PRIVATIZACIJA, ŠKOLSTVO I DRUŠTVENE VREDNOSTI.pptx

Privatizacija u obrazovanju otkriva duboke razlike u načinu na koji različita društva razumeju pojam privatno. U razvijenim zemljama privatne škole i univerziteti često su neprofitne ustanove koje sredstva usmeravaju u kvalitet nastave, istraživanje i javni interes. U našem kontekstu, međutim, privatno se najčešće povezuje sa profitom i tržišnom logikom. U toj razlici između javnog dobra i tržišne vrednosti otkriva se suštinsko pitanje budućnosti školstva.

1. ČAROBNA FORMULA EFIKASNOSTI Privatizacija je reč koja je u postsocijalističkim društvima postala sinonim za “ modernizaciju ”, ma koliko to danas zvučalo kao kliše . Od devedesetih godina pa sve do danas , ona se u javnom diskursu često tretira kao lek za sve – kao čarobna formula koja treba da donese efikasnost , kvalitet i odgovornost u najrazličitije sfere života . No, ako se pogledaju rezultati , naročito u nekim zemljama istočne Evrope , jasno je da je privatizacija često značila nešto drugo : rasprodaju javnih resursa , urušavanje institucionalne kulture i zamenu društvene odgovornosti logikom profita . U tom kontekstu , nije čudno što se ideja o privatnim školama i privatnim univerzitetima u Srbiji doživljava sa dozom podozrenja – i to s pravom .

2. PRIVATNE, A NEPROFITNE INSTITUCIJE U RAZVIJENOM SVETU Problem nije u samoj privatizaciji kao konceptu , već u njenom shvatanju i primeni . U razvijenim zemljama postoje izuzetni primeri privatnih obrazovnih ustanova koje nisu profitne , već neprofitne institucije . Harvard , Prinston , Jejl , Stenford – svi su oni privatni univerziteti , ali njima ne upravljaju vlasnici , već odbori staratelja . Sistem je ustrojen tako da profit nije cilj , već sredstvo za finansijsku stabilnost i akademsku slobodu . Univerziteti se oslanjaju na fondove , donacije i mecenate , ali ta sredstva služe obrazovnoj misiji , a ne ličnom bogaćenju .

3. MICHAELA COMMUNITY SCHOOL – JAVNA ŠKOLA ZA UZOR Slična je situacija i u osnovnom i srednjem obrazovanju . U Velikoj Britaniji i SAD postoje privatne škole vrhunskog kvaliteta , ali i javne škole koje ih po rezultatima nadmašuju . Jedan od najpoznatijih primera je Michaela Community School u Londonu ( tačnije Vembliju ) – državna škola koja je svojim rezultatima , disciplinom i inovacijama postala uzor čak i privatnim institucijama . To svedoči činjenici da uspešnost škole ne zavisi od vlasničkog statusa , već od pedagoške vizije , organizacije rada i motivacije nastavnika .

4. MOTIVACIJA NASTAVNIKA Motivacija nastavnika , iako ubedljivo najvažnija jeste ona finansijska , nije isključivo materijalne prirode . Ona se gradi na osećaju smisla , na jasnim standardima i uvažavanju profesionalnog integriteta .

5. ZNANJE – PROIZVOD, OCENA - USLUGA Kod nas , međutim , privatno gotovo uvek podrazumeva profitno . Taj mentalni model ne razlikuje preduzetništvo kao društveno koristan poduhvat od tržišnog oportunizma koji obrazovanje svodi na robu . Posledice takvog pristupa su duboke : znanje postaje roba , nastavnik postaje servis , a učenik – kupac . Umesto podsticanja kritičkog mišljenja , teži se zadovoljavanju “ klijenta ”. A tamo gde je znanje svedeno na proizvod , a ocena na uslugu , nema ni intelektualnog integriteta ni stvarnog obrazovanja .

6. “DA SE RASTERETI BUDŽET” Još jedan važan argument koji se često čuje u prilog privatizaciji školstva jeste da bi ona “ rasteretila državni budžet ”. Ali, nameće se pitanje : zašto bi obrazovanje uopšte bilo teret ? Ako država ne može da izdržava svoje škole i univerzitete , onda je pitanje šta uopšte smatra svojim prioritetom . Jer sve drugo ima smisla samo ako postoje obrazovani ljudi koji će nacionalna dobra jednog dana stvarati i održavati . Budžet za obrazovanje nije trošak , već investicija u budućnost . Sredstva javnog sektora ne smeju se koristiti za privatne interese , već za javni napredak , zbog toga ih uplaćuju poreski obveznici .

7. PRIVATIZACIJA KAO IDEOLOŠKI PROJEKAT Šira slika ipak prevazilazi školstvo . Privatizacija je, pre svega u privrednoj sferi , u mnogim zemljama istočne Evrope bila ideološki projekat – sprovedena po šablonu zapadnih savetnika (“ privatizovati , privatizovati i samo privatizovati ” – čuvena je mantra sledbenika Džefrija Saksa devedesetih godina prošlog veka ), koji su često zanemarivali socijalne i institucionalne specifičnosti postkomunističkih društava . Rezultat ( naravno ne svuda ): rasprodata industrija , oslabljena država , a povećana zavisnost od kapitala spolja .

8. I DRŽAVNE FIRME MOGU BITI USPEŠNE Danas, međutim , vidimo da čak i u ekonomiji recept “ privatno – uspešno , državno – neuspešno ” ne stoji . Norveška , recimo , ima državne kompanije koje posluju izuzetno uspešno , bez korupcije i visok stepen javne odgovornosti . Sa druge strane , imamo privatne kompanije u siromašnim , visoko korumpiranim društvima , poput afričkih i latinoameričkih , koje ne samo da nisu uspešne , već dodatno produbljuju socijalne nejednakosti i eroziju društva , pa mlado i radno sposobno stanovništvo masovno beži u razvijene zemlje .

9. SMISAO KAPITALIZMA Smisao kapitalizma nikada nije bio u tome da se društveno bogatstvo koncentriše u rukama malobrojnih , već da preduzetnički duh, inovacije i konkurencija vode ka opštem prosperitetu . Ali, kada se iz te jednačine izbaci javni interes , sistem postaje karikatura samog sebe .

10. ŠTA KAO DRUŠTVO SMATRAMO VREDNOŠĆU Upravo zato , rasprava o privatizaciji u obrazovanju ne može biti samo ekonomska ili organizaciona , već suštinski civilizacijska . Ona se tiče pitanja šta kao društvo smatramo vrednošću : znanje ili profit, javni interes ili tržišnu efikasnost u svim segmentima , ljudski potencijal ili ekonomsku dobit po svaku cenu . Obrazovanje nije usluga kao svaka druga , već osnova kulturnog i moralnog tkiva jedne nacije . Ono mora ostati prostor javnog dobra, čak i onda kada u njemu deluju privatne inicijative – jer bez javnog ineteresa , nema ni društvenog napretka .