In memoriam Иван Марковић, настанвик ликовног у пензији

У част нашег Ивана Марковића
Стеван Раичковић – КРУГ НЕЖНОСТИ
Деси се, као жив, да ме посматра неки цвет
И да је ваздух топао и као један поглед плав
И онда зажелим: да прођем отворен кроз свет
И да свему принесем поздрав.

Из ове љубави што носим, непрекидно,
И обнављам у телу од рођења –
За један људски осмех, за једно цвеће жуто,
За један дубоки мир камења.

Тад ми се тек учини да је зло пролазно
Па помислим: да има доброг у свему,
Да је без њега промашено све, и празно –
По један пуки облик, само, у простору голему.

Очи су тад лепе – јер воле и продиру
Видовито до свега чега се такну, окрзну;
У њих, из света, као у два мора увиру
Све доброте, до краја, до звезда што мрзну.

И ја који сам дотад бивао тих и скроман
(К'о што су многи у овом простору гости)
У својој тишини израстам огроман
У један круг добра, један круг нежности

И тако стојим. У свему. И овде и – около.
И дубоко осећам да сам рођен за добро.
Па иако ме трње кроз живот често боло
Све праштам за овај цвет што сам га случајно обро.

1. И ја који сам дотад бивао тих и скроман (К'о што су многи у овом простору гости) У својој тишини израстам огроман У један круг добра, један круг нежности

2. И тако стојим. У свему. И овде и – около. И дубоко осећам да сам рођен за добро. Па иако ме трње кроз живот често боло Све праштам за овај цвет што сам га случајно обро.