Antičke poetike I (2009).docccccccccccccc

Antique poetics

1. A N T I Č K E P O E T I K E I
Prvo predavanje, 6. 10. 2009.
Klasifikacija antičke književnosti
1.Klasični period (od Homerovih epova VIII vek p. n. e. do Aleksanda Makedonskog 300.
godine p. n. e.),
2.Poklasični period (od Aleksandra Makedonskog do cara Justinijana):
a.aleksandrijski (do 30. god. p. n. e. kada je država izgubila nezavisnost- „pravi
helenski period“, naziv dobio po središtu, gradu Aleksandriji),
b.rimski period (do Justinijana koji je zatvorio filozofsku školu u
Atini 529. godine).
Platon
Platonovo pravo ime je Aristokle. Rođen je 427. pne.
Rodom je Atinjanin. Potekao je iz stare, ugledne aristokratske
porodice. Otuda je stekao odlično obrazovanje (naučnik, matičar
sociolog, pokušao da bude i umetnik, ali je kasnije osudio
umetnost, mlad je stvarao tragedije i lirske pesme). Sa dvadeset
godina prvi put je čuo Sokrata. Taj momenat je prouzrokovao
preokret u njegovom životu. Umro je u 47. godini, 322. godine
pne. Kao milost sudbine će slaviti to što se rodio kao čovek, a ne
kao životinja, zatim, kao Helen, a ne kao varvarin i kao Sokratov
učenik. Čuvena su Platonova tri putovanja u Sirakuzu (Sicilija).
Na jednom putovanju je jedva spasao živu glavu. Pokušao je da
primeni svoje ideje o ustrojstvu države na Siciliji. U to vreme je
njom vladao Dionisije Stariji. U početku se slagao sa Platonom i
želeo da primeni njiegovo ideje, ali kasnije ga je zatvorio u
tamnicu kao roba. Platonovi prijatelji su mu spasili život. U
Atini je otvorio školu Akademiju (Akadem je bilo neko manje
božanstvo).
Platonova dela: 36 spisa i 13 pisama:
1.u ranoj mladosti: Kriton, Eutifron
2.Protagora, Gorgija, Neson
3.vrhunac: Gozba, Fedar, Država (od 2. do 10. knjige)
4.pozna dela: Parmenid, Sofist, Kritija i Zakoni (jedino delo u kome glavni lik nije Sokrat).
Platonov dijalektički metod
Osim Odbrane Sokratove sva Platonova dela su dijalozi. Postoje dva razloga zbog kojih
se Platon opredelio za dijalog:
1.sam metod za koji se Platon opredelio, a to je dijalektika, a ona nužno zahteva raspravu,
odnosno dijalog.
1

2. 2.U Fedru (275d, 276a) Platon kaže da jedino živa reč može da dovede do istine. Kada je
nešto napisano, misao je završena, dok dijalog zahteva stalno postavljanje pitanja.
U svom drugom dijalogu Filebu (16b) Platon dijalektiku naziva najvišim darom bogova.
Po Platonu dijalektika ima dva zadatka:
1.da induktivnim
1
metodom nađe pojmove
2.da deobom pojmova odredi logičke odnose unutar pojma i između pojmova
Dijalektički metod Platon preuzima od svog učitelja Sokrata. Sokrat je prvi mislilac koji
je mišljenju postavio samo jedan cilj, a to je pronalaženje pojma.
Fedar (275d- 276a):
„Sokrat: Jer, evo, Fedre, pismo ima u sebi nešto čudnovato, i u tome ono zaista liči na
slikarstvo: ta i proizvodi slikarske umetnosti stoje pred nama kao da su živi; ali ako ih nešto
upitaš, oni sasvim dostojanstveno ćute. Isti je slučaj i kod slova: čovek bi pomislio da govore, kao
da nešto razumeju; a ako ih upitaš da shvatiš nešto od onoga što se govori, svagda kazuju samo
jedno te isto. A potom: kad su jedanput napisane, svaka reč tumara ovamo i onamo, isto tako k
onima koji je ne razumeju, kao i onima kojima nije namenjena, pa se ne zna s kime treba govoriti,
a s kime ne. A zlostavljena i nepravično ružena uvek treba roditelja kao pomoćnika: jer sama niti
može sebe odbraniti, niti sebi pomoći.
Fedar: I to si sasvim pravo rekao.
Sokrat: A šta? Drugu reč da ogledamo, ovoj rođenu sestru, ne samo na koji način postaje
nego i koliko je po prirodi bolja i moćnija od ove?
Fedar: Koja je to i kako veliš da postaje?
Sokrat: Ona koja se s poznavanjem stvari upisuje u dušu onoga koji uči, a ume sama sebe
da brani i zna da govori i ćutati s kojima treba.
Fedar: Misliš na živu i dušatu reč onoga koji zna, a čija bi se pisana reč mogla s pravom
obeležiti kao senka žive.“
Ovaj odlomak nam može pomoći da shvatimo kakav je Platonov hod preko dijalektike do
idealističke filozofije. Prvi deo odlomka (275d) treba razumeti kao književnu kritiku. Da bismo
razumeli neko delo potreban nam je, kako Platon kaže, roditelj, a to je za nas tumač, književni
kritičar, neko ko će se starati o toj reči. U ovom drugom delu (276a) primećujemo da pored
mrtve, pisane reči (neke tragedije, ili epa, ili nekog dijaloga) postoji i njena rođena sestra, živa,
dušata reč, koja pripada svetu formi, svetu ideja. Ova prva, pisana reč pripada čulnom svetu,
materijalnom svetu, a takve reči su samo kopije žive, dušate reči. Žive reči može da spozna samo
filozof, u ovom slučaju, Sokrat. Dakle, cilj Platonove dijalektike jeste da se dođe do pojma,
forme ili ideje, a to se ne može putem fiksirane reči ili pisanog govora, zato što je to kopija ideje,
nego samo putem živog govora, razgovora sa onoim ko poseduje znanje, odnosno sa filozofom.
Kod Sokrata, pojmovno znanje je bilo ograničeno na istraživanje pojedinačnih slučajeva i
pojmova i na pitanje etike. Platon je taj Sokratovski dijalektički metod pronalaženja pojma
proširio na celokupnu stvarnost. Pritom, etička pitanja ostaju u središtu Platonove idealističke
filozofije, ali on svoje učenje širi na sve druge oblasti društvenog života, na religiju, umetnost,
itd.
Platonova idealistička filozofija dobila je naziv prema učenju o idejama. Ideje za njega
imaju trostruko značenje:
1.ideje kao pojmovi (Platonov logički idealizam)
2.ideje kao principi stvari iz života (Platonov ontološki idealizam)
3.ideje kao nešto savršeno u etičkom smislu (Platonov etički idealizam)
1
Induktivni metod je metod zaključivanja i spoznaje stvari i pojmova putem: od pojedinačnin do opštih. Suprotni
metod jeste deduktivni.
2

3. Za Platona ideja je:
1.nepromenljivo biće (na planu logičkog idealizma),
2.neuslovljeno biće (na planu ontološkog idealizma),
3.apsolutno dobro biće (na planu etičkog idealizma).
Platon razlikuje dva sveta:
1.svet apsolutne (prave) stvarnosti (svet ideja, formi, koji je uvek sam sebi dovoljan, zato
što je nepromenljiv, neuslovljen i apsolutno dobar),
2.svet relativne stvarnosti (svet stvari koje postaju i nestaju, koje su:
a.promenljive,
b.uslovljene,
c.koje nikako ne mogu biti apsolutno dobre.
Za Platona Sokrat je biće koje se približava tom svetu apsolutne stvarnosti. Platon hoće da
nam skrene pažnju, i to ćemo naročito videti u dijalogu Država, kako je materijalni svet, čulni
svet, zapravo jedna varka, zato što čulno saznanje ograničava čoveka, jer je nepouzdano saznanje
i uz pomoć njega se ne može doći do pojma. Mi svi zajedno čulnim saznanjem ne možemo doći
do pouzdanog saznanja (recimo, ova katedra ni za jednog od nas ne predstavlja isto, neprestano
se menja osvetljenje- predmet našeg čulnog saznanja se menja).
Postoji još jedno pouzdano saznanje koje nije dijalektika, čiji je predmet saznanja nužan
(ako svaki čovek primeni taj metod koji nije dijalektika, doći će do istog saznanja i koje ne zavisi
od posmatrača, niti od ugla posmatranja), a to je matematičko saznanje.
Platon se u svojim dijalozima služi aporetikom, koja je sastavni deo njegove dijalektičke
metode. Aporetika dolazi od grčke reči aporia što znači sporno, nejasno mesto, logička
poteškoća, sumnjiva, sporna stvar. Aporetika je veština raspravljanja koja se zasniva na tome da
se problemi pre njihove teorijske obrade i nezavisno od mogućih rešenja sami u sebi ispituju i to
putem isticanja poteškoća. Sokrat neprestano traži, čak i tamo gde na prvi pogled izgleda sve
jasno, nekakve poteškoće, nejasnoće, nelogičnosti i protivrečnosi u stvari ili u problemu o kome
se raspravlja, da bi rešavanjem tih protivrečnosti i poteškoća, postepeno, služeći se dijalektikom,
došao do odgovora. U osnovi Sokrat se pita: šta je X? I pošto dobije niz nezadovoljavajućih
odgovora od svog sagovornika, dokazuje da je nemoguće pripisati određene opšte i zajedničke
karakteristike na kojima je insistirao njegov sagovornik, već da treba preći na drugi fenomen od
koga je logičkim i dijalektičkim putem moguće doći do pojma. Platon pobija stavove
sagovornika, ukazuje na niz nelogičnosti i poteškoća sagovornikovih rešenja, a onda koristeći se
istim tim logičkim poteškoćama, pokazuje da je drugim putem moguće doći do pojma, i to važi
za sve oblasti. Primer za to je rapsod (i recitator i glumac i tumač pesništva) Ijon, koji tvrdi da
podjednako dobro zna da govori i o Homeru i o drugim pesnicima, i da poznaje sve one veštine o
kojima Homer peva. Sokrat ukazuje na protivrečnosti u njegovom govoru, pokazuje da njegova
argumentacija ne vodi do pojma, i onda sam svojom argumentacijom dovodi do pojma.
Drugo predavanje, 13. 10. 2009.
Pitanja:
1. U čemu je suština Platonovog dijalektičkog metoda?
2. Kakvi su odnosi između pojmova?
3. Platonova teorija ideja.
4. Kakva je ideja na logičkom, kakva na ontološkom, a kakva na etičkom planu?
5. Šta je aporetika?
Platon o nadahnuću
3

4. Ijon (O nadahnuću)

Sokrat još na samom početku (531a) pita Ijona: „Da li si sposoban da tumačiš samo
Homera ili i Hesioda i Arhiloha?“ A Ijon odgovara da je sposoban da tumači samo Homera, ali,
čini mu se, baš dovoljno. Sokrat dalje navodi Ijona da kaže da bi trebalo da dovoljno dobro
tumači i druge pesnike, i to ne samo u onim stvarima u kojima govore saglasno, već i u onim o
kojima govore različito. I sad on navodi te stvari o kojima pesnici govore i saglasno i različito
(531c): „o ratu, saobraćaju ljudi jednih sa drugima, dobrih i loših, stručnih i nestručnih, i o
ponašanju bogova jednih prema drugima i prema ljudima, saobraćaju, prilikama u Hadu, i o
poreklu i bogova i heroja.“ Sokrat u ovom delu spominje stvari koje se tiču i ljudi i bogova, ali
ono sto je važno jeste da on već na samom početku naglašava moralni princip („dobrih i loših“).
U delu 531e Ijon tvrdi da Homer peva bolje od svih drugih pesnika, a Sokrat pokušava da
ga navede da kaže kako onaj koji ume da tumači najboljeg trebalo da tumači i ostale iz iste
oblasti. Ijon najbolje poznaje Homera. Homer je najbolji od svih pesnika. Ako ume dobro da
tumači Homera, onda bi trebalo da dobro tumači i sve ostale pesnike. Zatim sa oblasti pesništva i
pesničkog saznanja Platon prelazi i na druga saznanja (aritmetika, lekarska veština). Platon
pokušava da naglasi Ijonu da treba da zna da tumači i druge pesnike (531e-532b), jer ako je neko
dobar lekar, on će lečiti sve bolesnike, ne samo jednog. U delu 532b (sam kraj) Ijon pita Sokrata:
„Šta je uzrok tome, Sokrate, što ja kad neko govori o nekom drugom pesniku, niti
obraćam pažnju na to niti mogu ma šta navesti što bi dostojno bilo pomena, nego zbog dosade
zadremam, a čim neko spomene Homera, odmah se probudim i obraćam pažnju, te u izobilju
imam gradiva za raspravljanje?
Sokrat : Svakome je jasno da tebi za raspravljanje o Homeru nedostaje umetničko i
naučno obrazovanje.“
Platon, dakle, smatra da kao što je za ostale veštine važno obrazovanje, tako je i za
pesničku, odnosno da je za veštinu tumačenja pesništva potrebno nekakvo obrazovanje. I kaže da
to Ijonu nedostaje (): „Jer da si stekao umetničko obrazovanje ti bi umeo govoriti i o svim drugim
pesnicima, jer, na neki način, postoji pesnička umetnost u opštem smislu.“ Dakle, Sokrat tj.
Platon ovde tvrdi da postoji umetnička veština u opštem smislu (koja bi važila za sve umetnosti i
za sve pesnike), ali da je Ijon ne poznaje. Dalje Sokrat govori da kada se umetnost uzme kao
celina, onda je i način ocenjivanja isti. I onda prelazi na poređenje sa slikarskom umetnošću ():
„Tako uzmimo stvar u mislima! Postoje li, npr. neka slikarska umetnost uopšte? — Postoji. — I
ne postoje li i nisu li postojali mnogi slikari i dobri i loši?— Svakako.“ Zatim daje primer da
neko ko dobro poznaje vajarstvo, govoriće podjednako dobro o svim vajarima, i govori da ni
slikarska, ni vajarska, ni muzička umetnost ne poznaju takav primer kakav je Ijon. Ijon se sve
vreme slaže sa Sokratom, ali ostaje pri svom stavu da samo Homera dobro poznaje i traži od
Sokrata da mu to objasni.
Sada Sokrat, odnosno Platon, prelazi na središnji deo argumentacije. On kaže da je
pesništvo, i tumečenje i kritika pesništva, ne posledica znanja, veštine, već nadahnuća, zanosa. U
delu 533d Platon daje čuveno poređenje sa Heraklovim kamenom: „Što si ti sposoban da o
Homeru dobro govoriš to nije, kao što sam već ranije primetio, neka naročita umešnost, nego
božanska snaga koja te goni, kao ona u kamenu, koji je Euripid nazvao magnetom, a ostali ga
zovu Heraklovim kamenom. Jer taj kamen ne samo što sam privlači gvozdene prstenove nego i
prstenovima daje snagu da mogu učiniti ono isto što čini i on sam, tj. da privlače druge
prstenove, tako da se ponekad stvori sasvim dug lanac tih prstenova, i svi vise jedan o drugom. A
privlačna snaga svih pojedinačnih članova dolazi od onoga kamena. Isto tako i Muza sama
4

5. najpre pesnike zadiše božanskim zanosom, a time što ti zadahnuti opet ulivaju zanos u druge
stvara ceo lanac. Jer svi dobri epski pesnici sve te svoje lepe pesme ne pevaju svojom umešnošću
nego u stanju zanosa i nadahnuća. To važi i za lirske pesnike: kao što oni koji su pali u
koribantski zanos ne igraju svoje mahnite igre pri razumu, baš tako i lirski pesnici ne pevaju
svoje lepe pesme u svetlosti razuma, nego ih, kad su se predali moći harmonije i ritma, obuzima
bahantska mahnitost i bahantski zanos.“ Platon ide tako daleko da poredi pesničko stvaranje sa
potpunim isključenjem razuma i predajom strastima. U delu 534c i d kaže kako se bog
oduzimajući im snagu razmišljanja, služi pesnicima kao prorocima i božijim vračevima kao
svojim slugama. Dakle, kao što prorok govori u ime boga, tako i pesnik govori u ime boga, da
bismo mi, slušaoci, videli da ta dragocena otkrivanja ne govore oni u kojima nema razuma, nego
da ih govori sam bog i da ih preko njih prenosi nama. U delu 536a on opisuje glavni lanac: „Znaš
li da je takav slušalac poslednji od onih prstenova o kojima sam ti govorio da pod uticajem
Heraklova kamena dobijaju snagu jedan od drugoga? A srednji si prsten ti, rapsod i glumac, a
prvi prsten je sam pesnik.“ Znači da su čak i slušaoci (publika) zadahnuti tim božanskim
zanosom. Oni su omađijani i njima je razum isključen, te se prepuštaju strastima. Ovo će nam biti
važno za dalju Platonovu kritiku pesništva. Postoje i bočni lanci: lanac horskih pevača, učitelja,
podučitelja hora. Svi su oni umreženi, svi su zadahnuti, nerazumni. Na kraju Sokrat dovodi Ijona
do toga da prizna da ne zna ništa i da muza, odnosno božanstvo govori.
Sokrat sa toliko ironije govori o znanjima pesnika zato što smatra da su pesnici, a pre
svega Homer, zauzeli isuviše veliki prostor koji pripada filozofima. Tada se najviše učilo iz
Homera, a pošto pesnici nemaju nikakva znanja, onda ni narod neće ništa naučiti. Ijon i dalje ne
može da prihvati da hvali Homera samo kada je zanesen (536d) i onda ga Sokrat pita da li o
svakoj stvari što govori o Homeru, govori podjednako dobro (i o vozarskoj veštini, veštini
lečenja, obaveštavanja, svim veštinama iz Ilijade, da je odličan vojskovođa, itd.). Na kraju Ijon
priznaje da nijednu od tih veština ne poznaje. U delu 541b Sokrat pokušava da navede Ijona da
kaže da ako je najbolji rapsod u Helena, onda je i najbolji vojskovođa u Helena. A Ijon odgovara:
„To mi možeš verovati. To sam naučio iz Homerovih epova.“ Ijon ne odustaje sve dok ga Sokrat
na samom kraju ne postavi pod jedan paradoksalan izbor kada ga pita u delu 541e: „Ako ti istinu
govoriš da si sposoban da hvališ Homera strogom veštinom i znanjem, činiš nepravdu kad me tek
uveravaš da znaš mnoge i lepe stvari o Homeru, i govoriš da ćeš mi i pokazati to znanje, a posle
toga me obmanjuješ i toliko si daleko od toga da mi pokažeš svoje znanje da, bez obzira na moje
neprestane molbe, i ne želiš da mi kažeš šta je to čime se ti kao rapsod odlikuješ; štaviše, menjaš
se kao Protej savijajući se gore i dole, u svakojakim vidovima, dok se, naposletku, pobegavši od
mene nisi pojavio kao vojskovođa samo da ne pokažeš koliko je jaka tvoja mudrost o Homeru.“
Ijon je negde ranije u dijalog prizvao to (u delu 535e) kada kaže kako Ijon utiče na gledaoce:
„ako ih nagnem u plač, onda ću se ja sam na kraju smejati jer ću primiti novac, a dovedem li ih
dotle da se oni meni smeju, onda ću na kraju ja plakati jer ću novac izgubiti.“ Ijon menja svoj
govor u zavisnosti od reakcije publike. Njegov razum je itekako uključen dok on recituje, i kakva
je sad to nadahnutost kada on razmišlja o svakom gestu nekoga iz publike, da li će neko da zevne.
Platon je ovim dijalogom prvo dokazao da pesnici ne poseduju nikakvo znanje i veštinu,
zatim da opšta znanja o pesništvu postoje, ali da pesnici ne umeju da ih primene, a onda je
pokazao da pesnici, kao i rapsodi, stvaraju iz nadahnuća, a zatim je uhvatio hvalisavog rapsoda
Ijona koji stvara bez nadahnuća. Tu je presudan etički momenat. Ijon je lažov, govori iz koristi.
Postoje, dakle, dobri i loši rapsodi, kao što postoje dobri i loši ljudi. Ijon, ne samo da nema
znanje, već i laže, izmišlja nadahnuće, ondosno čak je i nadahnuće njegovo lažno.
Treće predavanje, 20. 10. 2009.
5

6. Referat: Maša Milojković, Platon, Miloš Đurić, Istorija helenske književnosti, str. 523-551.
Platonova argumentacija osude pesništva
1.Motivi lične prirode
Platon se oprobao u mnogim umetnostima. Pokušao je da bude slikar, pesnik, čak je
sastavio i jednu tragediju. I nekakva njegova lična motivacija osude pesništva bila bi surevljivost
promašenog ili neuspelog pesnika, nešto što se kasnije svelo na izuzetno oštru kritiku pesništva,
pogotovo tragičkog pesnika i pesništva, koju daje u dijalogu Država. Ova argumentacija je
nastala na psihološkom, odnosno psihoanalitičkim učenjima, kao reakcija na neostvarenost
bavljenja nekom delatnošću, u ovom slučaju pesništvom. Drugi argumenti su mnogo zasnovaniji
i temelje se na samim Platonovim delima.
2.Gnoseološki argument
Gnoseološki argument se zasniva na Platonovom učenju o idejama i mogućnosti saznanja.
Umetnost je u okviru ovog argumenta osuđena kao nizak stepen saznanja. Setimo se da je Sokrat
zajedno sa sofistima istakao važnost pojma kao stalnog oblika saznanja. Platon je težio ka onom
saznanju koje je izvesno, i bio je svestan važnosti Sokratovog uvođenja pojma kao nužnog
elementa saznanja. Kako bi saznanje bilo nužno, potrebno je pronaći pojam određene
pojedinačne stvari. Platon tvrdi da je čulni svet prolazan, promenljiv, da se menja i nestaje, ali da
su zato ideje večne, nepromenljive, neprolazne, suštastvene. Platon se na ovaj način svrstava u
filozofe idealiste, koji s prezirom govore o čulnom, materijalnom, jer smatraju da su ideje
obrasci, paradigme svega postojaćeg. Gnoseološki argument već prepoznajemo u Ijonu, a
naročito je razvijen u Državi, gde je ilustrovan mitom o pećini i poređenjem umetnika sa
stolarom, drvodeljom. U Fedru Platon takođe upotrebljava ovaj gnoseološki argument, ali ne da
osudi pesništvo, već da naglasi koliko saznanje zavisi od sveta ideja. Duše borave u svetu ideja,
vraćaju se u čulni svet u kome se prisećaju sveta ideja i u zavisnosti od toga koliko je sećanje na
njih jako, ljudi imaju veće saznanje. Naravno, na prvom mestu je duša filozofa i ljubitelja lepih
reči.
3.Religiozni argument
Platon u Državi govori i o vaspitavanju građana i kaže da treba izbaciti sva mesta iz
Homerovih epova gde se bogovi prikazuju na neprikladan način. U 2. i 3. knjizi Države Platon
vrši svojevrsnu cenzuru pesništva, tvrdeći da bi trebalo izbaciti sve one delove u kojima se pre
svega bogovi, a onda i junaci ponašaju nemoralno (naročito onaj deo iz Ilijade gde Zevs iz jednog
bureta vadi dobro, a iz drugog zlo). Ako se bogovi ponašaju nemoralno, ako čine zlo, onda to
narušava sistem vrednosti i utiče na loše vaspitavanje omladine, pre svega budućih čuvara države.
Mladi ljudi treba da budu pobožni, da se u postupcima bogova a onda i heroja, ugledaju na
obrasce, paradigme. U 2. i 3. knjizi on cenzuriše Homerove epove i uvodi dva moralna obrasca
koji vaše i za bogove i za ljude, dok u 10. knjizi cenzuriše ne pojedine delove, nego celokupno
pesništvo. Religiozni argument je uveliko povezan sa etičkim argumentom.
4.Etički argument
Etički argument je središnji argument Platonove osude pesništva. Likovi pesničkih dela
svojim postupcima mogu da iskvare narod. Pesništvo, naročito tragičko, budi u publici strast
(država je oformljena od tri dela: gornji se odnosi na razum, srednji na volju, a donji na požudu,
6

7. strast). Tragedija deluje na taj najniži deo čovekove ličnosti. Tom uticaju su posebno podložna
deca, omladina, svi oni kod kojih razum i um nije dovoljno razvijen, te na taj način pesništvo
kvari omladinu. Publika ne posmatra predstavu ravnodušno, već se u nju uživljava. Tragički
likovi su poročni, neetički: sin ubija oca, majka spava sa sinom, majka ubija decu, itd. Publika se
uživljava i na taj način postaje iskvarena, moral joj se kvari.
5.Psihološki argument
U smislu podele čovekovih duševnih moći na: moć razuma, volje i strasti, te tri duševne
moći odgovaraju vladarima (filozofima), čuvarima (vojnicima) i proizvođačima (radnici, zanatlije
i dr.). Razum je tu da kroti strast. Država je neuspešna i raspada se tamo gde je strast velika, a
pesništvo podstiče strasti, i to je još jedan razlog za njegovu osudu. Organizovana država treba da
izbaci iz sebe ono što smeta. Čak su i čuvari i filozofi u opasnosti, iako se kod njih teže bude
strasti.
6.Politički argument
Platon je bio aristorktata i bio je protivnik demokratskih promena. U svojim delima
osuđuje dve krajnosti vladavine:
a.tiraniju (despotiju), primer je Persijsko carstvo;
b.atinsku demokratiju, koja rađa haos i zlo.
Platon se zapravo opredeljuje za neko srednje državno uređenje, nekakvu umerenu
slobodu kakva je u to vreme bila Sparta, za nekakvu aristokratsku vladavinu. U Zakonima, svom
poslednjem dijalogu, kaže da u Atini vlada teatrokratija. Umetnost, a pre svega pozorište je
odigralo negativnu ulogu u državnom uređenju. Tragedija je podstakla promene na gore.
Pesništvo je, ne poznajući opšta pravila umetnosti, pevajući u zanosu, izmešalo tradicionalne
žanrove tužbaličastim himnama, peanima, ditirambima, tako da su pesnici iz neznanja,
nenamerno narušili pesničku umetnost, a to su isto uradili i muzičari, i na taj isti način su
sugerisali da je bezakonje, rušenje, anarhija moguće i do smrti. U umetnosti postaje sve
dozvoljeno, a ako je dozvoljeno u jednoj određenoj veštini, onda je dozvoljeno i u drugim
veštinama, pa i u veštini vođenja države. Pesnici su, dalje, iz neznanja sugerisali da je čovek
pozvan da sudi o svemu, ali ne poseduje znanja o svemu. Pesništvo podstiče revoluciju,
revolucionarne promene, haos, bezakonje, sve najgore.
7.Argumenti estetičke prirode
Platonovi dijalozi predstavljaju neku vrstu intelektualne drame i po mnogo čemu su bliski
umetničkom delu. Oni poseduju ne samo filozofsku, već i pesničku vrednost. Zašto dijaloge
možemo uzeti kao intelektualne drame?- Zato što su likovi u dijalozima, zapravo dramski likovi
koji su nosioci nekakvih ideja. Platon je tvorac novog žanra- intelektualne drame i filozofskog
dijaloga. I on posredno kaže da je ovaj njegov žanr vredniji od svih umetničkih žanrova, u
Zakonima, gde u dijalogu učestvuju učenik i Atinjanin (Sokrat): „Kada smo se osvrnuli na ove
naše govore, i ovi naši govori su neka vrsta pesničke umetnosti.“ Filozofi su pozvani da stvaraju i
pesničku umetnost. Kao primer treba da im posluže upravo Platonovi dijalozi. U Zakonima
takođe stoji da za čuvara zakona načitanost predstavlja opasnost, a kao jedina lektira se
preporučuju razgovori koji su upravo vođeni, tj. Platonovi dijalozi.
Četvrto predavanje, 27. 10. 2009.
7

8. Platonovo shvatanje lepote i ljubavi
Fedar (O lepoti)
Uvodni razgovor i Prvi glavni deo (227a-257b)
Referat o Platonovoj Gozbi
U dijalogu Fedar Platon iznosi svoje učenje da ideje žive večnim životom, kao jedina
prava, čista bića i da se one nikako ne daju spoznati čulima, već samo umom. U taj nadnebeski
svet ideja uzdiže se Zevs, a sa njim vojska demona i povorke duša, jer duše, prema Platonovom
mišljenju, borave u svetu ideja. Duša pre rođenja liči na vozara koji upravalja kolima. Kola vuku
dva krilata konja. Jedan konj je alegorija za srce, a drugi za volju. Kod bogova su i vozar (Zevs) i
oba konja dobri. Kod ljudi vozar ima ljudsku prirodu, a od konja, jedan je dobar, a drugi loš.
Duše u svojoj preegzistenciji prate bogove u obilaženju tog sveta ideja (taj put ka svetu ideja), ali
samo odabrani zajedno sa bogovima, na čelu sa Zevsom, mogu stići do tog sveta. Tu se duše
nahrane istinom i vraćaju u ovaj čulni svet. Ovo Platon izlaže u delu 246 i 247. Posle toga on
daje, u delu 248d, hijerarhiju duša:
1.filozofi ili prijatelji lepote ili službenici Muza i ljubavi. Duša filozofa hijerarhijski je na
prvom mestu. „Tada je zakon da se ona (duša) pri prvom rađanju ne usadi ni u kakvu
životinjsku prirodu, nego da se ona koja je najviše ugledala (ideje) usadi u zametak
čoveka koji treba da postane kakav filozof ili prijatelj lepote ili službenik Muza i
ljubavi
2
.“ To je najčistija duša, duša koja se najviše nagledala ideja, istine dobra i lepote.
2.vladari, državnici: „Druga u zametak zakonu verna kralja ili čoveka koji ume ratovati i
vladati“;
3.privrednici: „Treća u onakva koji ume upravljat
3
i državom ili je valjan tecikuća i
privrednik“;
4.lekari (gimnastičari): „Četvrta u onakva koji će biti revnostan gimnastičar, ili će se
zanimati lečenjem tela“;
5.sveštenici (vračevi): „Peta u onakva koji će živeti životom vrača ili sveštenika“;
6.pesnici (umetnici, oni koji se bavi podražavanjem- podražavaoci): „Šestoj će dolikovati
život pesnički ili drugi koji život koji se bavi podražavanjem.“ Na ovom mestu Platon
eksplicitno kaže da je pesnik onaj koji se bavi podražavanjem. Kasnije ćemo videti da je
za Platona sva umetnost podražavanje (mimezis), oponašanje. I to nam daje za pravo da
sve što Platon u Državi kaže za slikara, primenimo i na pesnika, jer se obojica bave
podražavanjem;
7.proizvođači (zanatlije i zemljoradnici): „Sedmoj zanatlijski ili zemljoradnički“;
8.sofisti (narodne udvorice): „Osmoj život sofista ili narodnog udvorice.“ I Sokratu i
Platonu je kod sofista smetalo što su relativizovali istinu, govorili ili da istine nema ili da
postoji više istina ili da se do istine ne može doći;
9.tirani: „Devetoj život tiranski.“
Možemo reći da pesnik i nije tako loše prošao- na 6. je mestu i u velikoj je blizini
sveštenicima i vračevima. Ova hijerarhija je slična onoj iz dijaloga Ijon. Tu je pesnik nisko
2
Neke osobine filozofa koje se mogu pripisati i pesniku.
3
Više se misli na nekog pretsednika vlade, ministra ekonomije, ne vladara, državnika. Nazvaćemo ga privrednik.
8

9. vrednovan, ali njegova veština nije potpuno osuđena kao što je slučaj u Državi. U 10. knjizi
Države, pesnici se nalaze ispod zanatlije, i to stolara (ispod proizvođača). U Fedru, svi ovi ljudi
su bili u nekoj meri u svetu ideja, poznaju taj svet, a u 10. knjizi Države potpuno se menja ta
situacija: pesnici, odnosno podražavaoci, nemaju nikakav uvid u svet ideja, za razliku od
proizvođača koji imaju uvid u svet ideja (naravno, zajedno sa filozofima), i to je taj paradoks 10.
knjige Države.
Prava lepota je u svetu ideja. Platon u delu 249d posebno ističe dušu filozofa: „Zato baš s
pravo dobiva krila samo duša filozofova, jer ona, koliko god može, sa svojim sećanjima boravi
kod onih stvari kod kojih boravi i njen bog da bude bog. Samo čovek koji ume da se služi takvim
uspomenama kako treba, i uvek se predaje usavršenoj snazi potpunih svetinja, postaje zaista
svet. A okane li se ljudskih poslova i stane se zanimati onim što je božansko, svetina ga prekoreva
da je poludeo, a da je bogom zanesen to svetina ne primećuje.“ Dakle, filozofko znanje je neka
vrsta zanosa. Svet ideja jeste svet savršenih bića koja su uvek sama sebi jednaka. U celini
Platonove filozofije svetu ideja pripadaju i matematički brojevi, geometrijski likovi i vrline
(moralni obrasci). Najpouzdanija znanja su matematičko i logičko. Duša u ovom čulnom svetu
upoređuje predmete i postupke drugih ljudi, bića, sa svetom ideja i na taj način rasuđuje. Ova
zgrada je kocka, dakle odgovara nekom geometrijskom obliku. Ovaj čovek je pravedan, to
odgovara nekakvom moralnom obrascu. Ideje su izlaz saznanja, a najveća znanja poseduju
filozofi, zato što su najviše boravili u svetu ideja i zato što kada se vrate u čulni svet umeju da se
služi takvim uspomenama kako treba, pridržavajući se tih moralnih principa, i ne predajući se
strastima.
Platon u Fedru razlikuje četiri vrste zanosa:
1.Filozofski zanos. Videli smo da su i filozofi zaneseni (249d).
2.Erotski zanos (zanos požude). U delu 249d i e kaže: „Tako je, eto, ceo današnji govor
došao do četiri vrste zanosa. Kad se, naime, neko, gledajući ovdašnju lepotu, seća prave,
pa dobije krila, i pošto se ponovo operjao, želi da poleti uvis, ali za to nema snage i kao
ptica gleda samo gore, ne mareći za stvari na zemlji, onda ga zbog toga zanosa kore da je
pomahnitao, ali baš ovaj zanos pokazuje se kao najplemenitiji i najplemenitijega porekla i
za onoga ko ga ima i za onoga ko u njemu učestvuje, pa se onaj ko u njemu ima dela i
ljubi i krasnike naziva ljubavnikom.“
3.Zanos od muza, o kom zanosu govori u delu 245a: „Kada on zahvati nežnu i čistu dušu,
on je podstiče i zadahnjuje pesmama i drugim vrstama pesništva, i ona, slaveći neizbrojna
dela predaka, poučava potomstvo. Ali ko se bez nadahnuća Muza približi dverima
pesničkoga stvaralaštva, misleći da će moći svojom veštinom postati valjan pesnik, taj
ostaje šeprtlja, i njegovu poeziju, kao razumsku stvar, pomračuje poezija onoga koji peva
u zanosu.“ Primećujemo razliku o odnosu na njegov dijalog Ijon, gde Platon osuđuje sve
one koji su obuhvaćeni Heraklovim prstenom, gde kaže da postoje zakoni pesničke
umetnosti, a da pesnici, rapsodi i glumci ne poznaju te zakone. Ovde u Fedru kaže da onaj
koji stvara razumom, stvara lošu poeziju, umetnost.
4.Proročki zanos.
Čak kad gledamo ovaj dijalog u celini, kada uzmemo u obzir i priču o pesničkom zanosu,
čini nam se da je položaj pesnika malo poboljšan- slaveći neizbrojna dela predaka, poučava
potomstvo- pesnička dela imaju mogućnost i da poučavaju. U Državi već Platon kaže da pesnici
pogrešno poučavaju potomstvo, odnosno mlade, konkretno, sloj čuvara. Kao da imamo dva
Platona. Politički i ideološki argumenti u Državi kao da potiru ove filozofsko-poetičke argumente
iz Fedra.
9

10. Peto predavanje, 3. 11. 2009.
Platonova Država (O pravičnosti)
Prva knjiga Države počinje raspravom o pravičnosti. U delu 331c Sokrat, hoteći da govori
o pravičnosti, pita svog sagovornika Glauka: „Da li se ona sastoji samo u tome da se govori
istina, i u tome da svakome vratimo ono što smo od njega dobili. Ili bi to bilo ponekad pravično,
a ponekad nepravično, već prema okolnostima? Na primer, ako bi neko uzeo od svog prijatelja
oružje, a ovaj bi potom poludeo i tražio ga natrag, svako bi kazao da mu se oružje ne bi smelo
vratiti i da ne bi bio pravičan onaj koji bi to učinio. Svako bi se isto tako složio da se tom čoveku,
s obzirom na stanje u kojem se nalazi, ne sme reći cela istina.“ Ovde, na samom početku, Sokrat
uvodeći temu dijaloga (rasprava o pravičnosti, a kritika pesništva je naizgled u drugom i trećem
planu) uvodi kriterijum istinitosti: Pravično bi bilo da se kaže, da se govori istina i da se vrati
nekome ono što mu pripada. Ali Sokrat kaže: „Svako bi se isto tako složio da se tom čoveku, s
obzirom na stanje u kojem se nalazi, ne sme reći cela istina.“ Dakle, cela istina se ne govori
onome ko nije dovoljno sasvim razuman. A pesnici, videćemo kasnije u Državi, prvo stvaraju ne
koristeći se razumom, a drugo, njihova dela najviše deluju na one koji se najmanje služe
razumom. Tako da se ovde na samom početku uvodi i rasprava o istinitosti pesništva: da li je
pesništvo istinito, ako jeste, da li ta istina treba da se uvek govori ili da se nekad prećuti? Platon
inače, moralna pitanja razmatra sa političkog, a politička sa moralnog stanovišta. On preko
razgovora o državi, preko političkih i socijalnih stanovišta, uvodi i tu moralnu komponentu. On
već u 1. knjizi kaže da je pravičnost najveća od svih vrlina, kao takva je temelj celokupnog
društva. Društvo ne može da postoji a da nije zasnovano na pravičnosti. To je tipično starogrčko
stanovište koje se svodi na sledeće: budući da čovek, kao pojedinac, izvan svega teži najvišem
dobru, tako i zajednica teži tome. Otuda je ideal svake države dosezanje najvišeg dobra-
pravičnosti. U staroj Grčkoj moralni život nije se mogao zamisliti van države. Država je
zasnovana na moralnom principu i država je moralna ustanova.
U drugom odeljku Države (358e-359b) Platon polazi od sofističkog gledišta o pravičnosti,
koje iznosi Glaukon: „Kažu da je po prirodi dobro činiti nepravdu, a zlo trpeti nepravdu; ali,
kažu dalje, veće je zlo trpeti je, nego što je dobro činiti je. Sve u svemu, pošto se iskusilo i jedno i
drugo, došlo se na kraju do toga da oni koji nisu mogli nepravdu od sebe odbiti niti je drugome
nanositi, shvate da će za sve biti ponajbolje ako dogovore da ubuduće nepravdu ne čine i ne
trpe. Iz toga su onda proizišli zakoni i ugovori, pa je ono što su ti zakoni i ugovori propisali
nazvano pravičnim. Ovo je, dakle, poreklo i suštastvo pravičnosti: ona drži sredinu između
najvećeg dobra, koje se sastoji u tome da se nepravda nekažnjeno čini, i najvećeg zla da se na
nepravdu ne može odgovoriti osvetom.“ Prema sofistima, pravični su oni koji nisu u stanju da
čine nepravdu- slabi, nemoćni, i ništa im drugo ne preostaje nego da budu pravični. To nije
njihova odluka, volja, nego je prosto takav sticaj okolnosti. Onda su ovi slabiji, kao
mnogobrojniji, da bi se zaštitili on ovih jačih, malobrojnijih, stvorili zakone i ugovore. Zapravo,
to što su zakoni propisivali, nazvano je pravičnim. Ne polazi se od apsolutnih kategorija, kao što
su dobro i zlo, već se polazi od relativnih kategorija. Platon se, naravno ne slaže sa ovom
sofističkom argumentacijom, iznosi argumente (kao Sokrat) da je pravičnost bolja od
nepravičnosti, i njegova argumentacija zasniva se na teoriji o postanku države. Postanak države
on zasniva na principu podele rada. Uzor idealnih društvenih odnosa Platon gradi po analogiji sa
ljudskim organizmom, zato što u državi uvek vidi uvećanog čoveka (368e). Njegovi sagovornici
su pokušali da utvrde šta je pravičnost i nisu mogli da dođu do odgovora kada su ispitivali
pravičnost čoveka (manje kategorije), pa Sokrat predlaže da se sa manje kategorije pređe na
10

11. veću- državu, pravičnost u državi- smatrajući da će onda lakše doći do odgovora. Da bi
odgovorio šta je pravičnost, njega prvo zanima kako postaje pravičnost i zato prati nastanak
države od samih početaka do kraja, koji predstavlja njegova idealna država. Platon polazi od
stava da ljudski organizam vrši tri najvažnije fukcije, zato i država treba da ih vrši, i njih treba da
obavljaju tri glavna staleža. To su:
1.vladari (filozofi)- funkcija razuma
2.čuvari (vojnici)- funkcija volje
3.proizvođači- funkcija požude.
U 7. knjizi Države (520d) Platon nam kaže šta podrazumeva pod idealnom državom:
„Najbolja i najsložnija država je ona u kojoj za vlašću najmanje teže oni koji su izabrani da
vladaju, a ako država ima drukčije vladaoce, onda je u njoj suprotno.“ Princip podele rada jeste
temelj njegove idealne države. On oštro odvaja ove staleže jedne od drugih, tako da se dobija
slika praktično kastinskog uređenja, jer nije dozvoljen, sem izuzetaka, naravno, prelazak iz jedne
„kaste“ u drugu. Nešto slično je bilo i u antičkoj Sparti, Starom Egiptu i Indiji. Nepravičnost
nastaje zamenjivanjem tri glavne funkcije, tri glavna državna sloja. Setimo se Ijona koji je tvrdio
da zna da obavlja više funkcija (sve one o kojima Homer peva). U 4. knjizi Države (434a-434c)
Platon opisuje nepravičnost u državi: „Takva mnogostruka delatnost i međusobno zamenjivanje
funkcija tri vrste ljudskih bića (tu vidimo koliko daleko ide Platon) najveća šteta za državu, pa
bismo je, s najviše opravdanja, mogli nazvati zločinstvom. Najveće zločinstvo prema državi, nije
li to, po prirodi stvari, nepravičnost?“ Filozofi bi se, kao vladari i čuvari, posvetili samo
državnim poslovima, a među njima ne bi bilo sukoba koje bi izazivala zavist ili imovinska
nejednakost, zato što Platon u delu 414d, 415c, 416d, 417b uvodi mit o ratnicima po kome su
vladari od zlata, čuvari od srebra- to oni nose u duši i nikakvo drugo blago im nije potrebno.
Najvažnije za Platona jeste dobro vaspitanje. Država je apsolutni vaspitač njenih
građana, ne roditelji, ne porodica. Samo filozofi mogu biti vladari, jer su (484b)- „oni ljudi koji
mogu da shvate ono što je uvek jednako i nepromenljivo (svet ideja), a oni koji to ne mogu, i koji
uvek lutaju među mnogim i raznolikim stvarima, nisu filozofi, onda koji od njih treba da budu
vođe države?“ A da bi sprečio da dođu na vlast oni koji ne poznaju svet ideja, budući državnici
(534d)- „zakonom se obavezuju da se ponajviše bave onim obrazovanjem koje će ih osposobiti da
u najvećoj meri znalački postavljaju pitanja i da na njih odgovaraju (dijalektika).“
Šesto predavanje, 10. 11. 2009.
Osnovni predmet Platonovog dijaloga Država jeste rasprava o pravičnosti. Tako da se
može reći da ovaj dijalog predstavlja jednu sociološku studiju i u tom sociološko-političkom
kontekstu treba tumačiti i Platonove stavove koji se tiču pesništva tj. književnosti. Država je
najvažnije Platonovo socijano-teorijsko delo, ali se u njoj ne raspravlja samo o sociološkim
pitanjima, kako urediti državu, već i o metafizičkim, gnoseološkim, etičkim, pedagoškim,
političkim i, ne na poslednjem mestu, o poetičkim pitanjima.
Kao i ostali Platonovi dijalozi i ovaj dijalog se odlikuje lepotom stila. Ima književnu
vrednost. Mnoge Platonove ideje iz Države se na sreću nisu ostvarile, mada je kao što smo čuli
bilo pokušaja samog Platona da se one ostvare, a slične ideje su pokušavali da realizuju i u
totalitarnim sistemima.
Državu je Platon počeo da piše kao mlad, a završio ju je u svom zrelom dobu. Platon želi
da reši probeme koegzistencije etike i politike u društvenom životu. Pravičnost Platon poima kao
univerzalni princip, koji prebiva ne samo u duši pojedinca, već i u državi. U razgovoru učestvuju
Sokrat, kao nosilac svih ovih dijaloga, sofist Trasimah i Platonova braća Glaukon i Adeimant.
11

12. Tokom dijaloga sa njima izriču se i osporavaju mnoga određenja ove moralne kategorije,
pravičnosti, na kojoj treba da se utemelji političko ustrojstvo države. Najpre se odbacuju
mnogobrojna mišljenja o pravičnosti, poput onih da je to kazivanje istine ili vraćanje duga,
odnosno činjenja dobra prijateljima, a zla neprijateljima- „Vratiti ludome oružje može biti
opasno, a zlo ne treba činiti čak ni neprijateljima.“ Pošto činjenje zla nikome ne donosi dobro,
pravičnost je stvar mnogo dragocenija od zlata, reći će Sokrat i najviše truda ulaže da opovrgne
Trasimahovu tezu da je pravičnost ono što koristi jačem. Pravda je po Platonu u dobroti i
znanju, a nepravda u porocima (prepuštanju strastima) i neznanju. Trasimahu se čini da je
pravičan čovek uvek na gubitku, ali Sokrat insistira na tome da su nepravedni ljudi slabi i da su
neprestano podložni međusobnim sukobima. Prema tome, na nepravičnosti ne može da počiva
harmonična ljudska zajednica, odnosno Platonova idealna država, zato što je u prirodi
nepravičnosti da stvara neprijateljstvo. Sokrat predlaže da posmatramo pravičnost u velikom, u
državi, da bismo uočili pravičnost u malom, pojednicu. Nepravda uvek izaziva nemir, nesklad u
duši, a mudrost, vrline i snage obezbeđuju dobro vladanje čoveka i spokoj njegove duše.
Platonov zaključak je: Pravdu treba voleti zbog nje same, zato što je ona dobro po sebi, a
ne zato što iza nje treba da usledi nekakva korist.
Raspravljajući o pravičnosti u malom, u duši, Platon sebi ostavlja prostor da pored etičkih
(rasprava o pravičnosti) uvede i filozofske i poetičke ideje. Država nastaje zbog nemoći svakog
pojedinca da samostalno zadovoljava svoje osnovne životne potrebe: ishranu, oblačenje,
stanovanje. Država nastaje iz potrebe da bi se udovoljilo individualnim potrebama ljudi, odnosno
iz potrebe međusobne zavisnosti ljudi. Jednim delom polis nastaje iz tih ekonomskih razloga. I
onda se Platon, verovatno prvi u istoriji pita: A kako onda da se poveća ekonomska efikasnost
države? Platon odgovara: podelom rada i specijalizacijom po funkcijama. Ideja je da svako
radi ono što u najboljoj meri odgovara njegovim sposobnostima. Na taj način proizvešće se više
kvalitetnih proizvoda.
Ali, važan je, naravno i etički element, ne samo ekonomski, zato je cilj države ostvarenje
sreće stanovnika. Kako ostvariti sreću u državi koja je zasnovana na etičkom principu
(pravičnosti)? Platon kaže, ako je u državi srećan samo jedan sloj ljudi, ostali su nesrećni, zato
niti jedan sloj ljudi ne teba biti srećan, već svaki sloj treba biti relativno srećan.
Platon se dobrim delom koristi jednim tadašnjim državnim uređenjem, a to je spartansko.
On zapravo modifikuje sistem uređenja koji je vladao u staroj Sparti, jer su tamo postojala dva
sloja: sloj proizvođača i sloj ratnika, koji je istovremeno bio i sloj vladara. Platon sad taj viši sloj
razdvaja na dva dela, na sloj čuvara i na sloj filozofa, koji je sloj vladara. Bez obzira što se on
koristio iskustvima realne države, njegova ideja je originalna i treba da je realizuju umni ljudi,
Platonovi učenici.
Vaspitanje, koje je imalo strogi državni nadzor postaje osnovno sredstvo stvaranja i
očuvanja te države. Ovaj projekat stvaranja države kao jedne moralne ustanove temeljio se i na
nekim realnim vrednostima. Pošto je cilj države ekonomski, ona ne može nastati nekim državnim
ugovorom, kako su smatrali sofisti, već mora počivati na podeli rada i na specijalizaciji po
funkcijama. Sreća u državi biće moguća samo ako svaki pojedinac bude radio samo one poslove
za koje je obučen i ako se ne meša u poslove drugih. Podela rada, dakle, nije podela na bogate i
siromašne, već takva svako obavlja posao za koji ima znanje. Troslojna diferencija građenja
države analogna je požudi, volji i umnim sposobnostima ljudske duše. Platon se koristi i mitom o
zlatnim, srebrnim i bronzanim ljudima, kako bi označio kvalitativnu razliku u ljudskim
sposobnostima. Sloju proizvođača (radnici, zanatlije, trgovci) svojstvena je žudnja za
materijalnim dobrima. Srednji sloj čuvara će činiti ljudi koje odlikuje srčanost, hrabrost,
dodeljuje im se uloga odbrane i za svoj posao oni moraju biti pripremani od najrajnijih dana, jer
12

13. ne smeju biti ni duhovno ni fizički tromi. Pravi čuvari države nisu vojnici, pravi čuvari države
jesu vladari tj. filozofi. Čuvari-vojnici su zapravo samo pomoćnici filozofa, koji obavljaju jedan
od najsloženjih poslova, upravljanje državom. Načelo pravičnosti zahteva da svaki od ova tri
sloja obavlja samo svoj posao i da se ne meša u poslove drugih. U tom mešanju nastaju sukobi,
rađa se duh buntovništva, sklad u državi se ruši, što vodi unutrašnjim obračunima, smenama
vlasti, i do rušenja države. I zato vaspitanje ima značajnu ulogu: da rasloji stanovništvo, da
očuva takvu strukturu podele i da omogući napredak.
Pitanje: Kako bi se Ijon uklopio u ovu priču o pravičnoj državi?- On ne poseduje znanja,
ne poznaje principe, pravila umetnosti. Kod njega vaspitna funkcija ne postoji, ona koja treba da
radi na očuvanju države, poštuje određena pravila i poseduje vaspitnu moralnost.
Vaspitanje počinje u najranijem detinjstvu, a završava se, kod onih koji su predodređeni
da vladaju, u njihovim pedesetim godinama i to izučavanjem dijalektike. Muzičko i gimnastičko
obrazovanje obavezno je za sve. Gimnastičko vaspitanje bez muzičkog bi stvaralo surove ljude, a
muzičko bez gimnastičkog, ljude mekše nego obično. Obrazovni sadržaj mora biti pod strogim
nadzorom. Platon ne propušta priliku da do detalja saopšti šta se vaspitanicima sme a šta ne sme
govoriti. I zato kod Homera izbacuje sve one delove koji o bogovima govore loše, koji o Hadu
govore ružno, izbacuje sva mesta u kojima plaču i nariču najveći junaci, kao što je Ahilej, ili gde
bogovi plaču ili se smeju. Pesničko delo mora biti umetničko-vaspitno delo. Nikako se sme
prikazivati zlo, jer to može navesti čuvare da sami čine zlo. Laž je u državi zabranjena, jedino je
dozvoljena vladajućem sloju u višem državnom interesu. Najbolji primer za poželjnu laž je mit o
metalima.
Krajnja posledica Platonovih stavova je, videćemo, izbacivanje pesnika iz idealne države,
pre svega tragičkog pesnika, ali i epskog pesnika. Platon izlaže i ideju o zajednici žena i dece. Tu
ideju će prihvatiti i razrađivati budući filozofi, pisci utopija, kakav je Tomazo Kampanela. Ako je
ove dve upravljačke klase, ratnike i vladare, lišio prava na svojinu (mit o metalima: imaju zlato i
srebro već u svojim dušama), onda konsekventno
4
, mora ih lišiti i porodice. Ne postoji porodica,
postoji zajednica žena i dece. Žene i deca su državna svojina. Suština ideje je da se država brine o
reprodukciji stanovnika. Naravno da se tu postavlja neko žensko pitanje, a Platon to rešava time
što su žene po prirodnim sposobnostima jednake muškarcima, samo što su malo slabije, što znači
da žene mogu učestvovati u svim poslovima, ako prođu ovo gimnastičko i muzičko obrazovanje.
O zajednici žena i dece Platon govori u delu 457d. Bračni odnosi su pod nadzorom i upravljački
sloj će se starati da najbolji ljudi dolaze u odnose sa najboljim ženama (elementi veštačke
selekcije). Takođe, određene su godine kada žene smeju da rađaju, i za muškarce kad treba da
imaju seksualne odnose. Prekoračenje tih granica smatra se zločinom i protiv ljudskih i protiv
božanskih zakona. Pravo na nesmetanu reprodukciju i porodično vaspitanje dece imaće samo sloj
proizvođača. Platonova troslojna struktura države nije projektovana prema aristokratskim
načelima (ona podrazumevaju poreklo), već prema načelu individualne sposobnosti.
Sedmo predavanje
Tri argumentativna toka Platonove Države
4
Konsekventno (lat. consequens) dosledno, sledstveno, postojano u načelima, verno sam sebi, tj. svojim načelima i
tvrdnjama, nepokolebljivo.
13

14. Prvi argumentativni tok se odnosi na drugu i treći knjigu Države (377d -392c). U prvom
argumentativnom toku Platon pesništvo razmatra kao vaspitni instrument i zato otpočinje
ispitivanje pesništva sa moralnog stanovišta. U pozadini prvog argumentativnog toka je
Platonova moralna i politička filozofija. Suština njegove političke filozofije je u tome da se
idealna država zasniva na podeli rada i specijalizaciji po funkcijama. Iz toga proizilazi ekstremni
paternalizam i zaključak da samo oni koji poseduju filozofsko znanje, mudrost, a samim tim i
vrlinu, treba da vladaju državom. Što se tiče moralnog stanovišta, nabrajaju se sve rđave
posledice koje podražavanje ima na vaspitanike.
Drugi argumentativni tok kritikuje pesništvo kao poseban umetnički oblik (392c-402c).
Tu Platon daje analizu stila i forme pesničkog dela.
Treći argumentativni tok daje se u 10. knjizi Države i znatno je detaljniji od prva dva.
Tu Platon uvodi kategoriju mimeze koja se ne odnosi samo na dramsko pesništvo, kao što je to u
drugom argumentativnom toku.
Prvi argumentativni tok
Platonovo razmatranje pesništva kao vaspitnog instrumenta
Platon u prvom argumentativnom toku polazi od svoje političke filozofije. U njegovoj
idealnoj zajednici broj dopuštenih aktivnosti je ograničen. Pesništvo treba da ima društvenu
funkciju. Platon polazi od najjednostavnijeg tipa analize, od podele na šta i kako. Šta pesnici
treba, tj. smeju da pevaju u dramskoj ili u epskoj poeziji. Na taj način on propisuje sadržinu
pesničkog dela (377d-392c). Odmah na početku ističe dva pesnika, Hesioda i Homera, a onda
kaže „i drugi pesnici“, i kaže da su oni sastavljali lažne mitove. Mit (grč. mýtos ) ovde treba
shvatiti kao skup iskaza koji su činjenično istiniti ili lažni, priča u užem značenju.
Što se tiče ove sistematske podele, drugo pitanje je kako treba govoriti o poeziji. Drugim
rečima, pita se kakva treba da bude forma pesničkog dela. Takođe se pita kakav je stil dopušten.
Odgovori na pitanja šta i kako omogućavaju nam podelu pesničkog dela na sadržinu i formu . O
formi pesničkog dela Platon govori od 392c do 402c.
U delu 392c Platon se ponovo vraća na ideju pravičnosti, ali već u sledećem pasusu kaže:
„Sada ćemo završiti naše razmatranje o zasnovanosti priča, a posle toga mislim da treba da
razmotrimo ono što se odnosi na njihov izraz (stil). Tek kad sve to završimo postaće nam jasno
šta i kako se može govoriti.“ Pitanje šta odnosi se na sadržinu, pitanje kako na formu, i još
preciznije, na stil.
Već na samom početku prvog argumentativnog toka Platon govori o mýtosu. Aristotel isti
termin upotrebljava da bi označio fabulu. Platon čini jedan značajan analitički korak, jer zapravo
izdvaja priču u pesničkom tekstu. U svakom delu, bilo da je reč o epu ili tragediji, on razlikuje
mýtos i týpos - moralni obrazac ili obrazac ponašanja . Platon razlikuje i alegorijski sloj priče-
hýponomia. Sve su to slojevi priče, a Platona najviše interesuje mýtos . Alegorijski sloj ga ne
interesuje, za njega su se posebno interesovali stoici (tražili su nekakve religiozne istine, pa su
božanstva bila alegorije prirodnih sila). Priča ga interesuje u smislu činjenične istinitosti i laži
(nešto do čega smo došli čulima), i u smislu paradigmatske istinitosti i laži (da li nešto odgovara
svetu ideja). To se naročito vidi u 10. knjizi Države.
Najznačajnija je analiza týposa, jer ako se bogovi, koji su uz to i međusobni srodnici,
nemoralno ponašaju jedni prema drugima, zašto se tako ne bi ponašali i ljudi, kada već obrazac
nemoralnog ponašanja imaju u Homerovim i Hesiodovim delima? To nisu samo pesnička dela,
već i pedagoška, religiozna i naučna dela, neka vrsta udžbenika koji služe za obrazovanje. Već u
14

15. delu 377d on kaže za njih da su „ono što pre svega i najviše treba kuditi, a naročito još kad priče
nisu ni lepo izmišljene.” Potom u 377e kaže: „To je kad pesnik, govoreći o bogovima i herojima
kakvi su, napravi rđavo poređenje, kao kad slikar slika sliku koja nimalo nije slična onima koje je
hteo naslikati.”
Onda prelazi na deo 378a gde nabraja: “da je Uran uradio ono što Hesiod pripoveda i
kako mu se Kron za to osvetio; sama Kronova dela i strahote… Čak i kad bi Kronova dela i način
na koji je njegov sin s njim postupio bili istiniti, trebalo bi o tome ćutati; a kad bi se o svemu
tome ipak moralo govoriti, to bi trebalo činiti u tajnosti, pred najmanjim mogućim brojem
slušalaca…” Adeimant se slaže da su to veoma, veoma opasne priče. Nastavlja sa primerima u
378d: „To što je sin vezao Heru i što je otac bacio sa neba Hefesta, kad je ovaj hteo da odbrani
majku koju je on tukao, pa onda borbe bogova o kojima je Homer pevao, te se priče ne smeju
primiti u državu pa bilo da su ispevane u alegoriji ili bez nje. Mladi čovek naime ne može
prosuditi šta je alegorija, a šta nije, već ono što u to doba starosti primi u sebe ostaje u njemu
tako čvrsto da se više ne može izbrisati i ne može promeniti.“
Platon zatim formuliše dva týposa, dva karakteristična moralna obrasca, koja se krše i
kod Homera i kod Hesioda. Adeimant u 379a pita Sokrata: Pa kakva bi bila načela za govor o
bogovima? zapravo – kako treba da izgeldaju ti moralni obrasci. Onda Sokrat formuliše prvi
moralni obrazac: “Bog se uvek mora prikazati onakvim kakav je, pa bilo da se o njemu govori u
epu ili u tragediji.” Iz toga se dalje izvodi zaključak da biće koje je dobro ne može činiti zlo.
Dobro je korisno i uzrok je blagostanju, ali nije svemu uzrok, nego je uzrok samo onome što u
sebi ima nečeg dobrog, a ne i onome što u sebi nosi zlo. Bog je dobro biće po sebi, samim tim,
može činiti samo dobro i donositi blagostanje. To je eksplikacija prvog týposa: bog se uvek mora
prikazati onakav kakav jeste, tj. kao dobar.
Zatim Platon prelazi na jednu vrstu cenzurisanja Homera (379d), gde odbacuje i osuđuje
sva mesta, pre svega iz Ilijade, gde se prikazuje bog kako čini zlo. Platon daje primer iz XXIV
pevanja Ilijade (527 i dalje, prema prevodu M. Đurića):
Leže bureta dva u Zevsovu dvoru, iz jednog
daje darove zle, a iz drugog darove dobre.
Kome iz bureta oba gromoviti pomeša Zevs,
taj će ovde naići na zlo, a onde na dobro.
Koga obdari bedom, u ruglo uvali toga,
te ga čemerna glad po ubavoj progoni zemlji.
Potom cenzuriše i stihove iz IV pevanja Ilijade: „Ako neko kaže da su Atena i Zevs krivi
što je Pandar prekršio zakletvu i ugovor, mi to nećemo odobriti. Isto tako ni svađu boginja i
pomirenje njihovo posredovanjem Tetide i Zevsa; ne smemo dopustiti da mladići čuju ni ono što
je rekao Eshil”- (fragment iz izgubljene tragedije): „Sam bog krivicu stvara ljudima, kad im hoće
ognjište da ugasi.”
Drugi moralni princip Platon formuliše u 381a i b. Prvo se pita u 380e: „A zar savršene
stvari nisu najotpornije kada su u pitanju drugi, spoljni uticaji? Kao što se, na primer, telo pod
uticajem jela, pića, rada, a svako biće pod suncem, vetrovima i uopšte pod takvim uticajima baš
onda najmanje menja kad je najzradvije i najjače?” Potom nastavlja: “Tako isto neće ni
spravama, ni kućama, ako su dobro građene i u dobrom stanju, nimalo škoditi vreme i spoljni
uticaji.” Tada formuliše drugi moralni obrazac: Sve što je savršeno, bilo od prirode ili veštački,
ili i po jednom i po drugom, ne popušta ni najmanje uticaju drugih stvari. I dodaje: A bog i
njegova priroda su u svakom pogledu savršeni… Onda bi bog najmanje smeo da se menja.
15

16. Dakle, bog se ne menja, ne preobražava, ne menja svoj oblik, a ako se već menja, onda svakako u
gore i ružnije, jer mi ne možemo tvrditi da bogu nedostaju lepota i vrlina… Pa onda je nemoguće
da bog želi da promeni svoj oblik, nego izgleda da najlepši i najbolji bogovi, ako je to moguće,
uvek ostaju u istom obliku (381c).”
Prema tome, sva mesta u pesničkim delima, pre svega kod Homera, gde se bogovi
preobražavaju su nedopuštena, jer je to kršenje drugog moralnog obrasca, zato što Platon smatra
da bogovi na taj način obmanjuju i varaju ljude. Dakle, najsažetije rečeno, prvi moralni obrazac
bi bio da su bogovi apsolutno dobri, a drugi da bogovi ne obmanjuju ljude preobražavajući se.
Platon formulišući ove moralne obrasce i govoreći o njihovom kršenju, ne govori samo o
bogovima, već pominje i junake. Sve što važi za bogove treba da važi i za junake. U trećoj knjizi
Države Platon propisuje kako pesnik sme da peva o bogovima i junacima. Mora da ih prikazuje
kao moralno savršene ličnosti. I junaci su dobre ličnosti, ne čine zlo, i oni se ne pretvaraju i ne
menjaju svoje ponašanje. Najviše se preobražavaju i menjaju glumci, a u drugom
argumentativnom toku misli da se i pesnik preobražava (menja glas, menja način govora). I mi se
kao čitaoci ili publika preobražavamo. Najopasnije je dramsko predstavljanje, jer se glumci
vidljivo na sceni menjaju, pa se publika najlakše menja.
Naravno da u pesničkom delu postoje i ličnosti koje nisu moralno savršene, ali to nisu
junaci, već drugi likovi. U delu od 386c do 387a Platon navodi niz mesta iz Homerovih epova u
kojima se on ogrešio o moralne obrasce prikazujući junake. Na primer, citat iz XI pevanja
Odiseje (489, 490 i 491, prema prevodu M. Đurića):
više bih voleo biti paor i sluga onom,
koji i sam svojeg imanja nema
negoli vladar mrtvima što ne vide sunca.
Ili citat iz XX pevanja Ilijade (64 i 65, prema prevodu M. Đurića):
da se pokaže stan i smrtnog i besmrtnog roda
truo i strašan, od koga i sami zaziru bozi.
Još, iz XXIII pevanja Ilijade (103 i 104, prema prevodu M. Đurića):
Avaj, i u dvoru Hadovu nekakve duše
ima, i senke ima, al’ nikakva nema života,
Platon daje još niz primera iz Ilijade i Odiseje gde se pokazuju slike smrti, Hada,
podzemnog carstva i junaci koji se menjaju i više nisu srčani i hrabri, plaču, žele da promene
čitav dosadašnji život, žale za saborcima i prijateljima. Sve su to osobine koje ne dolikuju
junacima. Ovi obrasci koji se odnose na junake, pre svega se odnose na pravednost i sposobnost
samosavlađivanja. To je ono o čemu Platon najviše vodi računa kada govori o junacima
pesničkog dela. Oni ne smeju da se prepuštaju emocijama uopšte, ili bar vrlo teško menjaju svoje
stanje srčanosti i pravednosti. To imamo u patrijarhalnim društvima, jer je to posledica takvog
sistema vrednosti. Zato roditelji savetuju dečake da ne plaču.
Govoreći o pluralnim obrascima, Platon zapravo hoće da govori o jednom posebnom
pesničkom žanru. To bi bila moralna poezija, moralno pesništvo. Vršeći cenzuru Homerovih i
Hesiodovih dela, a i dela tragičara, i ukazujući na kršenja dva formulisana moralna obrasca, ili
dva týposa, Platon pokazuje za kakvu vrstu pesništva se on zalaze, a to bi bila nekakva moralna
16

17. poezija. I po njegovom mišljenju, moralna poezija da bi uopšte bila moralna, mora da bude
istinita. Kasnije će biti reči o tome na koju vrstu istine on misli, ali već su nam poznate priča o
metalima u duši ratnika i filozofa, i sam Sokrat, pa tako možemo već sada pretpostaviti na koju
vrstu istine misli.
Svaki sloj stanovništva u idealnoj državi rođen je sa određenim metalom - zlatom,
srebrom i bronzom. Vladajući slojevi imaju u sebi plemenite metale i zato najmanje teže
materijalnim dobitima. Da li je ta priča istinita u činjeničnom smislu? Naravno da nije, ali ona
odgovara moralnom obrascu, modelu moralnog pesništva. Moralno pesništvo samim tim što je
moralno mora da je istinito, ali nije istinito u činjenicnom već u paradigmatskom smislu,
odnosno, odgovara svetu ideja. Mladi treba da se ugledaju na te paradigme. Glavni problem je to
što Platon ne vidi nijedno postojeće pesničko delo koje odgovara njegovim normama, pa u prvom
agumentativnom toku on cenzuriše. Dalje, Platon posebno kaže da ovaj moralni obrazac ne mora
uvek eksplicitno biti izrečen, pesnički izražen, već prosto mora da se podrazumeva.
Osmo predavanje
Drugi argumentativni tok
Platonova kritika pesništva kao posebnog umetničkog oblika zasnovana na analizi stila i
forme
mimesis i diegesis, tri načina predstavljanja
U drugom argumentativnom toku Platon daje odgovor na pitanje kako (kakav je, ili kakav
treba da bude stil pesničkog dela, kakva treba da bude forma pesničkog dela...). Dakle,u drugom
argumentativnom toku daje se analiza stila i forme . I u Državi (od 392c do 402c), Platon
razlikuje tri načina predstavljanja u pesničkom delu, bilo da pesnik pripoveda o prošlim,
sadašnjim ili budućim događajima. Tri načina predstavljanja su:
1.prvi način predstavljanja je jednostavno pripovedanje,
2.drugi način predstavljanja je podražavanje,
3.treci način predstavljanja, to su oba ova načina zajedno.
Do ova tri načina predstavljanja Platon dolazi preko dva termina. Preko jednostavnog
pripovedanja ili dijegezisa i preko podražavanja, odnosno mimezisa.
Diegesis ili dijegezu, Platon zapravo formuliše kao pripovedanje bez upotrebe dramskog
načina, bez mimezisa. Dakle, pesnik se služi dijegezom uvek kada se ne služi mimezom.
Očigledno, ključni termin je mimeza. Sam termin mimeze ili mimesis-a imao je nekoliko
značejskih nijansi i u Platonovo vreme, u vreme kada on piše ovaj dijalog, i u vremenu koje mu
prethodi. Platon je svestan tih značejskih nijansi i zato u delu 393a, formuliše mimezu dajući
primere iz Ilijade, prvo citirajući stihove:
I sve Ahejce moljaše, ponajviše dva Atrida, poglavare naroda.
I onda kaže da pesnik sam pripoveda i ne pokušava da skrene našu pažnju na drugu
stranu, kao da to govori neko drugi, a ne on sam. Ali reči koje dolaze posle toga govori kao da je
on sam Hris i pokušava da nas uveri kako to ne govori Homer, vec stari sveštenik. I gotovo sve
ostalo pripovedanje o događajima kod Troje, o stradanjima na Itaci i u celoj Odiseji izraženo je
na taj način.
17

18. Dakle, ključne reči ovde, pomoću kojih Platon formuliše svoju upotrebu termina mimeze,
i značenje koje on podrazumeva jesu ove: pesnik govori kao neko drugi, a ne on sam. Engleska
reč impersionation, u značenju uzimati na sebe lik nekog drugog, približna je tom značenju,
Platonovoj upotrebi pojma i termina. Pre toga, Platon je dao primer dijegeze: „pesnik sam
pripoveda ...’’
U jednoj rečenici imamo i dijegezu i mimezu. Pesnik prvo pripoveda sam, a onda se
pretvara da je neko drugi. To je deo sa početka Ilijade, kada Hris moli Agamemnona.
Podela na pesničke žanrove
Ova podela na tri načina predstavljanja pomoću dva termina, dijegeze i mimeze, jeste,
zapravo, podela pesništva na pesničke žanrove. O tome nam Platon govori u delu 394c: „Postoje
tri vrste pesama i pripovedanja: prva vrsta je čisto podražavanje i to su tragedija i komedija.
Druga vrsta je jednostavno pričanje pesnikovo, i tu vrstu mogao bi najviše naći u ditirambima.
Treća vrsta je mešavina jednog i drugog, a ima je u epskim pesmama, a često i na drugim
mestima, ako si me dobro razumeo.“ To je u Antici vrlo prisutno, čak i kod Aristotela, iako on
zauzima jedan naučni stav u analizi pesništva i pesničkog dela. Dakle, i mitologije su deo
pesništva, mitovi su deo književnosti. Sa druge strane, epovi su deo proze, deo jednog vaspitno-
obrazovnog procesa sistema. A znamo da je mit ono u šta se apsolutno veruje. To zapravo
Platonu smeta. Zato on osuđuje toliko pesništvo i mitove, jer oni služe kao vaspitni materijal.
Dakle, Platon vrši podelu pesništva na žanrove prema tri načina predstavljanja:
1.kada se pesnik koristi mimezom- dramske vrste (tragedija i komedija)
2.jednostavno pričanje pesnika- dijegeza- najviše u ditirambima
3.mešavina jednog i drugog i ima je u epskim pesmama
Platon se zatim vraća svom osnovnom stavu o podeli rada i specijalizaciji na čemu počiva
njegova idealna zajednica. I onda u delu 394c on se pita: „Hoćemo li pesnicima dopustiti da
pevaju pesme sa podražavanjem ili da pevaju jedne tako, a druge bez podražavanja. Zatim, za
koje slučajeve da primimo jedno, a za koje drugo, ili da uopšte ne podražavaju.“ I njegov
sagovornik (Adeimant?) se pita i prepoznaje da Sokrat hoće da izbaci tragediju i komediju, tj.
dramske vrste, iz idealne države: „Slutim da se ti sad pitaš, hoćemo li u našoj državi priznati
tragediju i komediju ili nećemo.“ Tada se Sokrat vraća na argumentaciju o podeli rada i
specijalizaciji jedinke- da jedan čovek treba da obavlja samo jedan posao- i to prenosi i na
podražavanje: „Čovek nije sposoban da dobro podražava mnoge stvari, već samo jednu.“ Dalje
razvija argumentaciju da rapsodi ne mogu istovremeno biti i glumci. Pa onda, nisu isti glumci za
tragediju i komediju. Ne može jedan čovek da se bavi i podražavanjem koje zahteva tragičko
pesništvo i pesništvo komosa. Rapsod podražava, ali ne može da se bavi podražavanjem kao
glumac, pa onda glumac podražava, ali tragički glumac nije kao komički glumac, pa zatim Platon
prelazi na podražavanje u praktičnim oblastima (395b): „Čini mi se kako je ljudska priroda
razdeljena na još manje delova, pa je stoga nesposobna, ne samo da podražava više stvari sa
jednakom uspešnošću nego nije u stanju ni da praktično dela u svim onim oblastima koje može da
podražava.“ I sad se vraća na čuvare, pa kaže, da bi čuvari bili uspešni u svom zanimanju, oni ne
treba da se bave ničim drugim, pa ni podražavanjem. Ako već se bave podražavanjem, onda od
detinjstva treba da podražavaju hrabrost, razboritost, pobožnost, plemenitost i druge takve vrline:
„Ropski duh ne smeju imati, nit ga podražavati, kao ni bilo šta drugo što je sramotno, da ne bi
podražavanjem i sami stekli takve osobine.“
Lakše nam je da prihvatimo, što čini uostalom i Aristotel, da je umetnost podražavanje, da
je pesništvo podražavanje, pa i muzička veština da je podražavanje, pa i da je veština rapsoda
18

19. podražavanje. On onda odjednom širi na svaku vrstu zanimanja, na svaku oblast praktične
delatnosti, taj svoj pojam podražavanja, tako da sve postaje podražavanje. Sad nam je jasnije
zašto je svoju argumentaciju s početka Države postavio tako da govori o podeli rada,
specijalizaciji, o funkcijama i da jedan čovek, da bi bio uspešan, mora da se bavi samo jednim
zanimanjem. To jedno zanimanje, znači, kako sad vidimo, jedno podražavanje. Akcenat je ovde
na čuvarima. Čuvari treba da podražavaju, odnosno čine, samo ono što je u skladu sa vrlinama.
Šta ti mladi muškarci, vaspitanici za ratnike i čuvare ne smeju da podražavaju, odnosno ne smeju
da čine? U delu 395d kaže: „Ne smeju da podražavaju žene, pa bilo da je u pitanju mlada ili
stara,bilo da se svađa sa svojim mužem ili bogovima ili je ohola, jer misli da je srećna ili da je
žena koju je snašla nesreća, i bol i tuga. Još manje će smeti da podražavaju ženu bolesnu ili
zaljubljenu ili ženu koja se porađa.“ Pa nastavlja: „ropkinju, robove, koji vrše ropske poslove,
dalje rđave ljude, strašljivce koji grde, psuju i opadaju jedan drugoga, pijane i trezne ...“ U delu
396a pridodaje: „Mislim da se ne smeju naučiti ni da podražavaju lude ni u rečima ni delom.“
Oni se tome mogu naučiti u pozorištu gledajući predstave. Svako posmatranje dramske predstave,
po Platonu, dovodi do uživljavanja i neosetno utiče na čoveka i to posebno na moralnog
gledaoca. Platon se ovde ne zaustavlja na ženama, robovima i na ludim ljudima i već do krajnosti
zaoštrava ovu svoju argumentaciju. Zatim prelazi na proizvođače (ne treba čuvare da vaspitava
taj treći sloj proizvođača). On kaže u delu 396b: „Smeju li podražavati konje kako ržu ili bikove
kako buču ili reku kako žubori, more kako buči ili grmljavinu i druge sličnosti.“ Naravno, njegov
sagovornik se slaže da ne smeju. Ovde je Platonova argumentacija krajnje zaoštrena. Usmerena je
protiv podražavanja kao načina predstavljanja, o čemu je bilo reči na početku, i svako
posmatranje mimeze, mimetičkih postupaka, a pre svega se ovde misli na dramske predstave kao
jednoj od tri pesničke vrste, izuzetno je štetno za mladog čoveka, posebno onog koji u sebi treba
da razvija vrlinu. Neosetno ce posmatranje podražavalackog dela, pri čemu on ne misli samo na
dramsko ali ipak misli na dramsko podražavanje (posebno se naglašava u delu 394d), već i na
posmatranje nečijih drugih dela nedoličnih, da i to može da deluje štetno na duh mladog čoveka.
Ali pre svega misli na tragediju i komediju koje su, kao dramski načini, u celini, sastavljene od
podražavanja.
Podela pesništva na stilove
Nakon toga, Platon prelazi na podelu pesništva na stilove. Dakle, do sada je govorio o
načinima predstavljanja, odnosno o pesničkim formama, a onda prelazi na podelu na dva
sintetička stila pesničkog izražavanja. U delu 396c: „Ako, dakle, razumem šta mislis, onda
postoje dva načina izražavanja i pesničkog pripovedanja“, Platon vrši podelu na dva sintetička
pesnička stila:
1.jednim od njih ce se služiti dobar i savršen čovek- sintetički stil,
2.drugim načinom, tj. drugim stilom, međutim, koji nije sličan ovome, uvek će se
pridržavati i njime govoriti čovek koji je prvome, i po rođenju i po vaspitanju sasvim
suprotan.
Oba ova stila su sintetička zato što u sebi sadrže i mimezu i dijegezu. Ovim prvim stilom,
sintetičkim, koristiće se moralno besprekoran čovek, zaista dobar i savršen. I on će se veoma
služiti, odnosno davaće prednost dijegezi, a vrlo malo će koristiti mimezu, zato što je plemenit,
uzvišen, moralan. Zato što zna da će, ako se u svom govoru bude služio mimezom, oštetiti svoju
dobrotu, svoje savršenstvo. A ovim drugim stilom, koji je takođe sintetički, služiće se čovek
suprotan od savršenog i dobrog, dakle, rđav čovek i neplemenit. Prvim se služi plemenit, a ovim
drugim, mogli bismo slobodnije reći, prostak. I dalje kaže Platon,u delu 396d, čestiti će pesnik, a
19

20. to je onaj koji se služi prvim sintetičkim stilom, kada u svome pripovedanju dođe do mesta na
kojem treba da istakne reči ili dela nekog običnog čoveka, hteti da to izgovori kao da je on sam
taj čovek, tad će se služiti mimezom. Pretvaraće se da je neko drugi, ako je u pitanju neki
izuzetno moralan čovek, a to nikada neće učiniti ako je to čovek koji je propao od bolesti ili
ljubavne strasti, pijanstva ... Ako, pak, govori o nekom nedostojnom čoveku, onda pesnik nikada
neće hteti da sebe izravna sa gorim, osim možda za kratko vreme, kada ovaj čini nešto dobro. I to
čini i naš Platon. On ne govori u svoje ime, nego podražava Sokrata. Ovaj drugi pesnik(397a):
„Podražavaće sve pred mnogima, i to kao što smo već pomenuli, i grmljavinu, i šum vetrova,
grada, i kola i valjaka, i glasove truba, i svirala i svih drugih instrumenata, i glasove pasa i
ovaca i ptica. Njegovo pripovadanje sastojaće se ili od samog podražavanja tonova ili će imati
samo jedan mali deo pripovedanja.“ I opet se vraća na oštru kritiku podražavanja, osim ako to ne
čini ovaj prvi čovek.
Za razliku od prvog argumentativnog toka koji je vrlo argumentovan, vrlo poučan, ovaj
drugi tok je poprilično religiozan. Platon prvo ukazuje na načine predstavljanja, uvodi pojmove
dijegeze i mimeze, precizira svoje značenje termina mimeze i daje podelu na tri pesničke vrste ili
tri forme pesništva, pa onda prelazi na neku moralnu argumentaciju, kakve sve rđave posledice
podražavanje može da ima na njegove vaspitanike, za čuvare njegove države, pa onda opet naglo
i nelegitimno iz te moralne argumentacije dolazi do podele na ova dva sintetička stila.
Argumentacija dalje ide tako da se, naravno, njegov sagovornik slaže, u delu 397, da će u
državu primiti ovog prvog čoveka koji se služi ovim prvim sintetičkim stilom, pa onda u 398a
daje prvi nagoveštaj proterivanja pesnika iz idealne države. Pre toga je rekao (397e), dakle, da se
svako bavi onim što najbolje zna da radi, odnosno jednim zanimanjem, jednim podražavanjem.
Tu je napravio jedan prelaz koji nije dovoljno argumentovao. Svako zanimanje je u stvari jedno
podražavanje. U vezi s tim kaže: „Kod nas je zemljoradnik zemljoradnik, a nije pored toga što je
ratar još i sudija, i ratnik je ratnik, a nije pored toga i trgovac, a tako je i u ostalim zvanjima.“ I
onda u delu 398a kaže: „A kad bi u našu državu došao čovek tako okretan da bi mogao primati
sve te oblike i da bi mogao podražavati sve stvari, pa kad bi nam taj čovek hteo pokazati sve
svoje veštine i recitovati svoje pesme, onda bismo mu mi ukazali božansku počast kao da je
svetac koji zaslužuje divljenje, a ipak bismo mu rekli da kod nas u državi ne postoji takav čovek i
da ne sme ni postojati i poslali bismo ga u neku drugu državu pošto bismo prethodno izlili mnogo
mirisa na njegovu glavu i ovenčali ga vunenim vrpcama. I mi bismo se dalje koristili svojim
ozbiljnim iako ne tako prijatnim pesnikom i pripovedačem koji bi nam kazivao izreke valjanih
ljudi i koji bi govorio prema onim načelima koje smo postavili u početku, kad smo počeli
vaspitavati ratnike.“ Taj pesnik je onaj koji se služi prvim sintetičkim stilom, a ta vrsta je
moralna poezija. To će se videti u 10. knjizi Države kad on pominje tu stalnu zavadu između
pesnika i filozofa. Po njegovom mišljenju pesnici su u velikoj meri preoteli posao filozofa. I on
ovde kritikom pesništva želi da vrati primarnost filozofije u antičkom svetu. Týpos-e ili moralne
obrasce mogu poznavati samo filozofi. Prema tome, samo oni i mogu stvarati takvu vrstu poezije.
Ostavili bismo tog ne tako prijatnog pesnika, a ove druge, kao sto su dramski pesnici, Homer,
ovenčali bi vencima, ali bi ga poslali u neku drugu državu.
Muzički (tonski) stilovi
I zatim, ovde Platon prelazi na nešto sto se tiče teorije muzike, podele na muzičke vrste, i
za nas je ovde važno da je, po Platonu, pesma sastavljena iz tri dela: iz reči, iz melodije i iz
ritma. Dalje Platon, u ovom odeljku posvećenom muzici, odbacuje tugovaljke, naricaljke. Zatim
odbacuje sve one tonske vrste koje odgovaraju pesmama koje se pevaju pri piću. Dakle, to su
20

21. jonska i lidijska tonska, odnosno muzicka vrsta. I onda u toj Platonovoj podeli ostaju dorska i
frigijska koje, kako on kaže, odgovaraju glasu i izrazavanju hrabrog čoveka u ratu i blagog
čoveka koji u miru voli, proučava ili sluša savet i usvaja ga.
Podelu pesništva on prenosi na ovu podelu na tonske (muzičke) vrste i izbacuje sve one
muzičke vrste koje izazivaju jake emocije, a ostavlja one koje po njemu odgovaraju stavu,
držanju i ponašanju nekakvog ozbiljnog, plemenitog, hrabrog čoveka.
Deseto predavanje, 22. 12. 2009.
Obratiti pažnju na Mit o pećini (515b, c) gde se pored vizuelnih utisaka pominje i čulo
sluha: „A kad bi odjek dolazio sa suprotne strane zartvora? Zar ne misliš da će oni čim neko od
prolaznika progovori verovati da to ne govori niko drugi, nego senka koja prolazi?“ Dakle,
uveden je još jedan čulni utisak, još jedna čulna senzacija, a onda: „Oni uopšte nijednu stvar neće
smatrati realnom, osim ove senke predmeta koji su napravili ljudi.“ Treba obratiti pažnju da oni
ne vide senke njih samih i drugih ljudi, već senke predmeta koji su sami napravili (mimeza
mimeze). Ovo je jedna parabola o našem čulnom svetu. I sada je onaj argument sa početka 10.
knjige Države još više poražavajući, jer je umetnost kopija ovog sveta, sveta ijuzija. U delu 597e
odjednom uvodi tragičkog pesnika, a sve vreme je govorio o stolaru: „Svakog onoga ko uradi
nešto što prema pravoj prirodi te stvari stoji na trećem mestu nazvaćemo, dakle, podražavaocem.
Onda će i tragičar, jer je i on podražavalac, i svi ostali podražavaoci biti prema kralju (filozof) i
istinina trećem mestu.“
U delu 508e Platon ističe ideju dobra. Videli smo da se on zalaže za neku vrstu moralnog
pesništva, a ovde ističe ideju dobra: „Ideju dobroga treba da shvatiš kao što predmetima koji se
mogu saznati daje istinu i što duši koja saznaje daje sposobnost saznavanja. Shvati je kao uzrok
našeg znanja i kao uzrok istine koju saznajemo umom. Iako su i znanje i istina lepi, ipak ćeš
dobro učiniti ako poveruješ da je ideja dobra nešto drugo i nešto još lepše, nego što su sama
istina i znanje. Kao što smo onda sasvim prilično rekli da su svetlost i čulo vida, doduše, slični
suncu, ali da ipak nisu samo sunce, tako i ovde imamo pravo da obe te stvari, istinu i znanje,
smatramo kao slične dobru, ali ne bi bilo pravilno kad bismo jedno ili drugo smatrali za samo
dobro, jer dobro treba ceniti izvan ovog.“ Epistemološki argument sa početka 10. knjige
Države Platon govori da je pesništvo takva ljudska delatnost koja ne vodi znanju, i ne samo da je
bezvredno, već je i opasno. Ovde vidimo da i znanje proizilazi iz ideje dobra. Ideja dobra je iznad
istine i znanja i znanje i istina se izvode iz ideje dobra. Sada, iako nam se u početku činilo da je
početak 10. knjige neki umetak, shvatamo da ipak ima neke veze sa osudom pesništva iz 2. i 3.
knjige. Pesništvo krši moralne obrasce. Kada je govorio o pesničkim stilovima, govorio je o
lošim pesnicima koji su istovremeno i loši ljudi. Ipak je najsnažnija osuda pesništva u onom
ontološkom argumentu. Tu je umetnost, slikarstvo i pesništvo, spušteno na najniži stepen. Svoju
kritiku je usmerio najviše na tragičare i na Homera. U delu 595c kaže da je Homer vođa svih ovih
lepih tragičara. U delu 511e gde Platon razlikuje četiri područja saznanja:
1.područje umovanja (noesis),
2.područje razumevanja (dianoia),
3.područje vere (pistis),
4.slikovito pretstavljanje, nagađanje (eikasia).
Umovanje je najviša ljudska sposobnost. Putem uma, služeći se dijalektikom, dolazi se do
sveta formi, ideja. Kasnije Aristotel ovaj termin precizira i uvodi novi termin- teorija. Različita
teorijska znanja odgovaraju ovom sloju umovanja (noesis). Umovanje odgovara idejama, a pre
svega ideji dobra, formama lepog i pravičnog. Razumevanje odgovara oblicima, formama koje
21

22. odgovaraju matematičkim formulama, ili saznanjima iz oblasti astronomije ili harmonije. Vera
predstavlja lična i grupna uverenja- ono što prethodi, ali i utiče na rasuđivanje. Slikovito
pretstavljanje odgovara mimetičkim pretstavljanjima, umetnosti koja je mimetička, samim tim i
pesništvu. To je najniža i najmanje vredna saznajna moć. Međutim, na početku 10. glave Platon
kaže da pesništvo nema nikakvu saznajnu moć. Zato je taj početak 10. knjige u kontradikciji sa
ostalim delovima Države; pesništvo ne samo da zabavlja, nego šteti, ali ne šteti samo razumu,
nego i umu.
Učenje o idejama pre 10. knjige Države
Postoje stvari koje su korelativne našim opažajima, čulima. To su dopadljive stvari,
izložene stalnim promenama, i koje nam ne mogu doneti nužno saznanje. I po analogiji, postoje
stvari koje se ne mogu opaziti, ali se zato mogu racionalno, umno shvatiti. One nam nude nužno
saznanje. Predmet tog nužnog saznanja ćemo naći u oblasti moralnih vrednosti. On to objašnjava
u prvom argumentativnom toku kroz týpose, u oblasti matematike i u oblasti vrlo apstraktnih
pojmova. U 7. knjizi daje primer o prstima, koje će oči svaki prst registrovati samo kao prst, a
razum će uočiti razliku između njih.
U prvom ontološkom argumentu vidimo da Platon razlikuje slikara, pesnika i boga kao
tvorce triju vrsta kreveta i u delu 597c kaže: „Ali je bog, bilo hotimice ili ne, a možda i zato što je
osećao neku potrebu da u prirodi ne stvori više od jednog kreveta, zaista stvorio samo jedan,
stvorio upravo ono što krevet jeste, ali dva ili više kreveta bog nije stvorio niti će ih biti. Tako što
bi, i kad bi stvorio dva to bi bio svega jedan, od njega bi ta dva kreveta dobila svoj oblik i to bi
onda bilo ono što krevet jeste, ali ne bi bila dva kreveta.“ Forme i ideje su neponovljivi uzori.
Takozvani „paradoks trećeg čoveka“, koji Platon razrađuje u Parmenidu, a ovde uočavamo
elemente toga, nastaje zbog relacije sličnosti ideje i vidljivog kreveta. U delu 587e imamo
raslojavanje sloja proizvođača, na zanatlije i umetnike. Prvi imaju, a drugi nemaju nikakvu
predstavu o stvarnosti. U delu 598a prelazi na epistemološki argument (601b, c): „Mi tvrdimo da
tvorac slike, podražavalac, ne razume ništa od onoga što zaista jeste, nego razume samo njegovu
pojavu (phaimenomenon).“ Platon uvodi poređenje između slikara i zanatlija (sarača i kovača):
„Za svaku stvar postoje nekakve tri veštine: veština upotrebe, veština pravljenja i veština
podražavanja. Da li onda valjanost, lepota i ispravnost svake veštački napravljene stvari, svakog
živog bića i svake radnje postoje zbog nečeg drugog, a ne zbog toga da se zadovolji svrha u
odnosu na koju je sve to načinjeno ili od prirode rođeno?“ Ovde Platon uvodi pojam svrhe i do
kraja ovog epistemološkog argumenta poriče svrhovitost pesništva. A Aristotel u svojoj Poetici
obrće ovu Platonovu argumentaciju i uvođenjem katarze daje svrhovitost pesništva. Onaj koji
upotrebljava jeste najveći znalac, poseduje najveće znanje, zatim onaj koji proizvodi (602a), i na
kraju onaj koji podražava. Platon se pita da li će podražavalac steći znanje o onome što slika, da
li će znati da li je to dobro ili nije, ili će o tome steći ispravno mnenje. A odgovor je: ni jedno ni
drugo- ne poseduje znanje o onome što slika, niti će moći da to znanje stekne slušajući
uputstva onoga koji tu sliku upotrebljava. Područje vere i područje mimetičke umetnosti
pripadaju tom svetu mnenja, nižeg oblika, ali ipak oblika saznanja. Ovde je slikar isključen čak i
iz tog sveta mnenja, sveta do kojeg se dolazi verom i mimetičkom veštinom. Ovaj epistemološki
argument je započeo u Ijonu . Znanje koje pesnik ne poseduje nije znanje o svrsi predmeta, cilju,
nego znanje o ideji dobra. On će podražavati ono što se svetini i onima koji ništa ne znaju čini
lepo (dobro).
5
Platon sužava svoju kritiku. Krene od slikara, pomene pesnike, da bi došao do
5
Platon je smatrao uređenje u Atini teatrokratijom. Publika ne poseduje nikakva znanja, ne ume da razlikuje dobro i
zlo, istinito i neistinito, lepo i ružno. Teatrokratija polako preuzima vlast u državi, a pesnik se ulaguje publici.
22

23. pravog cilja (602b): „podražavaoci su oni koji se bave tragičkim pesništvom, bilo da to čine u
jambima ili u epovima.“ U delu 602d prelazi na argument da je pesništvo obična zabava i navodi
primere da su čula nepouzdana, i kaže da se tim sredstvima služi umetnik kao nekakav
čudotvorac, mađioničar. Najbolji deo duše jeste onaj koji veruje merenju i računanju, a
podražavanje je
1.daleko od istine ,
2.nije dobro za zdravlje (duhovno, prvenstveno, kao obmana unosi nemir u čovekovu dušu,
pa čovek gubi orijentaciju u postojećem svetu),
3.pesništvo je bezvredno (phaulos, 603b)
Phaulos ima šire značenje od bezvrednog- nekorisno, nema funkciju, neodgovorno,
priprosto, neobrazovano, štetno, pre svega, u odnosu na moral, i čak lakoverno (kao učini
glupost, a teško se prihvati nečeg vrednog). Ako ove osobine stavimo uz neku osobu, dobijamo
jednog komičnog junaka. Aristotel u Poetici pravi razliku između dva osnovna karaktera: savršen
(plemenit, uzvišen) i phaulos.
U delu 603c Platon dolazi do toga da je pesništvo podražavanje svega onoga što loše utiče
na publiku. Ono budi sve ono što je nerazumno i strašljivo: „Ono što se u nama razdražuje,
podložno je raznolikom i šarolikom podražavanju, a pametnu i smirenu narav, koja je uvek samoj
sebi jednaka, nije lako podražavati.“ To je narav čoveka koji nije podložan podražavanju.
Umetnost ugađa neumom delu duše i od istine je veoma daleko, i opasno je i za filozofe (606c),
pominje opet Homera (606d, 607a) i kaže: „u našu državu smemo primiti samo one pesme koje
su himne bogovima i pohvalni govori namenjeni dobrima.“ Da bi u delu 608b rekao da je prava
borba oko toga da li će čovek postati dobar ili rđav: „tako da nas ni slava, ni novac, ni vlast, ni
poezija ne smeju odvojiti od dužnosti, niti smeju učiniti da zanemarimo brigu oko pravičnosti i
ostalim vrlinama.“ Dakle, ljude kvari novac, slava, vlast, a i poezija.
Jedanaesto predavanje, 29. 12. 2009.
Pitanja:
1.Koja si to tri argumentativna toka Platonove osude pesništva?(morate dopuniti svoju
priču, i oblikovati je onako kako profesor radi: stručni izrazi+argumentovano)
U prvom argumentativnom toku postavlja pitanja: šta? (odnosi se na sadržinu pesničkog
dela) i kako? (odnosi se na formu i stil pesničkog dela). Platon govori o mýthosu (priči) i u
svakom mýthosu on razlikuje: mýthos (skup iskaza koji su činjenično istiniti ili lažni), týphos
(moralni obrazac ponašanja) i hypomomia (alegorijski sloj priče). Njega najviše interesuje
ova moralna sadržina, odnosno, odnos pesničkog dela prema tim moralnim obrascima (ideja
dobra jeste za Platona najvažnija ideja, onda nije slučajno što týphosi imaju najvažniju ulogu za
Platona)...
2.Koja su dva moralna obrasca, dva týphosa?
Prvi týiphos je da je bog savršeno dobro biće . Ne može da čini zlo. A drugi týphos je da
bogovi ne obmanjuju ljude menjajući se. Bogovi, kao ono što je savršeno, ne podležu nikakvim
promenama. Sve što važi za bogove, važi i za junake. Ni bogovi ni junaci ne smeju da menjaju
pol, a to Homerovi bogovi čine u epifanijama, pretvaraju se i u osobe suprotnog pola i u
životinje. Kad misli na književne likove, Platon, kao analitičar, misli ne samo na književne
likove, već i na glumce i pesnike. Pesnik kada govori kao neki lik, on se menja. Platon upoređuje,
kritikuje Homerove i Hesiodove epove prema tim normama. Zato je njegova poetika normativna.
Poštujući normu, u ovom slučaju moralnu, stvara se književno delo koje je uspelo, vredno,
prihvatljivo, dobro, lepo, istinito i korisno. Ako ne odgovara tim normama, Platon vrši cenzuru.
23

24. 3.Drugi argumentativni tok.
Drugi argumentativni tok kritikuje pesništvo kao poseban umetnički oblik (392c-402c).
Na tom mestu Platon daje analizu stila i forme pesničkog dela. Platon polazi od dva pojma:
dijegezis i mimezis i na osnovu njih razlikuje tri načina predstavljanja u pesničkom delu:
jednostavno pripovedanje (dijegezis), podražavanje (mimezis) i oba ova načina zajedno. Na
osnovu tri načina predstavljanja, dolazi do tri pesničke forme (prvi nagoveštaj podele pesništva
na rodove, žanrove): ditirambi (jednostavno pripovedanje), tragedije i komedije (podražavanje) i
epovi (oba načina zajedno).
4.Koje stilove Platon razlikuje?
Razlikuje dva sintetička stila (sintetička zato što sadrže i dijegezu i mimezu): stil dobrog
i čestitog čoveka (koji će koristiti mimezis u što manjoj meri, a i ako ga koristi, isključivo za
podražavanje plemenitog, časnog, moralnog, dobrog, savršenog čoveka) i stil rđavog čoveka
(prostaka, povodi se porokom), kod koga će preovladati mimetis, i podražavaće poročne
karaktere (phaulos).
5.Kako izgleda podela 10. knjige Države (3. arg. tok)?
U uvodnom delu Platon daje ontološki argument koji je najjača osuda pesništva (pesnik
niži od stolara). U glavnom delu su tri argumenta: epistemološki (gde se pesništvo ocenjuje kao
bezvredno, jer nema saznajnu vrednost), da je poezija obična zabava (i pri tom se obraća lošijoj
str. naše ličnosti), poezija je izuzetno štetna (čak i oni koji znaju sve njene negativne vrednosti, ne
mogu da odole njenom uticaju).

O istinitosti pesništva
Stavovi iz 10. knjige Države
Platonova zajednica jeste autoritarna, nije demokratska. U državi vlada ekstremni
patrenalizam. Neko drugi odlučuje o zanimanju i poslovima ljudi u zajednici. Platona posebno
brine vaspitanje čuvara. U njihovom vaspitanju treba primeniti i govore. On razlikuje dve vrste
govora, u originalu je reč mýthos : istinite i lažne govore . U celom delu 376e on govori o
čuvarima, da treba da budu i odvažni i okretni. Govori i o vaspitanju koje se sastoji iz muzičkog
vaspitanja duše i gimnastičkog vaspitanja tela. A onda kaže (377a) da uz muzičko vaspitanje idu
i govori: „U vaspitavanju treba primeniti oba, ali prvo one lažne (pesnička dela čija je sadržina
lažna). Zar ne znaš da deci najpre kazujemo mitove? Oni su, tako reći, sama laž, ali sadrže i
istinu.“ Vaspitanje treba početi sa lažnim pričama, a te lažne priče u sebi sadrže istinu. Dakle,
jedno pesničko delo, jedan mit, jedna priča istovremeno može biti i lažna i istinita. Mýthos
(govor) je sadržina pesništva. U delu 601a, b kaže da je govor sadržina pesništva, a da pesnik
svoje reči, iskaze ukrašava metrom, harmonijom. On hoće da skine te spoljašnje slojeve oko
mýthosa (govora, sadržine) i da analizira sam mýthos.
U 2. knjizi Države Sokrat i Adeimant raspravljaju o pesništvu podesnom za vaspitanje
čuvara. U delu 377c kaže da moramo nadzirati mitotvorce i da treba odvojiti ono što su dobro
sročili, a što nisu, odbaciti. Opet jedna cenzura sadržine pesništva. Odrabrane mitove treba dati
dadiljama i majkama, a najveći deo onoga što se danas pripoveda mora se izbaciti. Pod većim
delom podrazumeva Homera i Hesioda. “Čak i kad bi Kronova dela i način na koji je njegov sin
s njim postupio bili istiniti, trebalo bi o tome ćutati.”- dokle smo do sada došli, da treba pričati
lažne priče, a istinite treba prećutati, a one lažne priče u sebi sadrže nekakvu istinu. S druge
strane, Sokrat u odeljku 376 priča kako neke lažne priče treba ispričati. Ko će da odluči šta se
sme, a šta se ne sme pričati? U delu 389b kaže: „Ako smo ranije ispravno govorili da bogovima
24

25. laž nije potrebna, a da je ljudima potrebna samo kao lek, onda je jasno da laž treba ostaviti
lekarima i da se neupućeni njome ne smeju koristiti. Ako ikome dolikuje da laže, onda to pripada
vladarima, pa i to samo u korist države.” A ko propisuje šta je korisno za državu? Opet vladari.
Svima ostalima je laž zabranjena. Reč je naravno o lažnim mitovima, lažnim pričama, koje
očigledno imaju viši državni interes, a primer za to jeste mit o metalima. Ovaj mit je lažna, a
korisna priča, pa zato je treba pričati. Ta istina u laži jeste činjenična (paradigmatska) istina .
Priča se nalazi u delu 415a, c: „Vi koji sačinjavate državu, svi ste braća! – kazaćemo mi kao
mitolozi – Ali bog, koji vas je oblikovao, udesio je da oni koji treba da zapovedaju budu
pomešani sa zlatom, pa zato zaslužuju da budu najviše cenjeni; srebra ima najviše u onima koji
su načinjeni kao pomoćnici, a zemljoradnike i ostale zanatlije sačinio je ponajviše od gvožđa i
bronze. A kako ste vi svi istoga roda, rađaćete, najvećim delom, i decu koja je nalik na vas. Ali će
se dešavati i da zlatan rodi srebrno dete, a srebrni zlatno, i to će se naizmenično ponavljati i u
drugim slučajevima. Zato bog pre svega i najviše naređuje onima koji zapovedaju da ni nad čim
ne budu tako dobri čuvari i da se ni o čemu drugom ne staraju tako brižljivo kao o potomstvu, i to
zato da bi utvrdili koja je od prethodnih smeša u njihovim dušama zastupljena.“ Zamisao je,
zapravo, da pošto vladari i čuvari imaju plemenite metale u sebi, onda je to način da sačuvaju
sebe od nekakvih materijalnih bogatstava.
U 10. knjizi Države (600e) kaže da se pesništvo istine ni ne dotiče: „Svi stvaraoci, počev
od Homera, samo su podražavaoci slika istinske vrline i svega onoga o čemu pevaju, a da se
istine i ne dotiču.“ Ukoliko bi ovo mesto bilo jedini kriterijum za prihvatanje ili odbacivanje
pesništva, onda bi sve lažno pesništvo, pa i ono koje treba ispričati (neke laži treba govoriti), bilo
isključeno iz Platonove zajednice, a sve istinito pesništvo (pa čak i oni delovi iz Homera i
Hesioda) bilo bi zadržano. Međutim u 598b Platon kaže da je umetnost daleko od istine. U delu
599a kaže da su pesnička dela trostruko udaljena od bića. Dakle, umetnost, pesničko delo je
daleko od istine (598b), može se napraviti bez poznavanja istine(599a) i pesnik se istine ne
dotiče (600e). Platon ovde misli na istinu kao znanje, misli da su pesnička dela daleko od sveta
ideja. Forma (eidos) je fizička pojava, oblik. Zato je forma (eidos) za čoveka ono na šta on liči,
podseća. Za Platona sva moralna dela ili sve lepe stvari imaju nešto zajedničko dostupno našem
opažaju, i tu zajedničku osobinu Platon pokužava da definiše upotrebljavajući termin forma.
Jedino istinite su forme. Do formi (ideja) došao je analogijom između naših opažajnih
sposobnosti i naših razumskih (umnih) sposobnosti. Platon razlikuje dva osnovna bivstvovanja:
1.obuhvata sferu umnog ,
2.obuhvata sferu čulnog (najčešće, to je vidljivo),
Deo 509d, e: Zamisli da ima dva posebna bivstvovanja. Jedno od njih kraljuje u rodu i regiji
umnog (noeton), a ono drugo u rodu i regiji vidljivog(horaton); da ne kažem za ovo drugo da je
na nebu da ne bi izgledalo da ne bi izgledalo da hoću da mudrujem sa imenima. U nastavku
Platon te 2 oblasti deli na još 2 nejednaka dela: Predstavi ih onda sebi, kao da bi to moglo biti,
jednom linijom podeljenom na dva nejednaka dela, pa svaki od tih delova podeli opet na istin
način; rod vidljivog i rod umstvenog (noumentalnog).“
AB – celokupna stvarnost
AC – horaton, svet relativne (čulne) stvarnosti
CB – noeton, svet umnog
AD – kopije, senke, nestvarni likovi u vodi
DC – sva živa bića i stvari načinjene ljudskom rukom
25

26. EB – ideje po sebi, svet apsolutne stvarnosti
„Tada ćeš, s obzirom na međusobni odnos njihove jasnosti i nejasnosti, u sferi vidljivog, tj. u
drugom delu, prvo dobiti kopije (eikones). A kopijama najpre nazivamo senke (skias), zatim
nestvarne likove (ta phantasmata) u vodi, i u stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu,
i sve što je takvo ... Za drugi deo onog vidljivog uzmi ono što je tome nalik: živa bića oko nas, sve
biljke, i u celini svih stvari načinjenih ljudskom rukom.“ Platon prvo govori o ovom najnižem
delu, AD. U odeljku DC su sva živa bića i sve stvari načinjene ljudskom rukom. U delu 510b
kaže: „Gledaj sada kako bi trenalo podeliti ono umno (noeton). U jednom području umnog, duša
– tretirajući kao likove stvari koje su predstavili kao kopije – biva prisiljena da istražuje
hipoteze, ne prema početku i onome što je prvo, nego prema onome što je na kraju i završetku. U
drugom području umnog, duša napreduje iz svoje hipoteze prema nehipotetičkom početku, ne
služeći se kopijama kao u prethodnom području, nego istražuje oslanjajući se na ideje po sebi i
uzdiže se do njih.“ Odeljak CB predstavlja aksiome, hipoteze, moralne obrasce, matematičke
obrasce, formule, dijalektika, nešto što nam na siguran način omogućava da dođemo do EB –
ideja po sebi. Platon ne precizira gde su umetnost i pesništvo u odnosu na sve ovo. I zato je
sporan onaj ontološki argument s pošetka 10. knjige Države . Tu kaže da više nije nužno da
pesnik poseduje moralno ili intelektualno znanje o formi, već je pesništvo zato što je mimetičko
inferiorno na bilo šta; ne samo na formu, nego i na čulne entitete (DC). Prema ontološkom
argumentu pesništvo je negde u AD – senke, kopije. A trebalo bi da bude bar u DC- nešto što se
proizvodi, nešto što se stvara, bića i predmeti, stvoreno ljudskom rukom.
Da se sad vratimo na istinitost i laž pesničkog dela. Očigledno je da Platon istinu i laž
upotrebljava u dva pojmovna sistema. Priča o metalima je i lažna i istinita.
1.lažna : zato što odgovara čulima, ne odgovara činjeničnoj stvarnosti; priča o metalima je
ako se posmatra u odeljku DC činjenično lažna
Dakle, prvi pojmovni sistem koji Platon uvodi, odnosi se na čulni svet, odeljak DC, i u
okviru njega možemo govoriti o činjenično istinitoj i činjenično lažnoj priči . Drugi pojmovni
sistem odnosi se na paradigmatski svet, na svet umnog( CB); uzoran je, normativan i onda
možemo govoriti o nekakvoj paradigmatskoj istini i laži.
2.istinita , paradigmatski istinita, jer odgovara nekim moralnim rasudama, hipotezama,
filozofskim pretpostavkama, koje ako su dobro postavljene, vode do sveta ideja.
Zato ono cenzurisanje Homera. Zato što Platon sve paradigmatski lažne iskaze (iskaze
koji krše moralne obrasce. Na primer, Zevs koji iz jednog bureta vadi dobro, a iz drugog zlo,
možda je iz Odiseje najupečatljiviji opis Ahileja u Hadu) optužuje i cenzuriše. Platon uvodi
mogućnost relativizacije istine. Sadržaj pesničkog dela nije ni istinit, ni lažan, nego je udaljen od
istine, ali u odnosu na neku paradigmu. Ako bismo izbacili ona mesta iz Homerovih epova u
kojima se Ahilej predstavlja kao slabić, ne odgovara moralnim obrascima, onda bi se popeo na
lestvici, ali bi bio relativno paradigmatski istinit.
Kakve sve iskaze u odnosu na istinu i laž možemo razlikovati?
1.činjenično istinite
2.činjenično lažne
3.paradigmatski istinite
4.paradigmatski lažne
5.paradigmatski relativno istinite (daleko od istine u nekoj meri)
6.paradigmatski relativno lažne
26

27. Platona ne interesuje ova činjenična istina i činjenična laž, ali ne dopušta da neko govori
paradigmatsku laž. I zato onaj ontološki argument sa početka 10. knjige. Pesnik nikada ne može
da stvori delo koje će biti paradigmatski istinito. U najboljem slučaju, uz cenzuru kakvu on
predlaže, pesničko delo može biti relativno paradigmatski istinito. Jedino filozofi mogu da
grade priče koje su paradigmatski istinite, i to je ona moralna poezija. U 7. knjizi Zakona,
gde je Atinjanin zastupnik Platonovih ideja, objašnjava (817b) da filozofi koji su istovremeno
vladari pesnicima koji bi došli u njihovu zemlju moraju da kažu kako su oni sami tvorci jedne
najlepše i najbolje što može biti tragedije: „celo naše državno uređenje sastoji se u podražavanju
najlepšeg i najboljeg života, i mi to podražavanje proglašavamo za najistinitiju tragediju. Mi
filozofi smo vaši najveći protivnici.“ Naše delo, građenje idealne države putem dijaloga, to je
najistinskija drama. U Državi (607b) iznosi sličan stav: „Ako nas, dakle, treba braniti što smo se
opet vratili pesništvu, onda neka se kaže da smo ga, zato što je takvo, s punom pravom isterali iz
države. Na to nas je nagnao razum. A da nas pesnici ne bi optuživali kako smo bez srca i
neotesani, mi ćemo reći još i to da između filozofije i pesništva već postoji neka stara
nesuglasica.“
27