmatrajući ga.
„On ti ima jednu ruku. Ti imaš jedno oko. Očito je da ste moj tip.”
Ceremonija se nastavlja. Dve stotine Zlatnih kleči dok se Beli kreću između njih. Trudim
se da sve to posmatram kao neš to besmisleno, sve te muškarce i žene obavijene nadobudnom
tišinom i tradicijom. Ali tu se sada stvara istorija č ovečanstva. Sam trenutak je na neki nač in
uzvišen.
Oklopi im se presijavaju pod veštačkim osvetljenjem. Vilinske Bele š etaju se između njih,
mlade bosonoge device u snežnobelim ogrtačima, s gvozdenim bodežima i zlatnim lovorikama.
Deca Belih nose trouglaste zlatne stegove - žezlo, mač i knjigu krunisanu lovorikom. Ose ćam im
ruke na ramenima.
Osećam njihovu težinu.
Kažu da su ovako i Stari osvajači odlazili u boj, tako š to bi ih Bele device ranile gvožđ em.
Prvo nam dotaknu č ela lovorikom, pa nam poseku levi dlan gvožđ em usput nam tiho š apćući na
uho:
„Sine moj, kćeri moja, pošto ti je krv potekla, nećeš spoznati ni strah, ni poraz, već samo
pobedu. Kukavičluk sada ističe iz tebe. Gnev se sada u tebi kovitla. Ustaj, ratniče Zlatni, ustaj
ratnice Zlatna, i sa sobom nosi snagu Boje svoje.”
Potom svaki ratnik ostavlja krvavi otisak ruke preko lica i preko đavolike kacige. Jedan
po jedan, svi ć utke ustajemo. Svaki Zlatni predstavlja po deset legija. To je ta oluja koja će se
stuštiti nad Mars u metalnom pljusku. Deset miliona Zlatnih, Sivih i Opsidijana.
„Ne borimo se protiv planete. Borimo se protiv muš karaca i ž ena. Odsecite im glave i
videćete kako im se vojske raspadaju”, podseća nas Lorn.
Okupljeni ratnici lica umazanih krvlju ustaju, te zajedno ponavljamo imena glavnih
neprijatelja: „ Karn O Belona, Aja O Grim, imperator Tiberije O Belona, Skipija O Falte, Oktavija
O Lun, Agripina O Juliji i Kasije O Belona. Njihove glave ž elimo!”
A po neprijateljskim dvoranama odjekivaće moje ime, kao i imena mojih prijatelja. Onog
ko ubije Kosača očekuju ugled i bogatstvo. Pojedinačni lovci na ljudske glave i skupine ubica

197. pretraživaće naše kanale za vezu tražeći me. Pa će se spustiti na planetu u č oporima, neki samo
zbog ove bitke. Drugi će pokuš ati da me podmuklo ubiju metkom iz snajpera. Neki od njih
uopšte neće ni učestvovati u bici za Mars. Sivi plać enici. Oslobođeni Opsidijanski lovci na
ljudske glave. Vitezovi s Venere i Merkura koji ć e doći samo po moju glavu, koristeći se
porodičnim sredstvima, porodičnim vojnicima, kako bi me lično uhodili i proslavili sopstveno
ime. Šakal je presreo neku poruku iz koje smo saznali da su tri Viteza Olimpa već stigla ovamo.
Svi su me oni posmatrali, prouč avali moje snimke, moje pobede, moje poraze. I pri tom su
upoznali moju ć ud i ćud mojih Urlikdžija. A ja njih uopš te neću znati.
Samo neka dođu, pa ć emo se upoznati.
Mene više zanima susret s Kasijem. Bar sam tako rekao Lornu. Koji pak zna da to nije
istina. Oseć am dubok sram zbog načina na koji sam se izdrao na njegovu porodicu poput
čudovišta. Pravedno sam ga pobedio, ali nisam u tome morao baš toliko da uživam. Ponekada se
zapitam da je kojim slučajem on odgojen kao Crveni, a ja kao Zlatni, da li bi postao bolji čovek
nego š to ja sada jesam, a ja gori č ovek nego š to bi on ikada mogao da bude.
Iz nekog razloga imam osećaj da bih možda bio sposoban za velika zlodela. Moguć e je da
to iz mene govori griža savesti. Ili strah od ž ivota u kom nikada ne bih znao za Eonu. Ili strah od
lakoće s kojom bih poklekao pred gordošću.
Ratnici mi se vraćaju nazad na svoje porodične brodove. Gledam kroz prozor kako
pedesetak brodića odlazi prema golemoj armadi koju smo okupili. Iako sada već znaju da smo tu,
naš neprijatelj nije očekivao da ć emo toliko brzo stić i do Marsa.
Usmeravam paž nju na preostale svoje zapovednike. Orion ć e predvoditi Paksa, a Rok ć e
povesti flotu zajedno s Viktrom. Odobrio sam njihov plan. Ostatak mojih najbližih saradnika
ostaje uz mene, sem Mustang, koja odlazi do hangara.
Lagano podižem ruku kako bih potapšao Telemanove po ramenima. „ Paks bi bio sjajan na
današnji dan.” Sofokle se uvija oko Kavaksovih gležnjeva.
„Moj je brat uvek bio sjajan”, kaže Dakson razneženo. „Dernjao bi se kao neki blesan,
pokušavajući da oponaša oca. Ali ipak bi bio sjajan. Ima da ubijemo matorog Tiberija, ništa se ti
ne brini.”
„Da li ti delujem zabrinuto?”
Oba gorostasa klimaju glavurdama. Kavaks je utonuo u svoje ratničko ćutanje. Uopš te ne
priča, samo mrmlja, pa Dakson nastavlja umesto njega: „Č uvaj se, Kosaču!” Baca pogled na
Šakala: „Znamo da se radi o spoju iz krajnje nuž de, ali nemoj mu verovati.”
„Znaš da mu ne verujem.”
„Nemoj mu verovati”, ponavlja Dakson.
„Verujem samo prijateljima.” Opraštamo se.
Orion je namreškala čelo, zaneta mislima. Pitam je da li je sve u redu, a ona se na to
naginje preko pulta sa skenerima. Procenjuje neprijateljski poredak. „ Pre sat vremena su primetili
da smo stigli u orbitu. Bili smo ranjivi dok smo se provlačili unutra, ali ostali su na svojim
odbrambenim polož ajima iznad Ageje.”
„Baš čudno”, slaže se Rok, „ Veći deo planete ostavili su bez ijednog broda. Mož da bi bilo
bolje da spuštanje usredsredimo na jug...”
„Hoću Ageju!”, kažem mu ledenim glasom.
„Ubacićemo te pravo u grotlo, brate. Prestonica može da sač eka. Zauzmi ostale gradove,
pa ćemo i nju preuzeti bez napada. Čemu ta suluda ž urba?”
„Ako preuzmemo prestonicu i ostali gradovi ć e se predati.”
„I mnogi ć e izginuti.”
„Ovo ti je rat, Rok. Imaj poverenja u mene.”

198. „Tvoj je rat”, Rok mi otpozdravlja. Nakon š to ga je Viktra ošinula pogledom, pruž a mi
ruku. „ Neka ti je sa sre ćom, primuse.” Iznenađuje me, ljubeći me u oba obraza.
„Mnogo smo toga proš li”, kažem obazrivo.
„I još mnogo toga moramo da pregrmimo pre poč inka.”
„Brate!” , hvatam ga za potiljak kako bih mu č elo privukao uz svoje. „Ž ao mi je. Strašno
mi je ž ao.” Odmahujem glavom. „ Zbog Kvin. Za Lee. Zbog proslave na Luni. Zbog onih hiljadu
puta kad sam ti se zamerio. A oduvek si mi bio najdraži drug.” Odmičem se, izbegavajući mu
pogled. „ Trebalo je to ranije da ti kažem. Ali sam se plaš io.”
„U kom se ti to svetu plašiš mene?”, pita me.
Odmahujem glavom: „ Oprosti mi za sve.”
„Kasnije ćemo da praštamo.” Tapše me po ramenu: „ Sve najbolje.”
Ostavljam ga za sobom. Lorn i ja se zaustavljamo ispred mosta, gde nam se putevi
razdvajaju. Obrijao se uoč i bitke, obukao svoj stari oklop Viteza Gneva. Izgleda sjajno, ali smrdi
grozno. Ti stari vitezovi su vam kao Urlikdž ije. U svom praznoverju odbijaju da operu opremu
kako s prljavš tinom ne bi sprali i sreću koja ih je dotad održala u ž ivotu.
„Primio sam poruke od mnogih starih prijatelja ”, kaže mi Lorn. „ Svi su uz Belone.”
„I svi su starci i starice?”
„Starci su ti preživeli više zima i leta od mladih”, kaže mi s iskrom u oku. „ Ali svi me
pitaju za tebe. Pitaju da li je mali zavojevač zaista visok č etiri metra. Da li ga zaista prati vučji
čopor? Da li je zaista spreman da uništi čitav jedan svet?”
„I šta si im rekao?”
„Rekoh im da si visok pet metara, da te prate kepec i džin, i da uz jaja za doručak jedeš
staklo.” Zajedno se smejemo. „ Ne sviđa mi se š to si me doveo ovamo. Ne verujem da si ono š to
želiš da budeš. Preživiš li sve ovo, a ja ne, budi bolji od čoveka koji je prevario druga.”
Negde iza očiju osećam potmuli bol. Zbog te njegove molbe. Ne da bih se osećao krivim,
već zato što mu je iskreno stalo. I trebalo bi da budem bolji. Ž elim da budem bolji. I jesam bolji,
na kraju krajeva. Ali imajući na umu š ta je potrebno da bih to ostvario... da li sam samo još jedna
izgubljena duš a? Da li sam isti kao Harmoni? Isti kao Tit?
„Obećavam”, kažem mu, stvarno tako misleći mada nameravam da ga po ko zna koji put
iznova povredim.
„Dobro onda”, ispravlja svoj naborani vrat. „Dakle, posle Ageje, krećeš na severnu
poluloptu. A ja na južnu. I onda se vraćamo ovamo na č ašu viskija. Dogovoreno, mladiću?”
Klimnem mu glavom, ali on se i dalje ne odvaja od mene.
Par trenutaka zuri u mene, te obara pogled kao da ne sme da me pogleda u oči. Obraća mi
se glasom otež alim od osećanja: „Svaki put kada bih se vratio kuć i ženi, rekao bih joj da su njeni
dečaci umrli slavno.” Okreće prsten oko prsta. „ Ali tako nešto ne postoji.”
„Ahilej je umro slavno.”
„Nije. Ahilej je dopustio da ga obuzmu gordost i gnev, pa ga je na kraju neki Vilenjaš
pogodio strelom u stopalo. Ž ivot ti je mnogo više od ovoga. Nadam se da ć eš uspeti da poživiš
dovoljno dugo da bi i sam uvideo da je Ahilej bio prokleta budala. A ni mi nismo ništa bolji jer
ne shvatamo da on nije bio Homerov junak. Već njegovo upozorenje. Imam osećaj da su ljudi
nekada toga bili svesni.” Lupka prstima po britvi: „ Sve se vrti u krug. Od smrti nova smrt, pa od
nje treća. I tako čitav moj život. Mi... mislim da nije trebalo da ubijem onog momka. Tvog
druga.”
„Zašto tako misliš?”
„Zato što sada vidim kako te drugi gledaju. Mislim da bi sve za tebe uč inili zato jer
veruješ u njih.”

199. Najednom se pomeram kako bih se nagnuo prema njemu i poljubio ga u ogrubeli obraz
kao što Crveni ljube svoje oč eve i stričeve. „Takt te ne bi krivio. Kao š to te ni ja ne krivim. Imaš
još jednog unuka kojeg treba da odgajiš. Možda ćeš njega nauč iti da živi u miru, kao š to mene
nisi mogao. Stoga nam svima uč ini uslugu i nemoj da pogineš, stari moj!”
„Ha”, vremešni plemić se nasmeje na to, isprva neiskreno, a onda mnogo glasnije,
okrećući se od mene. „ Ha! Još nisu napravili č oveka koji bi mene mogao da ubije!” Njegovi stari
vitezovi, kršni muškarci i žene, okružuju ga s obe strane, niko od njih mlađi od sedamdeset, ali
sva su mi njihova lica poznata iz povesti Meseč evog ustanka i iz ostalih slavnih bitaka. Njihovi
prijatelji i bivši saborci č ekaju nas dole na Marsu.
Polazim prema hangaru, usput se hitro pozdravljajuć i s Viktrom. Dovikuje mi da se
vratim. Osećam da nas Rok posmatra. Č ini mi se da Viktra ž eli nešto da mi kaže. Crveno sunce
na njenom crnom oklopu deluje poput krvi. Povukla je iskošene crne pruge preko lica. Ispod njih
joj blistaju oči, ali deluju ranjivo dok me nežno zagledaju tražeći u mom pogledu odraz onoga š to
ona prema meni oseća.
„Nakon današnjeg dana, ime Julijaca neć e biti povezivano samo s novcem”, kažem joj.
Upravo ć e njen plan okrenuti svemirsku bitku naopačke.
„Nije mi stalo do toga.” Dodiruje mi prsni oklop, a potom joj se usne naglo izvijaju u onaj
njen oholi osmeh. „Ako pogineš, hoću da ti poslednja misao bude koliko si pogrešio što si
onolike noć i na Akademiji proveo sam u svojim odajama.” Kucka mi prstom po oklopu: „ Kakva
bismo samo divna katastrofa od para bili nas dvoje!”
Teodora me čeka u hodniku nestrpljivo me gledajuć i.
„Da mi nisi niš ta rekla!”
„Ta bi vas saž vakala i ispljunula, dominuse.”
„Zašto nisi na sigurnom u mojim odajama?”
„Ma, nije vam tu nigde više sigurno.” Teodora mi daje znak da pognem glavu kako bi mi
u kosu stavila malu crvenu cvetnu šnalicu kakvu nose devojčice. „Svaki vitez ima svoj zaštitni
znak”, kaže mi plačnim glasom. „ Ne junačite se previše. Odveć ste pametni da biste umrli u
nekoj glupavoj bici.”
Napušta me, usput stež ući Ragnara za mišicu. Nisam znao da su se zbližili. Ragnar polazi
za mnom, držeći se iza mene poput snebivljive senke, dok Sevron i ja razgovaramo na putu do
hangara.
„Znači sređeno je?”, pitam Sevrona.
Sleže ramenima: „ Poslao sam je.”
„Pričao si s njim?”
„Poslao sam tajnu poruku preko holoMreže”, kaže mi. „ Nadam se da ć e im stići.”
„Hoćeš reći da ne znaš da li su je primili?”
„Pa, otkud bih znao? Rekoh ti da sam je poslao. Po protokolu.”
Tiho psujem, dok on zvižduće onu prokletu pesmetinu koju je spevao Pliniju. Zamahujem
rukom prema njemu kao da ć u ga udariti. Skrenuvš i iza ć oška, prolazimo pokraj sedamdesetak
Sivih specijalaca koji trkom odlaze prema cevima. Šest Opsidijana trči za njima, otvarajući
dlanove prema Ragnaru i meni u znak poš tovanja.
„Vidiš šta imaju na sebi? HitroSeke na oklopima”, Sevron mi se podrugljivo smeška.
„Dakle, poč elo je, počelo je....”
„Jesi li porazmislio šta će se desiti ako ti je otac negde dole?”, pitam ga.
„Ne”, kaže mi, najednom uozbiljen, „ ne, nisam.”

200. 37
RAT


Prednji hangar je ogroman. Poput ogromne pećine u utrobi mog broda ispunjene
muškarcima i ž enama svih Boja. Š est stotina metara u dužinu. S leve strane prostire se na stotine
lansirnih cevi. Č itava mreža ogromnih mostova po kojima se mož e hodati i u svemirskim
oklopima vodi do svakog niza cevi. Na hiljade njih već stoji spremno da budu izbačeni iz broda,
okupljeni u legijama.
Alarm za zauzimanje bojnih polož aja odzvanja po čitavom brodu. Orionin glas promuklo
odjekuje preko razglasa. S druge strane trupa, Rok, sada najmlađi zapovednik flote u poslednjih
stotinu godina, verovatno već deli armadu u flote kako bi napali Belone iznad Marsa. Eskadrile
paraKrilaca i osa hrle napred. Plavi su poleteli u smrt. Zlatni predvodnici eskadrila nalaze se
među njima. Cilj im je da prokrče dovoljno velike prolaze kako bi leteće pijavice mogle da se
nakače na neprijateljske brodove. Neki od pretora gomilaju vojnike na odre đenim mestima kako
bi mogli da odbiju neprijateljske nalete na svom brodu. Ostali ć e nagrnuti pravo u napad.
Riskantno je i ovako i onako. Ne smem ni da mislim na to. To je Viktrina, Rokova i Orionina
odgovornost. A ja imam svoje.
Zastajem kako bih bacio pogled ka hangaru. „Š ta ćemo ako Arej ne postoji?”, pitam tiho.
„Šta to trabunjaš kog đavola? ”, pita me Sevron.
„Šta ćemo ako se radi o smicalici Zlatnih? Ako je neko povukao konce tako da Zajednica
ode u smeru koji oni žele? Šta ćemo ako je sve ovo laž?”
Sevron zuri u mene par dugih trenutaka, a onda skače na ogradu i kreće da urliče niz
hangar koliko ga glas nosi.
Čitav mu hangar uzvraća urlikanjem.
Urlici dopiru od Sivih. Od Opsidijana. Dopiru i od Narandž astih. Od Crvenih koji
upravljaju cevima. A dopiru i od Zlatnih koji su zatražili premeštaj na moj brod.
„E, to ti sigurno nije laž.”
Upravo tada vidim kako stegovi legije padaju, kako bi bili zamenjeni nečim novim. Nema
više piramida Zajednice. Nema više lovorika, ž ezla, mač a i knjige. Nema više Avgustovog lava.
Umesto toga, dugački zlatni stegovi koje će legije poneti sa sobom u bitku na vrhu imaju vukove
i hitroSeke.
To su sada moje legije.
Osećam kako nešto prožima sve oko mene. Nekakav opipljivi fanatizam. Koji ranije nije
plamteo u Zlatnima na ovakav način. Zlatni me vole zbog pobede i slave koje im donosim. Ostale
me Boje vole zbog nečeg sasvim drugog, nečeg mnogo jačeg. Bilo koji drugi Zlatni osvajač
provetrio bi brod, ali ja nisam jer su odabrali mene umesto Zlatnih, koji su im ranije bili
gospodari. Pruž io sam im izbor.
Sevron me hvata oko ruke: „ Jasno ti je da danas moraš da se boriš drugačije?”
„Jeste, Sevrone” , pokuš avam da mu stresem ruku sa sebe.
„Nije”, povlači me u stranu kako bih ga pogledao, i usput pokazuje Ragnaru da mu ne
prilazi. „Svaki potez danas biće snimljen i emitovan u svakom delu Sunčevog sistema. Cilj ove
bitke jeste da flota postane tvoja.” Spušta glas na nivo oš trog šapata: „Sinovi će sve to proš iriti. I
Šakal će sve to proš iriti. I Avgustovci će sve to proširiti. Ponašaj se kao bog, da bi te pratili kao
boga. Shvataš?”
„Pobedio ili izgubio, ovo ti je i dalje Avgustova flota”, kažem mu.
„Nije, ako umre.”

201. Sevronu sam bio dodelio zadatak da se ubaci u Citadelu u Ageji gde vrhovnog upravnika
drže zatočenog. Ali nisam mu rekao da ubije Avgusta.
„Nećeš ga ubiti”, kažem mu autoritativno. „ Zabranjujem ti. To je...”
„Neophodno. Nije ti potreban njegov legitimitet. Zar nas još uvek ne shvataš? Tu dobijaš
šta sam uzmeš , bez obzira imaš li prava na to ili ne.” Pljune na pod. „ Imaš dvadeset godina.
Osvojiš li Mars, Darou, postaćeš živi bog. A kada budeš otkrio ko si zaista... uzdići ćeš se iznad
podela na Boje. Da li sam dobro to shvatio?”
Sevron je postao mnogo mudriji otkad smo se upoznali. U to nema sumnje. Ali bojim se
da ima previsoko mišljenje o meni. Apolon je mislio da je bog. Avgust i dalje misli da je bog. Ali
ja ne bi trebalo da budem bog. Bog je nešto čemu služite, nešto čemu se klanjate. Ja to nikada
nisam želeo. Eona nikada nije ž elela tako nešto. Sevron ć e morati da shvati da je sve ovo radi
slobode. Ali izgleda da tu svi ž ele da budu sledbenici.
Mustang je danas zadužena da nadgleda vojne operacije. Lebdi kroz vazduh s Milijom,
konjolikom kršiteljkom zakletve koju smo prisvojili na Institutu. A onda mi opuš teno hramajući
prilazi neki nemilosrdni Zlatni poznatog lica. Smejuć i se, pokazujem ga Sevronu, koji odmah
kreće sočno da psuje.
„Proktore Jupiterov?”, dovikujem mu. „ Dragi moj, jesi li to stvarno ti?”
„Pa ko bi drugi bio, derle jedno skorojevi ćko?”, Jupiter se zaustavlja ispred mene. Visok
je. Nehajnog pogleda. Kosa mu je č vrsto svezana. Bar petnaest centimetara viši od mene, to vam
je jedna raskalaš na, sladostrasna zver od č oveka koja na kilometar odiše nadmenošću, i pri tom je
očito da ć e biti dovoljno da pogrešno trepne, pa da se on i Ragnar međusobno iskasape. Osmatra
mi britvu obavijenu oko podlaktice, a onda primećujem da i on svoju nosi na isti način. „Čujem
da si ti nametnuo ovu novu modu” , diže ruku. „Podržavam! Odvažno je kao kad turiš golu kitu u
mravinjak.”
„I dalje hramlješ?”, pita ga Sevron.
„Ma zač epi, Gobline”, kaže mu Jupiter podrugljivo.
„Tatica mi je morao da se pokač i s proktorom Jupiterovim kako bi osvojio polož aj Viteza
Gneva”, Sevron se smeška. „Matori ga je secnuo na istom mestu gde i ja. Pravo po guzici.”
„Ma, taj ljigavi govnar Fičner je... vrlo nezgodan” , Jupiter namršteno klima glavom.
„Vrlo, vrlo nezgodan! Nego, malo sam pripomogao vašoj gospi”, nastavlja Jupiter gromko,
pokazujuć i na Mustang.
„Kako to?”, pitam ga.
„Pa, u većini Avgustovih gradova prekinute su komunikacijske veze. Nikakve vesti ne
mogu ni da uđu ni da iza đu. Ja sam predstavnik onih koju su mu još uvek privrženi. Ušunjam se.
Pa se išunjam. Radim to već nedeljama, pa š aljem vesti u tajne poš tanske sanduč iće i u druge
gradove koji su mu odani. Tu vam se vodio pravi mali rat uz pomoć njenih agenata i agenata
njenog brata, dok ste vi pokuš avali da skrpite flotu. I to mnogo gadan rat, mladiću moj.”
„I šta imaš da mi kažeš?”, pitam ga.
„Pa, tatica Belona predvodi svoju porodičnu flotu protiv tvojih prijatelja. Kasije i Karn
poslati su da upravljaju operacijama na kopnu unutar Ageje. Ali ja ć u vam pomoć i da ih nađete i
ubijete.” Jupiter diž e ogromne obrve, kao da hoć e da nam pokaže koliko mu je taj zadatak
dosadan i naporan. „ To je cilj - pobiti članove Belonine porodice, i svi ć e se njihovi saveznici
najednom zapitati zbog č ega se uopšte bore, zar ne?” Namiguje Sevronu: „ Nema boljeg pristupa,
sem da onoj lunaškoj vladarki razbijemo glavurdu.”
„Jesi li siguran da su sve Belone u Ageji?”
Jupiter namrgođeno mrda glavom. „ Koliko sam poslednji put video. A to je bilo pre par
dana, nakon š to su doveli okovanog Avgusta.” A onda nadmeno podiže prst: „ A sinoć nam je

202. sletela i neka sumnjiva skupina teretnih brodova.”
Odmahujem mu rukom, ne mareći za teretne brodove. Baca podozriv pogled prema meni,
ali kažem mu da zavež e i da stane iza mene kako bih dočekao Mustang i njenu pratnju.
„Sve je spremno” , kaže mi ona. „Čekamo naredbu za lansiranje.” Mreška nos, kao da je
nanjuš ila nešto gadno. „ Sevrone, motri na Jupitera. Taj voli da sere u tanjir iz kojeg jede.”
Jupiter zevne na to: „I meni je drago da sarađujem s tobom.”
„Milija, što je lepo videti te okupanu” , kažem joj.
„Kosaču”, klima mi glavom, te se osmehuje nekim gadnim osmehom. „ Prosto čoveku
bude toplo oko srca kad vidi da se još uvek igraš sa srpovima!”
„Ti imaš srce?” , kikoć e se Sevron.
Ona mu odmerava visinu: „ Ovaj vam je baš ižđikao.” Potom zastaje: „ Videla sam juče
Poluksa, ali s druge strane. Š unjala sam se unaokolo s Jupiterom. Izgleda da si nam priredio
okupljanje starih maturanata. Č ula sam za Takta. Taj je bio pravi nitkov!”
Pravo zbori. Bacam pogled na svoj digiblok. Stići ćemo do tačke za lansiranje za pet
minuta. Moja se ekipa razilazi. Mustang ostaje uz mene zamišljenog izraza.
„Šta bi?”, pitam je. „ Već se brineš za mene?”
„Pomalo”, poverava se, primičući mi se dovoljno blizu da mogu da joj osetim miris. „Ali
više se radi o mom ocu. Šta ćemo ako ga ubiju pre nego š to se uopš te spustimo?”
„Neće ga ubiti. Potreban im je da bi imali s č ime da pregovaraju. Ili ć e ga, u slučaju da
izgube, poš tedeti u nadi da ć emo i mi učiniti isto sa svim pripadnicima porodice Belona. Ne
možeš ubiti toliko važnog čoveka.”
Posežem za njenom rukom kako bih je utešio, ali ona je povlači i okreće se. „Čeka nas
planeta spremna za osvajanje!”
Posmatram je kako odlazi izvikujuć i naredbe svojim ljudima.

203. 38
GVOZDENA KIŠA


Oko sebe vidim jedino metal. Jedan sam od hiljadu njih u lansirnim cevima poredanim
kao u koš nici. S druge strane metalne cevi besni bitka. A ja ništa ne oseć am. Ni Paksovo
podrhtavanje. Ni projektile koji š ište kroz svemir noseći sa sobom smrt. Oseć am jedino
dobovanje sopstvenog srca. Miki mi je rekao da toliko snažno srce nikada nije video kod nekog
Crvenog, i to sve zahvaljujući jamič arkinom otrovu koji mi se proš irio venama kada sam bio
mali. Ruke poč inju da mi se tresu dok mi srce tutnji u grudima. Obuzima me strah. Strah od
mnogo čega. Da bih mogao da izneverim prijatelje, da bih mogao da izgubim prijatelje. Strah od
priznavanja istine o tome ko sam. Strah da nisam dorastao zadataku koji je preda mnom. Strah
izazvan sumnjom - u sebe samog, u moje planove za pobunu. Strah od smrti. Strah da ć u se
izgubiti u tami svemira s one strane trupa. Strah da ć u razočarati Eonu, svoj narod, samoga sebe.
Ali ponajviše strah od usijanog metala.
Čuje se glas preko veza. Isprekidan. Plan je pokrenut, i ja sam sada samo deo zupč anika.
Prevelika je to bitka da bih uč estvovao u njoj celoj. Htedoh da povedem Paksa u boj s mosta, da
bih mogao da posmatram kako neprijateljsko brodovlje pada pred mojom flotom. Međutim, Rok i
Orion su mnogo bolji u svemiru od mene.
Htedoh da se nađem u jednoj od letećih pijavica koje će poneti abordažne jedinice kroz
rupe u neprijateljskim trupovima, htedoh da osvajam mostove na prepad, da odbijam uljeze od
svog broda, da s razarača skač em na bojne brodove i da ih uč inim svojima. Ali neću ja biti taj
koji će zarobiti imperatora Belonu. Titani ć e to da obave. Na kraju krajeva, moji neprijatelji
odlučuju kuda ć u da pođ em. Jer ja vam jurim glavni trofej.
Trofej koji mi je na niš anu još otkad sam napustio Lunu.
Moj odani medaljon u obliku Pegaza pruž a mi hladan osećaj na grudima. Eonina kosa
krije se u njemu. Usredsredi se na to. Na to kako joj se pomerala kosa. Kako se lelujala na
promaji u rudniku. Na to se usredsredi. Dok mislim na nju, obuzima me griža savesti. Jer ovakav
mi se ž ivot sviđa. Iako nevoljno izigravam Zlatnog, iako iznalazim bedna opravdanja, jednim
sam delom poput njih. Mož da sam rođen da pripadam dvema Bojama.
Malo sutra! Č ovek se ne rađa da bi bio neka od Boja. O tome odluč uju naši vladari.
Vladari koji su pogrešili.
„Audentes fortuna juvat, dragi moji”, Sevron poruč uje preko odvojene veze. Smejem se
njegovom latinskom.
„Opet ti s tim tvojim sreć a prati hrabre sranjem? Š to naprosto ne reče carpe diem?”
„Zato što je običaj da se kaž e...”
„Vas dvojica uvek ovako međusobno flertujete uoč i bitke? Preslatki ste!” , dodaje Viktra.
„Da si ih samo videla na Institutu... to ti je bila ljubav na prvi urlik”, smeje se Mustang.
„Videla sam snimke! Medenog li para.”
Čujem osmeh u Mustanginom glasu. „Č ak su nosili uparenu odeću. Pravi pomodari, jelda,
Rok? Doduš e, pomalo smrdljivi.”
„Ja to svakako nisam primećivao.”
„Zašto nisi?”
„Sevron me je dozlaboga plašio. Nisam uopš te gledao šta nosi na sebi”, odgovara Rok
izazivajući smeh. „ Mislio sam da ga je ugrizla neka veverica, pa je nekako dobio besnilo.”
„Rok?”, Sevron mu se milozvuč no obraća.
„Sevrone?”

204. „Zdravo.”
„Zdravo?”
„Sledeći put kad se budemo videli, ima da te ugrizem.”
„Moram da idem”, Rokov lak smeh polako se utišava, „sukobljavamo se s neprijateljskom
predvodnicom.”
„I šta ćeš sad? Da ih ubiješ dosadom č itajući im pesmice?”, ponovo se čuje Sevron.
„Kuroliscu jedan” , Rok nestašno izjavljuje. „Neka vam Furije upravljaju mačevima i neka
vas Suđaje vrate kući. I neka vas prati moja ljubav.”
Ta izjava ljubavi prosto je prepala Zlatne. Rok prekida vezu, pa sada možemo da ga
čujemo jedino preko glavne frekvencije kako izdaje naređenje da se krene u napad na
neprijateljski razarač.
„Koji Vilenjaš”, mrmlja Sevron, ali čak bi i dete zapazilo da mu glas podrhtava. Uplašen
je. Sranje. Sad sam i ja uplaš en. Sevron nikada ne bi trebalo da je uplašen.
„Hic sunt leones”, kažem prijateljima. „ Vidimo se s druge strane.”
„Hic sunt leones”, ponavljaju svi, ne za Avgusta, već zato što bismo hteli da budemo
hrabri poput lavova.
Pozdravljamo se, jedan po jedan. Pre nego što uspevam da se zaustavim, pozivam
Mustang preko odvojene veze. Odgovara mi tek posle dvadesetak sekundi. „Š ta je bilo?”, u glasu
joj se čuje oklevanje.
„Ostani mi ž iva”, kažem joj.
Stanka. Mož da neka emocija? Ili iznerviranost?
„I ti.”
Prekida vezu. Ubrzo nakon toga zupč anici poč inju da š kljocaju ubacujuć i me u lansirni
mehanizam cevi.
Sve ovo vreme držao sam se kao da znam š ta nam sledi. Kao da znam š ta je zapravo
Gvozdena kiša. Ali ona se sada nadvija nada mnom poput neke mračne zveri razjapljenih čeljusti.
Misterija za mene, mada sam video kako to izgleda. Video sam virtuelne prikaze i snimke. Znam
o čemu se radi kao š to dete zna š ta je letenje po tome š to je posmatralo pticu.
„Stigli smo do lansirne tačke”, Rokov glas ispunjava uš i svih Zlatnih u floti. „ Pokrećem
operaciju Ognjeni orao.”
Ispunjava me zujanje magnetskog napona u cevi. Spuš tam se u odeljak, skupim se,
gledajući dole kako mi ne bi pukao vrat. A onda me ispaljuju i ja se prepuš tam brzini i bici s
grlom punim ž uči iz stomaka. Nošen magnetnom strujom izlećem kroz brodsku cev u opšti
metež.
Vatra i odblesci vladaju svemirom. Metalne grdosije međusobno razmenjuju projektile,
nečujno zasipajuć i jedne druge vatrom iz sveg oruž ja poznatog č oveku. Sama tišina svega toga
sablasna je i čudnovata. Rasprsnuti šrapneli šire se oko brodova poput koprene, obavijajuć i ih
svojim gnevom nalik sirovom pamuku bačenom u vetar. ParaKrilci i ose kidišu jedni na druge
dok iz njih šikljaju rafali. U svom naletu paraju metalne trupove, boreći se u ogromnim gusto
zbijenim grozdovima. Potom se u manjim č oporima iskradaju iz svojih razularenih borbi kako bi
se nečujno obruš ili prema skupinama leteć ih pijavica, dok razarači i nosači lansiraju svoje odrede
u svemir u krivudavim talasima. To vam je igra aborda žnih odreda. Pijavice se provlače iznad,
ispod ili kroz zavese od š rapnela, u potrazi za trupom uz koji ć e se priljubiti kako bi mogle da
ubace svoj smrtonosni tovar u utrobu velikih brodova, poput muva koje polažu larve u otvorene
rane. Svima njima upravljaju Plavi odgojeni da rade samo to i ni šta drugo. Belonine letelice
proleću pokraj Avgustovih, putevi im se ukrštaju, sudaraju se.
I sve to u potpunoj tišini.

205. Projektili lete krivudajući prema pijavicama, razbijaju im trupove praskovima. Nigde
vatre, sem tamo gde su brodovi probijeni, pa ispuš taju zapaljeni kiseonik kao š to bi iz kitova sa
Stare Zemlje š ikljala krv kada ih pogode harpunom. Elektromagnetska paljba struji svemirom,
probija se istovremeno kroz nekoliko pijavica i manjih bojnih barki ostavljajući rupe za sobom.
Brodovi izbacuju ljude i žene, dok obe strane pokuš avaju da nanišane motore u nadi da ć e letelice
onesposobiti i zarobiti umesto da ih unište. Usred plavo- srebrne neprijateljske flote, golemi Sin
rata razbija korvete i raketne brodove pred sobom poput kiklopa koji gazi ovce i maše toljagom
usporenim pokretima.
Zadržavam dah dok se Viktrin razarač, pod zaštitom druga dva, prikrada Sinu rata.
Zasipaju je elektromagnetskom vatrom, dok je bojne barke obavijaju projektilima. Belone
sigurno misle da se previše približila da bi je zauzeli, pošto ispaljuju još jedan plotun u njenu već
načetu utrobu. Ali trpeći hrabro rafale, korveta iz sebe uspeva očajnički da iznedri č etrdeset
letećih pijavica. Gotovo deset puta više od uobičajenog broja. Izbuš ili smo joj č itavu utrobu kako
bismo unutra nabili dodatne vojne nosače. To jest, ratne odrede Telemanovih.
Viktrin se brod odvaja od Sina rata, nepromišljeno uranjajući u Belonine strojeve gde
brodovlje njene majke sa znakom zalazećeg sunca pruža podršku Beloninim orlovima. Viktra u
tom trenu otkriva svoje drugo iznenađenje.
Njena majka menja strane izdajući Belone, baš kao što je Viktra obećala meni i Š akalu.
Brodovlje njene majke istovaruje iz sebe više od dve stotine pijavica u središte Belonine flote.
Nastaje potpuni metež .
Moji Titani spuštaju se na trup neprijateljskog admiralskog broda i Sin rata uskoro biva
zasut pijavicama. Neka vam je sa srećom, Titani.
Leteće pijavice naklonjene Belonama vrać aju se ka Sinu rata kako bi pomogle u bici u
kojoj će njegovi hodnici biti ispunjeni dimom i krvlju. ParaKrilci proleću pokraj njih pucajuć i u
prilepljene pijavice u pokuš aju da ih odlepe pre nego š to ubace svoje ljude u utrobu Sina rata.
Sve liči na prefinjenu igru između akcije i reakcije i reakcije na reakciju.
Ja nastavljam dalje svojom putanjom koju ne mogu da promenim. S moje leve i desne
strane na hiljade Zlatnih i Opsidijana proleće u svemirskim oklopima, Sivi u letećim košnicama
od po dvanaest kapsula. Kiša ljudi i metala. Međ u nama lete i velike rode prepune Opsidijana i
Sivih. Čim se spustimo na tlo i obezbedimo im mostobrane, okupljene legije napustiće bojne
brodove i nosače na desantnim letelicama, pa ć e se iskrcati za nama.
Šta god Belone i njihovi saveznici sada mislili, ne mogu nas sprečiti da iskrcamo ljude -
jer je orbita oko planete prevelika. Zato je toliko važno zadržati gradove. Oni su kao utvrđena
ostrva. Jedini način da ih zauzmete jeste da sletite dole i podvučete se ispod procepa od dvesto
metara koji se pruža između kupolastih zaštitnih polja i tla. A za to su vam potrebni ljudi na
površini planete. Milioni ljudi u usaglašenom naletu.
Postavićemo stotinu mostobrana, i tek ć e tada naš a borba istinski otpočeti. U opš tem
metežu, projektili tragaju za našim svemirskim oklopima. Naši vodeći brodovi postavljaju
paravane od š rapnela iza nas, dok nas ose pokrivaju s bokova. Neprijateljske ose uspevaju da
ulete sa strane i zaspu nas vatrom. Na desetine njih gine oko mene usred kiše, dok im se oklop
skuplja i smežurava poput zapaljenog papira. Užasnut sam. Dođe mi da vrisnem. Neki to i č ine,
pa moramo da ih skinemo s veze.
Ali niš ta ja tu ne mogu. Mogu samo da se molim da ne umrem. Da se molim da mi
prijatelji ne umru. Ali kome da se molim? Zlatni nemaju Boga. Mi Crveni imamo Starca u dolu.
Ali on nam ne pomaže u ovom ž ivotu. Već samo č eka da nas okupi i zaštiti u onom drugom.
Srce mi tutnji u grudima. Ubrzano dišem. Dođe mi da iskočim iz sopstvene kož e. Oseć am
se kao detence koje ž eli toplinu doma. Majčinu krvavu č orbu, dodir njene č vrste ruke, ljubav koja

206. je strujala mnome svaki put kada bih je nasmejao. Dao bih sve da osetim onu radost kada sam
shvatio da me Eona voli. Ž udim za hladnim, tihim noć ima pre ljubavi kada se još radilo samo o
strasti i ž udnji, kada bismo se krišom poljubili ustreptalih srca poput dve ptičice koje shvataju da
će možda sviti zajedničko gnezdo. Takav je ž ivot trebalo da bude. Porodica. Prve ljubavi. A ne da
propadate kroz atmosferu u kojoj ubice jedva č ekaju da vam telo napune vrelim metalom pre
nego š to vam pobiju i prijatelje.
Dok mi misli lutaju, telo mi deluje.
Planeta raste i raste pred nama sve dok se ne pretvori u nadutog diva koji mi ispunjava
pogled. Ne znam ko je umro, a ko je preživeo. Previše toga imam na ekranu. Probijamo se kroz
atmosferu i najednom nam se vraća zvuk. Š areni oreoli obavijaju mi drhtavo telo. S moje leve i
desne strane vojnici koji padaju izgledaju poput podivljalih svetlećih buba istrgnutih iz mašte
nekog oblikovatelja. Divim se prizoru jednog s leve strane. Bronzano sunce je iza njega dok
pada, ocrtava mu obrise i ovekovečuje ga u tom trenutku, koji nikada neću zaboraviti, tako da mi
izgleda kao jedan od Miltonovih anđela koji se veli čanstveno ruš i na zemlju u svom gnevu.
Spoljni mu oklop odbacuje sa sebe frikcionu čauru, kao što bi Lucifer odbacio sa sebe rajske
okove, dok plameni jezičci otpadaju s njega trepereći za njim. A onda neki projektil proleće
nebom i svojim ga snažnim praskom ponovo proglašava smrtnikom.
Čim smo dospeli u atmosferu, paljba s površine poč inje da nas reš eta, buš eći rupe u
našem obruš enom roju. Kao pč ele pod napadom, palimo graviČizme i delimo se u hiljadu
različitih eskadrila od kojih svaka prati posebne koordinate. Neprijateljski paraKrilci doš li su za
nama u atmosferu, ali mi smo tu mnogo pokretniji, pa s lakoć om možemo da pobijemo veće
suparnike. Obruš avam se na jednog od njih otpozadi u pratnji Urlikdž ija, te ga presecam britvom.
Odlećem od njega dok se on vijugavo stropoš tava kroz oblake u okean ispod nas.
Artiljerija vazdušne odbrane rešeta nas kroz oblake i ubija Zlatnog s moje desne strane,
jednog od Urlikdžija, mada ne znam kojeg tačno dok ne pogledam u digiblok. Poginula je Darija
Harpija. Tek tako. Nije se ž rtvovala da bi spasla druge. Bez besnog urlika za kraj. Bez
plemenitog gesta. Bez emocija. Ona odana devojka koja je na Institutu nosila pojas od skalpova,
koja je nekim svojim č udnim č arima zavela Truloleđog i Nadrndanog, sada je mrtva.
Obuzima me panika dok tonem kroz oblake s prethodnicom moje legije. Nisko nadlećemo
okean, odakle dva pomorska broda bljuju vatru na nas. Sevron odašilje dva projektila kroz
vazduh koji se potom raspršuju pretvarajući se u desetak mikroprojektilčića, koji se zatim dele u
po još desetak. Brodovi se rasprskavaju poput zrna kukuruza nad vatrom.
Rat vam je jedna opšta zbrka. I oduvek je bilo tako. Međutim, sada je još gori zahvaljujuć i
tehnologiji. Koja vam menja strahovanja. Na Institutu sam se bojao ljudi. Bojao sam se onoga š to
bi Tit i Šakal mogli da mi urade. Ali tamo bar vidite kada vam se smrt približ ava, pa se nekako
pripremite. A ovde nemate takav luksuz. Savremeno ratovanje donosi strah od vazduha, od senki,
strah od tišine. Smrt ć e doći po mene, a ja je neć u čak ni videti.
Stropoš tavam se na neku planinu zavejanu snegom. Oblaci pare podižu se oko mene dok
topim rupu u snežnoj belini vrelinom usijanog oklopa. Ostatak mog odreda spuš ta se oko mene,
pronalazeći bezbedno sletište na tlu. Kiša ljudskih meteora koja pljušti dole iz metalnih grdosija.
Bup. Bup. Bup. I magla rata po činje da se š iri.
„Prizemljite se!”, vičem režećim glasom.
Sevron se spuš ta na koleno i naglo otvara kacigu kako bi se ispovraćao u sneg. Ostali mu
se pridružuju u tome. Gadni Nadrndani tuž no jeca. Truloleđi ga tapše po ramenu. Komedijaš, s
crvenom frizurom mohikankom koja mu se naherila u stranu, nadvija se nad njima š titeći ih.
Harpije nam više nema. Nisam znao da ć e ovako ispasti. Mislio sam da znam š ta je užas. Ali
izgleda da ga nisam spoznao pre ovoga. Više je ljudi izginulo u poslednjim minutima nego ikada

207. ranije. Lornov strah od rata poč inje i mene da drma.
Ovo vam je rat. Opš ti metež. Prepuš tanje slučaju. Smrt.
Sevron mi klima glavom taruć i bljuvotinu s usta. Jupiter mu pomaže da se pridigne.
Sevron ga, za divno č udo, ne sprečava u tome. Tražim Mustangin signal na digibloku u kacigi.
Živa je negde s glavnicom moje vojske, ali smo se razdvojili. Ja sam se naš ao među desetak
Zlatnih i četrdesetak Opsidijana koji su posebno obuč eni za upotrebu napredne vojne tehnologije.
„Zbacujte č aure”, vičem Opsidijanima. „ Omega, obezbedi teren.”
Zbacujemo sa sebe kabaste termičke oklope ispod kojih se nalaze mnogo gipkija
svemirska odela. Naređ ujem im da zatvore kacige. Metalna demonska lica, kao i ž ivotinjska,
zamenjuju ona prijateljska.
Ali ima i nečeg lepog u ovom trenutku. U tom deli ću sekunde kada Zlatni i Opsidijani
klimaju glavom jedno drugima kako bi uputili podršku pre nego š to će nastaviti dalje svojim
putem, i pronalaze utehu u svom zadatku, u bratstvu, kao š to sam ja radio u rudnicima.
Okupljam oko sebe Sevrona i Urlikdžije. Ragnar, odvojen od svoje legije, stoji iza mene
poput senke. Spustili smo se na stranu planete na kojoj je trenutno dan. Drugi talas svemirskih
oklopa probija atmosferu poput kiše meteora, ostavljajući snopove crnog dima po plavom nebu
ispresecanom vatrom. Na stotine topova s površine planete i dalje puca po našim rojevima, koji
se šire po čitavom horizontu, ali paljba se polako proređuje jer sada i topove gađaju ili iz svemira,
ili ih na terenu uništavaju odredi poput našeg. Moj se odred nalazi tri stotine kilometara od tačke
na kojoj bi trebalo da budemo. Kako je do toga doš lo?
Pozivam Mustang preko veze. Nalazi se pedeset kilometara bliže odredištu na istoj
planini. Snage joj broje oko č etiri stotine ljudi.
„Opet mi ispadosmo magarci”, veli Sevron.
Spuštamo se niz planinu. Ali ne letimo. Već poskakujemo. Na Akademiji su nas uč ili da
na to gledamo kao kad zafrljačimo kamenč ić preko površine vode. Mogli bismo da letimo
graviČizmama, ali tako postajemo meta projektilima i protivvazduš noj odbrani, neprijateljske
odrede da i ne spominjem. Zato poskoč imo pedeset metara u vazduh, pa onda upotrebimo
graviČizme kako bi nas cimnule nazad prema tlu.
Paljba dopire s obližnjeg planinskog vrha. Sevron i njegov odred odlaze da reše taj
problem, tako š to će premostiti klisure š iroke i po hiljadu metara, pa će se došunjati do njih uz
strme litice, dok Ragnar i ja nastavljamo napred. Potmuli udarac odjekuje planinskim lancem u
trenutku kada nam skidaju topdž ijsku kulu s vrata. Urlikdž ije nas susti žu na kraju planinskog
venca. Nalazimo se na padini jedne stene oko koje su nakupljeni niski oblaci. Na dvadesetak
kilometara s naše leve strane uzdižu se udaljene kule belog Soluna, nasađenog na krševitoj obali
bistrog Termičkog mora. Taktov dom. Spopada me tuga.
Nastavljamo dalje ka severu. Gledam kako kule blede iza nas, sve dok od njih ne ostane
samo metalni odsjaj na obali neobično mirnog mora. U daljini se č uje grmljavina eksplozija.
Najednom osetim tež inu nečije ruke na oklopljenom ramenu.
„Kao u dobra stara vremena kad smo osvajali Olimp” , Sevron mi se smeška, gledajuć i s
novog planinskog vrha prema zemlji koja se otvara pred nama.
„Osim što ovde svi imaju graviČizme.” Proveravam naše koordinate na ekranu kacige.
Najezda se i dalje nastavlja iznad nas. Neprijateljski topdžijski brodovi, kojih sada ima mnogo
manje, jezde nebom. Jedan pokuš ava da nas nanišani. Probijajuć i se kroz jedan od oblaka poč inje
da mrvi zemlju automatskim topovima. Pronalazimo zaklon u nekoj jaruzi dok sneg pršti oko nas.
A onda jedan od projektila doleće do nas i prilikom praska ruš i mi stenu na nogu pribijajući me
uz tlo. Belutka i Komedijaš odmah me natkriljuju kako bi me zaštitili.
„Ragnare!”, vičem, „uništi ga!”

208. Ne mogu da vidim š ta tačno radi, ali sledi stravični prasak pre nego š to će topdž ijski brod
početi da se dimi i obrć e u vazduhu, ruš eći se prema tlu, da bi zatim nestao u oblaku š rapnela.
„Kako su ti noge?”, Sevron me pita usplahireno.
Sklanjaju stenu s mene. Mehanizam oklopa zuji, elektronika u njemu šišti.
„Još uvek rade.”
Sa zavejanog planinskog venca spuštamo se u stenovite nizije Marsa. Masivna oklopljena
pešadija nalik našoj kreće nam se s leve strane. Po transponderima znamo da su naši. Međutim,
negde daleko s desne strane, na tridesetak kilometara od nas, gde se teren uzdiže u suptropsko
pobrđe, kolona Beloninih vojnika juri napred - možda njih tri stotine u odvojenim skupinama.
„Upali su nam u jednu od komunikacijskih veza”, javlja nam jedan od Zelenih vezista iz
svemira koristeć i se novim signalom. „ Love vas, Ikare.” To je bila moja sporedna veza.
„Sad ćemo da otkrijemo kome sledi raj” , kažem. Sevron uperi laser za praćenje u
neprijateljski odred u trenutku kada oni č ine isto. Njihov treperi po zemlji ispred nas poput neke
usplahirene muve. Razdvajamo se, Sevron i ja zajedno, pre nego š to će vatrena paljba da se stušti
po neprijatelju iz dva pravca. Istovremeno, Sevron uoč ava bespilotnu letelicu koja pokuš ava da
pošalje gomilu projektila na nas. Obeležava je i potom elektromagnetski top iz obli žnjeg Soluna
ispaljuje projektil koji za sobom ostavlja snop plave vatre po horizontu. Letelica nestaje
raspršivši se poput crvenog cveta. To vam je to opš te ludilo visokotehnološ kog ratovanja.
Nastavljamo prema Mustanginim koordinatama, ne skidajući ni oči ni senzore sa smrti
koja nas mož da vreba iz planina. Š unja se po ravnicama. Krije se u š umama gorostasnog drveća i
u vodama novonastalih mora.
Neko veliko jezero š iri nam se s leve strane, dok nam se uspavani vulkan, uspona toliko
blagog da više liči na snežno brdašce, uzdiže zdesna. Podižem se neš to više duž hrbata
planinskog venca po kojem se krećemo kako bih bolje sagledao okolinu. Topografski podaci
povremeno mi pristižu u digiblok poslati preko bespilotnih letelica, koje pogođene nestaju s neba,
da bi odmah bile zamenjene novim.
Unutar odela je tiho. Ne mogu da č ujem vetar koji huč i oko mene na ovolikoj visini.
Olujni oblak, jedan od onih dramatičnih Marsovih koji izbacuje munje i gromove, spuš ta se s
udaljenog jezera. Čim pristiže u šume podno planine, kiša donosi munje koje sevaju po nebu. A
tu gore na stenovitom vrhu, sneg veje oko mene topeći mi se na odelu.
Primećujem neko pomeranje na obližnjem planinskom vrhu. Odustajem od paljbe kada
shvatim da se ne radi o Belonama, već o oblikovanoj zveri. Uveličavši sliku na viziru vidim da se
radi o grifonu koji stoji na rubu golemog gnezda napravljenog u uzanom procepu u steni na vrhu
planine, i začuđeno gleda kako ljudi preleću njegovu dolinu. Kakav su samo svet stvorili ovi
Zlatni!
Moji ljudi mi se pridružuju na narednom vrhu, te se na tren zaustavljamo kako bismo
proverili baterije u svemirskim odelima. Neće izdržati ceo dan. Mustangina skupina spuš ta se na
tlo oko nas, te sneg poč inje da leti na sve strane pred č etiri stotine ubica u svemirskim odelima
koji su nam pristigli kao pojačanje. Kuckamo se pesnicama.
„Ikare?”, čujem nečiji glas u uhu. „ Ikare, č uješ li me?”
„Čujem te, Rok. Š ta je bilo?”
„Ikare... hitno... na... č uješ me?”, signal mu se prekida dok nam iznad glava sevaju munje.
Uređaji za ometanje s obe strane već su počeli da onesposobljuju veze. „ Dar... rtav... ja... u
Ageji.”
„Rok? Rok?”, znam kakav je plan bitke u svemiru, ali brine me prizvuk u njegovom
glasu.
„Veze su nam zbrčkane”, kažem Mustang.

209. „Lokalne frekvencije su u redu. Problem predstavljaju uređaji za ometanje i oluja”, kiša
joj se sliva po viziru.
Sevron pokazuje iznad nas: „ Odvuci dupe gore pa ć eš bolje čuti.” A iznad nas, neki brod
pogađaju munje. Nakon pada svih sistema, poč inje da se ruši pre nego što će se ponovo povratiti,
da bi se zatim sudario s nekim paraKrilcem.
„Prokletstvo!” Ragnaru i Jupiteru izdajem naređenje da nastave dalje planinskim vencem
kako bi obezbedili severnu dolinu za Sive legije, koje predstavljaju glavnicu naših snaga. Dok
budemo opsedali ostale gradove da bismo skrenuli pažnju Belonama, meni ć e jedino Ageja biti
važna. Milion ć e ljudi pohrliti na njene bedeme. Mrljavi otvara dlan prema meni kako bi mi
otpozdravio, pa potom skače s vrha zajedno s Jupiterom i stotinu Opsidijanskih ratnika.
Mustang i Sevron čekaju me dole, dok se ja probijam kroz olujne oblake s nekoliko
telohranitelja. Prošavši oblake, mogu smirenije da lebdim, te pozivam Roka.
„Ikare!”, viče mi preko veza. „ Tu je. Nije na Luni niti je s glavnom flotom Zajednice!
Upravo smo doznali. Kavaksovi ljudi zatekli su pretorijance na Sinu rata... tu je! Došla je kriš om
bez svoje flote! Uhvatili smo je!”
„Rok, lakš e malo! Šta hoćeš da kažeš?”
„Darou, vladarka je na Marsu. Brod joj je zarobljen pod zaštitnim poljem Ageje.
Zarobljena je!”
„Rok. Ja ti to već znam. Zbog nje i hoć u Ageju!”

210. 39
NA BEDEMIMA


Ne pita me kako sam znao. Kasnije ć u mu reći da sam dopustio Aji da utekne s Evrope
kako bismo mogli da je pratimo sve do vladarke preko zračenja koje je pretrpela od moje bombe.
Ona je njena lična ubica. Naravno da bi joj se odmah vratila. Nisam rekao nikome sem Mustang i
Sevronu. Nisam smeo da rizikujem da se taj podatak proširi, pogotovo imajuć i na umu Rokovo
ponašanje u poslednje vreme.
Prekida vezu bez ijedne dodatne re či.
Prethodnica mojih snaga, Ragnarovi ljudi, prizemljili su se u dolinu ispred nas. Vidim
kako se golemi brodovi spuš taju i nestaju na površini gde se dolina Marinera š iri kilometrima
unaokolo. Plavima smo naredili da iz svemira zasipaju Ageju vatrom. Njihova paljba zagreva
providno zaštitno polje zbog čega ono poč inje da treperi. Napašćemo je s tla iz podnož ja stotinu
kilometara širokog kanjona i sa severa i s juga, kroz onaj procep od dve stotine metara koji njeno
zaštitno polje mora da održava nad tlom kako bi se izbegli seizmički potresi.
Skačem s planinskog vrhunca na č elu skupine telohranitelja. Sevron i Mustang skaču s
nama na naredni vrh, pa onda zajedno poskakujemo preko nižeg pobrđa pod rafalnom paljbom.
Vladarka je ključna u ovom ratu, ključ na za uništenje Zajednice kako bi Sinovi Areja
mogli da se uzdignu. Ako nju zarobimo, Zajednica ć e se zbunjeno zapitati postoji li uopš te bez
Oktavije na prestolu. Senatori i upravnici pokuš aće da preuzmu vlast. Izbiće na desetine lokalnih
ratova koji ć e narušiti snagu vojske i jedinstvo.
Ispod mene, č itav jedan raskošan, bujan svet širi se po podnožju širokog kanjona - jezera i
potoci, visoka trava, drveće u cvatu i č empresi koji rastu pod neobičnim uglovima iz
kilometarskih zidova kanjona uprkos strmom nagibu. Iznad svega toga, krajolikom vlada lebde ća
planina Olimp.
Nazirem prazne zamkove i jelene koji trče po Marsovoj dolini. Ali ne vidim decu pokraj
dugačkih reka, ne vidim momke i devojke u oklopima. Samo sečanja i blatnjavo tlo. Učenike su
već pokupili. Mora da im je bilo č udno - bore se za sopstveni ž ivot srednjovekovnim oruž jem, da
bi ih zatim pokupili vojni brodovi pre nego š to stignu osvajači iz svemira.
Sastajemo se s Ragnarom i Jupiterom na jednom od belih tornjeva lebdećeg Olimpa. Po
dvoranama i padinama vidim mrtve ljude.
„Koristili su ga kao bazu”, kaže Jupiter veselo. „Tvom Mrljavom se nije dopala njihova
nadobudnost. Simpatična neka zverka!” Naši ljudi zauzimaju deo doline Marinere odvojen za
Institut, istočno od Ageje u gornjem rukavcu velikog kanjona. Gledam kroz prozor kako se na
stotine naših desantnih brodova spušta na obezbeđeno područ je iskrcavajući više od tri stotine
hiljada ljudi za svega trideset minuta. Po jedan Zlatni strčava sa svake od spuštenih rampi, jer oni
uvek moraju prvi da kroče na neprijateljsko tlo.
„Nema nikakvog otpora”, kažem tiho, spuš tajući kacigu svemirskog odela. Nelagodno
gledam u Mustang.
Ona sklanja plavu kosu s oč iju: „Što duže budemo tu, teže će nam biti da se pomerimo.
Šta čekaju?”
„Hoče da nas zbiju kao grozd, pre nego š to nas izgaze”, Sevron iznosi svoju pretpostavku.
„Možda atomskim bombama?”
„Eh, dečice šašava”, Jupiter pretražuje džepove jednog od poginulih, „zato i imamo Sive.
Nek njih izgaze. Samo ć e nam podmazati prolaz.”
„Nema atomskih bombi”, kaže Mustang. „ Senzori bi ih primetili i na velikom odstojanju.”

211. Zagledala se u područ je ispred nas. „Č ekaju jer nemaju dovoljno ljudi da nam zapreče prolaz
kroz dolinu. Ili smo ih uhvatili nespremne, u š ta sumnjam. Ili su previše ljudi poslali da zaustave
Lornovo napredovanje. Ili su postavili zasede u dolini. Ili su ih razmestili oko Citadele. Ili nas
čeka neka zamka.”
Mozak joj radi kao mašina.
„Spremili su klopku” , kaže posle par trenutaka, „ ali previš e se oslanjaju na to da ć e nas
ona usporiti, kako bi mogli da prebace ljudstvo i opremu.” Prezrivo frkće. „Statička odbrana bez
ogromne pokretne podrške nije korišćena još od linije Mažino.”
4

„Ali znaju da im nećemo opustoš iti gradove i dirati stanovniš tvo”, kažem.
„Da, znaju”, Mustang podešava svoj digiblok, prouč avajući kartu. „Što nam suž ava izbor
taktike.”
„Opšti rat bio bi mnogo lakš i”, gunđa Jupiter. „ Daj da upotrebimo Sive kako bismo
podmazali prolaz, pa da im onda bacimo bombe na bedeme. I probijemo ulaz!”
„Potreban ti je dan da sravniš grad i onda pedeset godina da ga ponovo izgradiš”, breca se
Mustang. „ Jesi li spreman da nadgledaš ponovnu izgradnju?”
„Ličim li ti ja na graditelja?”, pita je Jupiter.
„Prolaz do Ageje u proseku je š irok osamdeset kilometara, sa zidovima visokim sedam
kilometara s obe strane, ispunjen poljoprivrednim imanjima i njivama. Belone su vrlo verovatno
sve zatrpale minama. Ako su imale vremena. Nije da smo im se baš najavili.” Da li su imali
vremena?
Mustang me povlači u stranu.
Udaljavam se s njom od ostalih mojih zapovednika, koji na to prevrću očima. Prozračne
dvorane palate trebalo bi da me podsete na nekadašnju pobedu, ali ja tu osećam jedino duboku
potištenost. Previše je uspomena. Previše izgubljenih prijatelja, mislim se, dok posmatram Sive
kako se spuštaju blizu Minervinog zamka gde smo se Paks i ja onomad borili jedan protiv
drugog.
„Odavde do bedema ima osamdeset kilometara” , kaže mi. „ Mogli bismo da izvedemo
juriš kao što smo i nameravali. To što nisu sprečili naše iskrcavanje, ne mora da sluti na zlo.”
Primećuje mi oklevanje u pogledu. „ Tu smo zbog moga oca isto koliko i zbog vladarke. Ne
smemo da odugovlačimo.”
„Plašiš se da će ga Lorn ubiti ako se prvi probije kroz juž ne gradske bedeme”,
pretpostavljam. „ Jelda? ”
„Znaš istoriju njihovih odnosa.”
„Znam.”
„A da li si ti siguran da Lorn neće okonč ati staru zavadu?”
„Lorn nije ubica.”
„Nije. On kažnjava one koji zasluž uju, recimo Takta. A moj otac zasluž uje kaznu kao i
bilo koji drugi č ovek. Stoga moramo da pož urimo. I moraš svima reć i za vladarku.”
„Rok je otkrio. Pretorijanci na Sinu rata.”
Vrativši se, obraćam se mojoj maloj skupini pomoć nika.
„Znate da smo doš li ovamo zbog Avgusta, ali postoji još jedan razlog š to smo se
usredsredili baš na Ageju. Vladarka je tu. ”
„Sereš!?!”, mrmlja Komedijaš.
Truloleđi se češe po glavi: „ Proklet da sam!”
„U Citadeli?”, pita Belutka, uzbuđeno gurkajuć i napetog Glistu kolenom.
„Najverovatnije. Aja je otiš la tamo, pratili smo je preko tragova ozračenosti od bombe
kojom smo opalili njen odred na Evropi. Ostali napadi osmišljeni su tako da odvuku ljudstvo iz

212. Ageje, kako bismo imali veće izglede da joj probijemo bedeme i da zarobimo Oktaviju, pre nego
što Gospodar Pepela pristigne u punoj snazi s njenom armadom.” A ukoliko su i Sinovi obavili
svoj deo, kao š to je Arej obećao, trebalo bi da upadnemo u grad bez borbe sa stotinu hiljada
oklopljenih muš karaca i žena.
„Je li i Kasije u gradu?”, pita Sevron.
Mustang mrda glavom: „ Mislimo da jeste.”
Sevron se smeška.
„Naiđete li na Kasija, ne sukobljavajte se s njim”, kažem im. „A ni s Karnom, niti s
Ajom.”
„Ti bi još da bežimo od njih?”, pita Komedijaš uvređeno.
„Ja bih da prež ivite”, kažem im. „ Glavni plen nam je vladarka. Osveta i ponos ne smeju
da vam skrenu pažnju. Ukoliko nju zgrabimo, postaćemo nova vlast Sunč evog sistema, prijatelji
dragi.”
Urlikdžije se na to keze poput vukova. Sevron se prsi.
„Dakle, da prestanemo s plandovanjem i mrdnemo guzice.”
„Ne bih ni sam to bolje sroč io.”
Naši paraKrilci zuje iznad nas kako bi nam proč istili put od neprijateljskih snaga.
Okupivš i sve naš e snage, krećem niz zeleni kanjon. Nema razvlač enja. Kreć emo se hitro.
Aviomotori su mnogo brži od svemirskih odela. Sivi na njima i na paukovima jure ispred nas za
paraKrilcima i teško oklopljenim desantnim brodovima koji ć e iskrcati ljude bliže bedemima.
Odblesci koje vidimo ispred nas ukazuju ili na detonirane mine ili na dobro obavljen posao naših
deminera. Ne mogu da odredim. Kanjon se na ovom mestu suž ava. Zelene zidine kanjona
nadvijaju se u daljini s obe strane, goleme i nestvarne, poput terena za neku veću rasu, krupniju
od ljudi. Ne mogu ni da sagledam sve svoje snage na jednom toliko prostranom mestu, već samo
njihovo čelo. Krećemo se iza hitrih Sivih u koloni zastrašujućih vitezova koji poskakuju u crnim
svemirskim odelima. Pljusak se još jače nastavlja. Iza nas se kotrljaju tenkovi i pešadijske kolone
na lebdećim baržama, i u lako oklopljenim vozilima koji mogu da prenose po stotinu ljudi u
prikolicama. Iskrcaće ih na kilometar od bedema. Lornov napad s juga biće manje-više sličan.
„Bespilotne letelice!” , viče Sevron preko komunikatora. Metalni oblak diže se prema
nama iz manjeg skladišta u istočnom zidu kanjona. Urlikdž ije odmah poleću prema pretnji buš eći
vazduh paljbom iz puš aka. Međutim, vatra iz letelica ipak uspeva da saseč e odred letećih
Opsidijana. Leševi im se ruše na tlo potpuno izobličeni. Prelećemo zgrade. Gradiće. Odmarališta.
Imanja. Ambare. Zatičemo se iznad nekog jezera. Možemo da vidimo svoje obrise na vodi dok
munje sevaju iznad nas.
Sada već mogu da vidim zaštitni zid. Spušta se preko horizonta poput gvozdene zavese.
Devedeset kilometara u preč niku u ovom delu kanjona, i gotovo dve stotine metara visok,
dodiruje donji rub zaštitnog polja. Jezera i reke tu se ne zaustavljaju, već protiču ispod bedema
kroz guste rešetke od duroč elika jake poput brodskog trupa. Stotinu ljudi moralo bi da ih buš i
deset sati kako bi ih probili.
Većina ostalih gradova nema toliko glomazne zidine jer su preskupe. Ageja i Korint jedini
imaju taj kvalitet utvrđ enja. Mogli smo da dođemo kroz tunele koji se š ire kroz utrobu Marsa
povezujuć i sve gradove s rudnicima, ali nisam hteo. Neke taktičke poteze moram da sačuvam za
drugi put. A moram i da dam primer.
Napadi poput ovih ne traju dugo. Prouč io sam istoriju. Burni su i razulareni. Tehnologija
uvek pobeđuje protiv statič kih objekata, ukoliko osvajači ne izgube odluč nost. Nekada davno,
zamkove je bilo gotovo nemoguć e osvojiti u neposrednom napadu na neku veštu vojsku, a da to
ne bude Pirova pobeda. Stoga su vojske na terenu postavljale opsade, i terale branitelje na predaju

213. izgladnjivanjem. No danas više niko nema toliko strpljenja.
Ageja je grad s dvadeset miliona duš a, ali koliko njih je uopš te briga ko ć e danas
pobediti? Nema razlike između vladavine Belona i vladavine Avgusta. Mož da će biti briga
Bakrene i Srebrne. Međutim, Crveni, Smeđi i Ružičasti samo će gledati kako neki drugi gospodar
preuzima njihove okove i lance.
Sada će videti nebo ispunjeno brodovima. Videće bombe koje paraju vazduh. Pa ć e se
šćućuriti u svojim stambenim zgradama u strahu od neznanih pljačkaša. Još od davnina, osvajanje
gradova bilo je propraćeno silovanjima, krađom i opijanjem. Nenadmašni Obeleženi ne učestvuju
u divljanju. Niti su unosna, niti su im po ukusu. Ali kad neko na silu zauzme grad, Zlatni veruju
da je grad zajedno sa svima u njemu vlasništvo osvajača. Ako ste dovoljno jaki, i zaslužili ste
plen. Neki ne uzimaju plen. Neki ih prepuste vukovima, bacajuć i gradove u č eljusti svojih
Opsidijanskih i Sivih vojnika kao nagradu za prolivenu krv.
Ako uspem da zaštitim Ageju, ako im pokažem da postoji bolja vrsta ljudi, mož da uspem
da osvojim i srca Agejaca. Zauzmi je! Zaš titi je! Osvoji ljubav građana kao š to si osvojio ljubav
svoje vojske. Ali prvo moram da se probijem unutra.
Svuda po š irokom odbrambenom zidu vatra pljuš ti po čeliku. Poput cvetića koji se hitro
rascvetavaju po sivom bedemu debelom devedeset metara. Dva laž na napada pokrenuta su s moje
leve i desne strane. ParaKrilci pucaju iz elektromagnetskih topova, obruš avajući se postrance na
zid kako bi ga zasuli baraž om. Bubne opne mi podrhtavaju i zuje od vatre koju im uzvraćaju s
kula na zidinama. Dođe mi da uhvatim Mustang za ruku. Ona ubla žava moju prestravljenost
klimajući mi glavom. Ali na jedvite jade.
Sivi u bojnim oklopima jurišaju napred poput mrava. Posebni odredi odašilju granate koje
nose smrt braniteljima. Previš e se toga deš ava na vidiku, kao u bici u svemiru iznad nas, ofanziva
na ofanzivu, pa onda defanzive. Samo š to se ovde sve č uje.
Mine prave rupe u mojim snagama. Belonini ubilački odredi izleću iz bedema na nekih
stotinu metara visine, ponosni i gordi - dok im se zlato presijava i barjaci vijore. Š titovi im
blistaju pogođeni vatrom iz oru žja. Vidim steg s orlom me đu Belonama, spreman da kidišem na
njega, misleći da se radi o Kasiju, ali Mustang me grabi za ruku.
„Drži se plana!”, podseća me Mustang pokazujući mi na reku. „ Svi ćemo izginuti pod tim
zidom. Seti se plana!”
Nije lako to upamtiti. Nije lako upamtiti da je cilj čitavog ovog meteža da skrene pažnju.
Najbitniji su reka i posao koji su Sinovi obavili tokom noć i. Ako su ga obavili. Reka krivuda
ispod bedema. Stotinu metara š iroka i mnogo dublja, već nosi leševe prema gradu.
Zaranjam u vodu. Osećam pritisak dok struja usporava, pa mi ubrzava put. Ribe se
razilaze pred nama. Č udno je š to ne osećam hladnoć u. Urlikdž ije se pokraj mene kreć u poput
torpeda. A onda se kraj nas pojavljuje i Ragnar sa svojom skupinom Opsidijana. I Jupiter takođ e
uskače u vodu. Mustang mi je najbliža. Pogledom pretražujem reku ispred nas kroz mulj koji smo
podigli i pronalazim Arejev poklon.
Eno ga. Vidim ga na dubini od stotinu metara. Ako Crveni nešto umeju da rade to je da
buše. A Sinovi su radili č itavu noć kako bi nam obezbedili prolaz u grad. Moji ljudi ć e misliti da
smo ovamo poslali neku elitnu jedinicu goniča pre armade. Neće se uopšte zapitati kako su
preseč ene ogromne rešetke, niti kako su onesposobljeni senzori koji bi trebalo da primete š tetu.
„Eto nas ponovo pred prolazom ”, mrmljam, kao da bi Rok, Viktra ili Takt mogli da me
čuju. Uključ ujem graviČizme i nastavljam napred.
Prolaz je tesno povijen ispod bedema blizu samog dna rečnog korita. Idemo dvoje po
dvoje. Stoga uz sebe postavljam Ragnara, najboljeg ratnika, dok prolazimo kroz podvodni otvor.
Preko veza č ujem da gore besni bitka. Na bedemima gubimo.

214. Ragnar i ja zajedno prolazimo kroz tunel. Napola sam oč ekivao zasedu Belona, ali nema
je. Sinovi su obavili svoj posao kako valja. Č ekamo s druge strane bedema i dalje pod vodom,
stotinu metara ispod površine reke. Pridružuje nam se ostatak jedinice - Mustang, Sevron i ostale
Urlikdžije. Pa još pedeset Zlatnih i tri puta toliko Opsidijana i Sivih.
Nakon što smo se okupili na dnu reke, obraćam im se preko veza: „ Znate svako svoja
naređenja!”
Sevron se kucka oklopljenom pesnicom sa mnom. Pa onda i Mustang. Ragnar me
otpozdravlja stežući pesnicu naspram srca. Jupiter zeva u komunikator. Komedijaš, Belutka i
Glista bodre svoje Urlikdž ije podižući mulj s reč nog dna. Sekunde otkucavaju. Britva mi je
obavijena oko ruke. U levoj ruci imam pulsirajuć u pesnicu. Osećam lupanje srca i hladnoću
medaljona na grudima. Preko veza č ujem larmu bitke. Skupljam svoje gnjuračke pesnice.
Sklapam oč i. Sevron š alje sondu da proveri da li je rečno korito sigurno.
Moram da pronađem vladarku.
Ragnar ć e da otvori kapiju.
Mustang će da spusti zaštitno polje kako bi Rok mogao da poš alje pojačanje, pa da
zauzmemo grad u jednom potezu. Ne želim da se odvaja od mene, ali nikome drugom ne mogu
da poverim taj zadatak.
Vera. Moram verovati da ć e preživeti, moram verovati da će je njeni Opsidijani zaštititi, i
da će samu sebe da zaš titi. Osećam teret na srcu, strah da mi se neć e vratiti. Osećam kao da je već
guta tama. Ukoliko umre, umreće verujuć i u laž. Obećavam sebi da ć u joj reći ako preživimo.
Toliko je bar zaslužila.
Preživi. Preživi. Svi preživite.
Mustang se udaljava, nastavljajući dalje niz reku još nekoliko kilometara dok ne stigne do
parka blizu generatora. Posmatram je kako odlazi i pokuš avam da se uhvatim za neš to, da se
nekome pomolim. Otac je uz mene, kao i Eona. Osećam ih u otkucajima srca.
Sklapam oč i.
Sevron proverava sonde koje je bio poslao gore i kaže mi da je sve u redu, i da se samo
neka devojčica igra u blatu iznad nas.
„Borite se jedno za druge”, kažem preko veza onima koji stoje pokraj mene na dnu reke.
„Za mnom!” Uključujemo graviČizme i podižemo se kroz vodu, izlećući iz reke poput nekih
ljigavih nemani, s vodom koja nam se sliva niz svemirska odela dok prele ćemo rečnu obalu
blatnjavu od kiše koja je padala pre nego š to su podigli zaštitno polje da zaštite grad. Ispod nas,
samo jedna Smeđa devoj čica bez oklopa stoji u blatu do gležnjeva. Zurim u nju kroz svoju
zastraš ujuću crnu kacigu. Trebalo bi da se skriva negde s porodicom, a ne da se igra napolju u
gradu pod opsadom. Nešto nije u redu.
Čim nas je videla, iz korpe vadi neku malu okruglu napravu. Munje paraju nebo. Rub
svečane haljinice umrljan joj je blatom koji je č ini još više smeđom.
„Upucaj je!”, dere se Sevron.
Udaram ga po ruci i umesto devojčice ruši se neko drvo. Podižem pogled gore prema
bedemu gde, daleko od domašaja sonde koju je Sevron bio poslao i daleko od domašaja
elektromagnetne loptice koju devojka drži, stoje Belonini vitezovi sa svojom Opsidijanskom
pratnjom. I čekaju.
Devojčica pritiska dugme na loptici.
Ima svi da izginemo.

215. DEO IV
PROPAST


Uzdigni se koliko hoć eš, al' u blatu završićeš.

Karn O Belona

216. 40
BLATO


Elektromagnetska pulsirajuća loptica se raspršuje. Zvuk sličan stenjanju nekog
džinovskog deteta ubodenog iglom. Crkava nam sva elektronika. GraviČizme počinju da
posustaju. Svemirska odela doživljavaju kratak spoj, zbog č ega te ogromne metalne oklope
gravitacija uzima pod svoje. Rušimo se. Većina pada na blatnjavu obalu reke. Ja upadam u vodu.
Tonem. I tonem. Bubne opne mi zamalo pucaju. Sve dublje i dublje dok ne uronim u blato na
rečnom dnu. Svom silinom. Kolena me izdaju pod teretom svemirskog odela. Prevrćem se na
leđa. Ne mogu da vidim nikog od mojih ljudi. Jedino sam video neke obrise kako se pomeraju
iznad površine vode dok sam se ruš io. A sad sam isuviše duboko da bih video bilo š ta sem vode
koja tamni od prolivene krvi. Sevanje munja povremeno mi pokaže obrise tela koja ubrzano tonu.
Ne mogu da se pomerim. Svemirsko odelo mi je preteško. Ležim kao neka kornjača,
dopola zaglavljen u blatu rečnog korita. Zbunjen. Obuzima me strah. Sve se desilo tako brzo. Ne
mogu čak ni da pogledam levo ili desno da vidim ko je još tu sa mnom. Veze mi ne rade. Da
rade, verovatno bih č uo vriske i psovke.
Svemirsko odelo me je iz svemira spustilo na zemlju. Kao splav za spašavanje, lično
utvrđenje usred bitke. A sad ć e mi postati mrtvački kovč eg.
Srce mi tuče. Dođe mi da vrisnem.
Ubrzano dišem. Prestravljenost mi je zastala u grudima i pritiska me, tera me da gutam
vazduh, da ga prož direm kao da ć e mi to dati snagu da se pokrenem. Uspori. Uspori. Razmišljaj.
Razmišljaj. Dva tela tonu pokraj mene. Pod teškim odelom, ubrzano se spuš taju kako bi se
pridružila ostalima na dnu. Nema plemenitosti u toj smrti, samo krv š iklja oko njih. Čim završe s
onima što su se zaglavili na blatnjavoj obali, ubice ć e se spustiti i po nas. Mada i ne moraju.
Usporavam disanje. U odelu mi je ostala ograničena količina kiseonika.
Uređaj za preradu vazduha mi je isključen.
Kasije je znao šta nameravamo. Mora da jeste. Ili su me izdali?
Nisam rekao nikome sem Sinovima, Sevronu i Mustang. Niko me od njih ne bi odao.
Nekako je saznao. Kopile jedno krvavo. Da mogu da se predam, predao bih se. Da spasem ž ivote
mojih ljudi. Ali veze su mi prekinute.
Trgnem se, pokuš avajući da se pridignem. Ali preduboko sam zaglibio u blatu, a odelo mi
je napravljeno od tone metala. Ne mogu da ga zbacim sa sebe. Ne mogu da ga skinem. Za to mi
je potrebno napajanje. Odgurujem se rukama. Ne vredi. Blato me još dublje uvlači u sebe.
Mustang je uspela da im umakne. Č ini mi se... bar se nadam da jeste. Da li uopš te zna da smo tu?
Tražim Sevrona, Ragnara, Urlikdž ije. Oko sebe vidim mračne obrise. Vrti mi se u glavi.
Uspori krvavo disanje! Uspori! Razmišljaj. Neće čak ni doći dole da me ubiju. Umreću na dnu
reke, zureći u njenu površinu, dok mi se prijatelji pridružuju tonuć i jedan po jedan. Potpuno sam.
Sevron. Ragnar. Belutka. Glista. Komedijaš. Svi su mrtvi. Ili umiru. Gledaju isto š to i ja. Ili su
možda gore na obali dok Belone š etaju među nepokretnim oklopljenim odelima i ubijaju ih. Plače
mi se koliko sam bespomoć an.
Dosta s tim! Učini nešto. Pomeri se.
„Uzdigni se kol'ko hoć eš, al' u blatu završićeš”, odjekuje mi u sećanju.
Ovo je već treći put da me ostavljaju u kaljuzi i mulju da crknem. Koristeći svu snagu
kako bih pomerio desnu ruku, š krgućem zubima sve dok ne osetim da gleđ počinje da mi se mrvi.
Polagano, krajnje polagano, s teškom mukom se odvaja od ljigavog blata. Ali samo nju uspevam
da oslobodim. Neću uspeti da se pridignem. Preduboko sam se zaglavio. Previše sam tež ak u

217. svemirskom odelu. A onda je primećujem. Kada je elektromagnetska pulsirajuća loptica prasnula
prekinula mi je sve električne spojeve, š to znači da mi se odelo sledilo u pokretu, ali britva mi i
dalje radi, obavijena oko moje ruke poput belog pitona.
Spasiće ti život po ceni uda. Te su mi reč i utuvili u glavu kada su mi kao dečaku prvi put
tutnuli hitroSek u ruku. Spasenje po cenu ž rtve. Britva ima hemijsko napajanje. Moći ću da je
uključ im. Ispraviću je. Ali poš to mi je oko ruke... moraću da budem brz.
Duboko udišem i sklapam oči pokuš avajući da napipam dugme pod palcem rukavice.
Moraću da budem brži od titraja plamena! Brži od jamičarke. Pritiskam dugme.
Britva se steže i ispravlja i prolazi kroz metal kao nož kroz puding.
Hitro je isključujem. Britva se zaustavlja taman kada mi je zasekla mišić, ali ne i kost.
Jaučem zbog stravičnog bola u podlaktici. Voda pokulja kroz zaseč eni rukav kako bi mi ohladila
brideću ranu.
A onda me hvata jeza. Voda! Opravo sam pustio vodu u odelo. Idiote jedan! Uskoro ć e mi
ga celog ispuniti. Već osećam kako ć e mi dopreti do vrata. Udaviću se za minut, dva ili tri.
Izvukavš i okrvavljenu podlakticu iz isečenog metalnog oklopa, svlačim britvu s nje i puštam je
da leluja u vodi poput pipka. A onda je ponovo palim. Savija se u obliku smrtonosnog upitnika, i
usmeravam je prema drugoj ruci.
Voda mi je ispunila odelo sve do grudi. Vazduha je sve manje. Sa svakim udahom vidim
sve više zvezdica pred očima. I osećam vrtoglavicu dok mi krv ističe iz rana na ruci. Mogu dugo
da izdržim zadržavajući dah. Ali maloč as sam se zadihao, te sada udišem ugljen- dioksid. Ipak,
uspevam da oslobodim i drugu ruku iz metalne rukavice. Deluje mi bledo tako ogoljena na
neobičnom, mračnom svetlu. Krv se širi iz nje kao oblak.
Da nisam stvoren da budem gnjurac, umro bih tu na dnu reke. Ali ovako ću uspeti da
svučem svemirsko odelo kao i oklop ispod njega. Spasiće me moja okretnost. Ne mogu da
pomerim glavu zbog težine kacige. Ne vidim ni gde sečem. Koža koja registruje bol služi mi
umesto očiju. Centimetar po centimetar, izvlačim se iz svemirskog odela. Centimetar po
centimetar povlačim smrtonosno sečivo duž tela. Sečem odelo ispuš tajući sopstvenu krv u vodu.
Param spoljnu č auru. Poput skakavca kada se izvlači iz svoje opne. Krajnje pažljivo, skidam
kacigu sekući je oko vrata. Zadržavam dah. Samo sam okrznuo vrat.
Samo ogrebotina. Ali tik uz grlo.
Poslednje oslobađam noge. Pridižem se, dok me isečeni delovi odela grebu po kož i, te
izvlačim desnu nogu iz prosečenog metala. Živ sam i izranjavan usred ledene, mrač ne reke. Bez
kacige. Zadržavam dah dok mi se pred oč ima šire tačkice. Sada oko sebe mogu da vidim ljude
uronjene u rečno korito. Plivam do najkrupnijeg i vidim Ragnarove sklopljene oč i iza vizira
svemirskog odela. Suze mu teku iz njih. Pluć a su mu ogromna, ali sigurno mu nije ostalo mnogo
kiseonika u odelu. Mož e da se pomera mnogo bolje od mene zahvaljuju ći nadljudskoj snazi. Ali
niko ne bi mogao da pliva kroz vodu u oklopu.
Nisam ni znao da može da plače. A eto, sada tiho roni suze. Nisu to ogromne, neobuzdane
suze. Već mirne, drugačije. A nakon što je otvorio oč i, primećujem još nešto. Neki uspavani deo
njegove duš e ponovo se budi. Mislio je da je mrtav, prepustio se sudbini. A eto mene plivam
ispred njega u iskidanom vojnom kombinezonu, okrvavljen, izgledajući potpuno sumanuto, ali
oslobođen svemirskog odela. Donosim mu nadu. Poč injem da seč em, mada pluć a samo što mi
nisu pukla. Potreban mi je. Ne mogu sada da tražim Sevrona. Nemam vremena. A ne smem ni da
isplivam na površinu da bi me ubili č im me spaze.
Operišem nad njime britvom kao pravi oblikovatelj, sve dok ne uspeva da se istrgne iz
spoljnje čaure. Ostali vide š ta radimo. Ali ne možemo im odmah pomoć i. Moraće da se strpe.
Ragnar i ja se otiskujemo kroz jake reč ne struje ka površini. Pluća nam vape za

218. vazduhom. Ragnarovo bledo, istetovirano telo kreće se kroz vodu s lakoć om koju ne mogu da
dostignem. Nisam ni znao da su Opsidijani tako dobri plivači. Mada, ima smisla s obzirom na to
da se rodio pokraj plutajuć ih santi leda.
Kada smo se približili površini, um mi gubi bitku s telom. Na tri metra od površine
počinjem da udišem vodu.
Tama.
Osećam mulj između prstiju. Nešto mi prolazi kroz grudi. Voda. Bljujem je napolje pravo
u nečiju grubu ruku koja mi pokriva usta kako bi me utišala. Nastavljam da mu bljujem kroz
prste. A onda osetim nalet zadovoljstva konačno udahnuvš i vazduh. Predivni vazduh! Ruka mi i
dalje pokriva usta. U tom trenu za mene ne postoji ništa drugo. Samo slasni orgazmički nalet
vazduha u pluć a. Kiseonik koji zapljuskuje prazne, bolne organe. I onda najednom zvuk bitke u
daljini. I bolnih ljudskih jauka. Našli smo se u polju le ševa. Bedem nam se nadvija visoko iznad
glava. Reka nam brzo protiče oko stopala. Proš lo je nekoliko minuta od elektromagnetskog
praska, ali se meni č ini kao da je proš ao čitav dan bez nas.
Ragnar me je izvukao u blato između dva mrtva Opsidijana. Dva Belonina Zlatna, š est
Opsidijana i š est Sivih š etaju po mračnoj obali reke tragajuć i za onima koji bespomoć no leže na
njoj. Imamo sreće što su ostali odustali od klanja kako bi se vratili borbama na bedemu. Kasije ih
je sigurno poveo sa sobom. Š to znači da nije znao da sam tu, ali bio je upoznat s rupom koju su
Sinovi izbušili. Ostao bi da je znao da sam ovde. Na svu sreć u nisam poneo barjak koji su mi
Komedijaš i Glista pripremili. A i njih je sreća poslužila jer im nisam dopustio da navuku svoje
vučje ogrtače.
Blato se pretvorilo u groblje. Moji vojnici leže dopola ukopani. Neki pokuš avaju da se
podignu u teškim, nepokretnim oklopima, ali odmah skliznu nazad u glib ili ih Zlatni š utnu nazad
kako bi ih sasekli bez milosti. Većina nepomično leži. Kao polje oklopljenih buba iz kojih curi
nešto crveno.
Sivi se međusobno zafrkavaju, sistematično izvršavajući svoj zadatak, te se zaustavljaju
kod nekog Opsidijana koji se zaglavio na leđima kako bi mu naponskim kopljem probili debelo
svemirsko odelo i prikovali ga uz tlo poput dečaka koji mrcvare nasukanog raka. Na kraju ga
dokusuruju mecima iz puš aka zvanim „ probijači” jer mogu da probiju oklop.
Ragnar mi pokazuje blato. Dopola goli, obojica se prekrivamo crnim, teškim blatom koje
mi hladi posekotine na telu, a njemu prekriva tetovaže. Upirem prstom ka kacigi jednog od
Zlatnih i nečujno mu kažem da našim preživelima istič e kiseonik. Ragnar mi klima glavom.
Skidam britvu s tela jednog od poginulih Zlatnih. Ne znam o kome se radi. Pa je predajem
Ragnaru. Nikada nije videla nijedne ruke sem Zlatnih. Ni pretorijanske, ni Opsidijanske, č ak ni
ruke onih koji nose značke same vladarke nisu nikada dotakle ovo oruž je još od Mračne pobune.
Ako je taknete, sledi vam smrt izgladnjivanjem. Lišavaju vas moguć nosti da dospete u Valhalu.
Čekaju vas samo glad i smrzavanje. Ali naši će neprijatelji kod sebe imati pulsirajuće štitove.
Nijedno nam drugo oruž je neće pomoći.
Ragnar je ispuš ta iz ruku kao da je od vatre. Guram mu je nazad u drhtave ruke.
„Rekoh ti da nisu bogovi! ”
Poput senki š to izranjaju iz reke Stiks, š unjamo se kroz groblje. Neprijatelji nam nisu u
borbenom stroju, pa ć e nam biti lake mete. Hitam napred na sve č etiri kao neki užasni pauk kako
bih ubio dva Opsidijana pre nego što se okrenu gotovo se i ne dižući od tla. Ragnar lomi vrat
trećem, a onda onog č etvrtog slama napola zajedno s odbijajuć im štitom. Odižući se rukama,
hrlim prema najviš em Opsidijanu, skačem i zarivam mu seč ivo u telo. Nezgodno se doč ekujem
na povređenu ruku. Više čak ni bol ne osećam. Od viška adrenalina. Vidim kako se odred Sivih
okreće, pa se rušim za Opsidijanovim telom i otkotrljavam se u blato kako bih se spustio u njega,

219. u senku među leševe. Svojim odbijajuć im puškama i pulsirajućim oružjem sasekli bi me na
froncle ovako bez š tita i oklopa. Ragnar je takođ e negde nestao. Ne znam gde.
Vreme odmiče. Koliko li im je kiseonika još ostalo? Sivi lovci dovikuju nešto o
nevidljivim plaštevima. Preostali Opsidijan spaja se s dva Zlatna. Sivi obazrivo pretražuju tela,
dokusurujuć i moje ljude kako bi mene i Ragnara isterali pred Zlatne i Opsidijana. Lea je umrla na
ovakav način, u blatu. To se ne sme ponoviti.
Dižem se, ali bez vriska, bez urlika. Neč ujno. Baš da vidim da li će me opaziti. Brz sam.
Gotovo sam se našao pred njima kada otvaraju vatru. Juriš am na njih, izbegavam rafale,
krivudam i lelujam poput probuš enog balona. Nema tu neke lepote pokreta. Nosi me mahniti
strah. Metke č ak i ne vidim. Samo ih osetim kad proš išaju pokraj mene. Osetim ih po vrelini.
Osećam udarac kada me jedan poga đa u mišicu. Potresa mi celo telo. Para mi kožu dok se metak
probija kroz meso, tetive, mišić, pa izlazi na drugu stranu raspršujući kost. Stenjem. Ali već sam
stigao do njih. Nečujno ću ih dokrajčiti.
Propustili su priliku.
Dvanaest neprijatelja pada kao pokoš eno zahvaljujući Lornovim č asovima kravata.
Dvanaest muškaraca i ž ena.
Zlatni i Opsidijan hrle prema meni. Zlatni koriste graviČ izme. Ragnar se diže iz blata i
zabacuje britvu kroz vazduh poput koplja. Ogromni Opsidijan pada u blato, dok Ragnar kidiše na
dva Zlatna podižući drugu britvu s tla.
Divim se njegovoj snazi. Hvata jednog Zlatnog za nogu dok proleću iznad njega. Udara
ga struja iz pulsirajućeg štita ispunjavajući mu telo bolom. Ali on na to samo urlikne, ne puš tajući
ga, te uz vrisak koji mu ne dopire iz grla, već iz same duše, obara Zlatnog na zemlju kao da je
sasekao drvo. Nekako uspeva da mu ščupa čizmu s noge. Vitki Zlatni otkotrljava se od njega
vičući „Mrljavi!” svom prijatelju, koji mu pritič e u pomoć kako bi se zajedno suočili s Ragnarom.
Pritrčavam Ragnaru u pomoć .
„Kosač!”, jedan od Zlatnih uvlači kacigu u oklop, otkrivajuć i nadmeno lice Nenadmašnog
muškarca. Sigurnog u sebe i u svoj polož aj. U svoje poreklo. U svoje mesto na ovom svetu. Lice
mu je ispunjeno radošću. Ali se potom izoblič uje čim vidi Ragnarovu britvu.
„Dao si seč ivo svojih predaka jednoj dž ukeli?”, pogledom isijava mržnju prema Ragnaru.
A onda gnevno spuš ta pogled ka britvi, zbunjen. „Zar nemaš časti?”
„Nemam.”
„Budi svestan s kim se suoč avaš, Andromede”, govori mi stariji Zlatni razjareno. „ Ja sam
Gaj O Kart od roda Kartijevskog. Mi smo oni š to podigoš e stubove Venerine. Prvi smo jezdili
prostorom između Spoljnjeg i Unutrašnjeg Ruba i otvarali rudnike na Helsi.”
„Nije ti ovo Ilijada'. Ragnare, ubij ovu budaletinu. Potrebne su nam njegove graviČizme.”
Zlatni na to pljuje: „Š alješ džukca da se bori umesto tebe?”
„Ja sam č ovek!”, Ragnar uzvikuje glasnije od motora broda koji bruji iznad nas.
Pljuvačka mu leti na sve strane, lica izobličenog od gneva. Vene su mu poiskakale na vratu.
Urličući, poleće napred pre nego što uspevam da podignem sečivo. Usput se dohvata leša
obrušenog Opsidijana te ga koristi kako bi odbio njihove britve. Udara Gaja. Bez oruž ja. Samo
pesnicom. Udara ga toliko snažno po pulsirajućem štitu da se č ovek stropoš tava unazad. Potom
ubija i drugog, sekuć i mu štit toliko razjareno, da ga na kraju celog preseca napola. Nogom š uta
gornji deo leša u stranu, te napada Gaja udarcima nabijajuć i ga u blato. Nastavlja da ga mlati dok
mu se mišići grče zbog pulsirajuć eg štita, da bi mu zatim prineo britvu pod grlo.
„Predaj se i živećeš”, grmi Ragnar.
Gaj pljuje.
„Predaj se kao čovek koji se predaje pred drugim č ovekom.”

220. „Nikada!”, Gajove se usne zgađeno skupljaju. Jasno i glasno izgovara svoje poslednje reči
s gordošću i hrabro šću. Sa svim što je dobro i sa svim š to je loše kod ovih neverovatnih ljudi. „ Ja
sam Nenadmaš ni legat Gaj O Kart. Ponos ljudskog roda. Nikome se ja neću predati. Gde ć e se
čovek pred psom predati?!?”
„Onda nek ti je laka zemlja!”, Ragnar zariva se čivo u njega.
Izvlačimo naše ljude s dna reke. Najbrže što možemo koristeći se ukradenim
graviČizmama, ali nedovoljno brzo. Sevron nije mrtav, ali samo š to nije. Pronalazim ga
zaglibljenog naglavačke na obali reke. Psuje i pljuje oko sebe, dok mu skidam odelo zajedno s
Komedijašem i Belutkom.
„Mrtvi?”, pita me tiho. „ Moje Urlikdžije?”
„Previše ih je mrtvih”, kaže Komedijaš tankim glasom.
„Da li se Mustang provukla?”
Svi gledaju u mene.
„Mislim da jeste” , kažem im. „ Ali ne mogu je pozvati jer su nam prekinute veze. A
ionako moramo da pož urimo. Ako je još živa i ako digne u vazduh generatore kako bi naše
pojačanje moglo da se spusti, onda ć e zaštitno polje pasti i vladarka ć e dobiti š irok prostor za beg.
A sada to ne mož e jer smo ih sabili.”
Sevron klima glavom. Mala Belutka mu pomaže da ustane. Sićušna Čička, koja jedva da
doseže Ragnaru do solarnog pleksusa, primećuje mu britvu u ruci dok ovaj oslobađa nekog
Opsidijana iz pokvarenog svemirskog odela. „ Baci to iz ruke!”, breca se na njega.
Ragnar je ispuš ta iz ruke, te mi upuć uje neobično usplahiren pogled. Dajem mu znak da
sačeka.
Nakon što smo proverili odela svih koji su pali na rečnoj obali, dobijamo broj ž rtava koji
je toliko jeziv da se Sevron poraženo sklanja u stranu. Glista je mrtav. Truloleđi je mrtav. Harpija
je umrla još pre nego š to smo se prizemljili. A izginuli su i mnogi od novih regruta. Preostali su
nam jedino Č ička, Komedijaš, Nadrndani i Belutka. Preostalo nam je jedanaestero od pedeset
Opsidijana s kojima smo poš li.
Belutka i Komedijaš miluju Glistu po licu, dok im mohikanke, natopljene kišom, leže
polegnute na glavi. Belutka poč inje da ga udara po grudima lupajući mu iznad srca ručicama kao
da će ga time povratiti. Č ička odlazi da je odvuč e od njega, dok Komedijaš uzima malo blata
kako bi ispravio Glistinu mohikanku koju svi nose. Sevron nema snage ni da ih pogleda. Odlazim
do njega.
„Pogrešio sam u vezi s ratom”, kaže mi.
„Ne mogu ovo bez tebe.” A onda mu oč ajnički dodajem: „Jesi li uz mene? Sevrone?”
Odmiče se od mene, te otire sline iz nosa zamazujući lice. Niz blatnjave obraze spuštaju
mu se tragovi suza kada diže pogled ka meni, te drhtavim glasom, kao u deteta, kaže: „Uvek.”

221. 41
AHILEJ


Nemamo vremena da ih oplakujemo. Snage su mi desetkovane, te moramo dodatno da se
usitnimo. Moja se vojska izvan grada baca na neprobojne zidine, oč ekujući pomoć iznutra. A ona
im nikako ne stiže. Legati sigurno pokuš avaju da me dobiju preko veza, pitajuć i se da li sam
možda poginuo. Mogli bismo da izgubimo bitku ako se glasine proš ire.
Šaljem Ragnara s ostatkom Opsidijana da otvore jednu od gradskih kapija mojim legatima
koji nas spremno č ekaju s hiljadama Sivih i Opsidijana.
„Neću ti dodeliti nijednog Zlatnog” , kažem Ragnaru. „ Znaš li šta to znači?”
„Znam.”
„Neka ovo bude poč etak”, kažem tiho. Saginjem se kako bih podigao odbačenu britvu iz
vlažnog blata. „Č ovekov je zadatak da sam odabere svoju sudbinu. Odaberi je i ti.” Pružam mu
britvu.
Ragnar gleda nazad u Opsidijane. Oklopi su im se ulubili dok smo ih izvlačili iz
svemirskih odela. I još su skroz prekriveni blatom. Manji su od njega. Neki su tanani i tihi. A oni
golemi uzbuđeno cupkaju u blatu. Svi crnih oč iju i bele kose. Naoruž ali su se oružjem oduzetim
od Sivih i onog Opsidijana, koje sam pobio. Jedva dovoljno za sve, i pritom im ni to neće mnogo
pomoći ako nalete na Zlatne.
Ragnar donosi odluku. Pruž a ruku. Urlikdž ije se spremaju za pokret iza mene. Č ička ga i
dalje zlokobno zagleda. „Biram da po đem za vama”, ka že mi. „I biram da im budem vođa.”
Spuštam mu britvu u ruku.
„Darou!”, otima se Č ički. „Šta to radiš?”
„Ma, zač epi!”, breca se Sevron.
„Ne može tako!” Čička ljutito prilazi i pokušava da otrgne britvu iz Ragnareve ruke. Ali
on je ne pušta. „Puštaj je. Robe jedan! Daj mi to sečivo!” Potom vadi sopstvenu britvu. „ Daj mi
to sečivo ili ću ti odseći ruku kojom je držiš.”
„Onda ć u i ja tebe da saseč em, Čička”, Sevron joj kaže podrugljivo.
„Sevrone?”, Čička se okreće ka njemu razrogač enih očiju. Gleda u mene, pa u ostale
Urlikdžije, koje ć utke stoje ne shvatajući šta se upravo desilo. „ Jesi li š enuo? Nema prava. To je
naše pravo! On je ne...”
„Ne zaslužuje?”, pita je Sevron. „Ko si ti da odlučuješ o tome?”
„Ja sam Zlatna!”, viče piskavim glasom. „ Komedijašu, Belutko...?”
Belutka ništa ne kaže. Komedijaš nakrivljuje glavu: „ Darou, šta je sad ovo?”
„Ovo je moja vojska”, kažem mu. „Sećaš se Instituta? Sećaš se kako sam krvario za one
koji su me pratili? Kako kod mene nije bilo robova? Zašto te onda ovo iznenađuje? Zato š to je
sve ovo stvarno?”
„Klizav je to teren, niš ta više”, Komedijaš se osvrće po poprištu bitke, „čak i tu.”
„U pravu si. Jeste” , saginjem se kako bih pronašao još jednu britvu odbačenu u blatu.
Dobacujem je među Opsidijane, nekoj na rogušenoj ženi upola nižoj od mene. Hvata je kao da se
radi o zmiji, te me prestrašeno gleda. Odgojeni su verujuć i da smo bogovi. Da mi neko da Torov
malj... kako bih ga uhvatio? Sevron prolazi između leševa i pronalazi još nekoliko. Dobacuje ih
Opsidijanima.
„Gledajte da se ne poseč ete”, kaže im.
„Računam na vas! A sad kreć ite!”, kažem im. Oni potom nestaju, odjurivš i u tamu prema
pozadini gigantskog bedema. Okrećem se Urlikdžijama: „Da li nekome smeta?” Svi hitro

222. odmahuju glavama, osim Č ičke.
„Čička?”, pita je Sevron.
Komedijaš je gurka, pa i ona nevoljno odmahuje glavom: „ Ne smeta.”
I eto ga. Ona me posle ovoga više neće pratiti. Već osećam kako mi prijatelji okreću leđa.
A pri tom znaju samo delić istine. Ali taj ć emo problem ostaviti za neki drugi dan.
Moramo da pož urimo. Ali imamo samo jedan par ispravnih graviČizama. Dajem ih
Sevronu. Proveravamo da li mož e da nas sve podigne kao š to sam ja odneo Urlikdž ije na Olimp,
ali kada se svi međusobno vezani uhvatimo za č izme, one poč inju da varniče i pršte. Mogu samo
njegovu težinu da izdrže. Oštećene su tokom borbe i spašavanja. Krvavog mu prokletstva!
Moraćemo peške. I pri tom ništa ne sme da nas uspori.
Upirem rukom u odbijajuć e štitove koje su retki srećnici sačuvali nakon uklanjanja
svemirskih odela. „ Skidajte oklope.”
„Šta?”, Čička kaže u neverici.
„Oklop. Skidaj ga. Sve sem skarabejOklopa.”
„Da idemo bez oklopa na pretorijance?”, žali se Č ička. „Hoćeš svi da pomremo?”
„Moramo biti brzi. Ukoliko se zaštitno polje spusti pre nego š to stignemo do Citadele,
vladarka će nam umaći. Ako je ne zarobimo, dobiće priliku da se pregrupiše. Pridruž iće se
Gospodaru Pepela. Sazvaće čitavu Zajednicu oko sebe, a oni ć e se onda pojaviti ovde s deset puta
više ljudi ne bi li nas smoždili. Dobili bismo bitku, ali bismo izgubili rat. ”
„Ali ako je zarobimo...” , Sevron reži, prilazeći mi u pomoć.
„Mi tu pričamo o vladarki”, kaže Komedijaš , „koja će uz sebe imati Vitezove Olimpa,
pretorijance...”
„I?”, pita ga Sevron. „ Mi imamo nas.”
„Šestoro nas”, Komedijaš smeteno slež e ramenima dok svi zurimo u njega. „ Samo sam
mislio da bi neko trebalo to da naglasi.”
„Moramo da pređemo petnaest kilometara peš ice”, kažem. Klimaju mi glavama. „Mojim
korakom.” Na to svi razmenjuju zabrinute poglede, skidajuć i oklope. „Ako zaostanete, bolje
nađite neko skrovište.” Jedna treć ina Zemljine teže. Tela u savršenoj kondiciji. A ipak ć e biti
teško. Pogotovo jer sam iskasapio ruku britvom.
Sevron mi prilazi dok Urlikdžije svlače oklope sa sebe. Č ujem da su preplašeni po tome
kako im oruž je i oklop zveckaju u drhtavim rukama, vidim to i po usplahirenom načinu na koji
razmazuju blato po licima kako bi ih zatamnili.
„Darou, s tobom su još od samog poč etka”, Sevron se osvrće po parku zahvaćenom
olujom, pa gleda u Citadelu i u odsjaj brodova koji proleću iznad nas. „Već nas ima samo upola
koliko nas je bilo kada smo te izvukli s Lune. Mož da si uspeo da zameniš Paksa Ragnarom, ali
njih ne mož eš. A ne možeš ni mene.”
„Mislio sam da si uz mene.”
„Ja sam tvoja savest. Idem za tobom tako glupavim svuda. Stoga mi se nemoj
proseravati.”
„Razumeo! Za mnom!”, vičem.
Oslobođeni oklopa, tiho krećemo. Uz sebe imamo samo britve i skarabejOklope. Umesto
graviČizama nosimo nazuvice s gumenim đonovima. Polazimo duž reke, ostavljajući bedeme za
sobom. Jurimo kroz č itava jutra travnatih parkova i š uma koje odvajaju bedem od grada, dok
mehanizovani rat besni u daljini. Brodovi bruje iznad nas, povijajuć i krošnje i otkidajući lišće.
Vozovi trepere s naše desne strane prevozeći vojnike na front. Eksplozije se dižu u daljim. Oblaci
gutaju nebo iza ogromnog zaštitnog polja koje natkiiljuje grad. Unutar oblaka sevaju praskovi.
Mustang se sada verovatno već približ ila generatorima zaštitnog polja, ako je još uvek

223. živa. Jedino nam preostaje da se molimo da i njen mali odred nije otkriven. Ukoliko je Kasije ili
njegovi lovci pronađu...
Krivudavim korakom pokrivamo tih petnaest kilometara jureći. Slabine mi bolno bride.
Mišići mi vape za kiseonikom. A desna ruka me boli zbog okrvavljene rane od metka duboko u
mišici i zbog poderotina koje mi krvare po ruci i zglobu. Uzeo sam pola pakovanja stimulansa,
kako bih mogao da se služ im rukom. Bol me ne zaslepljuje. Već mi izoštrava čula. Sprečava me
da ne mislim o izginulima.
Stigavši do ruba šume, ne zaustavljamo se, već jurimo poploč anim ulicama trgovačkog
dela grada, prolazeć i između zgrada koje se uzdižu ka nebu visoke više od kilometar. Trč imo
kroz puste četvrti podBoja, kroz tržnicu na kojoj nas isprepleteni prolazi vode ka oronulim
ulicama oivičenim zidovima pod grafitima. Tu i tamo, neki Smeđi, Ružičasti ili Crveni, skloni
nam se s puta, ili baci pogled ka nama kroz prozor. Č ak i tu, u središtu njihove vlasti, mogu da
vidim grafite o Eoninoj pogibiji. Kosa joj plamti poput ranjenih boraca koji lebde po nebu s druge
strane Agejinog providnog zaštitnog polja. Neko povraća iza mene. Ali se ne zaustavlja. Vonj
bljuvotine potom ostaje uz nas.
Sevron doleće do nas, pa se spušta pokraj mene. „Vod Sivih pred vama. Idite jednu ulicu
južnije, pa se vratite na putanju kako biste ih izbegli.” A onda ponovo odlazi. Pratimo njegova
uputstva.
Najednom nešto poč inje da se dešava na nebu, pa usporavamo da bolje osmotrimo.
Belutka koristi priliku kako bi se stropoš tala na pločnik, sva zadihana. Visoko iznad nas, ali ipak
ispod zaštitnog polja, č itava horda brodića prenosi vojnike iz manjeg okršaja kod juž nog bedema,
gde se Lorn bori, prema severnom bedemu ka kom su otišli Ragnar i njegovi Opsidijani. Na
desetine brodića punih rezervi napuš taju svoja pristaništa u hangarima i lukama koje oivičavaju
sedam kilometara visoke stenovite zidove doline Marinere s istočne i zapadne strane. Tamo je i
većina kasarni, kao i fabrika u kojima mukotrpno rade nadCrveni praveći oružje i potrošnu robu.
Skrivamo se od letelica. Nešto se desilo kod severnog bedema. Nastavljamo dalje. Belutka ječi i
stenje. Č ička je podiže i povlači za nama.
Sevron nam se pridruž uje nekoliko minuta kasnije s levom rukom koja mu beživotno visi
pokraj boka. Odmeravam je, ali on ne obraća pažnju na moju zabrinutost. „ Ragnar je otvorio
prokletu kapijčinu!” Osmeh mu se razlije licem. „ Njih dvanaestoro protiv onolike bedemčine!
Naša momčad je poč ela da nadire unutra. I...”, stoji pred nama sav ozaren.
„I šta?”
„I Ragnar je pride ubio Viteza Vetra i zamalo je sasekao i Kasija.”
„Jednog Viteza Olimpa?” , Komedijaš pita zabezeknuto.
„Satro ga pred č itavom njegovom vojskom. Opsidijani iz njihove vojske potpuno su
odlepili!”
Sevron se potom nanovo udaljava, a mi nastavljamo svojim putem. Jedinica Sivih
policajaca sačekuje nas negde na ulici. Bacamo se u zaklon dok njihovi rafali buš e ploč nike, a
onda skrećemo u neki sokak kako bismo ih izbegli.
Još četiri kilometra do odrediš ta.
Kašljući i dahćući, uspevamo da se doteturamo do spoljnjeg dela Citadele. Sakrivamo se u
krošnji drveća poput ofucanog č opora prognanih demona. Kroz retko šumsko šipražje vidimo
kako se s druge strane visokog zida Citadela uzdiže u gomili tornjeva. Nije zlatna, već bela s
pomalo crvene, još ukrašena Avgustovskim lavovima, iako se Belonini plavo-srebrni barjaci
vijore na povetarcu povrh vetrokaza u obliku lava. Njihov srebrni orao gordo leluja na zastavama,
sve dok nam Sevron ne mahne s krova pre nego što će odseć i jedan od barjaka. Nisu očekivali da
će se bilo ko probiti č ak dovde.

224. Osim što je prelepa, Citadela je i tvrđava. Od onih na koje se ne bih namerio. I šli bismo
od sobe do sobe, pa bi nas, pod uslovom da nije potpuno bez vojnika, savladali, prikovali uz
njene skupocene zidove od crvene hrastovine i pobili na njenim mramornim podovima. Nema
zaštitno polje oko sebe, ali ispod sebe krije č itavu mrežu bunkera. Brinuo sam se da bi vladarka
mogla da bude tamo. Da se tamo sakrila, ovo bi se pretvorilo u opsadu. Proš li bi dani dok je ne
bismo iskopali odatle, ako bismo uopš te i uspeli. Stoga sam joj dao moguć nost za beg. A sve to
sada lež i na Mustanginim leđima: zaštitno polje mora da padne u zakazanom trenutku. Moramo
da je isteramo napolje.
Ukrasna ograda, koju bismo inače kao od š ale preskočili u graviČ izmama, zapreč ava nam
prilaz mirnoj unutrašnjosti Citadele. Svuda oko nas je park. Drveće. Vodoskoci. Beli trgovi na
kojima Zlatni i Srebrni ispijaju popodnevni č aj sada su pusti. Previše tihi usred ovakve oluje.
Sevron sleće pokraj mene.
„Možeš li da nas prebaciš preko zida?”, pitam ga.
„Nije trebalo da idem gore do vetrokaza. Baš sam idiot. Gotovo sam potroš io sve gorivo” ,
gunđa. „Daj da probamo.” Grlimo se kako bi me podigao u vazduh, trzajuć i se i oslanjajući se na
nepovređenu ruku. Č izme počinje da se drmusaju i da varniče. Dva puta se zamalo rušimo. Ali
onda prelećemo zid, pa se spuš tam na njega, a Sevron odlazi po sledećeg Urlikdžiju. Koji
trenutak kasnije, glava mu se na tren pojavljuje pri vrhu zida, a onda opet nestaje poš to mu
graviČizme varniče i zuje. Uz pucketanje mašinerije, čizme ih izdaju i Sevron se zajedno s
Urlikdžijom ruši deset metara na tlo.
Golemi prasak odjekuje s druge strane grada. Vidimo dim u daljini.
Mustang je uspela.
Iznad nas, providno polje koje je razdvajalo ovaj svet od sveta svemirskih brodova se
gasi. Prvo poč inje da se talasa, izobličavajući požare u gradu i munje iznad nas poput iskrivljenog
ogledala, da bi se zatim raspršilo u prizmatskoj izmaglici. Ili bolje reći, jedna njegova osmina se
raspršuje, pa č itava bujica nagomilane vode poč inje da se sliva po tom delu grada u š irokim sivim
snopovima.
„Nije upalilo!” , viče Belutka s druge strane ograde.
Ali ipak jeste. Jedan po jedan, spojevi iz kojih izvire polje poč inju da pregorevaju. Potom
sledi lančana reakcija kada veliki snopovi vode iz oluje konačno poč inju da pljušte po Ageji. Rok
će, ukoliko vodi u bici, poslati pojačanje. Grad je gotovo već zauzet. A vladarku bi njeni
telohranitelji trebalo da izvedu iz bunkera kako bi pobegla s izgubljene planete. Međutim, sletišta
se ipak nalaze dva kilometra izvan Citadele. Sve je trebalo da ispadne drugač ije. Trebalo je da
budem u oklopu uz stotinu Opsidijana iza sebe i desetak mojih najboljih Zlatnih. Umesto toga,
predvodim šaku svojih drugova u grotlo pakla. Moram da izmenim pristup, ali njihove ž ivote ne
smem da riskiram. Bacam pogled u Sevrona odgore sa zida, i on smesta prepoznaje š ta se u
njemu krije.
„Ne, Darou!”, kaže. „Misli na svoju misiju!” Preklinje me, skače i očajnički se hvata za
zid dok se okrećem. „Nemoj, Darou. Č ekaj! Ubi će te!”
Skačem u baštu Citadele s druge strane ograde.
Životne putanje nekih ljudi toliko su č vrste i grube da mogu da iskrzaju i prekinu ž ivotne
putanje svojih najbližih. Već je dovoljno mojih prijatelja platilo cenu ovog rata. Sada je red na
mene.
„DAROU!”, viče za mnom, jezivo, očajnički. „STANI!”
Trčim brže nego ikad ranije. Vladarka mi neće pobeći. Sve sam ovo uradio kako bih je
uhvatio. Uhvatiš nju i rasturiš Zajednicu. Uhvatiš nju i postaviš teren. Potom se uzdignemo. I
pobedimo. Preskačem čitave redove ž bunja, optrčavam oko vodoskoka, jurim kroz ruž e. Krv mi

225. teče niz ruku. Više i ne oseć am sopstveno telo. Bukvalno letim iznad zemlje. S hitroSekom u
ruci.
Eno ga!
Skrećem iza ć oška. Iza ružičnjaka prostire se belo unutrašnje dvorište po kom se crne
motori ličnih jahti. Č etiri usamljena broda stoje na sletilištu koje mož e da primi bar stotinu njih.
Svi su brodovi crni s ogromnim zlatnim polumesecom na š irokim trupovima, ali onaj najveći, s
većim motorima i blindiranom oplatom, pripada vladarki. Ostali su samo mamci, gotovo iste
debljine, i slično oklopljeni. U vazduhu se razlika uopš te ne bi primetila.
Nema sumnje da su me zapazili preko senzora. Sivi goniči dolaze po mene. Sigurno su
odrešili Opsidijanske telohranitelje iz neke skrivene kasarne da me rastrgnu. Ali uhvati će me
jedino ako se zaustavim. Ne usporavam korak č ak ni dok prouč avam sletilište. Narandžasti se
vrzmaju oko crnih brodova pripremajuć i ih za poletanje. Nisam zakasnio. Međ utim, vrata
Citadele mnogo su bliža brodu nego ja.
Užurbano izlaze. Ne vidim je. Vidim samo ljubičaste ogrtače kako se vijore na kiši i
vetru. Podižu glave prema vetru i gledaju u nebo po kom se tragovi Gvozdene kiše presijavaju iza
oluje, zbog čega tamni oblaci izgledaju kao č elik koji se polagano usijava u kovačnici. Stiž u moji
Titani.
Pretorijanci žure, trčeći po dugačkoj rampi kako bi uš li u utrobu broda s vladarkom.
Zapažam joj lice u trenutku kada se pogne kako bi uš la u brod. Vidim i Aju među njenom
pratnjom. A i Karna. A takođe i Fi čnera, poganog gada izdajničkog! Trčim još brže. Noge i ne
osećam od umora. Pluć a me bole. U ovaj sam trenutak uložio sve š to jesam. Moj ž ivot u
rudnicima, sve one sate propaćene pokraj Harmoni, už ase na Institutu. Svu ljubav koju sam
zavredio i izgubio i za koju i dalje ž ivim... neka sve to tinja u meni.
Polovina svite č eka na pločniku, ostavljena u pozadini kako bi ispratila brod kojem se
pale svetla i motori. Mamci ga oponašaju. Jedan od Beloninih Zlatnih okreće se dok im se
približavam. Iskolačio je oči i ja ga sasecam u prolazu, te uspeva iz sebe da izbaci tek neki
poluvrisak. Još se njih okreće - žene, muškarci, ratnici, politici, Zlatni i Srebrni koje prepoznajem
iz dana provedenih pokraj Avgusta.
Spoznaja o mom prisustvu hvata ih u talasima. Neprijatelj bi trebalo da bude pred
kapijom, a ne među njima, pa ih je ovo sve oš amutilo. A dok se oni ne priberu, ja sam već prošao
domašaj njihovih oklopljenih ruku. Izmičem ispruženim rukama nekog Sivog, otimam mu
pakovanje municije za pojasom, zamahujem britvom unazad i pogađam ga.
Čuju se povici. Pokuš avaju da se dohvate britvi. Meci i pulsirajući udari š ište mi oko
glave. Brodska rampa poč inje da se diže.
Vrišteći, skačem više nego š to sam ikada skočio. Šakom povređene desne ruke hvatam se
za rub rampe. Oči mi skoro ispadaju iz glave od napora i bola u prstima. Brod se i dalje diže.
Ispunjava me brujanje motora i dobovanje srca pod rebrima. Rampa se i dalje zatvara. Očajnički
stenjuči, odbacujem se nagore pod nezgodnim uglom, ali mi niska gravitacija pomaže.
Otkotrljavam se u brod, pa se zadihano dižem na kolena držeći hitroSek na podu. Zvuk motora
polako zamire dok se vrata hermetički zatvaraju iza mene. Č ujem samo svoje isprekidano disanje
i tutnjavu broda koji pokuš ava da utekne.
A onda dižem pogled.

226. 42
SMRT ZLATNOG


Šest pretorijanaca stoji preda mnom pod punim oklopom i gleda u mene. Karn je takođe s
njima. Kao i Aja. A i zdepasti Fičner kome se oči šire čim me ugleda. Vladarka stoji ispred svojih
pretorijanaca, visoka, ali jedva im dopire do ramena.
Krvavog mu prokletstva! Nisam mislio da ć e svi još uvek biti na ulazu.
„Darou?”, Fičner se oglašava gotovo plačnim glasom.
„Šta?”, smeje se Karn osvrćući se oko sebe da proveri da li su i ostali primetili kakav im
je to neoč ekivani poklon upravo dopao š aka. „Šta?... Andromede, otkud sad tebe? Izgledaš kao da
te je sam Jupiter upravo israo!”
I dalje klečim zadihan, dok s mene kapaju krv, kiša, znoj i blato.
„Možemo ga upotrebiti kao taoca”, dobacuje Fičner brže-bolje dok se brod podiže u nebo.
„Ne!”, odgovara mu vladarka. „ Za Ahileja nikada ne bi traž ili otkup, jer je samim
zarobljavanjem izgubio ono š to ga je č inilo Ahilejem.” Nekoliko me trenutaka smireno promatra.
Pljujem š lajm na pod. „ Aja, odseci mu glavu.”
Aja kreće ka meni: „ Derane, glupi. Ostao bez prijatelja. Bez vojske. Bez nade.”
Zlokobno joj se smeškam: „ Kome treba nada kad imaš pulsirajuću granatu?”
Podižem pakovanje municije koje sam otrgao s pojasa onog Zlatnog. Svi se odmiču.
„Šta hoćeš, Andromede?”, vladarka me pita otegnuto.
„Hoću da dokažem da niste nedodirljivi. Spustite brod!”
Oktavija se smeš ka, pa se obraća preko komunikatora: „ Pilote, obrni nas.”
Pilot obrć e brod i ja bez graviČizama gubim oslonac, udaram u plafon i padam nazad na
palubu. Moji neprijatelji sve vreme ostaju ukopani. Aja š utira pulsirajuću granatu kroz otvor u
palubi. Č ujemo kako se raspršava daleko ispod nas.
Gledam za njom u tamu, opraštajući se s propalim planom.
„Eh, ta tvoja gordost”, smeška se Oktavija, „pretpostavljam da nas ona sve č ini
nepromišljenim.”
Polagano vraćam pogled na nju, shvatajući koliko sam ispao glup pomislivš i da su svi
konci u mojim rukama. Velika greška.
„Nećete mi pobeći”, kažem joj.
„Znaš i sam da hoću. Zašto bi, inače, riskirao uskakanjem na moj brod?” Klima glavom
prema jednom od Vitezova Olimpa, na š ta se neko neobično piskavo treperenje š iri vazduhom
dva puta pre nego š to će najednom prestati. Nevidljivo polje. Neviđeno skupo kada se primenjuje
na čitav brod. Prijatelji mi neće priteći u pomoć .
Oktavija se obraća Fičneru: „Viteže Gneva, imate li nanoKameru kod sebe?” On mrda
glavom i vadi napolje neki prsten. „ Snimite kako Aja ubija Kosača.”
Fičneru nestaje sva boja s lica.
„Dajte meni da ga ubijem!”, preklinje je Karn. „ Vladarko moja, dajte mi da ga ubijem u
ime moje porodice. Imam prava na to!”
„Prava?”, pita ga iznenađena. „Zbog tvoje porodice sam izgubila Mars. Nemaš ti nikakva
prava.”
„Bolje bi nam posluž io kao zatočenik”, Fičner se primiče vladarki. „ Dajte mi da
porazgovaram s njim. Bio mi je uč enik. Onomad ste hteli da vam služi, Oktavija. Neka se pokaje,
pa neka ponovo stupi u vašu službu. Time ć ete pokazati š irinu vaše moći - da ste u stanju da
oprostite i ovakvim upišanim balavcima.”

227. Vladarka se polagano okreće prema Fičneru kako bi ga odmerila. On shvata da je upravo
pogrešio. „Čekaj, Aja”, smeška se. „ Neka ga Fičner ubije.”
Taj gad ostaje zabezeknut. Ovo mi je prvi put da vidim da je ostao bez reči.
„Ubijte svog uč enika”, kaže mu vladarka. „ Ili mi možda više niste odani?”
„Naravno da jesam. Već sam vam to dokazao.”
„Dokažite ponovo. Podajte mi njegovu glavu.”
„Mora da postoji i neki drugi način.”
„Okrenuo vam je sina protiv vas”, veli Oktavija. „ A znate da ja pokraj sebe ne držim
nikoga kome ne mogu da verujem. Ubijte ga!”
„U redu, gospodarice”, Fičnerovo lice steže se od napetosti. Neki č udan tuž an odsjaj
pojavljuje mu se u bronzanim oč ima. Da li mu je zaista toliko strašno što će videti kako mu
najistaknutiji učenik umire? Ili je to zbog toga š to sam Sevronov drug? Ili je zabrinut za
Sevrona?”
„Sevron je živ”, kažem mu. „ Preživeo je Kišu.”
Zahvaljuje mi se klimajući glavom, te dodiruje britvu. A onda se ruš i u stranu, poš to ga je
Karn odgurnuo. Golemi Belona juriša ka meni. Usta iskrivljenih od mržnje, golemih ramena pod
oklopom na kom se vide bogatstvo i slava njegove porodice. Izvikuje mi ime.
Pravi se da ć e zamahnuti visoko, iskrivljujuć i britvu iskosa prema meni, hitar poput
zmijurine. Pravim premet postranice kako bih mu uleteo pod domašaj, te mu zarivam britvu u
trbuh. Puš tam sečivo i zaobilazim ga dok se ruši na kolena. „Uzdigni se kol'ko hoć eš, al' u blatu
završićeš”, šapćem, dok mu izvlačim sečivo iz leđa držeći ga za oštricu, te mu odsecam glavu.
Jedan od pretorijanaca juriša na mene. Isturam britvu prema njemu. Pogađam ga u grudi, i
on se ruš i na pod. Izvlačim mu sečivo iz grudi, te se teturavo odmičem od preostalih
pretorijanaca.
„Koje budale!”, mrmlja vladarka.
„Da i dalje snimam?”, Fičner se češe po glavi.
Brod se ponovo trese i naglo naginje, pre nego što će se opet ispraviti. Pridiž em se na
koleno dok mi slika podrhtava pred oč ima. Hvatam se rukom za palubu kako bih povratio
ravnotežu. Neka nova toplina š iri mi se niz leđa i stomak. Neć u se spuštati na kolena. Ne pred
njom. Ne pred tiraninom. Teturavo se dižem. Karn me nije potpuno promašio. Krv mi se sliva
između vrata i levog ramena, gde je uspeo da me zakači britvom. Zasekao mi je ključnu kost.
„Kakav prizor”, Oktavija O Lun posmatra ranu na mom vratu ledenim oč ima. „Zamisli
ovo momče ali odgojeno u mom domu, Aja!” Odmahuje glavom, zureći u mene bez imalo
razumevanja. Primeć uje i ostale rane. Krv. Moju iscrpljenost. Moju mladost. A ipak sam sve ovo
sam obavio. Dva leša leže mi pred nogama. Č itav jedan grad zauzet na prepad iza nas. I ko zna
koliko njih zauzetih po čitavom Marsu. Flota mi je razbila Beloninu. Zajednica samo š to se nije
raspala. Ništa ona to ne razume i nikada i neće. Ali izgleda da me Fičner razume. Oči mu se
cakle. Š ake su mu stegnute.
„Ne biste vi mogli mene da odgajite”, brundam. To samo Crveni mogu. Samo su mi
porodica i ljubav dali ovoliku snagu. Koju sada polako gubim. Aja upravo tada poleće ka meni.
Razmenjujemo tri poteza, pre nego š to uspeva da mi odbije britvu u stranu i da me toliko jako
opali pesnicom po grudima, da mi se učini da sam možda umro. Baca me o plafon kao krpenu
lutku. Nakon š to je završila, vraća se do vladarke, ostavljajući me da stenjem ophrvan bolom.
„Podajte mi njegovu glavu, Fičneru”, zapoveda vladarka.
Fičner bespomoćno gleda u mene, te ispruž a ruku ka njoj umalo je dodirujuć i. „Trebalo bi
da snimimo njegovo pogubljenje za holoKutiju. U svrhu propagande. Javno vešanje. Zvanično
izvršenje smrtne kazne.”

228. „Fičneru...”, vladarka diže obrve sve dok Fičner ne povlači ruku nazad, „ dosta s tim!”
Mišići vilice joj se grče dok razmišlja. „Želim ga mrtvog. Nema više odugovlačenja. Smesta! A
glavu mu sačuvajte za kolac. Pa ć emo to da snimimo.”
Fičnerove suzne oč i ispunjava tuga. Rođen me đu najnižim Zlatnima, uzdigao se do vrha
samo zahvaljujući sopstvenom isticanju. Kakav je to samo čovek! A ja sam ranije mislio da je
slabić.
Tu, na samom kraju, bar znam da ć emo osvojiti Mars, da ć e Avgust biti oslobođen. Rat će
se nastaviti. Zlatni ć e biti oslabljeni. A Crveni ć e se pobuniti. Mož da se č ak uzdignu i pronađu
slobodu. Uradio sam š ta je Arej tražio od mene. Izazvao nerede. Ostalo prepuštam drugim
muškarcima i ž enama. Eoni bi bilo drago.
Blago se smeš kam osećajući nemoć u nogama. Umoran sam. Na kolenima sam. Kako sam
uopšte dospeo ovamo? Koga briga? Biće divno kada odem na poč inak u dol dok drugi budu
ostvarivali Eonin san. Jedino mi je ž ao što još jednom nisam video Mustang. Da joj kažem ko
sam, pa da joj sve bude jasnije.
„Tvoj je mali slavno zasjao. Ali je brzo izgoreo”, krajičkom oka vidim kako se Aja obraća
Fičneru. „ Sačuvaj mu glavu, ali telo mož eš da baciš na zemlju po marsovskim običajima.”
Aja ponovo otvara rampu. Metal š kripi. Na licu osećam vetar iz dola. Oseć am studenu
izmaglicu. Miris kiše. Utonuć u u san. Pa ć u se probuditi pokraj Eone. Probudiću se u našem
toplom krevetu s rukom u njenoj kosi. Probudiću se pokraj svoje ljubavi, znajuć i da sam u
prethodnom svetu dao sve od sebe.
Ali ti ćeš mi nedostajati, Mustang. Više nego š to sam do sada smeo da priznam.
Pred očima mi magla i mrak. Miris rđe na tren me podseti na rudnike. Da li ve ć spavam?
Čujem metalne čizme. Neki č ovek hoda kroz maglu. Ne vidim mu lice. Ali osećam nešto u sebi.
Otac? Ne, nije otac. Zaškiljim.
„Striče Narole.”
„Ne. Fičner je, momče.”
Njegov me glas naglo vraća nazad na brod. Poput ribarske udice koja vuče najlon š tapa u
pravcu u kom on ne ž eli da ide.
„Oh. Drago mi je š to si ti” , kažem tiho, pronalazeći dovoljno snage da podignem glavu
kako bih ga pogledao u oč i. Pune su mu suza. Promuklo se smeje na to. Vetar huji iza mene. Nije
dol. Već Mars. Nije magla. Već oblaci. Rampa je spuštena kako bi mogli da mi gurnu telo
napolje. Bio sam u pravu kada sam rekao Arkosu da mi seda kosa nije suđena.
Glava mi opet pada. Usta mi se pune krvlju. Hvata me nesvestica. „Reci Mustang...
Eoni... da ih volim...” , kažem široko razjapljenih usta.
„E, gluperdo jedna krvava” , kaže mi š apatom, odmahujuć i glavom. „ Sve sam drž ao u
svojim rukama.”
„Ni... nisam...” , trepćem zamućenim očima. „Š ta?”
„Ja sam ti taj”, kaže mi, „ od poč etka sam bio ja, momče.”
Vid mi se bistri. Diž em pogled ka njemu. Gledam u Areja dok zatvara kacigu Viteza
Gneva i opaljuje pulsirajuć om pesnicom po pretorijancima koji se razleć u na sve strane. A onda
iza nas baca zvučnu granatu.
„Fičneru!”, grmi vladarka, „IZDAJNIČE!”
Prasak. Neš to me pogađa u grudi i poč injem da padam. Da se rušim. Da letim? Oseć am
hladnoć u. Šiba me oštar vetar. Ž eludac mi se popeo u grlo. Obrćem se. A onda oseć am čvrstu
ruku pod svojom. I dižemo se. Vetar mi huji u uš ima. Ali č ujem još nešto pre nego š to će me
tama progutati. Fičner, to jest Arej, teroristički gospodar podzemlja, urliče poput vuka noseći me
na sigurno.

230. 43
MORE


Budi me miris mora. Oštar jesenji vetar nosi sa sobom zadah algi i slane vode. Krici
galebova. Jedan se spušta i nasađuje na rub otvorenog prozora od belog kamena. Nakrivljuje
glavu prema meni, pa odleće ka jutarnjem suncu. Oblaci se kreć u po udaljenom horizontu,
obećavajući kišu dok se rana jutarnja rosa cedi niz otvoren krovni svetlarnik.
Meškolji se pokraj mene. Polegla je vitko telo preko pokrivača, povijena oko mene
izranjavanog. Obuč ena je. A ja sam go do pojasa. Po telu mi se vide sveži tragovi presađene
kože. Glatki su, ruž ičasti i osetljivi na dodir. Mustang se ponovo meškolji, vraćajući me svojim
pokretima nazad u moje telo. Da ponovo osetim bol, teskobu i utehu u njenoj blizini. Puš tam da
mi se kapci sklope, te duboko uzdišem, prepuš tajući se než nom už itku ljudskih č ula. Njenom
dahu na mom vratu. Otkucajima drugog srca naspram mog grudnog koš a. Njenoj zlatnoj kosi
koja mi golica nos dok mi vetar nanosi njene vlasi u lice. Jutarnji vazduh je č ist, svež.
Duboko ga udišem, pre nego š to ću opet utonuti u san.
Prisećanje na metal narušava mi mir.
Vrisci odjekuju u tmini. Prijatelji ginu.
Oči mi se otvaraju traž eći svetlost, u oč ajničkoj želji da me podsete gde se nalazim. Da mi
kažu da sam na sigurnom. Na toplom. Da tu nema metala. Već samo pamučna posteljina. Krevet.
I topla devojka. Ali sećanja se ne udaljavaju. Kako li sam prež iveo?
Pao sam s neba s Fičnerom.
S Arejem - istina koja je oduvek bila tu negde, ali čini mi se toliko nova da ne mogu
odmah da je prihvatim. Probudio sam se dok mi je neki Ž uti petljao svojim hirurš kim alatkama
po grudima, pokuš avajući da mi pokrene srce. Potom sam se ponovo probudio dok mi je neki
oblikovatelj parao kož u skalpelom. Agonija i muč nina behu mi verne prijateljice. Vid mi se
vraćao i odlazio poput plime i oseke. Posetioci su ulazili i izlazili. Lepši mi je ovakav prizor pri
buđenju.
Strah me je da opet sklopim oč i. Strah me je onoga š to ću videti i zateći kada se opet
probudim. Kao dete Crvenih, delio sam krevetac s Kieranom. Svakog bih se jutra budio pre
njega, pa bih mirno ležao, osluš kujući prigušene glasove roditelja koji su dopirali ispod
rasklimatanih vrata dok su se spremali za novi radni dan. Č uo bih oca kako vuč e stopala po podu.
Svakog bih jutra č uo kako se zakašljava dok spira san sa lica. Majka bi mu skuvala kafu, meljuć i
kockice koje je dobila od Sivih u zamenu za jaja jamičarki ili klupka svile koje je ukrala iz
nitnarnice.
Voleo bih da me je takav zvuk budio svakoga jutra u isto vreme. Mlevenje, i taj miris.
Voleo bih da je po njemu moje telo znalo da mož e da se vrati spavanju. Ali nije se radilo ni o
mirisu kate ni o mirisu majč inog čaja. Nije se radilo o jutarnjem š ištanju vode koja teče kroz cevi
ili artritič nom škripanju lestvi od už adi po kojima su se muš karci i ž ene iz noć nih smena Likosa
vraćali kući iz rudnika ili nitnarnice. Nije se radilo o umornom ž amoru onih iz dnevnih smena
koji su iz svojih domova kretali na posao.
Mene je budio jezivi zvuk zatvaranja vrata.
Svako se jutro isto završavalo. Prvo bih čuo zveket glinenih posuda u metalnoj sudoperi.
Potom grebanje oč eve plastične stolice po kamenom podu. Zatim bi zastali u vratima,
došaptavajući se. Pa tajac. U glavi sam uvek zamišljao da bi tada podelili dugačak poljubac. I
onda, naposletku, pozdrav. Ulazna vrata bi se otvorila š kripeći na zarđalim šarkama. I onda bi se,
uprkos svim mojim molitvama, zatvorila.

231. Priljubljujem se uz Mustang i ljubim je u č elo. Snažnije nego š to sam nameravao. Lagano
se budi, poput mačke koja se rastež e nakon letnjeg dremanja. Ne otvara oč i, ali mi se primič e.
„Budan si”, šapće. A onda joj se trepavice naglo otvaraju i ona se munjevito uspravlja,
udaljavajući se od mene. „ Izvini. Mora da sam zaspala.” Gleda u stolicu u kojoj je bila sedela.
„Na krevetu.”
„U redu je. Ostani. Molim te.” Zaboravio sam da bi trebalo da budemo hladni jedno
prema drugome. „ Koliko je vremena proš lo?”
„Od napada? Nedelju dana.” Sklanja pramenove kose s oč iju. „Drago mi je da si nam se
vratio.”
„Koga smo sve izgubili?”, pitam obazrivo.
„Izgubili?” Nezgrapno krši prste, dok mi navodi sve ž rtve. Sledi predugačak trenutak
tišine. Navedeni brojevi opet su me prikovali uz krevet. Jedva se nekako prisećam da bi trebalo
da dišem.
„A tvoj otac?”, pitam je.
„Ne znaš ?”, nelagodno se osmehuje, pa onda odveć opušteno uzdiše, pokuš avajući da
olakša napetost. Primiče mi se u postelji, i dalje gledajuć i da me ne dodirne. „ Vidim, čeka me
naporan posao objašnjavanja i obaveštavanja.”
„Siguran sam da ć eš se nekako već snaći.”
„Otac mi je ž iv. Kada je zaš titno polje palo, nekoliko Zlatnih koji su već bili u Citadeli
otišlo je da ga spase s odredom goniča. Ispostavilo se da uticaj mog brata zaista sež e daleko.
Kada su Vitezovi Olimpa doš li da ga odvedu zajedno s Oktavijom, ostali su praznih ruku.
„Po kanalima na holoKutiji, Roka nazivaju reinkarnacijom Nelsona. Zarobio je više od
osamdeset posto Belonine flote.” A zatim nastavlja mračnijim tonom: „Š to znači da kao vođa
bitke polaže pravo na bar trideset posto brodova, a ostatak pripada porodici Avgusta.”
„Što znači da, teorijski govoreći, ima više od mene.”
„Medijski stručnjaci se već pitaju koliko li će njegova odanost potrajati sada kada...”
„Šakal i njegove igrice”, prekidam je smejanjem.
„Tome kod njega nikada kraja.”
„Ne verujem da bi se Rok digao protiv mene”, kažem, „zar ne?”
Sleže ramenima. „ Moć stvara nove prilike. Rekla sam ti da se izmiriš s njim.”
„Rok nam je saveznik. I uvek će tako biti. Poznaješ ga i sama.”
„Dolazio je ovamo isto koliko i Sevron.” Otegnuto se osmehuje: „ Sinoć ti je tu zaspao.
Morala sam da ga oteram. Ali posao mi je da te obavestim da nam on ipak jeste moguća pretnja.”
Nam, zapaž am.
„Tvoj posao?”, pitam je. „ A šta bi to bilo...?”
„Postavila sam sebe za tvog glavnog politika.”
„Jel?”
„Jesam. Na dvoru ti se vode gadne, dvolične igre. A ti si previš e iskren za tako neš to.
Poput jagnjeta koje misli da jeste č ast što je pozvano na svečanost u svoju č ast koju mu priređuju
vukovi.”
„A šta ako mi je potrebna zaš tita od tebe?”
„E pa”, izvije levu obrvu, „ onda si, pretpostavljam, već izgubio.”
Smejem se, pa je pitam kako je Sevron.
Osvrće se oko sebe, glumeć i: „Šta, zar ti ne spava tu pokraj kreveta? Mislim da je otišao
kod oca. Ja sam se sinoć vratila iz posete Kavaksu gore u orbiti, ali Teodora mi reč e da je Sevron
otišao s Fičnerom odmah nakon večere. Mislila sam da ga prezire.”
„Pa, prezire ga.”

232. „Pa šta se onda promenilo?”
Sležem ramenima, pitajući se otkad Sevron zna pravi identitet svoga oca. Deluje mi
nemoguć e da je bio slep oko toga poput mene. Da nije neko, za promenu, mene lagao?
„A Lorn?”, pitam.
„On ti je s onom harpijom Viktrom!”
„Šta fali Viktri?”
„Misliš pored č injenice da flertuje sa svime š to ide na dve noge? Ništa.”
„Čekaj! Flertovala je i s tobom? Voleo bih da č ujem više o tome...”
„Ma, kako da ne.” Mustang zamahuje rukom prema meni. Ali potom povlači ruku nazad
istom brzinom kojom joj osmeh nestaje s lica: „ Lorn je uzeo Viktru pod svoje. Izgleda da mu
odgovara savezništvo s Julijcima. Viktrina majka je takođe odobrila pakt. Tri najmoć nije
porodice Marsa ujedinjene pod mojom porodicom. Trojstvo protiv vladarke. Upravnici gasnih
džinova krenuli su u Ageju na samit. A isto tako i Reformatori. Bio si u pravu. Č im preuzmemo
Mars pruža nam se prilika da pobedimo Oktaviju. Ali ovo ti više nije obična bitka. Već građanski
rat. I to ne jedan od onih besmislenih. Otac razmatra davanje mesta Reformatorima za njegovim
stolom. Time sve to... odnosno sve ovo... dobija na značaju.”
Prisećam se svog razgovora s njim: „ A ti mu veruješ?”
„Da, Darou”, smeška se optimistički. „Prvi put nakon mnogo godina. Stvarno mu
verujem.”
Nisam baš uveren: „A šta je s...?”
„S Kasijem?”, pogađa tiho. „Telemanovi su mu ubili oca, dok se on borio s Ragnarom
kod bedema. Sva braća i sestre su mu, potvrđeno, mrtvi. Ali on i njegova majka nisu na spisku.”
Primećujem da se utišala: „Brineš se da je mrtav?”
„On nam je neprijatelj”, kaže ravnim tonom. „ Ne tiče me se njegova dobrobit.” Prodorno
me posmatra: „ Ti se brineš?”
„Ne znam”, razmišljam.
„Prokletstvo! Nekad baš umeš da budeš osetljiv. Nemoj mi reći da se još i kaješ što si mu
odsekao ruku?”
„Kajem se š to sam ubio Julijana.”
„Svi imamo mrlje iz prošlosti”, Mustang se dala u razmišljanje. „Zaboravljaš da sam i ja
lično morala da ubijem nekog tokom probe. Svi Nenadmašni Obeleženi koje si ikada upoznao -
Lorn, Sevron, Belutka, Takt, Oktavija, Dakson, poč eli su odatle. Često i sama pomislim da
imamo previše grehova da okajemo.”
Da li ona to priča o nama? Da li se kaje zbog mene?
„Želeo bih da zamrzim Kasija” , kažem polagano. „ Stvarno bih. Č im pomislim na njega
dođe mi da nešto razbijem. Da polupam prozor. Ili, ako može, ono njegovo nadmeno ruž no lice.”
„Ružno?”, pita me skeptično.
„Toliko je lepo da je ružno.”
Mustang se smeje na to. „ Ali nije ti lako da održiš mržnju, jelda?”, pita me.
Klimam glavom. Upravo je mržnja naterala Kasijevu porodicu da zarati s Avgustovima. I
šta im je to donelo? „Ž ao mi ga je. Gde god da je.”
„Onomad kad sam ti rekla da ne smeš da veruješ mom bratu”, kaže Mustang, skreć ući
temu, „stvarno sam tako mislila. Znam da si i dalje u savezništvu s njim. Njegove medijske
kompanije učinile su od tebe boga. Ali to mora da se završi. Ništa ti njemu ne duguješ. Budi
srdačan. Budi uljudan. Nemoj javno iskazivati nepoš tovanje prema njemu. Ali dosta sa
sastancima. Dosta s obeć anjima. Odstrani ga! Nije ti viš e potreban. Imaš mene.”
Eh, kakva je to devojka. Kad bih samo mogao da je predstavim majci, Kieranu i Leani.

233. Dopala bi im se njena vatrenost. Grlo mi se stež e. Dopala bi se i Eoni.
„Nemam ja tebe”, kažem.
„Darou...”
U meni se neš to čudno prelomi. Kao da je zategnuta opruga emocija konačno odapeta.
„Dok sam bio na dnu reke... znao sam da te više nikada neću videti.”
Okleva u ž elji da posegne za mnom, ali odupire se zbog svega š to smo ranije rekli jedno
drugome. „Znaš i sam da nemaš moje dopuš tenje da umreš”, odluč uje se za š alu. „A ionako ti
Sevron i Urlikdžije nikada ne bi oprostili ako bi samo probao. Ne bi niko od njih. Imaš toliko
prijatelja, Darou. Toliko njih koji bi se za tebe bacili u vatru.”
Drhteći, duboko udišem i sklapam oči, pokuš avajući da odagnam osećaj krivice. Ali suze
mi tiho naviru, spuš tajući mi se iz uglova oč iju.
„Darou, ne plači”, šapuće mi Mustang, te ispruža ruke. Primiče se kako bi me zagrlila.
„Sve je u redu. Sve je gotovo. Sigurni smo.”
A onda stižu jecaji koji mi potresaju grudi.
Nije u pravu. Ništa nije gotovo. Ja iza ovih mojih kapaka jedino rat vidim. Nema za mene
druge buduć nosti, a ni za nas. Koliko su me puta ponovo sastavljali i krpili? Koliko li će još dugo
izdržati svi moji šavovi? Da li ć e na kraju išta od mene ostati? Ne mogu da prestanem da plačem.
Ne mogu ni do daha da dođem. Srce mi lupa kao ludo. Ruke mi se tresu. Sve izlazi iz mene.
Mustang, jedva upola moje težine, grli me svojim nežnim rukama dok se ne iscrpim, pa ne mogu
da uradim više ništa sem da ponovo utonem u krevet. Srce mi polagano usporava usklađujući
otkucaje s njenima.
Sedimo tako bar jedno sat vremena. Naposletku, Mustang mi spuš ta poljubac u rame, u
vrat, te joj usne zastaju iznad mog grla, koje podrhtava. Spuš tam ruke kako bih je pomerio, ali
odguruje ih i obavija mi lice šakom.
„Pusti me unutra.”
Ruke mi padaju na krevet. Usta joj ostavljaju za sobom toplu putanju tražeći moje. A
onda delimo ukus mojih suza, kada gornju usnu spuš ta između mojih usana kako bih osetio
toplinu njenog jezika u ustima. Povlači ruke do moga vrata, prelazeć i mi noktima preko kož e,
dok im ne pronalazi mesto u mojoj kosi, te poč inje nežno da je mrsi. Drhtaji mi obuzimaju č itavo
telo.
Nema više traga bilo kakvom otporu. Sva ona griža savesti koja me je sprečavala da
prevarim Eonu s Mustang nestaje u metež u koji vlada u meni. Sva ona griža savesti koju imam
jer znam da je ona Zlatna, a ja Crveni, nekud iščezava. Muškarac sam, a ona je ž ena za kojom
žudim.
Ruke mi pronalaze njeno telo i privlače ga uz moje, obris njenih oblina i kukova ostavlja
njene duge noge u senci. U meni se budi dugo potiskivana pož uda. Ispunjava me vrelinom i
željom za njom. Za njom celom. Zaboravi na uzdržavanje. Zaboravi na tugu. Ovo je sve š to mi je
potrebno. Neću bežati. Ovoga puta neću sigurno. Sada kada znam koliko mi je malo falilo da je
nikada više ne vidim.
Polagano, ali odluč no svlačim odeću s nje. Tkanina se pod mojim rukama č ini poput
vlažnog papira. Kož a joj je glatka poput vrelog mermera zagrejanog na suncu. Mišići se grče i
naprežu dok povija leđa. Telo joj je stvoreno za gipke pokrete dok me zadirkuje obavijajuć i se
oko mog. Prstima joj prelazim po zaobljenom donjem delu leđa. Primič e se uz mene sva trepereć i
od sopstvenog daha, dok me svojim kukovima pribija za krevet.
Njoj je možda prošlo nedelju dana, ali meni svega par minuta ili sekundi otkad sam
klečao na ledenom čeliku ugrejanom mojom krvlju, č ekajući da mi odseku glavu. Ovo je trenutak
koji nisam očekivao da će se ikada više ponoviti kad sam kopao Eonin grob sopstvenim drhtavim

234. rukama. Trenutak sa ženom koju ž elim i volim. A u č emu je smisao krvavog preživljavanja u
ovom hladnom svetu, ukoliko bežim od jedine topline koju on mož e da mi ponudi?

235. 44
PESNIK


Polako se spuštam s Mustang kamenim hodnikom. Kroz prozore vidim stražu koja obilazi
imanje. Tu su ne samo da bi nas zaštitili već i da bi nas zadržali unutra. Kiša blago rominja. Smeh
dopire kroz otvorena vrata uz miris kate i slanine.
„Kako to misliš da ne umem da vas zasmejem?”, pita Rok uvređeno.
„Pa tako”, kaže mu Dakson otvoreno, „ možeš ti da pokuš avaš, ali previše si... uš togljen.”
„Dobro onda, ko je bio prvi stolar?”
„Je li to neka š ala?”, pita Dakson.
„Trebalo bi da bude.”
„Isus Nazareć anin...?”, Dakson pogađa. „Ovo je neka istorijska š ala, jelda?”
„Noje?”, pokuš ava Belutka. Mustang i ja zastajemo pred vratima smeš kajući se.
„Isus Nazareć anin?”, smeje se Rok. „ Možeš ti i bolje!”
„Da sam znao da ć e me ismevati zbog pogađanja, ne bih ni pogađao.”
„Paks nam je rekao da si najpametniji u familiji”, veli Č ička. „Razočarao si nas, Daksone,
razočarao!”
„Pa, u poređenju s njim, on verovatno...” , počinje Komedijaš. „Auuu!”
„Ne seri ništa o Paksu”, breca se Belutka. „ Naš snagator je bio pravi slatkiš.”
„Nikoga ne zanima odgovor?”, Rok ih pita raspevano. „ No, dobro, dobro, shvatam vas.
Svi mislite da sam dosadan.”
„Ma jedva č ekamo da ga č ujemo”, breca se Č ička. „Samo napred.”
„Ko je bio prvi stolar na svetu?”, Rok ih ponovo pita.
„Ne moraš sve iz početka!”, gunđa Belutka.
„Ali tako bolje upali” , uzdiše Rok. „ Eva!”
„Eva?”, pita Dakson.
„Zato...” , Rok poč inje, „... zato jer je znala kako da obradi Adamovu motku!”
Opšte negodovanje.
„Nije te sramota tako jadnog vica?”, kaže Belutka uzdišući. „Nisam ni pomislila da ć e mi
Takt nedostajati.”
A onda iz Daksona izleće piskavo cerekanje. Istovetno Paksovom. „ Eva! Eva, reče. Da
mu obradi motku! Hahahaha...” Kao da ti divovi u sebi imaju neke š ašave vilenjake koji samo
čekaju da iskoč e napolje i da se cerekaju. Jedino što im treba podosta izazivanja.
„Mislim da nam je pokvario Daksona”, kikoć e se Belutka.
„Jel' i vi nešto osećate?”, pita Komedijaš.
„Ja oseć am slaninicu”, kaže Dakson grickajuć i hrskavo parče slanine.
„Ne”, kaže Komedijaš . „Smrdi mi na samoubilačkog luđaka nedavno ustalog iz groba
nakon što je pokorio čitavu jednu planetu i ostavio prijatelje za sobom kako bi ga saseckali na
proklete froncle poput neke jebene budale.”
Dakson njuš ka: „To ti je neki baš vrlo određen miris.”
„Ehej, Darou, dragi”, dovikuje Komedijaš, „je l’ se ti to kriješ iza vrata?”
Mustang me gura, te nezgrapno prolećem kroz vrata.
„Šunjalo jedno Vilenjaško!”, Dakson se diže kako bi me privukao u iznenađujuće nežan
zagrljaj. Zlatni mu se anđelčići blistaju na ćelavoj glavi na jutarnjem suncu isto kao i oči. „Drago
mi je da te vidim, druž e.”
Svi me redom pozdravljaju. Više zagrljaja nego š to sam ikada primio od Zlatnih. Rok me

236. mahinalno grli. Č isto radi reda. Neke rane tek valja da zacele.
Izgladnelo se bacam na doručak, dok oni nastavljaju s pričom. Provodimo dan na imanju,
trošeći vreme u razgovoru i igrama. Toliko je mnogo vremena proš lo otkad sam radio bilo š ta od
toga, da sam skoro i zaboravio kako se to radi. Mustang mora tri puta da me poljubi u uvo i kaže
mi da se opustim, pre nego š to mi to pođe za rukom. Nalazimo se u biblioteci i slušamo muziku,
kad kroz prozor primeti Roka na travnjaku, pa me gurka laktom.
„Idi!”
Zatičem Roka kako posmatra dva jelena koji jedu iz hranilice pod nekim starim brestom.
Ne okreće se da me pogleda, dok mu prilazim. Napolju miriše na sveže pokoš enu travu. More je
negde iza brda.
„Deluje mi prirodno š to je Mustang tu odrasla” , kažem, „mesto je i divlje i mirno u isti
mah.”
„Moja kuća je bila u gradu” , kaže Rok. „ Mada sam se iskradao na selo s učiteljima svaki
put kad bi majka negde oti šla. Što se č esto dešavalo. Ona je, izgleda, smatrala da ovde nema
ničega vrednog. Da su gradski poslovi bitniji od ovog. Ali mi se upravo zbog ovoga borimo, zar
ne?”
„Zbog zemlje?”, pitam ga.
„Zbog mira, gde god možemo da ga pronađemo.” Okreće se ka meni: „Ti se ne boriš zbog
toga?”
„Neki od nas nisu rođeni u miru ”, kažem mu, pokazujuć i na jelene i zemlju. „Ja ovo
nisam imao dok sam odrastao. Sve š to sada imam i š to ću imati u buduć nosti moram da zaradim.
Ali u pravu si. Zbog toga se borimo, kako bih mogao da priuštim ovo i sebi i ljudima do kojih mi
je stalo.”
Pogledom mi prouč ava lice: „ Mogu to da razumem.”
„Hteo bih da ti se izvinim, Rok.”
„Jel’?”
„Još sam te od Akademije držao na odstojanju. Uzimao sam te zdravo za gotovo. A nije
trebalo. Pogotovo jer si uvek bio dobar prema meni.”
„Nije mi smetalo š to se sve uvek vrtelo oko tebe, Darou. Kao š to je smetalo Taktu. Nisam
zaljubljen u tebe kao Mustang. Ne obož avam te poput Sevrona i Urlikdž ija. Bio sam ti istinski
prijatelj. Neko ko je u tebi video i svetle i mračne delove, i ko je i jedno i drugo prihvatio bez
osude, bez nekih svojih tajnih ciljeva. A kako si mi uzvratio? Iskoristio me kao š to bi iskoristio
konja. Zaslužujem bolje od toga. I Kvin je zasluž ila bolje od toga.”
„Bolji si i od našeg prijateljstva?”, pitam ga tiho, plašeći se odgovora.
„Mislim da sam bolji od tebe”, kaže mi. Odmičem se, povređen. On i dalje gleda kako
jeleni jedu žito iz hranilice. „ Presedeo sam pokraj postelja tri prijatelja ove godine. Mislim na
Kvin, Takta i tebe. Svaki sam put znao da bih rado zamenio mesta s bilo kim od vas. Da li bi ti
poželeo isto?”
„Dao bih svoj ž ivot da mogu da ih vratim”, kažem, znajući da je to laž. Koliko god voleo
te Zlatne, ipak imam i mnogo veća zaduženja. Dok god sve ovo ne okonč am, moj život nije moj
da bih ga dao.
Okreće se od jelena kako bi me pogledao, oč iju i toplih i tužnih, u kojima se vidi breme
mnogo veće nego š to bi trebalo da nosi. Razlikuje se od mene, i od Kasija. Zvali smo ga bratom,
a on je nama bio bolji brat nego š to je bilo ko od nas dvojice zaslužio. „Da li si se ikada zapitao
zbog čega su me rasporedili u Dom Marsov? Nisam njihov uobičajeni izbor. Većina bi me
verovatno stavila kod Apolona ili Junone.”
„Kvin je oduvek imala takmičarskog duha. Ali ti... Jeste, pitao sam se.”

237. „Darou!” Okrećem se i vidim kako Sevron stoji iza nas u uniformi. „ Hitno je!”
„Nemoj sada, Sevrone.”
„Kosaču, ne izmotavam se”, kaže mi.
Gledam nazad u Roka. „ Idi”, kaže mi, te odlazi do jelena vadeć i šumsko voć e iz džepa.
„Rok”, molećivo mu dovikujem.
„Prijateljstva se sklapaju u nekoliko minuta, slamaju za nekoliko trenutaka, a popravljaju
godinama”, kaže mi, okrećući se kako bi mi dobacio pogled preko ramena. „ Pričaćemo kasnije.”
Posmatram ga kako se udaljava, osećajući u sebi toplinu nade. Okrećem se ka Sevronu, te
mu spuš tam ruku na rame: „ Drago mi je da te vidim. Izvini za...”
„Ma, kuš uj! Nisam ti ja neka cmizdrava pičkica ko naš pesnik. Radi se o Areju. Tvoji
prijatelji, Crvena, Ružičasta i Ljubičasti su uhvaćeni.”
„Ko ih je uhvatio?”
„Pa, šta misliš? Šakal!”

238. 45
GNJURCI


Moji se brodovi spuš taju po jutarnjoj mećavi u Atiku, juž ni gorski grad nasađen na sedam
planinskih vrhova. Šiljate čelične i staklene građevine prekrivaju vrhove poput bodljikavih
ledenih kruna sada posute snežnim prahom. Jutarnje sunce diže se iza planinskog venca na
istoku. Mostovi spajaju svih sedam vrhova, dok se siromašniji delovi grada š ire oko podnož ja
planine. Nadlećemo ih brodom. Grtalice tope staze u snegu pomoć u pulsirajućih narandž astih
zubaca. Automobili međuBoja uskoro ć e se pojaviti na avenijama. A brodovi nadBoja poneće
Srebrne i Zlatne do njihovih kancelarija na vrhu planine. Zabačena, i poznata po bankarstvu,
Atika je postala sedište moći koje sada pripada Š akalu.
Pod stražom gomile paraKrilaca, spuštam se na platformu okruž enu zimzelenim stablima.
Nekoliko goniča već nas čeka u beloj vojnoj opremi. Uz njih je samo jedna Zlatna. Viktra me
privlači u zagrljaj obavijena ogrtačem od belog krzna. Nauš nice od ž ada zveckaju joj na vetru,
dok Sivi pregledavaju spoljašnjost broda.
„Viktra”, kažem joj, odmakavš i se kako bih je pogledao. Prepredeno mi se smeška, pa me
ljubi u obraz, usput me grabeći za dupe. Iznenađeno odskakujem. Ona se na to veselo smeje.
„Samo da proverim da li je sve na svom mestu. Baš si nas bio zabrinuo, dragi moj. Rok
me je o svemu obaveštavao dok sam bila kod Lorna.”
„Čujem da si sklopila novi savez.”
„Ko bi rekao... Viktra O Juliji, mirotvorka.”
Sivi me obaveštavaju da su dobili naređenje da mi pretraže brod.
„Ragnare”, dovikujem. On izlazi iz broda, gotovo dvaput veći od najkrupnijeg Sivog.
„Pusti miš eve da provere brod. Traže...”
Sivi baca pogled ka Ragnaru gutajuć i knedlu: „ Bombe, dominuse.”
Viktra me odvodi do Š akalovog novog doma - utvrđene citadele povrh najvišeg Atikinog
planinskog vrhunca. Grad se š iri daleko ispod nas. Drveće oivičava stazu od sletišta do citadele.
„Adrije je preuzeo ovo mesto č im se poslednji brod Belona povukao. Stigao je ovamo s hiljadu
goniča kako bi svrgnuo Belonine saveznike koji su bili vlasnici ovog mesta. Uzeo im je sve š to su
posedovali. Ispraznio im račune u banci. Skroz ih pokrao. Ali, tako ti je to u ratu.” Klima glavom
ka zapadu: „ Ima divnih padina nedaleko odavde. Uzećemo par slobodnih dana kad se sve smiri.
Povedi Virdžiniju, a ja ću sebi već naći nekog muš kog.” Gotovo iste visine kao ja, gleda me
iskosa: „Umeš da skijaš, jelda?”
Grohoć em se na to: „Nisam nikada imao vremena da naučim.”
Šakala pronalazimo u njegovoj dnevnoj sobi. Zidovi i pod su od stakla. Vatra se kovitla
pod podom, dopirući sve do prozora. Na krznenom tepihu raspoređeno je nekoliko jednostavnih
stolica od č elika i kože. Šakal se nadvio nad holoEkran ž ustro pričajući s nekim. Pokazuje nam
da sednemo. Na holoEkranu primećujem Harmoni u nekoj zatamnjenoj sobi okruž enu Sivima.
Jedan se pognuo nad njom i radi nešto s nekom napravom koju ne mogu da vidim.
Iako sedimo blizu plamenova, prolazi me jeza koju nijedna vatra ne bi mogla da odagna.
Šakal završava, dajuć i digiTraku Sanvi pre nego što će je poslati napolje. Potom nam se
pridružuje trljajući potiljak.
„Previše je karika u lancu!” Bolno se trgne. „ Samo im je za organizaciju nabavke i
dopremanje hrane potrebno stotinu Bakarnih. Ti pogani mali govnari znaju da provedu č itav dan
raspravljajući se treba li brod napuniti š tanglicama od ž itarica ili pahuljicama od ž itarica. Iako i
obe opcije dolaze u obzir. Obe! Koliko je to uopšte teško? Kao da prosto už ivaju u birokratiji i

239. papirologiji. Glava da ti pukne!”
„Stalno mu govorim da treba bolje da razdeli zadu ženja”, kaže Viktra. Nisam ni znao da
njih dvoje razgovaraju. Stvarno sam neobavešten.
„Mrzim da delim zaduženja”, uzvraća joj Š akal. Češe se po glavi. „ Bar kad su u pitanju
brojevi i slične sitnice. Vas dvoje slobodno uzmite sve proklete planete koje hoćete. Meni samo
ostavite moju birokratiju, moliću lepo.”
„Baš lepo od tebe”, smejem se. „ Samo se drži podalje od nabavke hrane.” Naginjem se ka
njemu: „Čujem da ć e flota biti spremna za poletanje ka Središtu za dve nedelje. A divan ti je novi
dom, inače.”
„I meni se sviđa”, uzdiše. „Ali otac je, naravno, pobesneo što sam ga uzeo za sebe. Hteo
sam da ga dam na dar jednom od upravnika gasnih dž inova.”
„Mislim da si ga zavredio”, kažem. „I još mnogo više od ovog mesta.”
„Baš tako”, Šakal otegnuto odmahuje jedinom rukom. „ Dolazio sam ovamo s majkom na
skijanje kao mali. Oduvek sam govorio da ć e ovo mesto biti moje. Otac mi je ponavljao da ne
možeš imati sve š to poželiš.”
„A ti si onda pitao zašto ne bi mogao?”, kaže Viktra koja je očito već čula priču.
„Zašto ne bi mogao?”, Šakal zdušno ponavlja njene reči. „Ako ga otac ž eli natrag, neka
onda sam sređuje nabavku hrane.”
Svi, naravno, znamo da nabavke hrane nisu jedino š to mu ispunjava vreme.
Uzimam šolju čaja od Ruž ičaste. Postavili su nam i doruč ak. Kasnim sedam sati za ovom
vremenskom zonom, ali ne smem da odam svoju napetost.
Šakal posmatra kako nabadam parče dinje na viljušku. Ko zna o čemu razmišlja iza tih
njegovih prljavozlatnih oč iju? „Znači, Darou, zalečen si i isceljen taman za veliku bitku.”
„Još se isceljujem”, kažem. „Što se ne bi dalo zaključiti po tvojim medijima. U svim
emisijama na holoKutiji kažu da sam postao besmrtan nakon š to me je Karn rasparao.”
„Sve ti je to deo naše igre, mladiću. Poimanje, obmanjivanje, to su ti mediji!”, tapše se
rukom po butini, mada mu se ta veselost ne ogleda i u oč ima. „Samo kaži, i odmah ću da
obznanim javnosti da ti se poboljšalo zdravstveno stanje. Zakazaćemo konferenciju za š tampu.
Navući ćemo ti oklop. Moji Ljubičasti već ti prave posebno odelo kakvo ti i dolikuje. U dosluhu
su sa Zelenima kako bi ti podarili čudo tehnologije i oblika.”
„Znaš da se grozim kamera.”
„Pa, nemoj mi se tu sad ž aliti. Zbog njih i imamo polovinu naših saveznika. I zbog njih
vladarki sada kolena klecaju kao pauku na ledu. Odnosi između nje i njenih sledbenika vrlo su...
zategnuti.”
„Onda ćemo već danas”, kažem. Gledam kroz prozor prisećajući se Rokovih reći. „Hteo
sam malo mira, ali...” Zajedno gledamo kako sneg pada po gradu koji se širi u daljini ispod nas.
„Pretpostavljam da mir tek treba da zaradimo. Š to me podseti na razlog današnjeg okupljanja.”
„Moram da priznam da sam radoznao”, kaže Šakal.
„Umire od ž elje da sazna”, ispravlja ga Viktra.
Dajem znak Ragnaru koji je dopratio Viktru i mene do sobe. Prilazi nam s dve kutije s
mog broda. „ Hteo sam oboma da vam donesem poklone. Naše je savezništvo imalo... zanimljiv
početak. Ali hoć u da oboje znate koliko sam posvećen ne samo njemu, već i vama samima.
Nadam se da ć ete ovo primiti kao znak mog poverenja.”
„Uvek veruj Mrljavom koji ti donosi darove”, Viktra se smejulji gledajući u Ragnara.
„Prokletstvo! Pomeri se onamo. Skroz si kao neko drvo koje zaklanja svetlost, Ragnare.”
„Ragnare, sačekaj me napolju” , kažem mu.
Šakal uopš te nije pogledao Ragnara. Njemu je telesna moć dosadna.

240. Pucnuvš i prstima kako bih se okrenuo ka njoj, Viktra otvara kutiju te u njoj pronalazi
kristalnu bočicu koju je, po mojoj naredbi, Teodora naruč ila od oblikovatelja sa Paksa pre opsade
Marsa.
„Petrikor”, kažem joj dok otvara flašicu. Sobu ispunjava miris kamena uoč i kiše.
Zahvaljuje mi spuštajući mi svoju ruku s ož iljcima na podlakticu, i privijajući bočicu uz grudi.
„Niko se toga ne bi setio. Hvala ti, Darou.” Sedi zadivljena nekoliko trenutaka, pre nego
što će hitro ustati kako bi me poljubila u usta. Mada bih ja pre odabrao obraz.
„Sad je red na mene” , Šakal odmotava kutiju jedinom preostalom rukom. Kida papir s
osmehom na licu. Otvara kož nu kutiju, i ostaje nem nekoliko trenutaka. „ Darou, stvarno nije
trebalo da...”
A onda ga prekida piskavi alarm koji se oglašava sa zidova.
Jedna od Sivih goniča uleće u sobu s isukanim oruž jem. Još četvorica stižu za njom.
„Dominuse, imamo upad u prizemlju. Moramo vas odvesti u neku sigurniju prostoriju.”
„O kome se radi?” , kaže Šakal u pola glasa. Viktra i ja izvlačimo britve. Taman kada Siva
otvara usta da odgovori, alarm se gasi zamenjen nečijim ledenim smejanjem s razglasa. Zvuk
odjekuje prostorijom dok se sva svetla gase. Hitamo ka vratima. Mali metalni pauk pojavljuje se
na prozoru. Prozor poč inje da se topi. Gubim vid i sluh. A onda se oko nas š iri neko piskavo
zujanje. Posustajem, oš amućen omamljujućom granatom.
Neke crne prilike uleću u prostoriju. Trepć ući, nazirem maske kakodemona. S jezivih
krinki plamte im crvene oči. Stigli su Sinovi! Pucaju u Sive, a nas obaraju na pod. Ragnar
munjevito uleće iz hodnika i dobija tri udarca omamljujuć om pesnicom po grudima. Ruš i se
poput drveta. Jedan od maskiranih uljeza naginje se nad Š akalom. Dok mi se sluh vraća, uspevam
da razaznam kako od njega traž i šifru centralnog računara zgrade. Gura mu cev opaljivača u usta,
sve dok mu je Š akal ne otkriva.
„I ti si mi neki Zlatni” , kaže mu izobličeni glas.
Znam da iza te maske Sevron gori od ž elje da povuč e obarač, te mi se na tren č ak čini da
će možda to i učiniti. Ali ipak me č eka da po dogovoru ustanem. Ja se po planu teturavo dižem,
stresajući sa sebe posledice omamljivanja, te grabim oružje jednog od uljeza i oduzimam mu ga.
Pucam na njih. Oni pucaju na mene. Svi namerno proma šujemo. A onda beže kroz prozor. Sivi
leže mrtvi na podu. Viktra se diže krvareći iz plitke posekotine na glavi. Šakal takođe pokuš ava
da ustane, dok mu nos krvari.
Ćutke pokuš avamo da otvorimo vrata sobe. Zaključ ana su. Sinovi su preuzeli centralni
računar. Šakal naslanja glavu o vrata. A onda je povlači unazad kako bi je naglo opalio o metal,
pa još jednom, i još jednom, sve dok krv ne poč ne da mu se sliva niz lice. Moram da ga povučem
odatle pre nego š to razbije samom sebi lobanju. Turobno se smeje nekoliko trenutaka, pre nego
što će se pribrati.
„Dva puta!”, kaže smejući se samom sebi, „ dva puta su me već napali.” Neki zverski
drhtaj potresa mu č itavo telo. „ A samo š to ih nisam uništio. Još koji dan i bili bi gotovi!”
„Ko to?”, pita ga Viktra.
Ne odgovara joj. Ponavljam njeno pitanje: „ Ko to, Adrije? Ko je to bio?”
„Teroristi. Došli po zatočene Sinove”, kaže gubeći strpljenje. „ Jedna je ona Ružičasta
kučka što je pokuš ala da nas pobije na Luni, Darou. Nije se radilo o Pliniju. Već o Sinovima.
Druga je Arejeva desna ruka. Zovu je Harmoni. S njima je bio i neki Ljubičasti. Pravi im vojsku
oblikovanih vojnika.”
„Imao si kod sebe zatočene Sinove Areja? I kad si nameravao da nas obavestiš?”, breca se
Viktra na njega, nakon š to je proverila bilo poginulog Sivog.
„Nisam uopšte nameravao. Sve dok ne saznam ko je Arej.”

241. „Šta još kriješ od nas?”, kažem. „Mislio sam da smo saradnici.” Šutnem sto i prevrćem
ga. „Koji ću ti ja kog đavola, ako ne da bih te zaštitio od ovakvih stvari?”
„Moja krivica” , kaže. „Moja krivica.” Guta krv u ustima, te prilazi razbijenom prozoru i
usput mi spuš ta ruku na rame. Vetar š iba unutra. „ I jesi me zaš titio. Opet. Hvala ti.”
Mrgodim se i mrštim kao pravi glumac.
„Sigurno nisu bili Crveni”, kažem ogorčeno. „Nisu mogli biti Sinovi. Sinovi nikada ne bi
mogli da obave tako nešto. Ni meni. A pogotovo ne Ragnaru.” Pomažem Mrljavom da se digne s
poda. „ Bili su odlič no organizovani. Imali su graviČizme.”
„Potcenjuješ ih, druž e moj”, kaže Šakal. „Umeju i oni da povuku obarač. A i povukli bi ih
na opaljivačima prislonjenim uz naše glave, da ih nisi sprečio.”
„Kako su uspeli da se probiju kroz tvoje prokleto obezbeđenje?”, pita Viktra. „ Zar nemaš
senzore? Uređaje za ometanje signala? Za prać enje graviČizama?”
„Ne znam”, kaže Šakal.
Uspeli su jer su se Sinovi držali za trup mog broda poput š koljki noseći nevidljive
plaštove.
„Ko je još dolazio ovamo?”, pitam ga.
Osvrće se oko sebe kao š to sam i očekivao. Poziva svoje ljude preko komunikatora na
radnom stolu. Posle par trenutaka, vraća pogled na nas. „ Sanva”, kaže šapatom. „Ljudi su joj
izginuli, a ona je odmah uhvatila maglu. I prethodni je napad preživela.” A onda poč inje da se
smeje. „Izdala me je!” A kada bude video novac prebačen na Sanvine račune, pronaći će
dovoljno dokaza o njenom zavereništvu kako bi prebacio krivicu na š eficu obezbeđenja. Osim š to
mu je Sanva zapravo odana poput psa i mrtva kao kamen u skladištu broda koji se udaljava od
Šakalove zimske citadele odnoseć i Fičnera, Sevrona i moje prethodno zatoč ene prijatelje.
Prilazim Šakalu, dok Viktra ponovo pokuš ava da otvori vrata. Zajedno gledamo kako se
brod gubi iza planina. Ja mu na to kažem, dubokim, pretećim tonom: „ Ima da istrebimo pacove.
Zajedno. Obećavam ti. Sve do jednog.”
„Posle vladarke”, kaže mi tapšući me po leđima, „ posle vladarke.”

242. 46
BRATSTVO


Grlim Igrača toliko jako da leđa počinju da mu pucaju. Usplahireno me lupka rukom.
Izvinjavam se i odvajam od njega, osečajući se golem poput Telemana u poređenju s njim. Van
garaže, zbrda-zdola pretvorene u kancelariju, po magacinu Sinova Areja bruje silne mašine. Uveli
su me na sporedan ulaz, ostavivši me da sač ekam Igrača među starim motorima i zarđalim
brodskim krilcima.
Igrač se odvaja od mene, pa me gleda očima boje rđe koje se cakle od suza. Č udno mi je
kad se setim da sam ga nekada smatrao zgodnim muškarcem. Sada je u četrdesetima: star je za
jednog Crvenog. Kosa mu je proš arana sedim. Lice izborano od starosti i teškog života. Desna
ruka mu je i dalje beživotna. I dalje vuč e stopalo. Ali zato mu je osmeh i dalje širok, otkriva mu
nepravilne, nejednake zube.
„Dečače moj”, kaže mi, stež ući mi rame levom rukom. Jača je od celog ostatka njegovog
tela. Oseti se na duvan. Nokti su mu pož uteli. „Lepi moj dečače, kopilence moje krvavo. Krvavo
mi dobro izgledaš!” Smeje se iznova i iznova odmahujuć i glavom. „ Nemam reči! Izvini š to nisam
mogao da ti se javim. Izvini š to sam dopustio da te Harmoni onako iskoristi. Toliko toga imam da
ti kažem, Darou.”
„Odmah da si prekinuo s tim”, dajem mu pljusku po potiljku. „ Pa braća smo. Nema
potrebe za izvinjenjima. Vezuju nas krv i proš lost. Samo, molim te, gledaj da ti se ne ponovi.”
Klima mi glavom. „ Znaš li kako su moji?”
„Živi su”, kaže mi. „ I dalje su u rudnicima. Znam. Znam. Ali tamo su najsigurniji dok oko
nas divlja rat. Niko ne bi pož eleo da digne u vazduh Marsova rudarska postrojenja. Shvataš me?”
Odmahuje mi da sednem. „ Ne poznajem mnogo Zlatnih, ali taj tvoj Sevron pravi je mali
govnar. Kada sam mu odneo oč eva uputstva čak do Ruba, mislio sam da ć e me rasporiti od
labrnje do trbuha.” Pali pušilo namigujuć i mi. „ Takvog jednog nikad ranije nisam upoznao.”
„Od njega nema odanijeg č oveka”, kažem. „Što važi i za tebe.”
„Neee! Mislim, ume taj da opsuje gore od bilo kojeg krvavog Crvenog! ”
„Sevron psuje?”, smeškam se. „ Valjda se č ovek navikne. Mada zaista obož ava da
dozlaboga ponavlja krvavo.”
„Fina je to reč. Fino se kotrlja niz jezik. Malo sam istraž ivao”, isprsio se. „ Među nama je
još od prvih predaka, da znaš. Prvi Zlatni, oni s normalnim oč ima i zlatnim uniformama, većinu
svojih prvih regruta pronašli su među siromašnim jadnicima s Irskih ostrva nakon š to je zračenje
iz Londona pretvorilo ostrva u pustoš . Zlatni su uzeli visokostručnu radnu snagu među
iseljenicima, pa su ih pretvorili u prve pionire. Tako im se i govor zadržao među nama, pomalo
izmenjen. Istorija baš zna da bude zanimljiva, jelda?”
„Harmoni, vidim, stvara sopstvenu istoriju” , kažem.
„Tako je. Ja sam za nju mrtav!”, odmahuje glavom, pa pali još jedno puš ilo, bacajući
opušak prethodnog na pod. Podižem ga i spuštam u korpu za smeće. „Otišla je svojim putem
otprilike godinu dana nakon š to si nas napustio. Saznali smo da ć e neki senatori letovati na
Gorgonskom moru. Pa smo se pojavili tamo da im ozvuč imo vilu, da mož da izvuč emo neke
tajne. Nismo uspeli. Samo su se proseravali o koječemu. I mi ti tu pomislimo, to je to. Ali
Harmoni nije tako mislila. Upala im je poslednje noć i, te je pobila i senatore i njihove goste. A
onda nas je napustila.”
„Znači, onaj odred goniča što vam je upao u š tab zapravo ne postoji?”
Odmahuje glavom: „ Došli su po nju. Ubili Matea i još njih četrdesetak. Ali ona je već bila

243. pobegla na Lunu. Arej nas je spasio. Upao je svom silom s č oporom Opsidijana i Sivih.
Potamanio goniče, pa š mugnuo odatle pre nego š to se pojavilo pojačanje. Imali smo sreć e što ih
je sve pobio. Nema š anse da ne bi primetili da je Zlatni posle toga. Tada smo se prvi put susreli
lice u lice. Krvavo je jeziv!”
„Ja sigurno ne bih odabrao tu reč da ga opišem.” Mada, možda i jeste tačna imajući na
umu koliko je dobro i mene samog zavarao. „ Ne smeta ti š to je Zlatni?”
„Pa ni njemu ne smeta š to smo mi Crveni. Arej bi umro za naš cilj, Darou. Ma, on je sve
ovo i pokrenuo. A znaš zbog č ega?”
Odmahujem glavom.
„Radi se o njegovoj ž ivotnoj priči”, Igrač prelazi prstom preko ujeda jamičarke na vratu.
„Svaki čovek ima pravo da ispriča svoju priču. Ali njegova nije srećna. Tuž na je kao tvoja. Tuž na
kao moja. Oduzmeš čoveku ono š to voli, i š ta mu ostaje? Samo mržnja. Samo bes. Ali on je prvi
shvatio da iz toga mož e da se izrodi i nešto više. On je pronašao i mene i tebe. I ko smo onda mi,
krvavog mu prokletstva, da sumnjamo u njega?”
Vrata se najednom otvaraju. Obojica se okrećemo da bismo ugledali Mikija kako ulazi
šepajući. Izgleda mi polumrtvo, mršav kao trska, bleđi nego ikada ranije. Bez ijedne reči, prilazi
mi hramajući kako bi me poljubio pravo u usta, iskazujuć i svoju gotovo oč ajnički iskrenu
privrženost. A onda počinje da rida poput deteta. Igrač i ja ne znamo šta bismo, pa ga grlim
dopuštajući mu da se isplač e. Desetak mi puta š apatom ponavlja: „ Hvala ti”.
Šta li su mu to uradili? Nije ni bitno. Znam za š ta su sve Sivi obuč eni kako bi izvukli
podatke. Kaže mi da im ništa nije rekao. Ali tek treba da otkrijem šta je Š akal saznao o ovome.
Kakve je zaključke izvukao pronašavši Mikijevu laboratoriju.
Bacivši pogled iznad Mikijeve glave najednom zapaž am Fičnera kako stoji i tužno se
smeška. Miki se odvaja od mene posle nekoliko dugih trenutaka. „ Pokušao sam da te upozorim,
kada si bio do nas na Luni”, kaže mi skrušeno. „Htedoh ti reći da bežiš. Ali ubila bi me da sam
bilo šta rekao. Plašio sam se da bi njoj poverovao pre nego meni.”
„Miki, tebi bih više verovao.”
„Bi?”, kaže šmrcajući. „Znao sam da ć eš doći po mene. Rekoh im da je moj dragi dečak
previše dobar da bi zaboravio svog Mikija, ali se izdrala na mene. Rekla mi da sam trgovac
robljem.” Pogne glavu, šmrcajući, potpuno skrhan, isceđen i pokidanih živaca od svega š to su mu
radili Šakalovi muč itelji. „Bila je u pravu. Stvarno jesam. Povređivao sam moje devojke i
momke. Prodavao sam ih iako sam ih voleo. Kako i ne bi bila u pravu! Zašto bi doš ao po mene?
Zašto bi uradio bilo š ta za pokvarenog sirotog Mikija?”
„Zato što smo prijatelji”, prinosim njegovu ruku usnama, te je nežno ljubim dok me on
gleda očima punim nade. „ Ma koliko da si uvrnut i pokvaren. Znam da hoć eš da se popraviš. Da
živiš za više ciljeve. Svi to hoć emo. A ne postoji mesto na koje bi mogli da odvedu nekog od
mojih prijatelja, a da ga ja ne prona đem!”
Dobar je osećaj biti iskren.
„Hvala ti”, kaže mi tiho. Nakon toga uspeva da se pribere i ispravi, pronalazeći dovoljno
snage da se okrene i izađe iz kancelarije. Fičner zatvara vrata za njim.
„Što ste mi se raznežili!”
Klimam glavom. Voleo bih da uvek budem ovakav. A ne da stalno budem na oprezu. Da
stalno bezočno lažem. Izgleda da dosad nisam znao koliko mi je stalo do Mikija. A nije zato što
je pomogao u mome stvaranju. Već zato što me je oduvek veoma voleo. Iako se radilo o č udnoj
ljubavi, uvek je bila iskrena. I pritom sam zaista siguran da ž eli da postane č ovek koji bi zaslužio
moje poš tovanje. Kao š to ja želim da postanem čovek kojeg bi Eona i Mustang poš tovale. A to je,
svakako, dobra vrsta ljubavi.

244. „Moramo da popričamo, Fičneru”, kažem mu. Ranije nam se nije ukazala prilika. Sevron
mi se bio obratio s Igračevim planom - sazovi sastanak, nakač i Sinove na svoj brod, omoguć i im
da se ubace u zgradu. Ja sam samo predložio Sanvu kao ž rtveno jagnje, i dao im do znanja da
Viktra ne sme biti povređena.
„Ostaviću vas same” , kaže Igrač, odgurujuć i metalnu stolicu.
„Nemoj, hteo bih da ostaneš”, kažem mu. „Previše toga tajim od previše ljudi. Neću da
bude tajni još i između nas trojice.”
„Mogao bi da nauč iš da brojiš, govnaru” , kaže Sevron, pojavljujući se iza nekog zarđalog
motora. Jeftina metalna vrata zatvaraju se iza njega. Napolju miriše na jesen čak i u Agejinom
fabričkom kvartu koji smrdi na ulje i naftu. Skače na zarđalu šasiju nekog dotrajalog bojnog
broda, te seda na nju spuš tajući noge s nje. „ E, vidi, vidi, sve drkadžije na jednom mestu.
Hoćemo da pričamo masne viceve?”
Osmehujuć i se, okrećem se Fičneru: „ Dakle, ti si Arej.”
„Eto ga, vrati se iz kome i najednom je genije!”, Fičner gromko uzvikuje. Tapš e rukama,
mada mu pogled ostaje mrtav ozbiljan. „ Većina me zove Bakreni. Učenici me zovu proktorem.
Neki me zovu Vitezom Gneva. Vladarka me zove izdajnikom. Sin me zove govnarom...”
„Istina”, ubacuje se Sevron.
„...žena me je zvala Fičner. Ali Zlatni su me učinili Arejem.”
Pre ovog trenutka ne bih znao š ta pod time misli. Zlatni je. Kako bi Zlatni mogli bilo šta
da mu uč ine? Ali sada, kad sam video njihove zakulisne radnje... „ Zašto mi nisi rekao na samom
početku?”
„Pa da stavim svoj ž ivot u ruke nekog omladinca sumnjivih glumačkih sposobnosti?”,
cereka se. „Ne bih rekao. A i š ta bi bilo da su te razotkrili i podvrgli mučenju? Imao sam i
sporedne planove, neke druge mačeve spremne da budu isukani. Ti si mi, igrom sluč aja, bio
omiljeni. Ali č ovek ne sme biti pristrasan.”
„Kime si bio oženjen?” , pitam ga, već sluteći odgovor.
„Nadugačko ili ukratko?”, pita me.
„Nadugačko.”
„Bio sam predstavnik jednog preduzeća za teraoblikovanje na Tritonu”, počinje osorno.
„Nisam imao blistav posao poput tvog. Nije bilo britvi. Nije bilo oklopa. Nadzirao sam izgradnju.
Imao sam ugovor s nekim Srebrnim. Upravljao sam jednom od poslednjih Lavlokovih mašina na
tamošnjem severnom polu kada je doš lo do erupcije jednog od prokletih mesečevih gejzira,
nakon čega je usledio zemljotres. Ledena plo ča je napukla rušeći čitavu mašinu u podzemno
more. S njom se podavilo i tri hiljade ljudskih duš a.
„Nakon što su me izvukli iz mora, proveo sam tri meseca oporavljajuć i se u arktičkoj
bolnici. Na odeljenju za nadBoje. Onom s dobrom hranom. Boljim tuševima. Novijim krevetima.
Međutim, podBoje su imale prozor s pogledom na polarnu svetlost. A njen je krevet bio baš
pokraj tog prozora.”
Diže pogled prema Sevronu: „ Bila je to najdivnija ž ena koju sam ikada upoznao. A pri
tom je i na oko bila lepa. Izgubila je nogu u nekoj nezgodi. I još nisu nameravali da joj daju novu.
A mogli su. Najprostija bionika. Nije vredno troš ka, rekoš e Bakrenjaci. Kunem se da su oni
najusranija rasa koja je ikada stvorena...”
Sevron se zakašljava: „ Evo njega opet.”
Fičner gađa Sevrona nekim otpatkom, pa nastavlja: „ Kada sam napuštao bolnicu, poveo
sam i nju sa sobom. Uštedeo sam dovoljno novca da mogu da napustim Triton. Ali nisam mogao
da se nastanim u Središtu. Preskupo je bilo. Pa sam odabrao Mars. Ž iveli smo nekih godinu dana
nadomak Nove Tebe. Ž eleli smo dete više od svega. Ali DNK nam se nije uklapao. Stoga smo

245. otišli do nekog oblikovatelja da vidimo mož e li on nekim č udom da nam pomogne. I uspeo je.
Koštalo me je svega š to sam posedovao, ali se devet meseci kasnije ovaj tvoj mali Goblin
izmigoljio napolje.”
Sevron nam maše odgore zagledajuć i onaj otpadak za sluč aj da se radi o neč emu jestivom.
„Dve godine kasnije, Odbor za proveru kvaliteta ukebao je oblikovatelja zbog posla koji
je odradio na nekom Opsidijanskom gladijatoru, pa je i nas, br že-bolje, izdao kako bi mu smanjili
kaznu. Doš li su nam u kuć u dok sam bio napolju sa Sevronom. Pronašli su mi ženu i odveli je na
ispitivanje. Njihovi su lekari videli da su joj jajovodi menjani kako bi mogli da začnu Zlatno dete.
A onda su je uklonili. Tačno tako piše u dosijeu: uklonjena. Omamili je ahlisom-9, turili u
pećnicu i izbacili joj pepeo u more. Nisu joj č ak ni ime dali, već samo broj. I to ne zato š to je bila
kradljivica ili ubica ili zato š to je narušila prava nekog č oveka ili ž ene, već zato što je bila
Crvena, a ja Zlatni.
„Nije bilo kao s tobom i tvojom ž enom, Darou. Ja nisam gledao kako moja umire. Nisam
video kako Zlatni upadaju u moj svet i uništavaju ga. Samo sam osetio hladnoć u sistema koji je
progutao jedini smisao mog postojanja. Neki Bakrenjak je pritisnuo dugme i ispunio papire. Neki
Smeđi je okrenuo ručku kako bi pustio gas. Ubili su mi ž enu, ali nikada to ne bi priznali. Č ak je
se ne bi ni setili. Ona je za njih puka statistika. Kao da nikada nije ni postojala. Kao da sam voleo
duha kojeg niko drugi nikada nije video. Tako to radi Zajednica - raspline krivicu kako ne bi bilo
krivaca, kako bi bilo zaludno uopš te tražiti krivca, tražiti pravdu. Č ista maš inerija. Postupak do
postupka. I to će se tako besomuč no nastaviti sve dok se ne digne č itavo jedno pokolenje i ne baci
se na poluge.”
„Kako se zvala?”
„Kako se zvala? Zar je bitno?”, pita me umorno.
„Jeste, jer ja želim da je zapamtim.”
„Brin”, kaže Sevron odozgo. „ Majka mi se zvala Brin. Imala je dvadeset četiri godine
kada su je ubili.”
„Brin”, ponavljam tu reč, primećujući da Fičneru blago klecaju kolena. Da otežano diše.
„Dakle, poluCrveni si”, kažem Sevronu.
Sevron mi klima glavom: „ Saznah pre par dana. Vala jeste uvrnuto!”
„Jeste, skroz naskroz. Ali biće od tebe dobar Rđavac!”
„Ja na sebe gledam kao na ugroženu vrstu.”
Igrač kotrlja š ibicu među prstima: „ Svi smo ti mi ugrožena vrsta.”
„Znao si za Tita?”, kažem Fičneru.
„Ali Igrač nije. Nemoj ga kriviti za to. Mislio sam da ćete se pobratimiti na Institutu. Da
ćete deliti prirodnu naklonost prema svom rodu. Ali on je otišao na mrač nu stranu, i nikako
nismo mogli da ga vratimo. Sastajao sam se s njim - pod ometajuć im poljem, s nevidljivim
plaštom - kao što sam se sastajao s tobom. Ali tog je pritisak slomio. Nisam nikako ž eleo da se
isto desi i tebi.”
„Pa, jeste mi se desilo.” Gledam u Sevrona i Igrača: „Samo što sam ja imao drugove da
me ponovo sastave. Zašto nisi rekao Titu i meni jednom za drugog?”
„Nisam, jer bi onda njegove gre ške bile i tvoje, a tvoje njegove. Usred bure, nećeš
vezivati dva čamca jedan uz drugi. Jer ć e povuć i jedan drugog na dno.” Zakašljava se.
„Oduvek sam znao da ovaj ustanak nikada ne bi mogao da povede neki Zlatni. Jer on
mora da ide s dna ka vrhu, momče. Crveni su vezani za porodicu. Više od bilo koje druge Boje,
kod njih ti se radi o ljubavi usred svih už asa naš eg sveta. Ukoliko se Crveni dignu, kao takvi
imaju izglede da spoje č itave svetove. MeđuBoje to ne bi uradile. Ruž ičasti i Smeđi ne bi mogli.
Opsidijani su neuspešno pokuš avali. A ukoliko bi sami uspeli u tome, razorili bi svetove umesto

246. da ih oslobode.”
„I šta ćemo sad?”, pitam ga. „ Zeznuo sam ti polož aj pokraj vladarke.”
„Tebe čovek ne mož e lako obrlatiti, Darou, pa ću preći na stvar. Avgust namerava da te
usvoji. Ne deluješ mi iznenađeno...”
„Pa, ima smisla. Hoće da poveže moju sudbinu sa svojom porodicom. Verovatno će me
naterati da se venčam s Mustang. Ali moj savez sa Š akalom bio bi naruš en, ako postanem
naslednik.”
„A Šakalu je stalo do toga?”, pita Sevron. „Č ini mi se da se više i ne nada da ć e zaraditi
očevo odobravanje. Pa, taj krvavi gad već uveliko gradi sopstvenu imperiju.”
„Videćemo”, kažem.
Fičner nastavlja: „ Otarasiti se Š akala ili ga učiniti delom plana, nije ni bitno. Avgust će te
usvojiti kao svoga naslednika. I pri tom ć e te upotrebiti kao pretora svoje armade. A ukoliko
poraziš vladarku, neće se zadovoljiti zvanjem kralja Marsa. Hteć e da bude vladar Zajednice.
Neka ga. Č im navrši godinu vladavine, Sevron ć e ga ubiti, pa ć emo prikačiti krivicu nekom
njegovom takmacu, mož da baš Šakalu...”
Sad je na mene došao red da mi zaklecaju kolena.
„Hoćeš da nasledim č itavo carstvo”, pretpostavljam. „Čitavu Zajednicu.”
Gledam u njega zabezeknuto. Pa u Igrača. Kako mogu da budu toliko ozbiljni?
„Da”, kaže mi Fičner. „Nakon što umre, svi ć e se pogledi okrenuti ka najjačem. Budi taj
najjači. Pobedi u igri nasleđivanja i možeš biti vladar kao š to si bio primus. Kao š to si sada
pretor. Sve ti je to deo igre. Samo š to ćemo ti ovoga puta mi pomagati u varanju. Snabdevaćemo
te podacima, č uvati te od atentatora. Uz mene pokraj sebe, imać eš mrežu uhoda i douš nika kakvu
čak ni Š akal i vladarka ne mogu da nadmaše. Podmitićemo svakog koga budemo morali i ubiti
svakog koga budemo morali.”
Zamišljeno sedim gledajuć i u ruke: „ Mislio sam da ć e se laž i uskoro završiti. Hoću da
objavim ko sam. Hoć u da objavim rat!”
„Još uvek to ne mož emo. Znaš i sam.”
Znam, ali ne ž elim da napustim ove ljude. „Ne želim da ponovo tumaram u mraku.
Moramo biti na vezi. Moramo da osmislimo plan. Ne sme više da bude mutnih trenutaka. Jeste li
me razumeli? Ne smem biti sam kao ranije.”
„Kaži da, Fičneru”, veli Sevron, „il' ni ja ne pristajem.”
„Bićemo na vezi svakoga dana, ako tako ž eliš. Ali ja ne mogu da pođem s tobom. Oko
nas se odigrava i č itav jedan tajni rat kojim moram da se pozabavim. Ali poslaću ti umesto sebe
neke od mojih najboljih agenata. Imaćeš oko sebe zaverenički krug kojem ć eš moći da veruješ.
Uhode. Ubice. Nalož nice. Hakere. Svi savr šeno prikriveni. Svi spremni da poginu kako bismo
razbili okove. Više nisi sam.”
Ispunjava me olakš anje. Ali postoji nešto što znam da ne mogu da uradim: „ Moram da se
vratim.”
„Da. Pitaće se gde si nestao”, slaže se Fičner.
„Ne”, kažem mu, „moram da odem kuć i.”
„Kući?”, pita me Igrač. „U Likos?”
„Zašto?”, pita me Fičner. „Šta ti je tamo još ostalo?”
„Moja porodica. Proš le su četiri godine. Moram da ih vidim.” Gledam ih obojicu u oči, i
obojica nose neke svoje ož iljke i rane. „Morate da me shvatite. Uskoro bi moglo da usledi rasulo
koje ne mož emo da predvidimo u celosti. Pravimo se da znamo š ta radimo gurajući Zlatne u rat.
Kujemo svoje planove. Kao da se ratom mož e upravljati. A ne mož e. Mi smo samo obični
smrtnici koji otvaraju Pandorinu kutiju. A pre nego š to se sve okrene naglavačke, moram da se

247. podsetim za š ta se borim. Moram da znam da sve to ima smisla.”
„Hoćeš njihov blagoslov” , kaže Igrač. „Njen blagoslov.” On moje srce poznaje bolje od
Fičnera. Ako već treba da dopustim Avgustu da me usvoji, prvo moram da odem kuć i.
„Ne možeš im reći ko si. Ne bi shvatili”, Fičner mi oprezno prilazi najednom se prisetivši
moje naravi, „ znaš to i sam.”
„Koliko bi nam sve bilo lakš e da smo ti i ja od poč etka sve zajedno smišljali?”, kažem
mu. „Iz laži ti se stvaraju nove laži. Moramo da im verujemo.” Gledam u Sevrona. „ Vodim je u
Likos.”
„Nju?”, pita Igrač.
„Mustang”, mrmlja Sevron.
„Ne!”, Fičner kaže gotovo urlajuć i. „Nikako! Ne! Nije vredno rizika. Sad kada se sve lepo
uklopilo. Zaljubila se u tebe. Nemoj da izgubiš tu prednost zbog griže savesti.”
„A šta ako sam se i ja zaljubio u nju?”
„E, sranje!”, psuje Fičner. „Sranje! Sranje! Sranje! Ti to ozbiljno? Mislio sam da je sve to
deo tvoje proklete igre. Sranje. Momče, ima sve da nam pokvariš. Idiote prokleti! Sranje!”
„Meni je to sve na svetu”, kažem mu. „ Voli me. Neću je više iskorišćavati. Neću je
koristiti kao neku prednost. Ako njoj ne smem da verujem, onda Zlatni uopš te ne mogu da se
menjaju, što znači da su Tit i Harmoni bili u pravu. Ma, Zajednica je bila u pravu. I ti i ja znamo
da se tu ne radi o našoj Boji, već o našim srcima. Hajde onda da ih stavimo na probu.”
„A ako grešiš? Ako te odbaci zbog njih?”
Nemam odgovor na to.
Sevron skače odozgo. „ Onda ć u joj lič no metkom prosvirati glavu!”

248. 47
ODUŠAK


Lonac je jedan naobičniji ćumez - tri stotine metara duboko gnezdo od metala i betona
ispunjeno vlagom i smradom puš ila i sredstava za č išćenje. Nekada mi se č inilo da se nadvija nad
trgom Likosa poput uzvišenog zamka. A sada, dok mi se brod spuš ta, izgleda mi kao neki
sumorni metalni mehur usred juž nih Marsovih tajgi, udaljen od velikih gradova po kojima se
trenutno ljudi okupljaju u velikom ratu protiv Oktavije O Lun.
Sive u njemu ne biste mogli ni da platite da rade bilo šta sem da zastraš uju Crvene. A
kada samo pomislim da sam Sive kao š to je Gadni Dan nekada smatrao vrhunskim vojnicima.
Prosto je deprimirajuće kad vidim koliko su zapravo slabi i sitni ti demoni moje mladosti. Kao da
sam došao iz neke š uplje, izmaštane proš losti.
Nisu znali da moj brod stiže. Ne znaju zaš to sam tu, a i ne moram da im kažem. Razleć u
se kao obadi na sve strane, dok silazim niz rampu mog broda na ogaravljeno sletište, uz
Opsidijanske telohranitelje koji se redaju ispred mene. Ragnar me prati onako visok dok
prolazimo kroz hodnike oivičene metalnim reš etkama. Bilo koji od ovih Sivih mogao bi da mi
pokaže pravac do mog odredišta, ali tražim jedno, meni dobro poznato lice.
„Dan!”, pitam jednog od Smeđih spremača. „Gde je?”
Ulećem u jednu od njihovih zajedni čkih prostorija, u kojoj se desetak Sivih karta i puš i
tompuse. Jedna ž ena me primećuje, okrećući glavu od holoKutije na kojoj nekoliko lica, Srebrni,
Ljubičasti i dva Zelena, razgovara raspravljajući o političkim posledicama osvajanja Marsa uz
snimke mojih poduhvata. Tompus joj ispada iz usta. Č ovek pokraj nje udara rukom tompus koji
mu je pao na nogavicu i zamalo progoreo tkaninu.
„Karli, mrcino glupa”, odskače od stola. „ Prokletstvo! Koji ti je đavo...?”
Gadni Dan se okreće kako bi me video po prvi put nakon č etiri godine. Tačno mogu da
osetim kako mu se sva kož a naježila dok mu se vijuge zadužene za disciplinu skrivene negde u
njegovom lenjivom telu naglo zatežu. Nema nagoveštaja prepoznavanja u njegovim oč ima, samo
straha i posluš nosti.
Ne oseć am katarzu. Dan bi trebalo da ima drzak osmeh na usnama, da likom podseća na
pokvarenu hijenu. Ali nije tako. Sav je pitom. Posluš an. Lica roš avog od bubuljica koje su ga
mučile u detinjstvu. Masna kosa, koju smo Loran i ja ismevali iza njegovih leđa, takođe je
nestala. Zamenila ju je ć ela, oivičena pramenovima sedih vlasi. Zastrašujući je otprilike koliko i
pokisli pas. I to je č ovek kojem sam dopustio da ubije Eonu.
Zašto ga nisam sprečio? Da li sam nekada zaista bio toliko slab?
„BalonBašta!”, kažem Danu ispunjavajuć i glasom metalnu prostoriju, „ vodi me tamo!”
Već sam se okrenuo. Ragnar ga tapš e po butini: „Hajde, pseto.”
Prošlo je šest godina otkako sam poslednji put ovde stajao. Zvezde trepere na sivom nebu
iznad nas dok noć navlači za sobom svoj plašt. Bašta je manja nego š to je se seć am. Ima manje
boja, manje zvukova. Valjda se tako nešto i moglo oč ekivati, imajući na umu gde sam sve bio i
čega sam se sve nagledao. Ima mnogo više smeća unaokolo. Znak da su Sivi ovo mesto koristili
za tucanje i opijanje. Vrhom cipele pomeram limenku piva. Omotač čokoladice sada obeležava
mesto na kome smo Eona i ja poslednji put legli jedno uz drugo.
Sećam ga se kao postelje od meke trave. A sada je tu samo korov. Možda je i tada bio
korov, ali ga ja nisam primetio. Cvetovi su zapravo neke ocvale, neugledne biljke. Jednu
dodirujem prstom osećajući kako me obuzima tuga dok gledam kroz balonKrov kako bih video
zvezde koje padaju po nebu. Frkć em na to. Nekada mož da i jesu bile zvezde. Tako sam bar

249. mislio dok sam bio mlađi. Ali sada znam da se radi o bojnim brodovima koji se spremaju za
napad na Lunu. Ne znam š ta sam uopšte očekivao. Nema tu više ničeg čarobnog.
Bolje da sam ostavio ovo mesto netaknuto u sećanju. Pitam se da li je Eona sigurnija u
njemu, sigurnija od mog pogleda.
Da je sada vidim, da se vratim unazad, da li bih bio toliko zaljubljen? Da li bi mi se č inila
savršenom?
Prolazim kroz baštu. Jedva da je nešto veća od mojih odaja na Paksu. Skoro da sam deblji
od drveća ispod kojeg hodam. Trava se proređuje u njihovom podnož ju gde se korenje probija
kroz tlo.
Pronalazim mesto zbog kog sam doš ao. Cvetovi hemantusa cvetaju povrh Eonine humke.
Na desetine njih. Bilo bi č udno da se ne sećam cvetnog pupoljka koji sam joj spustio u grob
zajedno s njom. Ona više nije tamo. Svestan sam toga. Sivi su je sigurno iskopali i obesili na trgu
da istrune, nakon š to su i mene obesili.
Tek sada uviđam mračnu ironiju. Doš ao sam ovamo po njen blagoslov iako ona nije tu.
Pobegla je iz ovog kaveza i otišla u dol.
Sedam na zemlju prekrštenih nogu, č ekajući da zađe sunce, tu gde sam onomad č ekao da
izađe. Kada to konačno poč ne da se dešava, zamiruća svetlost dana ispunjava balonBaštu
krvavom bojom. A zatim se sunce predaje pred horizontom i noć prevlači svoj zvezdani pokrov
preko Marsa.
Smejem se samom sebi.
Ragnar se odmah odvaja od svog mesta pokraj vrata.
„Dobro sam”, kažem, ne okrećući se. „Ismejala bi me š to sam doš ao ovamo.”
„Smejanje je dar.”
„Ponekad jeste.”
Ustajem i stresam praš inu s pantalona, bacajući poslednji pogled oko sebe.
Bašta nije tako savršena kao što je bila u mom sećanju. A nije ni ona. Bila je nestrpljiva.
Umela je da se inati s najmanjim povodom. Ali bila je devojčica. Nije ni sedamnaest napunila.
Dala je sve od sebe, uradila je sve š to je mogla s onim š to je imala. Zato ć u je uvek i voleti, i zato
sada i znam da li bi mi dala blagoslov za ono š to nameravam da uradim. Srce više ne može da mi
izdrži u ovom kavezu iz kog je i ona sama pobegla, mora dalje.

250. 48
NAČELNIK


Načelnik rudnika Timoni Ku Podž in čeka me okružen pratnjom Sivih č uvara rudnika koji
sada nose svoje najbolje i najsvečanije uniforme. Jedan drži posluž avnik sa sirom, urmama i
Podžinovim najboljim, moguć e i jedinim, kavijarom. Gadnog Dana nema među njima.
„Gospodar Andromed, je li tako?”, Podžin pita sladunjavo onim snobovskim naglaskom
koji Bakreni skorojevići toliko vole. Kosa mu se proredila. I pritom se znoji kao svinja š ireći
prste okićene gomilom prstenja kako bi me udostojio č udnim naklonom kakav se viđa po
političkim serijama na holoKutiji. „ Baš sam proveravao postrojenja za sabijanje rude”, verovatno
misli na kupleraj u blizini Jorktona na rubu tajge, „ kada mi stigoše vesti o vašem dolasku.
Pohitao sam nazad najbrže što sam mogao, ali ipak vas moram zamoliti za oproštaj. No, ipak se
pitam, da li bi bilo drsko od mene da vas pitam za razloge vaše posete?” Da bi potom prodao te
podatke ljudima poput Plinija. Bakrenjaci retko kada misle ono š to govore. „ Inspekcija bi trebalo
da usledi tek za...”
„U kulturnom svetu, smatra se neotesanim kada se č ovek prvo ne predstavi, Bakarni”,
obraćam mu se poput Nenadmašnog, a ne poput Vilenjaša koje toliko poletno oponaša.
„Izvinjavam se!”, zamuckuje uzbunjeno, naklanjajuć i se toliko duboko, da se već uplaših
da bi mogao da dodirne tlo nosom, da ga u tome ne ometa jastuk u vidu njegovog povećeg
trbuha. „Ja sam nač elnik rudnika Timoni Ku Podž in, sluga vaš pokorni. I ako smem da dodam,
ako nije odveć drsko s moje strane”, i dalje se klanja, „vaša pojava je mnogo sjajnija nego što
sam očekivao! Da i ne pominjem da nisam oč ekivao da ć ete biti toliko stasiti i visoki - vrhovni
upravnik, naravno, u svojoj služ bi drži samo najbolje od najboljih, ali holoKutija vam ipak ne
odaje dostojno priznanje.”
„Prestani s klanjanjem. ”
Ispravlja se, sav ustreptao, te baca pogled prema bašti iza mene, zlonamerno tražeći
razlog zbog kojeg bi mu neko poput mene nenajavljeno banuo u rudnik.
„Kao što ste zasigurno već čuli od drugih, načelnici rudnika behu van sebe od sreće što je
planeta oslobođena Belonine uprave. Ti se mo žda i razumeju u ratovanje, ali u rudarstvo? Pih...
obični žutokljunci.”
„Očito se ni u ratovanje ne razumeju.”
Gutajući knedlu, ponovo baca pogled ka mojoj britvi, pa potom opet ka bašti.
„Predivno mesto, jelda?”, pita me. „ Podseća me na vreme provedeno pokraj reke Pir.
Tamo vam cvetaju lale - oh, da samo vidite te boje! Nema im ravnih, kao š to verovatno i sami
znate. A tek drveće, istovetno brezama š to se š ire stepama oko planine Olimp. Bio sam jednom
odseo tamo u zamku Le Bru.” Širi ruke na neki neobičan način: „Znam, znam, ali ponekad č ovek
mora sebi malo da ugodi. Š taviše, tamo sam otkrio jednu posve posebnu vrstu sira sotoč enera.”
Ponosno se osmehuje. „Prijatelji me zovu Marko Polo jer uživam u putovanjima. Uvek tragam za
kulturnim okruženjem i druš tvom kakve je, š to i sami zasigurno već pogađate, nemoguć e naći na
ovakvom mestu...”
Nemam pojma koliko bi dugo nastavio s tim svojim pokuš ajima da me zadivi, da nisam
osmotrio njegove ljude u svečanim uniformama, pa onda njegovo silno prstenje, te krenuh da se
mrštim.
„Nešto nije u redu?”, pita me.
„U pravu si”, kažem.
Zacakljenim očima hitro prelazi preko svojih najboljih Sivih vojnika, tražeći naznaku

251. neke manjkavosti koja mi je zapala za oko. Gade mi se njegovi oč ajnički pokuš aji da mi udovolji.
Čovek koji mi je ukrao deo porodice. Koji je dao da me izbičuju. Koji je gledao kako Eonu
ubijaju. Koji mi je obesio oca. A u biti i nije toliko pokvaren. Već je samo jadan u svojoj
gramzivosti.
„U pravu sam u vezi č ega?”, pita me, trepćući očima.
„Da je nemoguć e pronaći prefinjeno društvo na ovakvom nekom mestu.” Potom ga
gledam toliko prodorno, da mi se č ak čini da bi mogao da zaplače. Prizor njega i Dana uneo je
samo neki č udan osećaj u meni. Hteo sam da budu poput nekih groznih, už asavajućih čudovišta.
Ali nije tako. To su samo dva nebitna č oveka koji uništavaju tuđe živote a da to i ne primete.
Koliko li ih još ima njima sličnih?
Potpuno usplahiren, Podžin maše da nam prinesu posluž avnik sa sirom.
„Malo sotočenera, gospodaru? Uvezen iz Italije s primesama sladića, daškom oraščića,
trunkom korijandera i prstohvatom karanfilića, i živopisnim, ali i mistič nim, dodatkom cimeta i
komorača skrivenih u kori. Siguran sam da ć e vam biti po...”
„Nisam došao ovamo zbog sira.”
„Ne. Ne. Svakako!” Napeto se osvrće oko sebe: „ Ako bih vas ikako smeo pitati, a zbog
čega ste došli ovamo, gospodaru?”
Polazim odatle, a Podž in brže-bolje potrčava za mnom kako bi me sustigao. „ Ragnare!”,
klimam glavom mom titanu, koji vadi mali digiblok iz džepa. Belutki je bilo potrebno manje od
sata da ga nauči kako se koristi.
„Tvoja proizvodnja helijuma 3 smanjena je č etrnaest posto u poslednjem kvartalu.
Tvoje procene pokazuju očekivani pad od 13.500 kilograma u trenutnom fiskalnom
kvartalu. Pretor Andromed zahteva da mu to objasniš.”
Podžin ne zna š ta da radi. Pogled mu leti između mene, Opsidijana i digibloka. Mucajuć i
odgovara: „I... i... imao sam poteškoća s ovdašnjim stanovništvom. S grafitima, nedozvoljenim
pamfletima.” Obraća mi se: „ Znate da je kod nas zač et Persefonin pokret...” Ragnar ga snaž no
lupka po ramenu.
„Pretor Andromed je zauzet č ovek.”
„S... sa... samo sam...” , Podž in se naglo okreće našavši se u koš maru koji mu nije jasan i
iz kojeg ne mož e da pobegne. „ Zaboravih š ta sam ono...”
„Pravdao si se.”
„Pravdao. Pravdao? Kako se usuđuje š!” Ispravlja se: „Marsom se trenutno šire
pobunjeničke struje. Nijedan rudnik nije poš teđen nereda. Ni moj rudnik nije izuzetak. Bilo je
ubijanja. Sabotaža. I to ne samo od strane Sinova Areja. Već i od samih rudara!”
Podžin se ponovo okreće ka meni, očajnički svestan svog neumitnog pada, dok s mukom
žuri kako bi sustigao naše duge korake.
„Gospodaru, dao sam sve od sebe prateći propisane metode guš enja nereda iz odeljka
trećeg, pododeljka A Pravilnika o upravljanju rudnicima Ministarstva energetike. Smanjio sam
im sledovanja, obruš io se na kršitelje zakona, i osramotio njihove idejne vođe pripisuju ći im
homoseksualne sklonosti i odnose. Čak sam sproveo preporuč ene zaplete iz odeljka O guš enju
pobuna. U proteklih š est godina primenio sam Poš ast i lek, Ustanak i njegovo guš enje, Prirodne
nepogode, Najezdu jamičarki, pa sam č ak razmišljao i o scenariju o Vanplanetarnom državnom
prevratu!” Zadihano maše rukama moleći me da prekinem sve ovo: „ Niko se ne bi pokazao bolje
od mene!”
„Položaj ti nije u opasnosti” , kažem mu.
Trese se od olakšanja. A onda najednom zabaci glavu: „ Ma, ne biste vi...” Naginje se
prema meni: „Razmišljate o uvođenju karantina! Je li tako?”

252. „A zašto ne bih proglasio karantin nad ovim rudnikom?”, nastavljam dalje prolazom sve
dok ne stižemo do sletišta na kome me č eka brod. Tu se zaustavljam. „ Kao što si i sam rekao,
stanovništvo nije dobro reagovalo na strategije koje predlažu Ministarstvo energetike i Odbor za
proveru kvaliteta. Zašto im ne bih pustio ahlis 9 u vazduh, pa da zamenim neposluš ne Crvene
klanovima iz predusretljivih rudnika iz okoline polutara?”
„Ne!”, kaže, pa me bukvalno hvata za ruku. Ragnar i ne pokuš ava da zapreti tom
debelom.
„Pazi šta govoriš!”, kažem mu.
„Nemojte, gospodaru!” Suze poč inju da mu trepere u pohlepnim, usplahirenim oč ima.
„Možda se zarada mog rudnika jeste smanjila, ali i dalje je unosan, i dalje radi. Pravi primer kako
pregrmeti oluju!”
„A ti si njegov spasitelj ”, kažem, podsmevajuć i mu se.
„Crveni su dobri rudari. Najbolji na svetu. Zato i jesu neukrotivi. Ali smirili su se sada.
Povećao sam im sledovanja alkohola i količinu feromona u sistemima za ventilaciju.
Razmnožavaju se kao zeč evi. Takođe sam naredio mojim posluš nicima među Gamama da im
poremete maš ine i promene mape. Sada misle da ć e rudnici uskoro postati jalovi. Pa su kao na
iglama, strahuju da neće ispuniti norme. A kada ponovo popravimo mašine, ispuniće ih novi
polet. Mogao bih č ak da im kažem da je s teraoblikovanjem gotovo i da će iseljavanja otpočeti za
deset godina i da je Zemlja već počela da š alje doseljenike. Preostalo nam je još mnogo
moguć nosti, pre nego š to posegnemo za karantinom.”
Posmatram ga kako na jedvite jade dovršava reč enicu, sav srozan i beživotan poput mokre
košulje na vešalici. Je li ovo sve zbog njegove lične taštine ili mu je zaista stalo do Crvenih?
Stavio sam ga na probu kako bih ustanovio. A sada ni sam ne znam. Mož da mu zaista i jeste stalo
na neki č udan način. Eto, jo š jedno čudovište iz moje prošlosti postalo je čovečnije pod zamahom
biča Zajednice.
„Rudnik ti je, za sada, siguran. Održavaj radnu snagu. Povećaj sledovanja, poč ev od
večeras. Hoću zadovoljne radnike i punu kasu. Pronaći ćeš namirnice na mom brodu. I hranu i
piće. Priredi Crvenima gozbu.”
„Gospodaru... gozbu? Zašto?”
„Zato što sam ti ja tako rekao.”
Sedim sam u sobi za osmatranje i kroz staklo gledam kako se veselje ori ispod mojih
nogu. Na hiljade Crvenih pije i jede dok mladi igraju oko vešala uz Baladu starog Hikorija.
Astali su prekriveni hranom kakvu ovi Crveni nikada nisu okusili, i pićima kakva nikada nisu
pili. Međutim, iako se smeju i igraju, ne mogu da pronađem radost u tome. Oni i dalje ž ive u
jezivim uslovima, ali ti su im uslovi bar poznati, pa mogu da tra že negde utoč ište od njih. A da li
će naći utočište nakon š to im Sinovi Areja otkriju golemu laž? To bi u potpunosti razorilo njihov
način življenja. Izgubili bi se u našim ogromnim svetovima koji bi ih potom iskvarili. Kao š to su
mene iskvarili.
Gotovo ih sve prepoznajem. Momke s kojima sam se nekada igrao i koji su sada odrasli.
Devojke koje sam nekada ljubio, i koje sada imaju decu. Nećake. Nećakinje. Čak i mog brata
Kierana. Brišem suze.
Neki momak odvlači devojku da plešu nakon što ju je poljubio u obraz. Nikada više neću
biti takav momak. Izgubio sam tu nevinost. A i Crveni me nikada ne bi prihvatili kao jednog od
svojih, ma kakvu im buduć nost obezbedio. Za njih nisam junak među osvajačima. Već sam im
neizbežno zlo. Nije mi ovde mesto, a ipak ne mogu da odem. Neke stvari valja re ći. Neke tajne
valja otkriti.
„Još uvek pokuš avaš da stvoriš svoj kult?”, pita me s vrata. Okreć ući se, vidim Mustang

253. oslonjenu o metalni dovratak, kose vezane u rep, u uniformi politika s visokom kragnom koju je
opušteno otkopč ala oko vrata.
„Pretpostavljam da bi sad trebalo da naruč im i svoje kipove, jelda?”, pitam je.
„Ragnar dole prestravljuje ove provincijske Sive.”
„Neka.”
„Baš si zao prema njima” , smeje se. „ Imaš nešto protiv njih?” Prolazi mi rukom kroz
kosu, prilazeći mi kako bi mi sela na rukohvat stolice.
„Previše su posluš ni.”
„Aha, znači zato ti se ja sviđam”, blago mi zariva nokte u skalp, zadirkujući me. „ Kipovi
su ti loša zamisao. Lako ih mogu oskrnaviti. Vandali bi ti dodali brkove ili grudi kad god pož ele.
A grudi ti se nikako ne bi dopale.”
„Moglo bi da ispadne i gore.”
„Pa, ne mož e gore od brkova. Dakson ih trenutno puš ta. Čini mi se da se tu krije neka
ironija, ali nisam baš sigurna”, Mustang se opušteno smeje, spuštajući se na metalnu stolicu
pokraj mene. „ Ma, srediće ga već njegove sestre.”
Razgleda rudnik i Lonac. „Š to je grozno ovo mesto! Sastavila sam zakon koji Reformatori
nameravaju da izglasaju nakon svega ovog. Njime ć emo skroz iščistiti Ministarstvo energetike i
preoblikovati Odbor za proveru kvaliteta”, zagleda Lonac. „ Promenićemo način na koji
upravljaju ovim mestom. Jesi li im video skladišta? Imaju dovoljno hrane za sedam godina, a i
dalje naručuju najviše što im je dopuš teno. Proverila sam im evidenciju. Načelnik rudnika kupi
skorup za sebe. Vrlo je verovatno da preprodaje zalihe na crnom tržištu. Lažljivi Bakrenjak je
mislio da nećemo primetiti. Verovatno jer mu je neki Zlatni ili Srebrni rekao da će podmazati gde
treba kako niko ništa ne bi primetio. A stanovništvo im neuhranjeno. Korupcija na sve strane.”
Mreška nos, te prstom odguruje parče otpale farbe sa stolice.
„Zašto smo uopš te došli ovamo?”, pita me. „ Nešto se desilo mom bratu?”
„Ovo ti je rudnik u kojem je ona devojka otpevala Zabranjenu pesmu”, kažem joj nakon
nekoliko trenutaka. Razrogačenih oč iju osmatra masu ispod nas.
„Siroti ljudi!”
Vraća pogled na mene, iščekujuć i da kažem šta imam. Ali nemam viš e reći u sebi. Imam
samo nešto da joj pokažem. Uzimam joj ruku i ustajem. „ Hajde sa mnom.”

254. 49
ZBOG Č EGA PEVAMO


Nikada u sebi nisam osećao ovoliki strah.
Likos je noć u veoma mračan. Svetla se gase kako Crveni ne bi poludeli zbog neprekidnog
dana. Negde u daljini noćne smene pletu svilu, vade rudu. Ali tu u š irokom tunelu nema nikakvih
pokreta, nema nikakvog zvuka sem zujanja holoKutije na kojoj prikazuju stare snimke
teraoblikovanja i brujanja udaljenih mašina. Znojim se, iako je prohladno.
Mustang ćutke stoji pokraj mene. Nije progovorila još otkad smo se spustili
graviČizmama do trga pod nevidljivim plaštovima gotovo neprimetni pred pijancima koji su
zaspali za stolovima ili po stepenicama veš ala. Oseć am napetost u njenom ć utanju, pitajuć i se šta
li misli.
Srce mi ludo tuče u grudima, toliko glasno da ga i Mustang sigurno č uje dok ulazimo u
naselje Lambdi, u kojem sam iz dečaka stasao u muškarca. Mesto sada deluje mnogo manje.
Tavanica se č ini nižom. Mostovi od už adi i č ekrci poput dečjih igračaka. HoloKutija, s koje je
nekada isijavalo lice Oktavije O Lun, sada liči na neki antikvitet s pokvarenim pikselima.
Mustang se osvrće oko sebe ugasivši plašt. Prelazi pogledom s jednog mostića na drugi, pa na
domove, kao da pred sobom vidi nešto zadivljujuće. Nije mi ni palo na pamet da bi neko od
Zlatnih smatrao ovako jedno prosto mesto zanimljivim.
Uspinjem se kamenim stepenicima do mosta koji vodi do mog starog doma, kao š to sam
radio kao dečak. Samo š to su mi noge sada predugačke. Zaboravih na graviČizme. Ni Mustang ih
ne koristi. Ide za mnom, te otresa prašinu s ruku stižući do odmorišta na mestu gde tanana
metalna vrata mog nekadaš njeg porodičnog doma stoje usečena u zidu.
„Darou”, kaže mi sasvim tiho, „ kako uopš te znaš kuda idemo?”
Ruke mi drhte.
„Rekla si mi da te pustim unutra”, spuštam pogled ka njoj.
„Jesam, ali...”
„Koliko daleko si spremna da ideš?”
Znam da predoseća šta sledi. Pitam se koliko li je dugo osećala neš to neobično u meni.
Moje č udno ponašanje. Moju večito udaljenu dušu.
Gleda u ruke koje se crvene od prašine s kamenih stepenica: „Do kraja.”
Pružam joj holoKutiju: „ Ako stvarno tako misliš, pusti snimak, i uđi kad zavr šiš s
gledanjem. Razumeću te ako rešiš da odeš.”
„Darou...”
Strasno je ljubim poslednji put. Uranja mi prste u kosu osećajući da će se neš to promeniti
nakon što se razdvojimo. Nehotice se odmičem od nje. Obuhvatam joj vilicu rukama. Polako
počinje da otvara sklopljene oči, dok se ja odmičem i okrećem prema vratima.
Otvaram ih.
Moram da se sagnem kako bih mogao da uđem. Ku ća je skučena. Tiha. Prizemlje je isto
onakvo kakvog ga pamtim. Metalni sto čić nije se promenio. A nisu ni plastične stolice, mala
sudopera, glinene posude koje se suš e pokraj nje, a ni majčin omiljeni č ajnik koji se greje na peći.
Pod je prekriven novim ć ilimom. Rad nekog poč etnika. Neke druge knjige stoje na mestu na
kojem je otac držao svoje u podnož ju stepenica, na kojem sam i ja držao moje. Čekaj. Pa, to i jesu
moje knjige. Ali raskupusanije i iskidanije nego u moje vreme. Zar su mi stopala zaista bila toliko
sićušna?
Kućom se š iri tišina. Svi su zaspali, sem nje.

255. Čajnik poč inje da šišti od kipuć e vode. Pa onda kreće da puć ka. Čuje se povlačenje
stopala po kamenim stepenicama. Skoro da mi dođe da istr čim iz prostorije. Međutim, strah me
ukopava u mestu dok se približava. Sve bliže i bliže, i eto je u sobi sa mnom, zastaje na
poslednjem stepeniku s nogom u vazduhu, rasejana. Oči joj pronalaze moje. I ne ž ele da se
pomere s njih. Uopš te ne gleda ostatak moje Zlatne pojave. Ništa ne govori, pa me hvata panika.
Udišem jednom. Tri puta. Deset puta. Ne prepoznaje me. Ja sam samo ubica koji joj je upao u
kuću. Nije trebalo da dolazim. Ne zna ko sam. Ja sam neki izgubljeni Zlatni koji je svratio iz č iste
znatiželje. Mogao bih da odem. Da pobegnem. Majka nikada ne mora da sazna šta joj je sin
postao.
A onda dovršava poslednji korak i prilazi mi. Klizeći. Prošle su č etiri godine. Deluje mi
bar dvadeset starije. Usne tanane, koža opuš tena i prošarana borama, kosa pepeljasto-seda, ruke
grube poput hrastovine i č vornovate poput korena đumbira. Moram da kleknem, kada pose že
desnom rukom prema mom licu. I dalje ne odvaja oč i s mojih. Iz njih sada teku suze. Č ajnik pišti
na peći. Prinosi i drugu ruku do mog lica, ali ne mož e da je otvori kao drugu i da me dodirne.
Stegnuta je i iskrivljena poput moga srca.
„Ti si”, kaže tiho, kao da ću nestati poput noć ne utvare ukoliko izgovori reči preglasno,
„ti si.” Glas joj je drugačiji, nerazgovetan.
„Znaš me?”, očajnički nekako izgovaram.
„Kako te ne bih znala?”, osmeh joj je iskrivljen, levi kapak usporen. Ž ivot je prema njoj
bio još grublji nego prema meni. Š logirala se. Teško mi je da je gledam onemoć alu. Da znam da
nisam bio tu da joj se nađem. Da znam da joj je srce slomljeno. „ Poznala bih te... bilo gde.” Ljubi
me u č elo. „Mali moj. Moj Darou.”
Suze mi ostavljaju tople tragove na obrazima. Bri šem ih.
„Majko.”
Još na kolenima, obavijam je rukama dopuš tajući nemim suzama da kanu. Dugo, dugo
ništa ne govorimo. Miriše na mast, rđu i natruli miris hemantusa. Usnama mi celiva kosu kao
nekada. Rukama mi prelazi po leđima kao da ih pamti ovoliko široka kao š to su sada, podjednako
snažna.
„Moram da sklonim č ajnik”, kaže, „pre nego š to se još neko probudi i vidi te kao...”
„Naravno.”
„Moraćeš da me pustiš.”
„Izvini” , puštam je, smejući se samom sebi.
„Kako je...?”, pita me, stojeći preda mnom i gledajući mi znamenje na rukama,
odmahujuć i glavom. „Kako je ovo moguć e? Tvo... tvoj naglasak. I sve ostalo?”
„Oblikovali su me. Spasao me je stric Narol. Sve ć u ti objasniti.”
Odmahuje glavom, drhteći gotovo neprimetno, pa verovatno misli da ne prime ćujem.
Čajnik još glasnije pišti. „Sedi.”
Okreće mi leđa kako bi sklonila č ajnik s peći. Postavlja na sto još jednu šolju. S najviše
police. Sećam se da je bila očeva. Plesnjiva glina prekrivena je prašinom. Zastaje, ćutke je stežući
u ruci, tonuć i u sećanje koje nije vezano za mene, već za ona jutra kada su se zajedno spremali za
novi dan. Duboko uzdišući, spuš ta listić e čaja u šolju i preliva ih vrelom vodom. „ Hoćeš nešto uz
to? Imamo one keksiće koje si voleo?”
„Ne, hvala.”
„A ostavila sam sa strane i moju porciju s več erašnje gozbe. Neka fina hrana Zlatnih. Jesi
li ti to uradio?”
„Nisam Zlatni.”
„Imamo i pasulja. Imala sam svež eg iz Leorine bašte. Sećaš se nje?”

256. Bacam pogled na svoj digiblok. Mustang je otišla, zaputila se nazad na brod nakon š to je
odgledala snimak. Toga sam se pribojavao. Č itam Sevronovu poruku. „ Da je zaustavimo?”, pita
me. Imam dva izbora. Da dopustim Sevronu i Ragnaru da je uhvate i zadrže da bih mogao da
popričam s njom. Ili da joj verujem da ć e sama doneti pravu odluku. Budem li joj verovao, mogla
bi da ode, da kaže ocu š ta sam, pa ć e svemu doći kraj. A opet, možda joj samo treba malo
vremena. Previše toga mora da svari. Ukoliko je Ragnar i Sevron ishitreno uhvate, mogla bi da se
okrene protiv mene. A mogli bi da urade po svome i ubiju je.
Psujući u sebi, hitro im kucam odgovor.
„Svih se seć am”, kažem majci, podižući pogled, „pa ja sam, majko.”
Zastaje na to, i dalje stojeć i ispred peći. Kad se okrene, na š logiranom licu vidim joj veseo
osmejak. Š olja joj se zatrese u ruci, ali ona je brzo umiri.
„Imaš nešto protiv stolica?”, pita me strogo, primećujući da sam opazio da joj je ruka
zadrhtala.
„Bojim se da je obrnuto...” , podižem stolicu. Više bi odgovarala kakvom Zlatnom detetu
nego Nenadma šnom Obeleženom, koji je viši od dva metra i teži od bilo koja tri Crvena zajedno.
Osmehuje se onim svojim prikrivenim osmehom, zbog kojeg bih kao dete uvek pomislio da je
uradila nešto posebno bezobrazno. Ona na to nežno podvija noge i spušta se na pod. Činim isto,
osećajući se krakato i nezgrapno. Spuš ta vrele š olje između nas.
„Ne deluješ mi previše iznenađeno š to me vidiš”, kažem.
„Što ti je govor sad č udan.” A onda pravi toliko dugu stanku, da se pitam hoć e li uopš te
nastaviti: „Narol mi je rekao da si ž iv. Doduš e, zaboravio je da mi kaž e da si upao u zlatnu
farbu.” Srče čaj. „Kladim se da imaš gomilu pitanja.”
Smejem se: „A ja mislio da bi ih ti imala još više.”
„Pa, bih. Ali znam ja svoga sina.” Posmatra mi znamenje. „ Strpljivija sam od tebe. Samo
ti pitaj.”
„Da li je Narol...?”
„Mrtav? Jeste, umro je.”
Na tren gubim dah.
„Kad?”
„Pre dve godine”, prigušeno se smeje. „ Pao niz neko okno s Loranom. Nikada im nisu
pronašli tela.”
„Pa što se onda smeješ ?”
„Brat tvoga oca oduvek je bio crna ovca u familiji.” Srče čaj. Meni je još uvek prevruć .
„Pretpostavljam da je on kao neki ž ohar, jako ga je teško ubiti. Pa ć u poverovati da je umro, tek
kada ga vidim u dolu, gada prepredenog” , govori usporeno, kao većina Crvenih. Š uškanje u
govoru zbog šloga nije mnogo primetno, ali jeste prisutno. „ Mislim da je otišao odavde, povevš i
Lorana sa sobom.” Zbog načina na koji je to rekla, shvatam da je svesna da svet postoji i van
naših rudnika. Mož da ne zna č itavu istinu, ali zna bar jedan deo. Možda moj stric i brat nisu
mrtvi. Možda su otišli odavde kako bi se pridruž ili Sinovima.
„A Kieran? Leana? Diona?”
„Sestra ti se preudala. Živi s mužem u naselju Gama u njegovoj porodičnoj kuć i.”
„Kod Gama?”, kažem podrugljivo. „I ti si joj dopustila da...” , zaustavljam se čim
primećujem kako se majci grče usta. Možda izgledam kao Zlatni, ali bolje da začepim gubicu
kada je njena kćerka u pitanju.
„Ima dve devojčice koje više liče na tebe nego na nju ili na bilo kog Gamu kojeg sam
ikada videla. A i na Kierana.” Smeje se sebi u bradu. „Ponosio bi se njime. Nije onaj mali
cmizdravac za kojeg se seć aš da je plakao u snu i da je voleo da zabuš ava u poslu. Sad je glava

257. porodice. GlavnoGovornik ekipe nakon š to nam je Narol pao u rupu. Ali mu je ž ena Kora umrla
tokom porođaja. Ponovo se ož enio pre nekoliko meseci.”
Jadni moj brat.
„A Diona? I Eonini roditelji?”
„Otac joj je umro. Ubio se nedugo nakon š to si i ti pokušao.”
Pognem glavu: „ Tolike smrti.”
Dodiruje mi koleno: „ Tako ti to ide.”
„Što ne znači da tako treba da bude.”
„Bilo nam je teško nakon š to ste nas ti i Eona napustili. Ali Diona je dobro. Eno je gore.”
„Gore? Kako to mis...? Udala se za Kierana?”
„Jašta. I trudna je. Nadam se devojčici, ali kakve sam sreć e, biće dečak koji ć e samo hteti
da izvrdava jamičarkama i da nosi opekotine od pare čitavog života. Naravno, ako bude imao
izbora.”
„Kako to misliš?”
„Teška su vremena. Sve se promenilo. Rudnik više ne daje kao ranije. Mogu se č uti
glasine da je ovaj naš deo sveta skroz iskorišćen. Pa se plaš e - šta će biti s rudarima ako ne budu
imali šta da kopaju? Nadaju se da ć e teraoblikovanje biti završ eno pre nego š to istrošimo zalihe
helijuma.”
„Tebi se ništa loše neće desiti. Obećavam ti da ć u zaštititi ovaj rudnik. Šta god da se
desi.”
„Kako?”
„Naprosto hoć u.”
„Sad je na mene red”, zagleda me iznad š olje. „Gde si bio sve ovo vreme, dete moje?”
„N... ne znam odakle bih poč eo.”
„Mogao bi od Eonine smrti.”
Trgnem se na to. Majka mi je oduvek bila neposredna. Kieran je zbog toga proplakao
čitavo detinjstvo. Ali ta njena neposrednost ume od plika da napravi ž ulj. Stoga joj dugujem isti
takav odgovor. Sve joj pričam, poč evši od trenutka odmah nakon Eonine smrti, pa do obećanja
koje sam dao vrhovnom upravniku.
Čaj smo odavno već ispili kada konačno završavam.
„Podugačka ti je to priča”, kaže.
„Priča? Radi se o istini.”
„Ostali ti neće verovati.”
„Ali ti mi veruješ?”
„Majka sam ti.” Uzima mi ruku, pa iskrivljenim prstima prelazi preko znamenja koja mi
se pružaju od nadlanica, pa duž podlaktica, podrugljivo se osmehujuć i kada stigne do metalnih
krila usađenih sa spoljne strane podlaktica. „Eona mi se nikada nije sviđala”, kaže mi odsečno.
Okrenem glavu kako bih je pogledao.
„Nije bila za tebe. Umela je da obrlati. Tajila je neke stvari od tebe...”
„Znam za dete” , kažem joj. „ Znam š ta je Eona rekla Dioni.”
Majka mi se primiče, uzima mi ruke i prinosi moje prste do usana. Nije nikada umela da
uteši. I sada je nespretna u tome. Ali ne smeta mi. Otac ju je voleo iz istih razloga iz kojih i ja.
Ona misli sve š to uradi i kaže. Nije pretvorna. Varljiva. Kada mi kaže da me voli, znam da to
stvarno misli celim svojim bić em.
„Znaš da Eona nije bila svirepa devojka”, kaže mi, pomerajući se unazad kako bi mogla
da me gleda u oč i. „Volela te je svim onim š to je imala u sebi. I zbog toga sam je volela. Ali
oduvek sam strahovala da ć e te naterati da vodiš njene bitke. I pri tom sam se oduvek pribojavala

258. te njene ž elje za borbom.”
Ja Eonu baš i ne pamtim tako. Ali ne zameram majci na njenim rečima. Kako bih i
mogao? Svako oko gleda na svoj način.
„Ali, majko, Eona je na kraju bila u pravu oko nečega. Oko Zlatnih.”
„Majka sam ti. Nije me briga oko č ega je bila u pravu. Jedino me je briga za tebe, dete
moje.”
„Neko mora sve ovo da ispravi ”, kažem joj. „ Neko mora da polomi okove.”
„I to baš ti?”
Zbog čega sumnja u mene? „ Da. Ja. Ne zaluđujem se. Stvarno mogu da nas izvedem
odavde. Iz ropstva.”
„Kuda? Na površinu?”, govori o tome kao da se radi o poznatoj temi, kao da godinama, a
ne minutama zna istinu o Marsu. Možda i zna. „ Gde bismo mi š ta radili? Mi ti jedino rudnike
poznajemo. Jedino znamo kako da kopamo i kako da sakupljamo svilu. Ako je istina to š to kažeš
i ako na Marsu ima na stotine miliona Crvenih, kako bi tamo gore moglo biti dovoljno kuć a za
sve nas? I dovoljno posla? Većina ne bi napustila rudnike, č ak i ako sve saznaju. Videć eš. Ostaće
u rudnicima. I deca će im biti rudari. I deca njihove dece, samo š to će izgubiti plemeniti cilj. O
tome nisi razmiš ljao?”
„Naravno da jesam.”
„I imaš li odgovor?”
„Nemam.”
„Muškarci!”, trlja desnu slepooč nicu. „Otac ti je uvek srljao kroz ž ivot”, izrazom lica
govori mi š ta misli o tome. „ Gnjurci uvek misle da oni opskrbljuju klanove. Nije tako. Ž ene to
rade.” Pokazuje oko nas. „Sve što vidiš napravile su ž ene. Ali zato ti znaš kako da oblikuješ svet,
jelda? Znaš kakav treba da bude?”
„Ne znam”, kažem joj. „ Nemam sve odgovore.” Mustang ih uvek ima, kao što ih je Eona
imala. I majka. „ Nijedan čovek niti ž ena nemaju sve odgovore. Na hiljade ili milione mudrih
umova trebaće nam da odgovore na to š to si me pitala. U tome i jeste poenta ovoga. Ali ono š to
mogu da uradim, ono u č emu jesam dobar, jeste da uništim ljude i ž ene koji bi te umove držali
okovanim. Zato sam tu. Zato postojim.”
„Promenio si se”, kaže.
„Znam”, uzimam prašinu s poda, te je trljam između dlanova. Prašina deluje č udno u
ovakvim rukama. „ Misliš li... misliš li da je moguće voleti dve osobe?”
Pre nego š to uspeva da mi odgovori, č ujemo š ljapkanje stopala po stepeni štu.
Majka se okreć e da vidi ko je.
„Bako?”, čuje se nečiji pospan glasić. „Bako, Danlou nije u krevetu.”
Neko detence stoji na stepenicama, vukuć i spavać icu po podu. Jedno od Kieranove dece.
Oko tri godine, mož da četiri. Rodila se nakon što sam otišao. Lice joj je srcoliko. Kosa gusta,
crvena poput rđe, kao u moje ž ene. Majka vraća pogled ka meni ne znajuć i kako da objasni moje
prisustvo. Ali ja sam već uključ io nevidljivi plašt čim sam č uo buku.
„Ma, verovatno se išunjao napolje da opet negde izaziva nevolje” , kaže joj moja majka.
Stišćem joj ruku, pre nego š to ću se iskrasti do vrata. Završio sam posetu, ali se još malo
zadržavam. Devojčica oprezno silazi niz stepenice, korak po korak, trljajuć i pospane okice.
„S kim si to prič ala?”
„Molila sam se, dete moje.”
„Za šta si se molila?”
„Za dušu čoveka koji te mnogo voli”, majka joj znalački namiguje.
„Tata?”

259. „Ne. Tvoj stric.”
„Stric Darou? Ali on je mrtav.”
Majka diže devojčicu u naruč je. „Mrtvi uvek mogu da nas č uju, Eona. Š ta misliš zašto
toliko pevamo? Hoć emo da znaju da možemo da se radujemo iako njih više nema.” Ljuljuškajući
moju nećaku, okreće se da me pogleda, pa spuš ta nogu na prvi stepenik. „ Oni samo to i ž ele od
nas.”

260. 50
PONOR


Mustang je otišla. Nadao sam se da će ući. Ali pretpostavljam da sam previše tražio od
nje. Naravno da jesam. Baš sam gluperda. Još sam mislio da ć e me ovo uč initi ljudskijim u
njenim oč ima. Da ć e zaplakati kada mi upozna majku i da ć e shvatiti da smo svi isti.
Ali sve je to moja krivica. Dao sam Mustang holosnimak mog oblikovanja očekujući...
očekujuć i šta? Da uđe unutra? Da, kao kć erka vrhovnog upravnika Marsa, sedne na pod sa mnom
i mojom majkom? Ispao sam kukavica š to sam doš ao ovamo. Ispao sam kukavica š to sam
dopustio da snimak govori umesto mene. Nisam ž eleo da gledam šta prolazi dok saznaje ko sam.
Nisam želeo da joj vidim izdaju u oč ima. Četiri godine obmanjivanja. Č etiri godine laganja
devojci koja nikada nije bila u prilici da nekome veruje. Č etiri godine, i onda joj kažem istinu, i
to dok nismo u istoj krvavoj prostoriji! Prava kukavica!
Otišla je.
Proveravam digiblok. Uređaj za prać enje zrač enja za koji je Sevron bio zapeo da ga
nakačimo na nju pre nego š to je došla do mene u Loncu, pokazuje mi da je udaljena tri stotine
kilometara od mene i da se brzo kreć e. Sevronov brod je prati, iščekujući moja naređenja.
I Ragnar i Sevron me zovu. Ne javljam im se. Hoć e da im izdam naređenje da je upucaju.
Neću to uraditi. Ne mogu to da uradim. A oni me ne shvataju.
U čemu je smisao svega ovoga bez Mustang?
Udaljavam se od naselja, spuštajući se u stari rudnik u pokuš aju da zaboravim sadašnjost
tako što ću se vratiti u prošlost. I onda stojim sam slušajući zov rudnika. Vetar huč i kroz zemlju,
šireći svoju tužnu pesmu. Ž murim u mraku, đonovi mi tonu u meko tlo, glava okrenuta ka č eljusti
tame koja se prostire u utrobi moga sveta. Ovako smo oprobavali svoju hrabrost u mladosti.
Stojeći i čekajući u dubokim lagumima naših predaka prokopanim u davnim vremenima.
Pomeram levu ruku kako bih bacio pogled na podlakticu na kojoj mi se nalazi digiblok.
Oklevam. Pozivam Mustang.
Zvono se oglašava tik iza mene.
Sleđen sam. A onda č ujem kako se baterija opaljivač a uključuje i zuji i kako toplo
žućkasto svetlo poč inje da se š iri iza mene osvetljavajući deo ogromnog tunela.
„Ruke gore tako da ih vidim”, glas joj je toliko hladan, da jedva uspevam da ga
prepoznam dok mi se vraća odbijajući se o zidove tunela. Polagano dižem ruke. „ Okreni se.”
Okrećem se.
Oči joj trepere kao u sove naspram svetla lampe. Na deset je metara od mene, na uzvišici,
stoji na padini od rastresite zemlje. Jednom rukom drž i lampu. Drugom opaljivač. Koji mi je
uperen u glavu s njenim prstom na obaraču. Zglavci su joj pobeleli. Lice poput ravnoduš ne
maske, a iza nje, dva oka ispunjena nedokuč ivom tugom.
Sevron je bio u pravu.
„Ma, upucaće te u glavu, idiote krvavi!”, Sevron mi je rekao podrugljivo na brodu.
Ponekada pomislim da se pridruž io ovom mom malom krstaškom ratu kako bi imao opravdanje
da psuje kao Crveni. Ragnar ništa nije rekao.
„Pa što me onda i ti i tvoj otac podržavate?”, pitao sam ga.
„Zato što smo naprosto takvi.”
„Mora sama da odluči.”
„I ti misliš da će se odlučiti za tebe umesto za rod rođeni?”
„Pa, ti si to uradio.”

261. „Ma, idi beži. Ja ti sigurno nisam tamo neka krvava Zlatna princezica, zar ne?” Visoko je
podigao ruku: „ Ona ti je č itav svoj ž ivot provela tu gore. Gde je vazduh fin i sladak.” Pa je
spustio ruku: „A ja ti plivam u govnima još otkad sam rođen maju šan i gadan od onog mog oca
debelguzana. A tvojoj curi ne fali ni najmanja sitnica. Mož e ona da ti priča kojekakve divote kad
vremena nisu teška. Ali kad se bude suoč ila s ruljom koja hoć e da joj oduzme palatu, da joj izgazi
bašticu... videćeš neku sasvim drugačiju devojku.”
„Crveni si”, kaže mi Mustang sada.
„Mislio sam da si otišla.”
„Uređaj za prać enje je otišao”, steže vilicu. „ Sevron je pravo malo š unjalo. Nisam ga ni
opazila kad mi ga je prikačio. Ali ti... ti mi nikada ne bi rekao ovako nešto a da nemaš spremnu
polisu osiguranja. Presvukla sam se na brodu.”
„Zašto si se vratila?”
„Ne, ne!”, prekida me. „Ti ćeš sada meni da odgovaraš, Darou. Ako se uopš te tako
zoveš?”
„Majka me je nazvala po svom ocu.”
„I Crveni si?”
„Rođen sam u kuć i ispred koje smo se zaustavili. Imao sam š esnaest kada sam prvi put
video nebo. Dakle, da, Crveni sam.”
„Tako znači”, okleva. „ A moj ti je otac ubio ženu.”
„Jeste. Naredio je da Eona bude pogubljena.”
„Kada si mi pevao njenu pesmu u onoj pećini... sve ti je to provejavalo kroz misli? Ovo
mesto, oblikovanje, tvoj plan, sve je to bilo u tebi, u tvom mozgu? Č itav jedan drugi svet. Č itava
jedna druga... osoba.” Odmahuje glavom, ne ž eleći da joj odgovorim: „ I šta se onda desilo?
Obesili su Eoninog muž a. Obesili su tebe! Kako si im umakao?”
„Znaš li zašto su me uopšte obesili?”
Čeka da joj objasnim.
„Kada Crvenog obese zbog izdaje, telo ne sme da mu bude pokopano. Mora da se
raspadne i istruli pred svima kao upozorenje na ono š ta će im se desiti kad su neposlušni.”
Upirem palcem u grudi: „ A ja sam pokopao svoju ž enu, pa su i mene obesili. Samo š to mi je stric
dao ulje hemantusa koje usporava rad srca pa izgleda kao da si mrtav. Skinuo me je s vešala.
Predao me Sinovima.”
„A oni su...” , podiže holokocku koja joj obasjava bledo lice, „... tebi onda uradili ovo?”
„Bio sam bleđi od Plavih. Za glavu niži od Sevrona. Slabiji od Sivih. Znao sam manje o
svetu oko sebe od Ruž ičastih koje poduč avaju njihovom zanatu u Vrtu. Uzeli su ono najbolje iz
mene, iz mog naroda, pa su to stopili s onim š to je najbolje u tvom.”
„Ali... to je nemoguć e. Odbor za proveru kvaliteta ima svoje testove”, kaže, prekidajući
propitivanje. „Detektore laži, analize DNK, proveru identiteta.” A onda joj sve postaje jasno, pa
počinje da se smeje: „ Znači zato si potekao iz porodice Andromeda - od Zlatnih roditelja koji su
pokušali da se izvuku iz dugova tako što bi se obogatili rudareći na nekom asteroidu!”
„Brod im je izgubljen dok su se vraćali nazad pošto im je Ž ivosrebrni kupio rudnike.”
„Znači Sinovi Areja su im uni štili brod, izmenili dokumentaciju, i kupili rudnike kako bi
mogli da ispišu tvoju priču.”
„Moguć e je”, nisam mnogo razmišljao o načinu na koji je Igrač sve to obavio.
„Snalažljivi su.”
„Kako si uopš te preživeo oblikovanje?”, zamuckuje. „ Ono je protivno svim zakonima
fiziologije. To što je oblikovatelj uradio s tobom... pa to niko ne bi preživeo. Znamenja su nam
povezena sa središnjim nervnim sistemom. A umetak u čeonom režnju ne mož e da ti bude

262. uklonjen a da ne ostaneš katatoničan posle toga.”
„Moj oblikovatelj je posebno nadaren č ovek. Uspeo je da pronađe način da ukloni dva
umetka, ali je na drugom radio neki drugi oblikovatelj.”
„Dva. Ima vas dvojica? Sevron?”, nagađa. „Jek ste zato oduvek bili tako bliski?”
„Ne. Radi se o Titu.”
„Titu? Onom kasapinu? Bio si u dosluhu s njim?”
„Nikada! Nisam ni znao ko je, sve dok vas nisam porazio. Arej je mislio da ć emo
sarađivati, ali...”
„Ali Tit je bio č udovište.”
„Zlatni su ga učinili takvim.”
„I to kao opravdava sve š to je radio?”
„Nemoj se sad praviti kao da znaš šta je sve prošao”, brecam se.
„Znam, Darou. Trudim se da ne skrećem pogled od takvih stvari. Znam kakva je politika
prema vama. Znam u kakvim se uslovima tvoj narod zlopati, ali to ne opravdava ubistva,
silovanja i mučenja koja je izvršio.”
„Mi sve to trpimo svakoga dana. Tit je uč inio to što je učinio iz mrž nje. U pogrešnoj nadi
da će se time osvetiti. I ja sam mogao da budem takav u nekom drugom ž ivotu.”
Mustang mi se zagledala u oči: „A što nisi bio takav u ovom ž ivotu?”
„Nisam zbog moje ž ene.” Dižem pogled ka njoj: „I zbog tebe.”
„Nemoj da mi to govoriš!”, glas joj je pun kajanja. Odmiče se, odmahujuć i glavom.
„Nemaš prava da mi govoriš tako nešto.”
„Zašto nemam? Oduvek si se pitala š ta se krije duboko u meni. Eto, sada si spoznala ono
najdublje.”
„Darou...”
„Tit je imao svoju bol i ništa drugo. A ja sam imao nešto više. Eonin san o svetu u kom bi
naša deca bila slobodna. Ali i njega bih izgubio, da nisam upoznao tebe.” Primič em joj se za
korak. „Ti si me sprečila da se ne pretvorim u č udovište. Zar ne shvataš to i sama?” Mašem
rukama, pokuš avajući da pokažem opseg mog oč aja. „Bio sam okruž en ljudima koji su stotinama
godina držali moj narod porobljenim. Mislio sam da su svi Zlatni svirepe, sebične ubice. Predao
bih se osveti. Ali onda si ti naišla... i pokazala mi da i oni mogu imati dobrote u sebi. Rok,
Sevron, Kvin, Paks, Urlikdž ije... takođe su mi to dokazali.”
„Šta su ti to tačno dokazali?”, pita me.
„Da se tu ne radi o mom narodu protiv tvog. Da niste Zlatni. Da mi nismo Crveni. Već
smo ljudi, Mustang. Svako od nas mož e da se promeni. Svako od nas mož e da postane ono š to
želi. A oni su nam stotinama godina tvrdili suprotno. Pokuš avali su da nas slome. Ali to nije
moguć e. Ti si dokaz. Jer nisi ista kao tvoj otac. Ja u tebi vidim ljubav. Vidim radost, dobrotu,
nestrpljenje i mane. Imam ih i ja. Imala ih je i moja ž ena. Imamo ih svi jer smo ljudi. Tvoj otac
želi da to smetnemo s uma. Zajednica ž eli da ž ivimo po njenim pravilima.”
Pravim još jedan korak prema njoj.
„Rekla si mi da sam ti pružio nadu da bismo mogli imati uzvišenije težnje nakon š to smo
na naš način osvojili pobedu na Institutu. A potom si mi rekla da sam okrenuo leđa toj zamisli,
kad sam prihvatio pokroviteljstvo tvoga oca i kad sam otišao na Akademiju. Ali nikada nisam
tome okrenuo leđa. Ni na tren.” Još jedan korak.
„Uništićeš mi porodicu, Darou.”
„Moguć e je.”
„Ali oni su moja porodica!”, viče, lica obuzetog tugom. „Moj ti je otac obesio ženu.
Obesio je! Kako uopš te možeš da me pogleda š?” Drhtavo uzdiše. „Šta hoćeš, Darou? Reci mi.

263. Hoćeš da ti pomognem da ih ubiješ? Hoćeš da ti pomognem da uništiš moj narod?”
„Ne želim tako nešto.”
„Ni sam ne znaš šta želiš.”
„Znam da ne ž elim pogrom.”
„Želiš!”, kaže mi. „ A što i ne bi. Nakon svega š to smo uč inili tvojima. Nakon svega š to je
moj otac uč inio tebi lično.” Otkopč ava dugme na jakni kao da ć e tako moć i lakše da diše. Pištolj
joj se trese u ruci. Prsti joj se stežu oko obarača. „Kako sad da ž ivim s ovim? Ukoliko ne
povučem obarač , milioni ć e izginuti!”
„Ako ga povuč eš, onda se slažeš da bi milijarde njih trebalo da živi u ropstvu. Pomisli na
one još nerođene. Ako se ne pobunim ja, nego drugi hoć e. Za deset godina. Pedeset. Ili za hiljadu.
Razbićemo okove, po svaku cenu. Ne mož ete da nas zaustavite. Mi smo kao plimni talas. Samo
vam preostaje da se molite da umesto mene pobunu ne povede nego poput Tita.”
Podiže opaljivač ka mom desnom oku.
„Povucite obarač i mrtvi ste”, Ragnar joj se obraća glasom mrač nim poput same tame
koja nas okruž uje.
„Ragnare, nemoj!”, vičem. Ne mogu ni da ga nazrem u mraku tunela. „ Stani! Nemoj da je
povrediš!” Sigurno nije pratio signal za praćenje kao š to sam mu rekao. Koliko li nas već dugo
sluša?
„Ne prilazi!”, Mustang se pomera u stranu kako bi joj zid štitio leđa. „Da li i on zna? Znaš
li ko je on zapravo, Ragnare?”
„Kosač mi veruje.”
Mustang baca lampu na tlo kako bi izvukla britvu.
„Nije tu da bi te ubio, Mustang.”
„Pa šta drugo Mrljavi rade?”
Dižem ruke: „ Ragnar ti neće ništa. Je li tako, Ragnare?”
Nema odgovora. Gutam knedlu. Sve se raspliće. „Ragnare, sluš aj me...”
„Ne smete umreti, Kosaču. Previše ste važni svom narodu. Gospo Avgust, ostalo vam
je još deset udisaja.”
„Ragnare, molim te!”, preklinjem ga. „ Veruj mi, molim te!”
Devet.
„Verovao sam vam na reči. Kao brat ste mi, ali niste uvek u pravu. To je cena
smrtnosti”, glas mu dopire negde odozgore. Negde blizu tavanice. Nije da nije u pravu. Poklonio
mi je svoje poverenje tokom opsade Ageje, a ja sam ih poveo pravo u zamku. Spasila nas je puka
sreća.
Ogorčeno se smejući, Mustang napinje mišiće kao da ć e pucati. „ Eto, vidiš, Darou? Ti si
otpočeo rat, a zveri poput njega će ga dovršiti kako bi se osvetile.”
Sedam.
„Ne radi se tu o osveti!”, pokuš avam da se smirim. „ Već o pravdi. O ljubavi naspram
carstva izgrađenog na pohlepi i svireposti. Seti se Instituta. Oslobodili smo one koje je trebalo da
porobimo. Poklonili smo im svoje poverenje. To je naša pouka. Poverenje.”
Pet.
„Darou”, kaže molećivo. „Kako mož eš biti toliko naivan?”
Ona je svoje odluč ila.
Četiri.
„Nije naivno nadati se!”, skidam sa sebe britvu, digiblok, bacam ih na tlo i padam na
kolena. „Ali ako ti ne možeš da se promeniš, niko ne mož e. Slobodno me upucaj, pa neka bude
šta bude.”

264. Tri.
„Imaš previsoko mišljenje o meni, Darou.”
„Dva.”
„Daj da preskočimo predigru, Ragnare”, Mustang razvija britvu. Tunel ispunjava njeno
užasno zujanje. „ Napadni me, pseto jedno, pa pokaži Darou za š ta žive tebi slični.”
Dug, predug tajac.
„Jedan”, urla Mustang, te nogom gasi lampu. Ni svetla, ni boje, samo tmina. Muk dublji
od samog laguma. Krivuda srcem Marsa prostirući se unedogled i odjekujuć i na mestima na
kojima su samo zalutali bili.
Ragnar razbija tišinu svojim glasom.
„Živim za svoje sestre.”
Ne vidi se odblesak opaljivača. Ne č uje se š ištanje britve. Ne vide se pokreti. Samo reči
odjekuju niz tunel lomeći tišinu na paramparčad.
„Živim za svog brata.”
Od Ragnara se najednom š iri neka svetlost. Prilazi nam poput izgubljenog hodoč asnika,
dok mu se bela svetlost presijava po zglobovima oklopa. Nigde mu ne vidim oruž je. Mustang
steže mišiće, zbunjena.
„Bio sam, jesam i oduvek ć u biti sin naroda s Vrhova Valkirinih. Rodila me
slobodnog Alija Snežnovrapska na polarnim gudurama Marsovim, severno od Zmajevog
Hrbata, južno od Palog Grada.”
Prolazi pokraj Mustang spuš tenih ruku.
„Četrdeset četiri ožiljka zaradih za Zlatne otkad porobljivač i s Lijućeg Sunca siđoše
sa zvezda da bi mi porodicu na Okovana ostrva odveli. Još sedam od roda moga kad me u
nagogu staviše, i tu me obučiše.”
Kleknuo je ispred mene.
„Jedan od majke moje. Pet od kandži aždaje što čuva Veštičju Klisuru. Šest od žene
koja mi pokaza ljubav. Jedan od prve mi gospodarice. Petnaest od ljudi i zveri protiv kojih
se borih u areni za ugođaj njen i gostiju njenih. Devet zaradih za Kosača.”
Tlo pucketa pod težinom njegovih kolena.
„Zbog Zlatnih, pokopah tri sestre svoje. I jednog brata svoga. I oca dva.” Zastaje
obuzet žalošću. „Ali... za njih nikada ožiljak ne zaradih.”
Crne mu o či plamte poput plamena kroz bledo osvetljen oklop.
„A sada želim da živim za nešto više od toga.”
Ragnar sklapa oč i, stavljajući se na milost i nemilost jedne Zlatne. Noseći veru u sebi, kao
što je ja nosim. Kao š to ju je nosila Eona, kao š to je nose Sevron, Igrač i svi ostali.
Pogled mi se susreć e s Mustanginim, mož da poslednji put, te zamišljam da su se ovako
verovatno osećali i moji preci, prvi pioniri Marsa, kada su se kroz tamu zagledali nazad ka
Zemlji. U njoj sam našao svoj dom. Ljubav. A onda sam je zatrovao. Oduvek sam znao da nam je
suđen ovakav kraj. Ali i dalje se nadam poput oč ajnog deteta.
„Za šta ti živiš?”, pitam je.

265. 51
SIN ZLATNOGA


Danas je dan moga trijumfa.
Dan je svež . Nebo plavo poput jaja crvendaća, zvezde se naziru kroz atmosferu. Stojim
optočen zlatom, s ljubičastom lentom preko grudi, gologlav, č ekajući lovorov venac na začelju
povorke. Pred kraj dana biće mi uručena trijumfalna maska koju su Ljubičasti napravili u čast
moje pobede.
Drveni točkovi dvokolice tutnje poda mnom po ploč niku. Po ruž inim laticama. Po
cvetovima hemantusa. Po stotinama hiljada cvetova bačenih kroz otvorene prozore nebodera š to
čuvaju stražu s obe strane velike avenije. Ruke maš u kroz vazduh. Ispružaju ih prema meni. Sva
me lica zagledaju, ozareno se osmehujuć i. Koliko samo Boja! Ispunili su i ulice, okruž ujući
putanju slavljeničke povorke. Radosno kliču svima š to prođoše ispred mene. Lebdećim
platformama. Gutačima vatre. Igračima. Grifonima, zmajevima i zebrorozima. Malobrojnim
preživelim Belonama među zarobljenicima. Glave imperatora Belone, njegove braće i sestara
ukrašavaju koč eve. Uz svu jednostavnost njegovog ličnog stila, Avgust ipak dobro poznaje
značaj ovakve pompe. ParaKrilci sevaju iznad nas. Rode zuje u vazduhu. Dok muve, u mnogo
svirepijem prizoru, zuje oko glava. I nasrću na č etiri bela konja koji vuku moje dvokolice sa
širokog bulevara na Polje Marsovo, koje se, poploč ano belim kamenom, prostire ispred Citadele.
Mašem okupljenima, visoko podižući hitroSek. Svi su u slavljeničkom zanosu. Očevi dižu
decu upiruć i rukom u mene i govore im kako ć e jednoga dana svojoj deci pričati da su bili
svedoci mog trijumfa. Bacaju smokvino lišće i razdragano kliču, penjuć i se po kipovima ratnika i
mramornim obeliscima kako bi me bolje videli.
„Ne zaboravi da si samo smrtnik”, Rok mi šapće na uvo, jašući na konju pokraj mojih
dvokolica kao š to običaj nalaž e.
„I picopevac”, Sevron dobacuje s druge strane.
„Tako je”, Rok se uozbiljeno slaže. „I to, i to.”
Voleo bih da i Mustang jaše pokraj mene. Svojom smirenom snagom pomogla bi mi da
lakše podnesem sve ove oč i, da mi svi ovi pokliči ne izazivaju neprijatnost u stomaku. Crveni
tapšu u masi. Viču, kliču i smeju se, savršene žrtve Zajednicinih odbora za zabavljanje rulje.
Poverovali su u laž o slavnom ratu i slavnim Zlatnima. Milioni njih već su prož iveli moje
spuštanje u Gvozdenoj kiši preko holosnimaka, bar dok mi elektromagnetni udar nije pokvario
kameru. Ali zato je Fičner sačuvao snimak mene kako ubijam Karna.
Ova parada je samo san. Nešto lažno i izmišljeno. Pokuš avam da se smireno provuč em
kroz nju, znajuć i da nema mnogo značaja. Prijatelji su iza ili pokraj mene. Svi koje nazivam
svojim narednicima. Š iroko mi se osmehuju. Vole me. A ja ih nadobudno vodim u propast.
Nekada mi se č inilo vrednim. Ali nakon š to prebacimo rat na Lunu, š ta onda? Još laži. Još smrti.
Još nemogućih planova.
A šta će Mustang onda? Nije se vratila na Ageju još otkad se okrenula i udaljila od mene
u rudniku. Fičner se ž iv pojeo od brige. Ona mi dođe poput se kire nad glavom. Mogla bi da mi
potpiše smrtnu presudu u bilo kom trenutku. A mož da već i jeste. Možda je ovo samo neka velika
varka. Mož da njen otac već zna.
Šakal je zapazio njeno odsustvo u Citadeli kada je sinoć pristigao zbog proslave. Rekao
sam mu da smo se posvađali oko njihovog oca.
„Nisam iznenađen ”, rekao mi je uzdahnuvš i. „Samo nemoj da dopustiš da se taj čovek
ispreči između vas kao š to se isprečio između nje i mene kada smo bili deca.” Srdačno me je

266. potapš ao po ramenu, te nam je obojici sipao toliko pića da me sada muči glavobolja, dobujuć i mi
ispod levog oka. Zaklinjem se samom sebi da nikada više neću piti.
Viktra jaše pokraj Roka i Lorna, osmatra masu klonulim pogledom, upijajuć i u sebe sunce
i veselu graju. Uspela je da prevede majku pod Avgustovo okrilje, zajedno s Antonijom, koja je
navodno pomogla u osvajanju Soluna iz ruku Belona. Teško je više ispratiti na č ijoj su strani.
Međutim, š to se tiče same Viktre, ona mi je bila odana kao i svi drugi. Š alje mi poljubac.
Urlikdžije kaskaju za njom, polovina njihovog prvobitnog broja, mada su Telemanovi
obećali da ć e im dovesti nove regrute. Iza mojih narednika slede desetine i desetine pretora i
legata koji su predvodili vojsku. A iza njih idu hiljade i hiljade Sivih koji, mož da s pomalo
neprijatnom privrženošću, pevaju vrcave pesme na moj račun. Iza njih slede legije Opsidijana.
Jedna suludo velika pompa, ne samo u moju č ast, već u čast početka novog doba u kojem ć e
Sunčev sistem predvoditi Mars, a ne Luna.
Fičner nije tu. A trebalo bi da bude. Tra žim ga na vrhu dž inovskih belih stepenica koje
vode ka Citadeli. Vrhovni upravnik stoji na njima s pratnjom i desetinama naših saveznika, kao i
s nekom ž goljavom, ć elavom Belom koja u rukama drži moj lovorov venac.
Ostavljajući dvokolice za sobom, uspinjem se stepeni štem u pratnji mojih narednika.
Trgom zavlada tajac. Ljubičasti plašt vijori se za mnom na vetru. Grad miriš e na ruže i konjski
izmet. Avgust mi prilazi.
„Dozvali smo Gvozdenu kišu”, objavljuje.
„I molbe nam behu uslišene”, odgovaram dok moje pojačane reči odjekuju nad gradom
poput groma. Slož ni se urlik podiže od svih koji su se spustili u Kiši. Bela stupa ispred mene, lica
ispijenog nakon mnogih godina koje je provela dosuđujuć i kazne zločincima. Njene mleč nobele
oči zanete nekim davno minulim sećanjima, trepere brižno i nežno.
„Sine Marsov”, glas joj sanjalački podrhtava. „ Danas nosiš ljubičasto, poput drevnih
kraljeva Etrurskih. Pridruž uješ im se u istoriji. Pridružuješ se ljudima koji sruš iše carstvo
Izlazeć eg Sunca. Ž enama koje obruš iše Atlantski Savez u more. Sada si jedan od Osvajač a! Primi
ove lovorike kao naše priznanje tvojoj slavi!”
Spušta mi lovorov venac na glavu. Sevron na to frkć e pokraj mene.
Bela nastavlja, pletući čitave cvetne stazice svojim kitnjastim reč ima, koje nam oduzimaju
veći deo popodneva, te je gotovo već suton kada njene reči konačno poč inju da se bliže svom
kraju. U međuvremenu sam shvatio č emu služe ovakve predstave. Č emu ovakvi govori i
spomenici. Tradicija predstavlja krunu jednog tiranina. Posmatram silne Zlatne s njihovim
značkama, znamenjima i stegovima, koje nose kako bi ozakonili iskvarenu vlast, i kako bi se
udaljili od naroda. Kako bi narod mislio da posmatra neki nedodirljivi i nedokuč ivi soj. Š akal mi
izgleda č ita misli, pošto koluta očima na svu ovu ujdurmu. Ubrzo slede završne reči.
„Per aspera...”, izgovara Bela tela drhtavog od iscrpljenosti. Avgust podiže ruku na šta
se kristalni obelisk, naručen posebno za opsadu Marsa, uzdiže sa svog mesta na Polju uz pomoć
graviLiftova u podnož ju. Namestivši se na svoje mesto uz podosta zujanja, sada lebdi pedeset
metara iznad tla, i tako će i ostati sve dok mu mesto ne preuzme neki novi trijumfalni pobednik.
Nakon č ega će se pridružiti ostalima na tlu. Visoke nadgrobne ploč e za milion umrlih.
„... ad astral”, huči masa.
Ostajem na stepeništu dok proslava otpoč inje ispod nas na Polju Marsovom. Zlatni se
povlače u Citadelu, polazeći na privatne gozbe. Avgust sve to posmatra pokraj mene. Iza nas,
bronzano se sunce spuš ta na njegov grad, bacajući senku na podBoje u njegovom podnožju.
„Pođi za mnom”, naređuje mi.
Polazimo okruž eni telohraniteljima. Obuzima me neka teskoba dok gledam kako se
zbijaju oko nas. Pričao je s kćerkom. Sve zna. Naravno da zna. Imam britvu kod sebe, ali ne i

267. graviČizme. Samo svečani oklop. Koliko bih Opsidijana mogao da ubijem, pre nego š to me
savladaju? Ne previše.
A onda shvatam gde me zapravo vodi, te zamalo poč injem da se smejem sebi zbog
sopstvene š ašavosti.
Prestona dvorana plamti od sunč eve svetlosti. Plafon je od stakla poduprt mermemim
stubovima koji se dižu stotinu metara u visinu. Prostranom odajom odjekuje buka. Jonske testere,
čekići i blago zujkanje sedam jonskih skalpela na gromadi oniksa dvaput većoj od mene.
„Napolje”, zahteva Avgust.
Ljubičasti se spuštaju sa skela oko oniksa, te se razilaze zajedno s Narandžastim zidarima
i Crvenim radnicima. Avgustovi telohranitelji takođe nas ostavljaju. Bat na ših čizama usamljeno
odjekuje po podu u toliko velikoj prostoriji.
Izgleda da me ipak neć e ubiti.
„Prave vam presto”, kažem prilazeći oniksu kako bih ga opipao. Najzad, mogu da
odahnem. Lavlja šapa polako poprima oblik u podnož ju prestola koje će s leve strane biti
obavijeno njegovim repom.
„Prekršio si zakon, Darou” , kaže iza mene. „ Dao si Opsidijanima britve. Oružje naših
predaka u rukama jedine Boje koja se ikada pobunila protiv nas.”
„I to je to?”, pitam ga s olakšanjem. „ Postupio sam kako sam morao.”
„Tvoj telohranitelj usmrtio je jednog od Vitezova Olimpa. I to javno.”
„Da Ragnar nije zauzeo bedem, izgubili bismo, a vi biste, gospodaru, bili okovani ili
pogubljeni. Vi to znate bolje od mene. Imao je moje dopuš tenje.”
„Otac me je naučio da je slabost ako druge pitaš šta misle o tebi” , kaže mi, spajajući ruke
iza leđa. „ Ali prosto moram. Da li me smatraš hladnokrvnim č udovištem?”
Okrećem se kako bih ga bolje pogledao.
„Bez sumnje.”
„Iskreno.” Gleda u plafon: „Č ovek bi pomislio da ć e imati drugačiji odjek od ostalih
sranja. Darou, ja sam onakav kakav moram da budem. Sila koja ispravlja one koji greše. Reci mi
zašto bi dao britvu jednom Opsidijanu? Zašto bi podsticao podBoje da se uzdignu? Zašto bi
dopustio nekoj Plavoj da ti upravlja brodom, kada bi samo trebalo da prima naređenja i da
pritiska dugmad?”
„Zato što oni mogu da urade ono š to ja ne mogu.”
Klima glavom kao da sam time dokazao njegovo mišljenje.
„I upravo zato ja i postojim. Znam da Plavi mogu da zapovedaju flotama. Znam da
Opsidijani mogu da se koriste tehnologijom i da predvode ljude. Da bi najveštiji Narandžasti bili
dobri piloti ako bi im se pruž ila prilika. Crveni bi mogli da budu vojnici, muzičari ili računovođe.
Kladim se da bi manji, ali zaista manji, broj Srebrnih mogao da piše romane. Ali znam da bi nas
sve to skupo koš talo. Poredak ima ključ nu važnost u našem opstanku.
„Čovečanstvo je poteklo iz pakla, Darou. Zlatni se nisu tek tako uzdigli. Uzdigli smo se iz
nužde. Iz haosa, potekli od vrste koja je prož dirala svoju planetu umesto da ulaže u buduć nost.
Užitak pre svega, ko š iša posledice. Najbistriji umovi porobljeni u privredi koja je tra žila igračke
umesto da zahteva istraživanje svemira i tehnologiju koja bi mogla da unese revoluciju u našu
vrstu. Stvorili su robote, lišivši čovečanstvo radne etike, č ime su stvorili č itava pokolenja
povlašćenih prož drljivaca. Zemlje su gomilale svoja bogatstva podozrive jedna prema drugoj. S
vremenom se razvilo č ak dvadeset različitih strana s atomskim naoružanjem. Dvadeset njih
rukovođenih pohlepom i fanatizmom.
„I upravo zbog toga naše pokoravanje č ovečanstva nije bilo iz pohlepe. Nije bilo zbog
slave. Već da bismo spasli sopstvenu vrstu. Da bismo smirili haos, uspostavili red, usmerili

268. čovečanstvo ka jednom cilju - osiguranju buduć nosti. Boje su sama kičma toga cilja. Dopustimo
li da poredak bude promenjen, red ć e početi da se obrušava. Čovečanstvo više neće stremiti da
bude moć nije. Već će ljudi stremiti da budu moć niji.”
„Zlatni teže tome da budu moć niji, i pritom prisiljavamo Boje na rat” , kažem mu,
zauzimajući mesto na šapi crnog lava. Avgust se nije pomerio sa svog mesta na sredini poda.
„Ali, ipak ima i ljudi poput mene”, odgovara toliko iskreno, da mu gotovo i verujem, „ ja
se zaista ne borim da bi me zvali kraljem, carem ili kojim već drugim zvanjem koje mogu da mi
prilepe uz ime u istorijskim zapisima. Svemir nas i ne primećuje, Darou. Nema nekog uzvišenog
bića koje ć e prestati da postoji kada poslednji č ovek izbaci iz sebe svoj konačni izdisaj.
Čovečanstvo će se doći svome kraju. To je č injenica koju prihvatamo, ali nikada o njoj ne
pričamo. A svemir ć e nastaviti dalje ne mareći za nas.
„Neću dopustiti da se tako nešto desi, jer verujem u č oveka. Hoć u da nastavimo da ž ivimo
zauvek. Poveo bih nas i van Sunč evog sistema u neke nove, neistražene. Tražio bih novi ž ivot.
Tek smo se rodili kao vrsta. Ali ja bih č oveka uč inio stalnim prisustvom u svemiru, a ne nekom
usputnom bakterijom koja blesne, pa izbledi, tako da je niko ne zapamti. Zato i znam da postoji
jedan valjan način življenja. I zato i verujem da su tvoje mladalačke zamisli opasne.”
Um mu je beskrajan, za čitave svetove širi od mog. I sada, mož da i prvi put, zaista
shvatam kako ovaj č ovek mož e da radi ono š to radi. U njemu nema morala. Nema dobrote. Nije
imao zlu nameru kada je pogubio Eonu. Uveren je da je iznad moralnosti. Težnje su mu toliko
visoke da je postao nečovečan u svojoj oč ajničkoj želji da sačuva čovečanstvo. Čudno je gledati
tu njegovu krutu, ledenu pojavu i istovremeno znati da mu svi ti sumanuti snovi plamte u glavi i
srcu.
„A šta je sa svime onime š to ste govorili? Sa svime š to ste uradili?”, pitam ga, misleći na
njegovu prvu ž enu kojoj je nabio grožđ e u usta. „ Primate savete od stvorenja poput Plinija.
Bombardujete nevine civile, koji nisu prekršili nikakve zakone. Rado prihvatate građanski rat... i
onda kažete da pokuš avate da spasete čovečanstvo?”
„Činim šta moram kako bih zaštitio veće dobro.”
Kako bi sebe odbranio. Kako bi sam izvukao korist. „ Kako biste zaš titili čovečanstvo”,
ponavljam.
„Tako je.”
„Osamnaest milijardi duša diše širom ove imperije. Koliko biste njih ubili da biste zaš titili
čovečanstvo? Milijardu? Ili deset milijardi?”
„Broj ne menja nuž nost.”
„Petnaest milijardi?”, pitam. Crveni, Zlatni, ma svaki deo mene je zaprepašćen.
„Neko mora da donese i takve odluke”, veli. „ Ostatak naš e rase sve više nazaduje iz dana
u dan. Vilenjaši tragaju za užitkom umesto za postignuć ima, dok su Nenadmašni postali toliko
gladni vlasti da nam je vladarka neka ž ena koja je odsekla glavu sopstvenom ocu kako bi mu
preuzela presto. Potrebna im je č vrsta ruka.”
„Na primer vaša.”
„Naša”, njegov prodoran pogled ni u jednom trenutku ne drhti. „ Naša”, ponavlja. „ Loše
sam se ophodio prema tebi jer sam se plaš io tvoje prenagljenosti i drskosti. Ali obećao sam da ć u
ti se iskupiti, i tako ć e i biti, jer pokazao si veliku sposobnost napredovanja i uč enja. Postani moj
naslednik. A ne moj pretor. Imam već dovoljno vojskovođa. Ono š to mi je potrebno... ono š to
želim jeste sin.”
„Pa vi već imate sina.”
„Imam parazita koji ž eli moju moć za sebe. I to bi bilo to. Iako nema koristi od nje. Ne
zna šta bi s njom i da je dobije. Naprosto je pohlepan, onako kako ga je Zajednica nauč ila da

269. bude pohlepan.” A onda mu na licu zatreperi neka zaintrigiranost: „ A za divno č udo, ovo je bila
njegova zamisao. Imaš njegov blagoslov.”
Nisam ni sumnjao da ću imati njegov blagoslov. Znajuć i mog saveznika, jedino se pitam
koliko će me njegova podrška koštati. Ipak je on poslovan č ovek. Želeće povrat ulaganja.
Pogotovo kad je ovo ulaganje u pitanju. Trebalo je da mi sam kaže.
„A Virdžinija? Vaš naslednik ne mora da bude muš ko.”
„Ali ja ž elim da bude. I ž elim da te vidim pokraj nje. Kao muž a koji se uklapa uz njen
um.”
„Pokušavate da me iskoristite” , kažem najednom, poš to sam prozreo njegove smutljive
namere. „Preko mene biste je vezali uz sebe. Pogotovo ako se venč amo. A oboje znamo da ne
želite reforme.”
A dok mi razgovaramo, Reformatori pristižu na Mars sa svih strana svemira kako bi se
okupili oko čoveka koji je rekao da će im dati mesto u senatu nakon š to porazi Lunovu i njene
saveznike.
„Reformatori su ti rak društva”, kaže.
„Ali obećali ste im da ć ete...”
„Obećanja su neophodna kako bih obezbedio njihovu podršku. Nakon š to porazimo
Oktaviju, strpaću Reformatore u zatvor, ili ć u ih pogubiti zbog izdaje.”
„Mustang vam to nikada ne bi oprostila. Uverena je da se menjate. Kakav god da ste
razgovor imali s njom, š ta god da ste joj obećali, vratili ste joj nadu u sebe.”
Možda ne oprosti nijednom od nas.
„Ti ćeš je naterati da shvati nakon š to postaneš deo naše porodice, Darou. A do tada ć ete,
čini mi se, već biti venčani, pa te neće napustiti čak i ako mene bude zamrzela. Porodica ć e nam
ostati čvrsta, kao š to i mora da bude. Ali ti uvek moraš da budeš uz mene. Meni da odgovaraš. A
ne mojoj deci.”
Prilazi mi.
„Oktavija polagano vodi č ovečanstvo u propast. Reformatori bi nas, isto kao i Sinovi
Areja, zakovali za zemlju pri brzini od hiljadu kilometara u sekundi. Moramo da zaštitimo našu
vrstu. Pomozi mi u tome.”
Plemeniti č ovek koji č ini ono š to misli da je najbolje za č ovečanstvo.
Proklet da je.
Mi to pokoravanje nikada nismo sami tražili. Ko je on da kaže da je to š to Crveni i Smeđi
rintaju dok ne crknu za veće dobro? Ko je on da kaže da je to š to decu Ruž ičastih uzgajaju radi
silovanja, a Opsidijane i Sive radi ratovanja, nuž nost? Kako mož e da stoji preda mnom i da tvrdi
da jedino on zna š ta je najbolje za mene, i za moju porodicu? Nema on to pravo. Kao š to nije
imao pravo da upadne u moj svet i oduzme mi Eonu. A ako misli da mu moć daje takvo pravo,
onda je moje krvavo pravo da mu smesta otfikarim glavurdu.
Umesto toga, ustajem i prelazim rastojanje između nas. Spuš tajući se na koleno,
prihvatam mu ruku i ljubim onaj njegov krvavi prsten. „ Neka bude volja vaša, gospodaru.”
Stegnute usne povijaju mu se u krvoloč ni osmeh: „ Zovi me ocem. ”
„Znamo da si pun sebe, ne moraš to baš toliko da pokazuješ”, kaže mi Lorn.
Stojimo usred Citadeline bašte ispresecane belim stazicama. Lahor njiše zvončiće okačane
po kroš njama. Jednostavno mesto, nije kao onaj preterani cirkus od bašte na Luni. Mali stolovi
postavljeni su u senicama prekrivenim bršljenom. Ruž ičasta posluga sklanja s njih ostatke gozbe.
Na zelenoj travi i belim stazama, mogu se videti Nenadmaš ni kako se smeju, pokuš avajući da
zadive jedni druge držeći se za flaš e šampanjca. Tač no se vidi da je Š akal imao svoj udeo u
osmišljavanju ovog mesta. Ipak je on stvorenje odmerenog ukusa.

270. Više je velikodostojnika pristiglo na večeru nego na samo proglašenje. Što znači da ima
previše njih koje Avgust i ja moramo da pozdravimo. Prilazili su nam, naravno, u nizu
određenom po druš tvenom poretku. Ubrzo mi je dojadilo sve to njihovo umiljavanje, pa sam
potražio Lorna u podnož ju nekog tananog belog drveta. Ruke su mu prekrštene, lice natmureno
dok ljutito gleda u š ampanjac u ruci. Baca ga u ž bunje.
„I ja mrzim ovakve stvari”, kažem mu. „Čim dobijem svoju masku, Avgust hoć e da se
upoznam s nekima od meseč evih gospodara. A onda odoh na poč inak.” Bez Mustang, nema tu za
mene nikakvog už itka.
„Dakle, sam si. Gde ti je devojka?”, škilji oko sebe. „ Svuda sam je tražio.”
„Ne znam.” Zar su svi već primetili?
„Ah!”, brunda. „ Ljubavnici se podrapali? Pa, neć u te daviti savetima, osim š to ću ti
preporuč iti da progutaš ponos. Takav dragulj moraš da zadržiš pokraj sebe ako mož eš.”
Ako mož eš!
„Drago mi je š to ste doš li”, kažem mu. „Mada su vam saveti jadni.”
Promuklo se smeje na to, te klima glavom prema Š akalu, koji razgovara s Rokom i s
nekoliko politika s Ganimeda. „ Tvoj je drug zasluž an za to. Avgust je nekim č udom zaboravio da
me pozove, iako su mu moji ljudi osvojili č itavu jednu planetu. Lepi maniri, izgleda, uopš te višu
nisu bezuslovni. A kad spominjemo manire, š ta misliš koliko dugo moram da ostanem pre nego
što odem, a da ne ispadnem nekulturan?”
„Pa, nije još ni devet. Zar ne bi trebalo da mi dodelite masku za koji minut.”
„Trebalo je, ali ne volim te naporne državničke rabote. Zamolih tvog druga Roka da me
zameni, ako ti ne smeta. Zapravo, on je mene zamolio. Nije da ima neke razlike.”
„Ne smeta mi, tako je i bolje”, biće dobro da Rok bude uključ en u dešavanja što je više
moguć e. Moram još mnogo toga da popravim između nas. A mogao bih da poč nem od javnog
iskazivanja prijateljstva.
Lorn se naslanja na drvo. „ Ove moje stare kosti sad su već počele da š kripe noć u. Odoh
da proverim obezbeđenje, kako ne bih morao da razgovaram s ovim ljigavcima.” Gleda kako nam
neki paraKrilac proleć e visoko iznad glava.
„Prepustite to nekom drugom.” Ružičasta sluškinja pruž a Lornu č ašu viskija koju sam mu
naručio. Njegovu omiljenu marku. Njuš ka ga, znajući da nema kud. „ Viđam vas jedino u oklopu.
Ponašajte se kao pravi učitelj i ostanite još malo. Imamo dve flaše Lagavulina za vas.”
„Opet posežeš za starim smicalicama. Dve flaš e za dodatna dva sata obuke, nije li to bio
naš stari dogovor? Trebalo je vi še da ti naplatim. Haha!”
Hramajući, odlazi s viskijem u ruci kako bi se vijao s unucima u š umarku. Posmatram
kako se Ruž ičasta koja mu je donela piće povlači nazad u gomilu. Njeni su mi pokreti odnekud
poznati.
Neka žena obavija ruku oko moje. Radosno se okrećem, ali zatičem Viktru. Ne primećuje
moje razočaranje.
„Nadam se da su ti Ljubičasti stavili lavove umesto pagaza na masku!” Smeje se mom
izrazu: „Da, da, glasine su se već proširile. Darou O Avgust.” Razigrano se stresa: „ Sad će žene
da te jure kao lude.”
Kolutam oč ima: „Ma, ne lupetaj.”
„Čik me nateraj!” Spušta mi ruku na krsta. „Š teta što si već zauzet.” Pokazujuć i glavom
prema skupini mladih Nenadmašnih s gasnih dž inova, naginje se ka meni: „Š to ne znači da ne
smeš više da se zabavljaš !”
„Ti baš uživaš svaki put kad me nateraš da se zacrvenim.”
Skida mi lovorov venac s glave kako bi ga stavila na svoju, te mi se š ašavo naklanja.

271. „Eto, sad si me provalio. Gde je uopš te ta tvoja Mustangica?”
„Što su svi večeras toliko radoznali?”
„Darou”, Rok nam se pridruž uje noseći kutiju od slonovače dovoljno veliku da bi se u
njoj krila trijumfalna maska. Deluje prefinjeno vitko u crnoj pretorskoj uniformi, zalizane kose.
„Mislim da č ekaju da se okupimo zbog dodele maske. Znaš li gde tačno? Pomalo sam zbunjen
svim ovim dešavanjima.”
Viktra se mršti: „Osoblje Citadele je skroz pogubljeno. Belone su držale ovo mesto punih
mesec dana. Adrije je morao dobro da proč ešlja Ružičastu poslugu tražeći uhode. Pogotovo
nakon onog š to se desilo u Atiki. Rasporedio je večeras svoje ljude svuda oko nas. O, ne, izgleda
da poč injemo!” Vraća mi lovorov venac na glavu, te me vuč e prema poljani na kojoj su se Zlatni
okupili. Sevron nam preseca put, zaustavljajući nas.
„Darou”, kaže hitro, te onda dodaje Viktri: „ Čisti se!”
„Sviđa ti se” , zadirkujem ga, „ tačno se vidi.”
Ne obraća pažnju na moje reći: „Još nije stigao.”
„Fičner? Zvao si ga na digiblok?”
„Ne mogu da ga dobijem. A gad je obećao da ć e doći. Ako se ne pojavi, znači da se desilo
nešto važno. Trebalo bi da proverim.”
„Proveri.” Hvatam ga za ruku: „ Ali povedi i Ragnara. I budite pažljivi.”
„Uvek sam ti ja pažljiv.”
Čudno je posmatrati ga kako odlazi. Kao da gledam kako mi se vlastita senka odvaja od
mene, a ja shvatam da je njegova sudbina možda različita od moje. Mož da je, na kraju krajeva, on
ipak bitniji od mene. Kao dete dva sveta.
Polazim za masom kroz drveće. Mali fenjeri ugneždeni su u kroš njama i obasjavaju
čistinu toplim belim odsjajem. Nema Belih. Ovaj deo nije zvaničan. Skroman onoliko koliko je
proslava trijumfa bila velič anstvena. Masa se razdvaja kako bih prošao. Stupam na belu kaldrmu
na kojoj se i Lorn nalazi, sedeći sa svojim unucima na rubu vodoskoka u obliku delfina. Avgust
mi pokazuje da stanem pokraj njega uz statuu slepe devojke koja dr ži terazije i mač. Obrasla je
bršljanom. Š akal nam se pridružuje.
„Čujem da ć emo biti braća”, kažem mu.
„Eto, ko kaže da porodica ne može da se bira?” , rasejano baca pogled ka digibloku.
„Bolje ti, nego onaj nitkov Kasije. Drago mi je da Oktaviji nije uspeo taj njen plan.”
„Nešto nije u redu?”, pitam ga.
„Ma, još onih prokletih narudž bina!” Diže pogled od digibloka: „ Izvini. Sve je u redu na
Marsu, mladiću moj. Samo mi je ž ao što mi sestra nije tu. I dalje ne znaš gde je, jelda?”
Odmahujem glavom. Uz svako novo pominjanje, Mustang mi deluje sve udaljenije i
udaljenije. Gajio sam nadu da ć e se pojaviti. Da će se pompezno pojaviti, pa ć u znati da je
ponovo sve u redu. Ali neka se maštanja nikada ne ostvare.
„Zamolio bih vas za pažnju!”, Avgust objavljuje, presecajući žamor okupljenih.
„Zahvaljujem.” Zakašljava se, te upućuje dobrodoš licu mnogobrojnim gostima, naklanjajući
glavu u pravcu vrhovne upravnice Tritona. „ Mada nam se č aše penuš aju, i stomaci su nam puni,
ova noć neće trajati doveka.” Baca pogled prema gostima, č vrstog i suvog glasa na vlažnom
vazduhu. Svici svetlucaju među drvećem.
„Znamo da je ovo tek poč etak. Rat ć e postaviti svoje zahteve pred nas. Ali nemojmo ipak
zaboraviti pobedu poput one koja nam se desila pre svega nekoliko nedelja. Trijumf volje, odanosti i snage. „Ona raskošna parada bila je za njih. A smireni trenuci poput ovog su za nas.” Lupka
prstom po ožiljku na licu: „ Kako bismo, uprkos našim razlikama, klimnuli glavom i podigli č aše

272. jedinstvenom postignuć u volje. Koji nije zasluga samo jednog pojedinca. Ali Kišu je dozvao
samo jedan č ovek. I stoga ti, Darou O Andromede, nazdravljamo.”
„Živeo Kosač!”, uzvikuje Lorn, blago mi se podsmevajuć i.
Čaše se dižu po č itavoj čistini uz klicanje složnih glasova. A onda svi piju. Osećam neku
prazninu pogledavš i nalevo, gde primećujem Šakala umesto Mustang. Oseć am se pretvorno dok
se smeš kam, znajuć i da će se sve uskoro raspasti. Viktra izgleda predoseć a moje raspoloženje, pa
mi namiguje nazdravljajući čašom.
Avgust daje znak Roku, koji nam prilazi noseći veliku kutiju od slonovače u rukama.
Stavlja mi kutiju u ruke i onda spuš ta svoju preko nje, kako ne bih odmah mogao da je otvorim.
„Nas dvojica smo mnogo toga proš li zajedno”, glas mu je smiren i ravnomeran. „One noći
kada sam te prvi put upoznao stajao si usred Marsovog zamka gledajući u okrvavljene ruke.
Sećaš li se šta sam ti tada rekao?”
Drugom mi rukom dodiruje desni zglob nekom prohujalom nežnošću iz vremena kada
nam šake nisu imale toliko žuljeva i toliko ožiljaka.
„Naravno. Ako te bace u duboku vodu, a ti ne zaplivaš, udavićeš se. I stoga moraš da
plivaš!”, navodim njegove reči. „Nikada neću zaboraviti.”
„A dokle smo samo stigli!”, prelazi mi pogledom po licu, zapažajući bore i nesavršenosti.
Nakrivljujem glavu, pitajući se šta li na njemu traži. „Platio bih sto puta više od vrednosti tvog
ugovora samo da te zaštitim.”
„Znam, Rok.”
„Umro bih za tebe još hiljadu puta toliko, jer si mi bio prijatelj.”
Njegov glas me zbog nečega navodi da se osvrnem oko sebe. Iza njegovog ramena, vidim
kako Viktra šapuće nešto šaljivo Antoniji i njihovoj mršavoj majci. Lorn daje svojim unucima
tortu na tanjirićima koje mu je doneo neki niski Ružičasti. Ali tek kada se on okrene u meni se
sve u trenu sledi. Okreće se nadmeno. Svirepo. Kao što nijedan Ružičasti ne bi uradio. Iskačući iz
svoje uloge samo na pola sekunde. Poznat mi je taj okret. Poznat mi je taj čovek. Viks! Mora da
je on. Pogled mi munjevito leti ka Ružičastoj koja je Lornu donela viski. Lilat. Šakalova devojka
koja je nosila kosti u kosi. Koja je stala na stranu Belona. Obučeni su kao Ružičasti. Zlatni s
prirodnim maskama i sočivima.
Vukovi koji izigravaju jagnjad.
Odvajam se od Roka spreman da viknem, ali on steže stisak oko moje ruke, i ja shvatam
da se oprašta od mene. Iglicom iz prstena ubada me u zglob. Nežno poput poljupca koji mi spušta
na obraz.
„Zbogom lažljivcima uz poslednji krvavi poljubac!”
Ta jedna jedina reč raspršuje hiljadu laži.
Lica ledenijeg od mermernog kipa iza nas, Rok se odmiče i otvara poklopac kutije od
slonovače. I tu se moj svet ruši uz nežnu škripu srebrnih šarki. Avgust prestravljeno gleda u
kutiju sav zabezeknut. A na korak od nas, Šakal, očiju ispunjenih dugo potiskivanom mržnjom,
šalje mi osmeh, te zabacuje glavu poput životinje kako bi iz sebe ispustio raspomamljen,
podrugljiv urlik.
Naznaka kraja.
Viktra poseže za britvom. Antonija odskače. Izvlači opaljivač s poslužavnika jednog od
slugu i ispaljuje dva hica Viktri u leđa. Pa još dva majci u vrat.
„ARKOSE!”, viče Avgust izvlačeći britvu, „VADI ORUŽJE!”
„URLIKDŽIJE UZ MENE!”, grmi Lorn, odgurujući unučad iza sebe. „Zaštitite Kosača!”
Ali prekasno. Dok se Lorn još nije ni snašao, Lilat izvlači pulsirajući bodež ispod
poslužavnika i zamahuje njime presecajući mu grlo otpozadi. Lorn stavlja ruku između vrata i

273. sečiva. I gubi četiri prsta. Telo mu se krivi, pada na nju, hvata je za zglob okrvavljenom rukom.
Sečivo zuji. Čuje se roptanje. Užas u tako bliskom kontaktu, a čistinom zavlada opšti metež.
U meni se širi otrov.
Srozavam se na tlo s kutijom u krilu.
Leđima oslonjen o onaj slepi kip.
Nepokretan.
Šakal se provlači kroz opšti metež, klizećim korakom kao gmizavac po ledu. Posmatra
kasapljenje i pokolj, i Lorna koji se koprca uz Lilat dok ova pokušava da mu preseče vrat. Lorn
uspeva da podigne komad polomljene čaše s tla i pokušava da ga zarije Lilat u nogu, kad se Šakal
sagne, osmotri Lorna na trenutak, te mu polako zabija sečivo u stomak.
„Pogrešili su. Izgleda da ti stomak ipak nije od kamena.”
Lornovo lice se krivi od prestravljenosti dok mu Šakal para trbuh. Pogled moga učitelja
mačevanja istoga trena doleće do mene, pa do njegovih unuka. Pokušava da ustane, pokušava iz
sebe da izbaci poslednji atom gneva. Pokušava nešto da kaže. Ali telo ga je izdalo. Više nikada
neće videti svoje ostrvo. Više nikada neće pomilovati svoga grifona. Nikada neće čuti smeh svoje
unučadi, a ni smeh Lisandra, unuka kojeg sam mu obećao. Ja sam mu ovo uradio. Ja sam ga
izvukao iz osamljeničkog mira koji je toliko priželjkivao, mada je znao da ga ne zaslužuje. Ubrzo
potom, oči mu ostaju zagledane u prazninu, Šakal izvlači sečivo napolje prepuštajući Lilat da
dovrši posao nad Lornovim vratom u jednom usporenom potezu.
Ispuštam iz sebe dug jecaj. Ništa više i ne mogu. Pljuvačka mi curi niz grlo. Viktra
pokušava da dopuzi do mene dok iz nje lipti krv. I usred svega toga Rok! Stoji izdvojen poput
kipa.
U daljini se čuje pulsirajuće oružje. Nebom se širi grmljavina dok se neke tamne prilike
spuštaju s njega, prolamajući zvučnu barijeru. Dolaze sa skrivenog broda. Neko je uspeo krišom
da se uvuče ovamo. Kud nam se dedoše patrole?
Opsidijani i pretorijanci spuštaju se na čistinu glasno udarajući o kamen. Pa se daju za
onima koji su s poprišta pokolja jurnuli ka vrtovima gde ih love smireno i delotvorno. Antonija
upravlja pogromom, ubijajući naslednike i gaseći krvne loze stare i po pola milenijuma. Uzima
taoce. Lilat se smeje s Viksom. Skidaju sa sebe elektronske maske istovetne pravoj koži kako bi
raspustili svoje zlatne kose. Iza njih, Aja se spušta u punom sjaju u oklopu koji joj se presijava na
svetlosti fenjera. Osmatra pokolj, lica mračnog i zadovoljnog. Ali ja gotovo da i ne obraćam
pažnju na nju, jer pokraj nje sleće moj stari prijatelj. Kasije.
„Virdžinija?”, pita.
„Nije tu, nažalost”, kaže Šakal.
„Upozorena je?”
„Pre bih rekao da je razljućena.”
Viktra uspeva da mi dopuzi do stopala. Krvavi trag ostavlja dugu senku za njom od mesta
gde je upucana do mesta na kom se sada sklupčala. Usne joj crvene od krvi. Ne mogu da osetim
njen dodir.
„Nisam znala”, šapće mi, „nisam znala.”
Aja se saginje nad Lornovim telom, pa mu skida britvu s pojasa. Nije čak ni uspeo da je
isuče. Kasije mi prilazi zaustavljajući mi se kod nogu, te se spušta na koleno kako bi me
osmotrio.
„Je li pokretan?”, pita Roka. „Pesniče?”
„Nije, ali te čuje.”
„Pobio si mi porodicu, Darou. Sve redom. Jedno je što si ubio mene i Julijana. Ali i decu?
Kako si mogao?” Ne znam o čemu priča. „Pronaći ču Sevrona. Pronaći ću Mustang. I neću imati

274. milosti.” Dodiruje ukrašeni balčak britve novom rukom.
„Ne smeš ga ubiti”, Rok kaže iza njega. „Znaš ko je.” Rok spušta ruku na Kasijevo rame:
„Kasije, vladarkine naredbe bile su vrlo jasne.”
„Odvojiti ga od njegovih”, Kasije mrmlja. Posmatra me i meni se čini kao da me ovaj
čovek zapravo nikada nije nazivao bratom. Kao da u davnim vremenima ne bismo ni pomislili da
ćemo završiti tu gde jesmo. Grubo mi uzima ruku. Na tren mi se čini da hoće da se rukujemo. Ali
on mi umesto toga krade prsten koji sam zaradio. Gvozdenog vuka kojeg sam dobio ubivši mu
brata. Prst mi je ogoljen bez njega.
Podiže se s kolena, kako bi se nadvio nada mnom, više poput predivnog lešinara nego
poput orla. „Julijan. Lea. Paks. Kvin. Glista. Harpija. Truloleđi. Takt. Lorn. Viktra. Svi su oni
zaslužili mnogo bolje nego da umru zbog nekog roba.” Na to se okreće ostavljajući me s Rokom.
Svet oko mene potpuno je utihnuo osim što se čuju jecaji i zvuk sirena. Viktra pokraj
mene gleda kako Kasije odlazi dok život kopni u njoj. Podiže one njene lukave oči, potpuno
izgubljena.
„Moramo da požurimo”, kaže Aja razvučeno usred poprišta masakra. „Znaju da smo tu.
Hvataj oca i idemo!”
Šakal joj klima glavom: „Samo trenutak, ako smem.”
Nekoliko metara od nas tri poslužitelja drže Avgusta prikovanog uz tlo. Pridižu ga videći
da im se Šakal približava prekoračujući Lornovo unakaženo telo.
„Maska ti nije po volji, Darou?”, dobacuje mi. „Pripremih je posebno za tebe nakon što si
u Atiki bio toliko jasan.”
Šakal se okreće ka ocu: „Šta kažeš, oče? Da li je ova smicalica bila dostojna tvoga
prezimena?”
„Čudovište jedno”, Avgust mu pljuje u lice. „Šta učini?”
„Dakle, nisi ponosan?”, Šakal tare pljuvačku, te se zagleda u nju. „Prokletstvo!”
„Prekini s ovim, sine, načisto si nas uništio.”
„Adrije...”, Aja mu kaže nestrpljivo, „moramo da krenemo.”
Šakal mu se primiče: „Sad si se setio da me nazivaš sinom?” Prekorno cokće jezikom
ravnajući ocu sako. „A nisam ti bio sin kad si me ostavio na steni da priroda učini svoje sa
mnom? Tri dana. A bio sam tek beba. Odbor uopšte nije ni zatražio Izlaganje. Ali ti si me
smatrao preslabim, a Klaudija jakim. Da li je bio tako jak i kada sam sredio da ga Karn pošalje u
grob?”
Njegovom ocu počinju da drhte usne: „Šta?”
„Platio sam Karnu O Beloni sedam miliona kredita i šest Ružičastih kako bi obeščastio
Klaudijevu devojku. Znao sam da bi Klaudija čast odvela na megdan. A što je najsmešnije...
radilo se o tvom novcu. Zatražio sam ti ga kako bih mogao da uložim u budućnost. Što i jesam
uradio.” Mršti se: „Oče, da li si zaista mislio da je desetogodišnje dete briga za berzu? Eh, da si
samo obratio više pažnje...”
„Ubio si Klaudija!”, Avgust gubi glas od silnog naprezanja, te se ruši u ruke onih što ga
drže, drhteći od tuge. „Ubio si mog dečaka!”
Ovo bi slomilo i Mustangino srce.
„Pa i ja sam tvoj dečak”, kaže Šakal podrugljivo, „bio sam ti dobar sin. Obožavao sam te.
Plašio te se. Pokoravao ti se. Učio sve što si hteo da naučim. Išao gde si hteo da idem. Radio
samo ono što bi mi zapovedio. A opet, to nije bilo dovoljno.”
Avgust odmahuje glavom, pokušavajući da prikupi snagu dok mu pretorijanci stavljaju
magnetne okove na ruke. Diže pogled prema čudovištu koje je sam stvorio: „Trebalo je da te
zadavim još dok si bio u kolevci.”

275. „Nemoj tako, oče...”
„Ti više nisi moj sin.”
Adrije se na to trgne. Znam da u tom nemom trenu svedočim gubitku njegove čovečnosti.
S tih nekoliko reči, Avgust je presekao nešto. I taj delić Adrija koji je gajio nadu da bi mogao biti
voljen nestaje. Ostavljajući za sobom samo Šakala.
„Onda zbogom nado, a s nadom zbogom i strahu. Zbogom kajanju, sve što je dobro za
mene je izgubljeno”, šapuće nekom dalekom, posustalom delu sebe usporeno podižući opaljivač
ka očevom čelu. „Ti mi, zlo, odsad dobro služi.”
„Stani!”, Aja mu prilazi. „Adrije! U ime vladarkino...”
Šakal puca ocu u glavu.
Eonin se ubica ruši na tlo, i ja osećam kako mi srce ispunjava neka praznina. Iz smrti se
rađa nova smrt, a iz nje neka treća. Na to me je Igrač upozorio. Zato mi je Mustang rekla da ne
verujem njenom bratu. Zato će mi svi prijatelji izginuti. Zato ću i ja poginuti. Zato što su mi
prijatelji verovali, a ja ne mogu da nadmašim ovoliko zlo.
Ko bi uopšte mogao?
„Zmijurino jedna glupava!”, viče Aja. „Vladarki je bio potreban kako bi smirila Spoljni
Rub! Proklet da si!” Gleda u nebo gde se kroz tamu ocrtavaju vatreni tragovi. Neko pristiže svom
silinom iz gornje atmosfere. Pulsirajuće oružje blešti po čitavoj Citadeli svuda gde pretorijanci
naleću na odrede koji prvi pristižu Avgustu i Lornu u pomoć.
„Dao sam vam ovaj trofej”, Šakal kaže klimajući ka meni. „Nemojte mi se tu sad žaliti.”
Gleda u digiblok, pa pokazuje na vatrene tragove na nebu: „Stižu Telemanovi! Predlažem da
krenemo, ukoliko vam nije do igranja s njima.”
Kasije se slaže: „Lorn i Avgust su mrtvi. Ova vojska će se raspasti.”
Aja naređuje pretorijancima da uđu u brod. Dolaze i po mene. Viktrin stisak na mojoj nozi
slabi. Oči je već sklopila.
„Rok”, mrmljam omamljen otrovom, „brate...”
„Ne, ne”, kaže mi, ne kao čudovište, već još uvek kao onaj stari Rok, smiren i staložen,
iako zastrašujući u svojoj tuzi, „ti si sin Crvenog. A ja sam sin Zlatnog. Svet u kojem smo bili
braća više ne postoji.” Ali ipak mi se primiče, saginje se, i pruža svoje prefinjene ruke kako bi mi
otvorio kutiju od slonovače u krilu: „U ovom svetu, moć Zlatnih nikada neće izbledeti.”
Bacam pogled u kutiju i srce mi se slama.
Eonin san progutala je tama.
Sve što je ikada bilo, sve što je ikada trebalo da bude, sada se obrušava preda mnom.
Gde god da ste, Sevrone i Mustang, ne vraćajte se ovamo. Previše je bola. Previše tuge da
bi ikada mogla biti zalečena. Jer Arej, jedina nada koju smo imali, čovek koji me je uzeo pod
svoje onako skrhanog dajući mi priliku za nešto bolje od osvete, sada je negde iskasapljen, a
glava mu leži u ovoj kutiji.
Uništeni smo.

276. O PISCU


Pirs Braun je detinjstvo proveo gradeći kule i postavljajući zamke rođacima po šumama
šest država i pustinjama njih dve. Nakon što je diplomirao na fakultetu 2010, zaneo se zamišlju
da nastavi studiranje u Hogvartsu. Na njegovu žalost, otkrio je da ipak nema žicu za magiju i
čarolije. Stoga je, pokušavajući da se ostvari kao pisac, radio kao rukovodilac zadužen za
društvene medije u jednom tehnološkom preduzeću, dirinčio je kao kmet u Diznijevom ogranku
ABC Studija, odradio svoje kao paž u NBC-iju, i dobrano iskusio neispavanost radeći kao
pomoćnik u izbornoj kampanji jednog od američkih senatora. Trenutno živi u Los Anđelesu, gde
piskara i stvara priče o svemirskim brodovima, čarobnjacima, utvarama i ostalim, mahom
drevnim ili uvrnutim stvarima.

277. 1 Ogromno bezoblično biće sačinjeno od nežive tvari; pominje se i u jednom od biblijskih
psalama. (Prim, prev.)
2 Protej je morski bog u grčkoj mitologiji, čuven po nestalnosti i menjanju oblika.
3 Ili gargojli, kipovi u obliku čudovišta po rubovima krovova koji služe za odvođenje
vode. (Prim, prev.)
4 Odbrambena linija u vidu utvrđenja, mitraljeskih gnezda, betonskih prepreka itd., koju
je Francuska postavila na granici s Nemačkom i Italijom uoči Drugog svetskog rata. (Prim, prev.)